PAD
Moj pad nije bilo nalik onom iz Kamijevog Pada. Ja sam se srozao, ako baš morate da znate, slično čoveku iz podzemlja kog sam se obožavao dok sam čitao njegove zapise. Istina, svaki pad podrazumeva ako ne letenje, a ono makar uspravno držanje. Ne sećam se da sam ikada hodao pravo, ali ipak, dok pišem ovo, u meni se javljaju jedva postojeći obrisi sećanja na hodanje. Bio sam čovek, tu nema sumnje, ali teško mi je da se prisetim u čemu sam za života bio čovek. Nisam se zaljubio, a kamoli voleo, decu nemam, a, iskreno, ni prijatelje. Ima par poznanika: srednjovečnu kasirku u samoposluzi koju posećujem svakodnevno radi kupovine novina; javljam se i poštaru koji mi jednom nedeljno isporučuju pismo od osobe koja greškom drži da sam ja osoba koja je nekada živela u mom trenutnom stanu; moj treći poznanik je upravo ta osoba koja mi greškom već godinama šalje pisma. Kada sam prvi put primio pismo te osobe, ispisano na čistom papiru bledo žute boje i spakovano u kovertu svetlo plave, prihvatio sam ga iz dosade, budući da se bivši stanar nije odjavio na vreme, a ja nisam imao šta pametnije da činim, te sam počeo da se pretvaram da sam neko drugi. Većina poštanskih sandučića u našem ulazu je bilo polupano, pa je zbog toga bilo neophodno da se sva pošta bude dostavljena na ruke. Poštara sam obrlatio vrlo jednostavno, budući da je dolazio u manje-više pripitom stanju koje sam ja imao običaj da pomognem sa još par čašica najjeftinije rakije koju sam kupovao dole, u samoposluzi. Suzana se zvala žena koja je mislila da se dopisuje sa svojim bivšim dečkom kog nije videla, po njenim rečima, decenjama. Prvo pismo bilo je prilično šturo, nesigurno, žena je bila ili uplašena kako će njen bivši momak dočekat vest od nje, ili nije bila načisto sa silama koje su je nagnale da pišem svom bivšem momku iako je već godinama u braku sa drugim čovekom. Istina je bila – ako mi dozvolite da tumačim – negde između: reč dve o sadašnjem životu, isto toliko o prošlom, i nekoliko bojažljivih izjava o budućem. Pomalo sam se gadio, a pomalo smejao prelazeći pogledom preko njene ispovesti. Kao što rekoh, odgovorio sam joj iz dosade, ali ne one dosade na koju čovek isprva pomisli, iako sam dane većim delom provodio listajući dnevnu štampu uvaljen u naslonjaču kraj jedinog prozora u memljivoj garsonjeri koju unazad godinama iznajmljujem. Dosada koja me je nagnala da joj odgovorim bila je egzistencijalne prirode. Dovraga, nisam previše često bivao u situacijama da živim, makar i samo na papiru, tuđi život, a još ređe sam imao priliku da probudim osećanja u drugoj osobi. Odgovorio sam joj u pristojnom maniru, iznevši nekoliko izmišljenih pojedinosti u vezi sa mojim trenutnim životom, dodavši nekoliko sentimentalnih refleksija na ono što je ona iznela o takozvanoj našoj prošlosti. Nekoliko nedelje kasnije, stiglo je još jedno pismo. Ovog puta, valjda ohrabrena mojim odgovorom, opustila je ruku, a reklo bi se i srce, te je pismo obilovalo jadikovkama na račun njenog braka koji je nazvala ćorsokakom, a na samom kraju, posvetila je jedan pasus od nekoliko rečenica naglašeno ističući emocije koje je gajila prema meni. Ohrabren njenim interesovanjem za mene (dobro, ne baš za mene), uzvratio sam joj donekle istom merom: objasnio sam joj da sam takođe bio nesrećan u braku koji je sada već godinama iza mene – to je bila notorna laž; žensko telo sam poslednji put dotakao pre više od dvadeset godina – i da, ako baš želi istinu, svakog dana po nekoliko puta pomislim na naše zajedničke dane, kajući se što sam je izgubio. Brana je od toga trenutka bila srušena. Razmenjivali smo pisma svakih nekoliko dana, reči su bivale sve prisnije, tananije, emotivnije, ona je govorila o prošlosti sa ushićenjem koje je isijavalo nekakvom nadom; ja sam pisao u istom maniru, koristeći se onim podacima koje mi je ona prethodno iznosila, ukrašavajući ih nijansama za koje sam pretpostavljao da bi ona želela da čuje. Prolazili su meseci, rekla mi je da me i dalje voli, da me želi, ja sam joj uzvratio na isti način, proklinjući sudbinu koja nas je razdvojila, ona je proklinjala život, i brak, i svog debelog muža, tešku pijanduru, koji je svako malo tuče, a ja samoću koja me ponekad tera na suicidne misli. Želela je da mi čuje glas, ali sam ja, razume se, odbio takvu ponudu iz očitih razloga, pozivajući se na emocije koje bi me preplavila i poželele da je u tom slučaju i vidim. „A zašto se ne bi videli?“ pisalo je u sledećem pismu. Tada je trebalo da prekinem čitavu priču, ali dosada mi nije dala mira. Nisam imao nikakav plan, ali sam imao potrebu da nastavim sa tom lažju. Pristao sam na njen predlog da dođe u moj grad, jer bi bilo suviše opasno da se sretnemo u njenom (banatskom) selu u kom je, prema njenim rečima, svako poznavao svakog, a ogovaranje i klevetanje je bilo nešto poput rekreacije za meštane. Za kraj naše prepiske zamolio sam je da mi kaže kako će tog dana izgledati i šta će od odeće imati na sebe, jer trideset godina umeju koliko da promene čoveka, toliko i da unište sećanje.
