Stihovi za moju dusu

[Nina]

Saslušaj me pesmo

Samo me ti pesmo, među žive vučeš,
samo se tvoji jadi u moje boli uzdaju.
Ne veruj kad ti kažu pesmo, kako te varam,
i stope da ti izjutra ljubim.
Sve što čuješ o meni, lažu,
ljudi sikću i vuko me na dno.

Ti poveruj meni, ne pitaj ih ništa,
njihove grobove, oplakuju ptice.
Tamo časni ne zalaze više,
niti mare, niti se vesele.

Ne veruj im gde sam sinoć bio,
laž im niz oči bije.
Pobiće i tebe, pesmo moja draga,
pa ćeš i ti među ptice da sniješ.

Dok među stihove čitaš,
ugledaš li datum mog rođenja?
Ili je i tebi, do moje smrti stalo,
pa mi raku kopaš do svršetka.

Veselin Mandarin

 

[Tea]

Zvijezde u visini

Ne ljubi manje koji mnogo cuti,
on mnogo trazi, i on mnogo sluti,
i svoju ljubav (kao parce kruva
za gladne zube) on brizljivo cuva
za zvijezde u visini,
za srca u daljini.

Cutanje kaze: u tudjemu svijetu
ja sanjam jos o cvijetu i sonetu
i o pitaru povrh trosne grede
i o ljepoti nase svijetle bijede,
i u zar dana i u plavet noci
snim: ja cu doci, ja cu doci.

Tin Ujevic

 

[Nina]

Možeš mi ponekad napisati pismo

Možeš mi ponekad napisati pismo,
neću ga spaliti, al’ neću ga ni čitati.
Te reči potrebnije su tebi, nego meni.
Kad izađu iz tebe, okončaće muku i patnju
uzrokovanu obostranim ćutanjem.

Napiši slobodno da me još uvek...
i da veruješ da još uvek i ja tebe...
ali da to više nije važno,
jer je iz nekog razloga
za oboje bolje ovako.

Možeš mi ponekad napisati pismo,
ali to ne znači da imaš šta da mi kažeš.
Svašta ume na um da padne
kada se kazaljke preklope,
još ako je veče i pada sneg
ne možeš da se ne setiš
nekog kog ne možeš da zaboraviš
i kako vreme odmiče
sve su čudniji razlozi
zbog kojih niste zajedno,
pa ti se učini da bi nekoliko redaka
moglo objasniti neobjašnjivo:

Dragi moj...
(u redu je, tako počinju pisma,
mada nisam više tvoj,
a ne bih poverovao
ni da sam ti još uvek drag)

... nadala sam se da ćeš prvi zgaziti ponos
i da ćeš ponekad napisati dve-tri reči,
tek da znam da nisi umro kada sam otišla.
Pišem ti, a ne znam na kom si oblaku,
na onom na kom sam s tobom živela,
ili na onom na kom života nema...

Možeš mi ponekad napisati pismo,
neću ga čitati, znam kako dišeš.
Ta slova će ti dušu olakšati
i pomoći da lakše dišeš.

Ako već počneš sa dragi moj,
završi onako
kako se pisma završavaju –
zauvek tvoja.

Možeš mi ponekad napisati pismo,
neću ga čitati.
I kad bih pročitao, ne bih odgovorio.
I kad bih odgovorio,
ne znam šta bih ti pisao.

Pismo k’o pismo –
draga moja...
... zauvek tvoj.

Goran Tadić

 

[kalis]

Hoću u tvom srcu, posle tamnih jada,
Da ostavim jednu nostalgiju dugu:
Pa sve kada prođe, da se sećaš tada
Sa bolom na sreću, s radošću na tugu.

Hoću moja ljubav, kad sve jednom padne,
Da u tebi umre, kao u dan sivi
Što mre grmen ruža: miris koji dadne,
To je bolna duša koja ga nadživi.

I kad ovi dani za svagda prohuje,
I kad opet htedneš čuti moje ime,
Hoću da se ono u tvom srcu čuje
Kô šapat poljupca i uzdisaj rime.

