foliranat1
Domaćin
- Poruka
- 3.680
ОВО ЈЕ САМО ЗА ПРАВЕ ЉУБИТЕЉЕ НАШЕ СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ
СРЕДЊЕВЕКОВНИ ДОКУМЕНТИ О СРБИМА У КРАЈИНАМА
О етничкој припадности становништва Балканског полуострва у антици и Средњем веку, историчари се не слажу. Неки сматрају да је најстарије становништво Балкана словенско (с племенским именима: Илири, Трачани, Скордици...), а други изричито тврде да су Словени стигли на Балкан тек у шестом и седмом столећу после Христа.
Занемарујући ове недоумице, погледаћемо шта пише у сачуваним документима о нешто каснијем времену – Средњем веку. Она сведоче о присуству Срба на територијама српских крајина – данас у саставу Републике Хрватске, много пре појаве Турака на Балканском полуострву. Срби се помињу у време кад, у тим документима, нема помена о Хрватима, нити о хрватским државама. Помињу се у деветом столећу само Срби и словенска племена, а од кнежевина: Славонска и Далматинска. Ни у владарским титулама нема помена о Хрватској. Ккнез Борна, за кога званична историја Југославије пише да је хрватски кнез, означава се само кнезом Гудушчана и Тимочана, или, касније, кнезом Приморске Далмације. (Значи, био је кнез у Србији, па кад је прешао на територију под влашћу Франака, постављен је за кнеза Приморске Далмације – не Хрватске Далмације, како кривотвори историја у Југославији). Тој Далмацији је припојена Либурнија, али опет се не спомињу ни Хрвати ни Хрватска. Ове чињеница не би била спорна да литература и историографија југословенске државе (1918-1990), није преовлађујуће писала о присуству Срба у Панонији, Банији, Кордуну, Лици и Далмацији, као последици њиховог досељавања из Србије, Македоније и Црне Горе, и то по освајању Балкана од стране Турака – у четрнаестом, петнаестом и каснијим столећима. Истовремено, и у енциклопедијске одреднице се уселила ова неутемељена тврдња о тако касном доласку Срба на подручје западног Балкана. А кад је реч о досељавању Словена у шестом и седном столећу, југословенска литература се (често) и енциклопедије (редовно) не ослањају на историјска документа. Тако, Енциклопедија Лексикографског завода у Загребу не говори о Србима кад је реч о том досељавању на Балкан. Њене одреднице, углавном, садрже да су се на Балкан, у шестом и седмом столећу, «доселили Словени и Хрвати». Оне не објашњавају како је у тој словенској маси, тако рано, искристалисан идентитет Хрвата, а не и Срба – мада су Срби, одувек, били бројнији од Хрвата. Очигледно, у питању је извесна произвољност, или намера да се у неко давно време одређена територија прогласи поседом једне нације, мада то, ни делимично, како смо навели, не поткрепљују сачувана документа тога времена. Проф. Реља Новаковић, истраживач античке и средњевековне историје Срба, упозорава на могућа огрешења о науку:
Тражећи одговор на оваква и слична питања, истраживач, у недостатку савремених извора, може да западне у опасност да решења тражи домишљањем, при чему се обично руководи логиком и схватањима свога времена. 1)
Овог пута ћемо се ослободити потребе за домишљањем о прошлости Срба и Хрвата и ослонићемо се само на позната и верификована документа - с циљем да видимо да ли су Срби у српским крајинама становници тек после турске инвазије на Балкан, или су тамо живели и неколико столећа раније.
Средњевековна докуемнта о Србима на територијама данашње Хрватске
1) Ајнхардов летопис – девето столеће
Летопис се односи на време између 818. и 823. године. Моћна франачка држава је господарила великим делом Паноније. Против франачке власти, подигао је устанак у Славонији кнез Људевит Посавски. Овај историјски догађај су југословенски историчари коментарисали на основу схватања свог времена – што шкоди науци, како нас упозорава проф. Р. Новаковић. Они су славонске устанике и кнеза Људевита прогласили Хрватима, мада Ајнхардов летопис, уопште, не спомиње Хрвате. Описујући ово време, франачки хроничар Ајнхард пише да је цар Лудвик позвао у Херистал све народне прваке 818. године, нешто пре Људевитовог устанка. У попису племенских првака, нема спомена о представнику Хрвата, нити се спомињу Хрвати. На скуп је позван Људевит, као господар Доње Паноније – а не као господар Хрвата. У исто време, потоњи кнез Далмације Борна је позван код франачког цара у својству кнеза Гудускана. Ни он се не спомиње као хрватски вођа и уз његово име нема помена о Хрватима, или хрватској држави. Супротно овако недвосмисленом историјском извору, историографија двадесетог столећа Борну третира као Хрвата, а Кнежевину Далмацију преименује у «Приморску Хрватску», или «Далматинску Хрватску». 2) (Занимљиво је, овакав третман Кнежевине Далмације и кнеза Борне у југословенској историјској литератури правда се позивом на Ајнхардов летопис – мада у њему, како смо видели, нема помена о Хрватима. Тако, Владимир Ћоровић наводи да су на државном сабору у Херисталу, те 818. године, цара Лудвига «поздравили неки хрватски изасланици»3), мада то Ајнхард није записао, а проф. Реља Новаковић је исцрпно анализирао зашто се Хрвати не спомињу у овом Франачком летопису).