Čekala je kod Miletićevog spomenika kao što je i obećala: tačno u podne, u beloj bundi, sa belom licisom oko vrata, i belom, krznenom šubarom na glavi. Ja sam sedeo na klupi naspram nje, udaljen svega desetak metara. Jasno sam mogao da primetim njene nervozne i ushićene poglede što je sejala na sve strane u potrazi za – kako je u poslednjem pismu patetično izjavila – svojom jedinom pravom ljubavlju. Na mene nije obraćala pažnju. Ja sam bio samo još jedan stranac. Sneg je tog dana padao, na ulici nije bilo previše ljudi, i činilo mi se da je ona bila najsrećnija osoba koju sam tog dana video. Minuti su prolazili, ona se smeškala zamišljeno, cupkajući s noge na nogu, malo usled hladnoće, malo zahvaljujući, pretpostavljam, nervozi. Kako je vreme odmicalo, sve češće je svoje poglede upirala ka satu na katedrali. Ushićenje sa njenog lica polako je počelo da jenjava, a na njeno mesto došao je izraz zabrinutosti. Sneg je sve jače vejao, kazaljke su činile svoje, i već je bilo pola jedan. Ona je i daje čekala, zgrčivši se poput deteta iako je imala sigurno preko pedeset godina. Zahvaljujući pahuljicama što su besno nasrtale odozgo, nisam više bio u mogućnosti da procenim stanje njene duše što se oslikavalo na njenom licu. Petanest do jedan je bilo. Stojala je na svom mestu, zagnjurivši bradu pod lisicu. U jedan sat je odustala, pošavši pomalo tromo ka Modeninoj ulici u kojoj je nekoliko taksija mirovalo. Ustao sam sa klupe odlučivši da joj ugledam lice izbilza, makar na tren; ne znam koji me je đavo terao. Pre nego što je ušla u taksi, zakačio sam je ramenom s leđa, nakon čega se refleksno okrenula: nije bila lepa, štaviše, bila je ružnjikava. Oboje smo se sagnuli da podignemo njenu torbicu koja joj je u tom trenutku spala sa ramena – to je bilo najmanje što sam mogao da učinim za nju – i tada su nam lica bila razdvojena svega pola metra. Primetio sam, ispod očevidnog sloja pudera, nešto nalik modrici ispod desnog oka. Zahvalila mi se, nasmešila se uljudno iako se videlo da joj nije bilo do smeha, prihvatila torbicu, i ušla u taksi.
Sutradan, čitajući novine, uvaljen u naslonjačio kao i obično, dok je sneg sa one strane prozora padao krupnim, gustim pahuljama, naišao sam na članak o svirepom ubistvu koje se dan ranije, u kasno popodne, dogodilo u malom, mirnom banatskom selu. Milenko Sušić, star pedeset i osam godina, pretukao je na smrt svoju suprugu Suzanu Sušić zbog – kako je jedna osoba koja je želela da ostane anonimna rekla za novine – ljubavnih pisama koje je dan ranije pronašao u njenom ormanu. Nisam osetio gotovo ništa, možda samo neznatnu trunčicu griže savesti koja je nestala čim sam okrenuo list.
Tihomir Stanišić