Jovan Dučić

 

[Nina]

Desanka je pitala: „Jesmo li sasvim propali?“ – Stoja Nikčević

Zamisli sebe na svečanom skupu
Tebi u čast
u gomili čitača; novinskih naslova
skupštinskih izveštaja, replika…
što krišom – iz mraka
po zakonu klanjača
precrtavaju svedoka
žive „Čete đaka“;
podrškom glasača.

Dok Ti sa malo mira
i odveć bola
posmatraš odozgo
taj skup pajaca.

Ne boj se, Desanka,
vreme iznosi odbranu
seni su tvoje jače
od živih mrtvaca.

Večna je duša i slava,
na tren proteran Bog i cvet
do guše nadoš’o kal
minuće požari!
Niti je sve vatra što pali
ni van kaveza sloboda.

A mi – novi sebri,
uspravljamo se za stolom
iz koga pobožno raste
štir i loboda.

Ne boj se Desanka
Nismo sasvim propali.

 

[Nina]

Čudesni svitac

Kad u tihe letnje večeri
zapali polja svitaca roj
znaj da među njima treperi
i jedan koji je samo tvoj.

Treći… sto treći… hiljadu treći
broj tako sve dok pšenica zri
Tvoj svitac mora biti najveći
i najsjajniji, kao i ti.

Iako te on verno prati
kroz tamno polje i gusti gaj
ti nikad nećeš prepoznati
njegov miris i njegov sjaj.

Možda ti baš sad prođe kraj lica
misleći da je suncokret žut
Da ti nije tog tajnog svica
ti nikad ne bi pronašo put.

On samo za te sjaji u noći
i samo zbog tebe postoji, znaj,
ali ti nikad nećeš moći
da pružiš prst i kažeš – taj!

Ma gde budeš svijao gnezda
ma gde god te odneo ptičiji let
u mnoštvu drugih, livadskih zvezda
svetleće i on ko zlatni cvet.

Kad god te njihov sjaj zagolica
videćeš majku i rodni kraj
Svako srce ima svog svica
svoju livadu, reku i gaj!

Dobrica Erić

 

[Nina]

U životu ne postoji nikakva dužnost
osim dužnosti: biti srećan.
Samo smo zato na svetu,
a sa svim dužnostima,
svim moralom
i svim zapovedima
retko činimo jedno drugoga sretnim,
jer i sebe time ne činimo srećnima.

Ako čovek može biti dobar,
može to samo onda
kada je srećan,
kada u sebi ima sklada
dakle kada voli.

To je bilo učenje,
jedino učenje na svetu.
To je rekao Isus,
To je rekao Buda,
To je rekao Hegel.

Za svakoga je na ovome svetu
jedino važno
njegovo vlastito najunutarnije,
njegova duša,
njegova sposobnost da voli.
Ako je ona u redu,
onda je svejedno
jede li se proso ili kolači.

Herman Hese, „Biti srećan“

 

[Nina]

Trebaćeš mi u starosti, kad budem gunđao,
jer ne znam gde su mi naočare,
da kažeš: “Eto ti ih na nosu, bleso matora.
Tako bi ti i srce još uvek tražio, da nije bilo mene
da kažem da je na svom mestu.”

Trebaćeš mi u starosti,
da te se sa radošću sećamo,
umesto da te se sećam sa tugom.
Trebaćeš mi u starosti, da te opomenem
kad kažeš: “E, kad se setim kakva sam bila”,
da ne smeš tako govoriti u mom prisustvu,
jer si mi lepša no ikada.

Trebaćeš mi u starosti, da joj se rugamo
kada nas pita gde nam je bila mladost.
Trebaćeš mi u starosti, kad izlapim,
da kažeš: “Bolje mozak, nego srce”.
Trebaćeš mi u starosti,
da ne dopustiš da ostarimo.

Trebaćeš mi u starosti, da kažeš:
“A rekao si da me ne možeš voleti jače”.
Trebaćeš mi u starosti, da me grdiš
što tvrdim da doktori nemaju pojma
i ne pijem lekove,
jer si ti najbolji lek za moje srce.

Trebaćeš mi u starosti,
da me izbaciš iz kuhinje, kad praviš kolače:
“Strpi se, gori si od deteta”.
Trebaćeš mi u starosti,
kao što mi trebaš sada, ali mnogo više.
Trebaćeš mi u starosti, da me pitaš:
“Nije ti valjda opet do toga?”,
a ja da kažem: “Meni je uvek do tebe”.

Trebaćeš mi u starosti, da kažeš: “Izvini što sam vikala”,
a ja da te tešim: “Nisam te ni shvatio ozbiljno”.
Trebaćeš mi u starosti, kad me zoveš DEDA,
da kažem: “Reci, pile moje malo, pirgavo”.
Trebaćeš mi u starosti,
da te volim
i kada me starost napusti...

G. Tadić

 

[Mister]

x x x

ja uvijek počinjem
od 9. rečenice!
to je kao da nosim
tuđe precizno odijelo
koje, mislim, nije baš
moje
ali mi se sviđa kao
bazen!
u bazenu se brčkam
sa 3 djevojke koje strašno
liče
na mene
u bazenu ne znam kliziti
po vodi
ali se ionako vidim
samo dopola
a to je jako dobro!
mrzim povijest
jer tamo ima puno nejasne
tučnjave
a ja se ne volim tući
jer sam najjači
i to je jako dobro!
moj će vas brat sve
prebiti
ako mu kažem jednu
riječ
koja je samo njegova
na svijetu!
bio sam jednom predsjednik
pa bog pa policajac
ali nije to za mene!
bar zasada!

BRANKO MALEŠ​

 

[Nina]

Ko sam? Šta sam? Samo sanjalica
Kome oko ispi magle let,
I svoj život uzgred, tužna lica,
Ja proživeh uz ostali svet.

I s tobom se ljubim po navici -
Mnogo puta već se ljubih s drugom,
Ko da krešem vatru po šibici,
Nežne reči šapućem ti dugo.

„Draga moja“, „mila“, „znaj, doveka“ -
Duša hladna ostaje u svemu
Kad se dirnu strasti kod čoveka,
Nema više istine u njemu.

Zato moja duša i ne preza
Od ljubavi ledom zalivene,
Ti si moja lutalica, breza
Sazdana za druge i za mene.

Ali, tražeć' ja srodnu za sebe,
Mučeći se bez nežnosti pune,
Nimalo se ne ljutim na tebe,
Nit te ikad moje srce kune.

Ko sam? Šta sam? Samo sanjalica
Kome oko ispi magle let,
I voleh te uzgred, tužna lica,
Isto tako ko ostali svet.

Sergej Jesenjin, „Ko sam – šta sam“

 

[Nina]

Ne verovati i dalje osta greh,
još nam crtaju šibom po leđima raj,
najzad je vreme da prasnemo u smeh
mokreći na svoje rane i njihov sjaj.

Od srebroljublja ko je postao srebren,
onaj sam što oluje boluje uspešno,
još nije noć, još vidim sebe
a sve što peva mora da je grešno.

Voli iz mržnje dok pesma nas spasava
plašljivih reči i šturoga klasja,
sunce je mrak koji nas osvetljava:
Obasjaj, oh obasjaj...

Branko Miljković, „Vesela pesma“

 

[Nina]

Saputnici –Miroslav Mika Antić

Znam: sve se neće na jedan osmeh svesti.
Znam: neće svima jednako biti sunca.

Na istoj cesti uvek će se uplesti
trag povratnika sa stopama begunca.

Hodaće oba u jednom istom smeru,
tegleći svaki svoju drukčiju veru.

Pa i mi tako, jedan uz drugog, nemo,
po istoj cesti teglimo živote i dane.

I uporedo, rame uz rame, idemo.
I lagaćemo kako se razumemo,
sve dok na kraju ne stignemo
tim istim pravcem na dve suprotne strane.

 

[Nina]

Čudesni svitac

Kad u tihe letnje večeri
zapali polja svitaca roj
znaj da među njima treperi
i jedan koji je samo tvoj.