СРЕДЊЕВЕКОВНИ ДОКУМЕНТИ О СРБИМА У КРАЈИНАМА
О етничкој припадности становништва Балканског полуострва у антици и Средњем веку, историчари се не слажу. Неки сматрају да је најстарије становништво Балкана словенско (с племенским именима: Илири, Трачани, Скордици...), а други изричито тврде да су Словени стигли на Балкан тек у шестом и седмом столећу после Христа.
Занемарујући ове недоумице, погледаћемо шта пише у сачуваним документима о нешто каснијем времену – Средњем веку. Она сведоче о присуству Срба на територијама српских крајина – данас у саставу Републике Хрватске, много пре појаве Турака на Балканском полуострву. Срби се помињу у време кад, у тим документима, нема помена о Хрватима, нити о хрватским државама. Помињу се у деветом столећу само Срби и словенска племена, а од кнежевина: Славонска и Далматинска. Ни у владарским титулама нема помена о Хрватској. Ккнез Борна, за кога званична историја Југославије пише да је хрватски кнез, означава се само кнезом Гудушчана и Тимочана, или, касније, кнезом Приморске Далмације. (Значи, био је кнез у Србији, па кад је прешао на територију под влашћу Франака, постављен је за кнеза Приморске Далмације – не Хрватске Далмације, како кривотвори историја у Југославији). Тој Далмацији је припојена Либурнија, али опет се не спомињу ни Хрвати ни Хрватска. Ове чињеница не би била спорна да литература и историографија југословенске државе (1918-1990), није преовлађујуће писала о присуству Срба у Панонији, Банији, Кордуну, Лици и Далмацији, као последици њиховог досељавања из Србије, Македоније и Црне Горе, и то по освајању Балкана од стране Турака – у четрнаестом, петнаестом и каснијим столећима. Истовремено, и у енциклопедијске одреднице се уселила ова неутемељена тврдња о тако касном доласку Срба на подручје западног Балкана. А кад је реч о досељавању Словена у шестом и седном столећу, југословенска литература се (често) и енциклопедије (редовно) не ослањају на историјска документа. Тако, Енциклопедија Лексикографског завода у Загребу не говори о Србима кад је реч о том досељавању на Балкан. Њене одреднице, углавном, садрже да су се на Балкан, у шестом и седмом столећу, «доселили Словени и Хрвати». Оне не објашњавају како је у тој словенској маси, тако рано, искристалисан идентитет Хрвата, а не и Срба – мада су Срби, одувек, били бројнији од Хрвата. Очигледно, у питању је извесна произвољност, или намера да се у неко давно време одређена територија прогласи поседом једне нације, мада то, ни делимично, како смо навели, не поткрепљују сачувана документа тога времена. Проф. Реља Новаковић, истраживач античке и средњевековне историје Срба, упозорава на могућа огрешења о науку:
Тражећи одговор на оваква и слична питања, истраживач, у недостатку савремених извора, може да западне у опасност да решења тражи домишљањем, при чему се обично руководи логиком и схватањима свога времена. 1)
Овог пута ћемо се ослободити потребе за домишљањем о прошлости Срба и Хрвата и ослонићемо се само на позната и верификована документа - с циљем да видимо да ли су Срби у српским крајинама становници тек после турске инвазије на Балкан, или су тамо живели и неколико столећа раније.
Средњевековна докуемнта о Србима на територијама данашње Хрватске
1) Ајнхардов летопис – девето столеће
Летопис се односи на време између 818. и 823. године. Моћна франачка држава је господарила великим делом Паноније. Против франачке власти, подигао је устанак у Славонији кнез Људевит Посавски. Овај историјски догађај су југословенски историчари коментарисали на основу схватања свог времена – што шкоди науци, како нас упозорава проф. Р. Новаковић. Они су славонске устанике и кнеза Људевита прогласили Хрватима, мада Ајнхардов летопис, уопште, не спомиње Хрвате. Описујући ово време, франачки хроничар Ајнхард пише да је цар Лудвик позвао у Херистал све народне прваке 818. године, нешто пре Људевитовог устанка. У попису племенских првака, нема спомена о представнику Хрвата, нити се спомињу Хрвати. На скуп је позван Људевит, као господар Доње Паноније – а не као господар Хрвата. У исто време, потоњи кнез Далмације Борна је позван код франачког цара у својству кнеза Гудускана. Ни он се не спомиње као хрватски вођа и уз његово име нема помена о Хрватима, или хрватској држави. Супротно овако недвосмисленом историјском извору, историографија двадесетог столећа Борну третира као Хрвата, а Кнежевину Далмацију преименује у «Приморску Хрватску», или «Далматинску Хрватску». 2) (Занимљиво је, овакав третман Кнежевине Далмације и кнеза Борне у југословенској историјској литератури правда се позивом на Ајнхардов летопис – мада у њему, како смо видели, нема помена о Хрватима. Тако, Владимир Ћоровић наводи да су на државном сабору у Херисталу, те 818. године, цара Лудвига «поздравили неки хрватски изасланици»3), мада то Ајнхард није записао, а проф. Реља Новаковић је исцрпно анализирао зашто се Хрвати не спомињу у овом Франачком летопису).
Poslednja izmena: