Spletkarenja sa sopstvenom dušom.....

[RužicaRužaRuška]

"Večeras, još samo večeras...
dopusti da snovi galopiraju slobodni.
Večeras, još samo večeras...
nacrtaj osmeh na moje umorno srce.
Večeras, još samo večeras...
veruj da sve bajke imaju srećan kraj.
Večeras, još samo večeras...
naruči od uličnog svirača onu našu.
Večeras, još samo večeras .....
ljubi me kao da sutra ne postoji.

Sutra će biti već kasno.
Sutra je novi dan.
Sutra ću voleti neku drugu.
Sutra ćeš voleti nekog drugog.
Sutra će ova noć postati samo sećanje,
koga se nekog dalekog sutra nećemo sećati.
A moglo je bolje...."​

 

[...indigo child...]

 

[Neno]

 

[Mister]

Vaša duša nije pasivno ili teoretsko biće koje zaprema prostor u blizini prsnoga koša. Ona je pozitivna, svrhovita snaga koja prebiva u srži vašega bića. To je onaj dio vas koji razumije neosobnu prirodu energetske dinamike u kojoj se nalazite, koja voli bez ograničenja i prihvata bez prosuđivanja. Put prema duši vodi kroz srce.

Gary Zukav - “Život duše“

 

[RužicaRužaRuška]

U poslednje vreme u ćutanju nalazim mir.
Znam da ne možeš da me zamisliš da ćutim, ali eto i ljudi se izgleda menjaju.
Ćutim, sanjarim, ne ništa veliko, ne nikog posebno, čak ni tebe.
Jednostavno uživam u zvukovima dana, u mirisu vetra, u svojim mislima.
Sve jače mis e javlja želja za odlaskom nekud daleko. Znam i gde i ako odem, idem sama.
Jednom za uvek da pokidam lance prošlosti, ponesem samo najlepše uspomene
i počnem iz početka svoju bajku.

Ana Karanović - VREME JORGOVANA​

 

[Mister]

Volsebna kletva

nikada nisam volio da zivim na ulici i
klonio sam se corbe za bijednike, vojske spasa
i svih
takozvanih utocista.

bio sam tako jezivo mrsav da sam
kad se okrenem
jedva vidio svoju sjenku
pod bljestavim popodnevnim suncem.

nije mi bilo vazno, dokle god sam sto dalje od
gomile.

a cak je i na tom dnu bilo
uspjesne i neuspjesne
gomile.

ne mislim da sam bio umobolan
mada drugi
umobolni tako
misle

ali sada
mislim:
ako me ista spasilo
bilo je to izbjegavanje
gomile.

to je bila moja
hrana

i sada
je.

smjestite me u sobu sa vise od
3 covjeka
i odmah se ponasam
bolesno,
cudno.

jednom sam
cak pitao moju zenu: slusaj, mora da sam
bolestan... mozda bi trebalo da odem kod
psihijatra?

Isuse, rekao sam, mozda me izlijeci
i sta cu
onda?

samo me pogledala i
zaboravili smo
citavu
stvar.

Bukovski

 

[NIKOS_]

Malo cu, na glas da te zelim, mrvice ponosa da sakupim i od peska tvoje telo da pravim.

Malo cu, da mastam da si samo moja I bozja I da je ljubav moja, tebi svetinja.

Malo cu, da se otimam za tvoju ljubav, koju odavno vec i drugima dajes, a ja se jos nadam, kako me glasine lazu, da moju ljubav, tako izdajes.

Malo cu, da budem bezobrazan I pricam u sebi, ono sto smo pricali, a culi su samo zaljubljeni Andjeli.

Malo cu, ma ni sam ne znam sta cu...mozda, da mi stihovi pomognu, da ne budem mrtav, kako bih video kraj nase ljubavi.

 

[NIKOS_]

Dok budem na zemlji postojao, ja cu te paznjom, emocijama i neznostima, prekrivati.

Dok nas noc sa zvezdama obasjava, grlicu te cvrsto da osetis sva moja nakupljena nedostajanja.

Dok vetar bude duvao i oluja se spremala, sakricu te u svoje srce, gde si uvek i pripadala... moja ljubavi jedina.

 

[NIKOS_]

Spavaj mirno i ove noci, jer moja sudbina bdi nad tvojim snovima.

Neka te sni, povedu ka secanjima, gde si me negde usput ostavila.

Zato, samo mirno ti spavaj, jer ja cu naci put, kroz moje nemire, da pazim na tebe i tvoje sne.

...a, pre nego sto te savlada san, zapamti da je samo ovo tvoja laka noc i da je nece pokvariti i kada svane dan.

Ja cu se muvati, oko tvoje glave, cekajuci priliku, da ti poljupcem i ceznjom, ispunim san, sve dok ne svane, prokleti dan.

 

[NIKOS_]

Nadam se jos, cuvam lepe sne, cuvam ih samo za tebe.

Ti si ona, retka, koja zna da voli i prepustam ti da izlecis, sve moje boli.

Zato, molim te, voli me jako, nezaboravno, jer,
ako me budes i ti prestala voleti, zivot ce mi se srusiti i sva moja spletkarenja o ljubavi, ce nestati, cak i ovi stihovi.

 

[NIKOS_]

Osetio sam nocas, svu pozudu i bestidnost, kojom si me vezala na krevet bluda...

Dotakla si me nezno poljupcima zelje, a zatim si me zivotinjski raznela, slomila i ono malo preostale romantike u meni...

Muzika sa starog radija, je svirala melodiju tvojih bedara, kojima si mi udarila pecat, da sam zauvek postao rob, tvojih pohota.

Ipak, uzivali smo i ti i ja, uz zvukove starih evergrina, da su nam i srca preskakala, uz taktove divnih melodija.

Ostale su urezane, kao uspavanke nasih roditelja, a eto istorija se ponavlja, sada nasa strast pise novu istoriju, kroz stare evergrine buducih dana, sa dozom nase razuzdane maste, snova i secanja.

 

[NIKOS_]

Laku noc ti zelim... I dok te san sustize, prekricu te poljupcima, da te zagreju, a ja cu se boriti sa tvojom ljubavlju, sve dok ti ne pretvorim sne u javu.

Zato, voli me jos malo, dok ne zatvoris oci, sa njima ce i lak san i lepa noc doci.

 

[NIKOS_]

Sada, cuti, pusti da iz nas progovore nemiri, da bukne strast, da nas obuzmu jaki trzaji pohote, dugih noci cekanja, nedostajanja...

Mozda...a ti sada cuti, pusti da pozuda nama vlada, bez stida i srama, ovo je cista ljubav, neokaljana ljubomorama i prevarama.

Ostace zauvek u nama, kradom opisana u mojim stihovima, Vecnoj knjizi, nasih uspomena, secanja, na dodire dva tela, ljubavlju zauvek opijena.

 

[Večni san]

"Milo moje, nemoj da ti nedostajem.
Surova su ovo vremena
za one koji se imaju a nemaju.
Živi bez tog tereta nedostajanja.
Život je sam po sebi, dovoljno težak.
Obuci osmeh, lepo ti stoji,
Ja ću uvek biti tu.
Razdaljinu među nama nemoj meriti koracima.
To je za one koji su zaista otišli.
Ja sam ti blizu, najbliže.
Tu, na levoj strani,
Tamo gde se čuvaju oni
koji su otišli, a zauvek ostali..."

 

[RužicaRužaRuška]

 

[solarnaeklipsa]

 

[RužicaRužaRuška]

Posvađamo se,
a onda se usred noći probudim i pokrivam te.
Kažem: Nikad više!, a nastavim jako, najjače.
Zalupim vratima, pa posle hodam na prstima...
Viknem: Odlazi od mene!,
a onda krišom gledam da li si još uvek tu.
Odem, pa se vratim.
Pretvaram se da sam nešto zaboravila, a usput te poljubim...
Tako se, valjda, stari udvoje!
Ljiljana Nikolić

​

 

[Večni san]

"Ako jednog dana ne želiš ni sa kim razgovarati, nazovi me. Ćutaćemo."

 

[Večni san]

 

[Lady Moon]

 

[RužicaRužaRuška]

 

[Mister]

DOBRO​

Dobro je kada nešto znaš da radiš dobro. Voziš auto, kamion, lepiš pločice, ili da staviš dva prsta u usta i zvizneš da se zatrese cela ulica. Nije to mala stvar. Ili da pimpuješ loptu do 100, znaš sve timove finske druge lige, da izvadiš krpelja psu koji mu se zavukao pored oka.

Dobro je kao dobar dan.

Hej, dobar si dečko, ali nije ovaj posao za tebe.

Dobar za izbegavanje.

Dobar utisak, tajming, dobar šit.

Dobar savet, plan, pasulj, dobre noge i dobro, moglo je i gore.



Sedim u kafiću na trgu Bana Jelačića. Zagreb. Put me je naneo ovde. Na jedan dan. Sa stola u uglu posmatram ljude koji cirkulišu, tramvaje koji prolaze. Ciga sa gitarom iz samo njemu znanog razloga mi prilazi i počinje da svira. Tomu Zdravkovića. Lutao sam godinama sreću tražio. Kao da zna. Da lutam godinama. I da je tražim. On je iz Bosne, ja iz Srbije. Kažem mu to. Na papiru stranci. Ne osećamo se tako. Počinje drugu pesmu. Dajem mu 10 kuna. Konobarica prilazi i moli ga da se pomeri. Pružam joj račun. I bakšiš. 20 kuna. Jel ok? Sve je dobro. Ciga je dobro i nastavlja niz ulicu da svira. Konobarica je zadovoljna zbog bakšiša. Ja sam dobro. Ožujsko je hladno i prija. Ulazim u Krašovu prodavnicu i ubacujem čokolade u korpu. Plaćam i odmah po izlasku otvaram jednu i počinjem da je jedem. Ne lomim štangle. Grizem je celu kao dete. Neka devojka prolazi pored i počinje da se smeje. Okrećem se ka izlogu i vidim svoju brkljvu facu. Baš kao dete. Veliko dete. Smejem se. Nastavljam da jedem čokoladu. Čovek treba da bude svoj. Da bude ono što jeste. Pa makar to bilo veliko dete. I to je dobro…

​

Vojislav Vukomanović

 

[RužicaRužaRuška]

 

[RužicaRužaRuška]

 

[Lady Moon]

Pismo majci - Sergej Jesenjin

Jesi l' živa, staričice moja?
Sin tvoj živi i pozdrav ti šalje.
Nek uveče nad kolibom tvojom
Ona čudna svjetlost sja i dalje.

Pišu mi da viđaju te često
zbog mene veoma zabrinutu
i da ideš svaki čas na cestu
u svom trošnom starinskom kaputu.

U sutonu plavom da te često
uvek isto priviđenje muči:
kako su u krčmi finski nož
u srce mi zaboli u tuči.

Nemaj straha! Umiri se, draga!
Od utvare to ti srce zebe.
Tako ipak propio se nisam
da bih umro ne videvši tebe.

Kao nekad, i sada sam nežan,
i srce mi živi samo snom,
da što pre pobegnem od jada
i vratim se u naš niski dom.

Vratiću se kad u našem vrtu
rašire se grane pune cveta.
Samo nemoj da u ranu zoru
budiš me ko prije osam leta.

Nemoj budit' odsanjane snove,
nek miruje ono čega ne bi:
odveć rano zamoren životom,
samo čemer osećam u sebi.

I ne uči da se molim. Pusti!
Nema više vraćanja ka starom.
Ti jedina uteha si moja,
svetlo što mi sija istim žarom.

Umiri se! Nemoj da te često
viđaju onako zabrinutu,
i ne idi svaki čas na cestu
u svom trošnom starinskom kaputu.