Treći… sto treći… hiljadu treći
broj tako sve dok pšenica zri
Tvoj svitac mora biti najveći
i najsjajniji, kao i ti.

Iako te on verno prati
kroz tamno polje i gusti gaj
ti nikad nećeš prepoznati
njegov miris i njegov sjaj.

Možda ti baš sad prođe kraj lica
misleći da je suncokret žut
Da ti nije tog tajnog svica
ti nikad ne bi pronašo put.

On samo za te sjaji u noći
i samo zbog tebe postoji, znaj,
ali ti nikad nećeš moći
da pružiš prst i kažeš – taj.

Ma gde budeš svijao gnezda
ma gde god te odneo ptičiji let
u mnoštvu drugih, livadskih zvezda
svetleće i on ko zlatni cvet.

Kad god te njihov sjaj zagolica
videćeš majku i rodni kraj
Svako srce ima svog svica
svoju livadu, reku i gaj!

Dobrica Erić

 

[Nina]

Vasko Popa: „Ljubav na prvi pogled“

Ti si moj početak
Koji me pokrenuo
Sveo sam se
Na tvoju osovinu
Sav sam se usijao
Od tvog prvog obrtaja

Lepo ću se putem polomiti
I sjediniti se zauvek s tobom
U kršu i lomu

Nisam lud
Da baš sada zastanem
Da se ohladim
I ružno poplavim

 

[Nina]

Skriveni bol

Neko sa svojim bolom ide
Ko sa otkritom ranom: svi neka vide.
Drugi ga čvrsto u sebi zgnječi
I ne da mu preći u suze i reči.

Radije ga skriva i tvrdo ga zgusne
U jednu crtu na kraju usne.
Zadršće, zadršće u njoj kadikad,
Ali u reči se ne javi nikad.

Duša ga u se povuče i smesti
Na svoje dno:
ko more kamen u njega bačen.
More ga prima dnom, da ga nikad ne izbaci plima.

Dobriša Cesarić

 

[Nina]

Odlazak Vasko Popa

Nisam više tu
S mesta se nisam pomerio
Ali tu više nisam.

Neka udju
Neka pregledaju neka pretraže.

Vodenica u senci rebara
Zrelu prazninu melje
Opušci jevtinih snova
U pepeljari se dime
Nisam više tu.

Privezan čamac njiše se
Na crvenim talasima
Par nedozrelih reči
U oblačnom grlu visi
Nisam više tu.

S mesta se nisam pomerio
Ali sam već daleko
Teško da će me stići.

 

[Lady Moon]

Svjetlosti moje vjere​

Svjetlosti moje vjere, tugo tuge,
kaži mi stazu žutim perivojem
i daj da grlim braću, plačidruge,
i da plačem, da plačem po svojem;

Ljubavi moga bola, moga boga,
daj mi da gazim čvrstim stopalima
po žetvi što je zlati žega mnoga,
po vijencima, po snima propalima.

Nikada više neću sresti one
blažene oči sanjarskih badema,
ni rajski osmijeh plašljive Madone,
ni krotko čelo, mudra usta nijema;

bogzna na kojoj zaprašenoj cesti
izgubio sam sjenku svoga duha;
I nikad više, nikad neću sresti
usne nježnosti pravcem moga uha.

I ako oblak udre gustom krupom,
a kruta java stegne strogim gvožđem,
daj mi, o Višnji, šumski hlad sa klupom
i vinograde sa dozrelim grožđem.

Tin Ujević

 

[Nina]

Slap

Teče i teče, teče jedan slap;
Što u njem znači moja mala kap?

Gle, jedna duga u vodi se stvara,
I sja i dršće u hiljadu šara.

Taj san u slapu da bi mogo sjati,
I moja kaplja pomaže ga tkati.

Dobriša Cesarić

 

[Nina]

Ne odlazi tiho u tu blagu noć
gori i bunca starost na kraju dana.
Žesti se,besni, dok svetlost se gasi.

Lako mudri shvate:tama je pravedna,
jer rečima munju nisu razgranali,ipak –
Ne odlaze tiho u tu noć.

Dobri poslednjim nariču drhtajem
Nad krhkim delima u zelenoj uvali:
Žeste,besne,dok svetlost se gasi.

Divljavi,sunce love,opevaju mu let.
Kad kasno saznaju da su ga ražalostili,
ne odlaze tiho u tu blagu noć.

Trezveni pred smrt,sumračnim pogledom
Vide : i slepčeve oči gore i raduju se,
Pa se žeste,besne,dok svetlost se gasi.

A ti,moj oče,u tužnim visinama gore:
Kuni me,blagoslovi,tim gorkim suzama!
Ne odlazi u tu blagu noć!

Žesti se,besni,dok svetlost se gasi.

Dilan Tomas „Ne odlazi tiho u tu blagu noć“

 

[Nina]

Ja ne znam kud ovo idu dani moji,
ni kuda vode ove noći moje.
Ne znam.
Ni otkud magla ružna
na sve što se čekalo,
ni otkud nemar jadni
na sve što se radilo,
ni zaborav otkuda,
žalosni na sve što se ljubilo.

Magla.
Ko će da mi kaže noćas, šta meni znače
lica i stvari i spomeni minulih dana?
I kuda idu ovi dani moji
I zašto bije tamno srce moje?
Kuda? Zašto?

Ivo Andrić "Tama"

 

[Nina]

Tišina

Sedim u travi.
Al ne sedim sam.
Na različku, što se lako njiše
Do mojih nogu, sedi jedan leptir,
I mirno med mu iz modrine siše.

Ne boji me se. Kao da se sviko
već posve na me.
Ne smeta nas niko.

Dobriša Cesarić

 

[Mister]

MORAM TI REĆI​

Kada sam podigneš pogled ka Mesecu,

To je kao da grliš sve note muzike jednog Erika Satija.

Najbolje znaš da traješ u nedogled

I živiš među polusvetom

Dok svom svetu osmeh docrtavaš.



Divno si dete svoje majke. Jesi.

Odlaziš da hvataš kišu u dlanove

I ne mariš za druge stvari.

Pokušao si da dosegneš bilo šta i shvatio si.

Možeš da živiš sasvim kratko i da traješ dugo.



Nisi nikada putovao vozom

I nisi pogledao sve francuske filmove

Koji počinju sa Je t’ aime.

Ali ako budeš,

Nikada nemoj da naučiš sva imena tuge

Posle jednog izgovorenog Jamais





I jedi što više čokolade.

Tako deca postaju veliki ljudi

I jedino tako se slatko živi.

Nemanja Dragaš

 

[Nina]

Grešio sam mnogo, i sad mi je žao
i što nisam više, i što nisam luđe
jer, samo će gresi, kada budem pao
biti samo moji – sve je drugo tuđe.

Grešio sam mnogo, učio da stradam
leteo sam iznad vaše mere stroge
grešio sam, jesam, i još ću, bar se nadam
svojim divnim grehom da usrećim mnoge.

Grešio sam, priznajem, nisam bio cveće
grešio i za vas, koji niste smeli,
pa sad deo moga greha niko neće
a ne bih ga dao – ni kad biste hteli.

Duško Trifunović

 

[Nina]

Zadrhtacu bez sumnje
ako se ikad budemo sreli
u drugome zivotu,
u svetlosti udaljenog sveta.

Zaustavljajuci se,
prepoznacu tvoje oci,
tamne kao jutarnje zvezde,
i znacu da su pripadale
zaboravljenom sumraku
predjasnjeg zivota.

Reci cu:
car tvoj lica nije samo u njemu,
u nju se utkala zarka svetlost
moga pogleda pri susretu
koji se ne pamti,
i moja ljubav joj je dala
tajnu koja se izgubila.

Tagore

 

[Nina]

Problemi

Problemi se ne rešavaju,
Problemi se preživljavaju
Kao dani kojih, kad prođu, više nema.
Kao iznošeno odelo
Iz koga se izraslo,
Spadaju s ramena
I u poslednja vrata
Ulaziš nag i slobodan
Kao osvit.

Leopold Staf