Slike iz života

[REVELIN]

"Varljivo brdo je život...i verući se Uz i silazeći Niz, patimo za predelima s one
strane vrha, a vrh je senka,tren,senka trena... Vrh je najveća prevara u čitavoj priči...
Čim ga dotaknemo on potone tromo, kao lubenica na vodi, i već sledećeg trenutka
izroni nam za leđima, obeshrabrujuće uzvodno, plutajući kao velika crna bova koja
iz nekih zvezdanih razloga obeležava to razvođe vremena koje nam je dato, vremena
koje nam je udeljeno... Danas još uveliko iščekuješ, a već sutra ti ostaje de se sećaš,
i tek na kraju ukapiraš da su sve prave stvari uvek s one strane brda..."

 

[lunao]

 

[Buntovnik_Bez_Razloga]

Strast

U legendama niko Sveti Gral nije osvojio silom. To je uspelo Persivalu, nežnom vitezu, koji je ušao u razrušenu kapelu i našao što su drugi prevideli, tako što je prosto seo i mirovao. Mislim sada da sloboda nije biti ni moćan ni bogat, ni omiljen ni bez obaveza, već biti u stanju da voliš. Voleti drugoga toliko da makar i za tren zaboraviš na sebe, to znači biti slobodan. Mistici i crkvenjaci govore o odbacivanju ovog tela i njegovih žudnji, o odbijanju da robuješ puti. Ne kažu da se kroz put (telesno) oslobađamo. Da će nas žudnja za drugim uzdići iz nas samih potpunije no išta božansko.
Mlak smo mi svet i naša čežnja za slobodom, čežnja je za ljubavlju. Da imamo hrabrosti da volimo, ne bismo toliko cenili sve te ratne činove.
Ljubav je, kažu, ropstvo, a strast je demon i mnogi su se zbog ljubavi izgubili. Znam da je ovo istina, ali znam da i bez ljubavi samo pipamo kroz tunele svojih života i nikad sunca ne vidimo. Kad sam se zaljubio, to je bilo kao da sam prvi put pogledao u ogledalo i video sebe. U čudu sam podigao ruku i dotakao svoje obraze, svoje grlo. To sam bio ja. A kad sam se video i privikao se na to ko sam, nisam se bojao da poneki deo sebe mrzim, jer sam želeo da budem dostojan onoga u koga je ogledalo.
Tada, pošto sam prvi put osmotrio sebe, osmotrio sam svet i video da je raznolikiji i lepši no sto sam mislio. Kao i većina ljudi uživao sam u toplim večerima, u mirisu hrane i pticama koje probadaju nebo, ali nisam bio ni mistik ni Božji čovek i nisam osećao zanos o kojem sam čitao. Čeznuo sam za osećanjima, mada vam u to vreme ovo ne bih umeo reći. Reči kao što su strast i zanos... svi ih naučimo, ali one ostaju mrtve na stranici. Ponekad ih prevrćemo, da saznamo šta je s druge strane, i svako ima svoju priču o nekoj ženi ili nekom bordelu, o opijumskoj noći ili ratu. Toga se bojimo. Bojimo se strasti i smejemo se prejakoj ljubavi i onima koji previše vole.
A opet, čeznemo da nešto osetimo.

 

[lunao]

D,al anđeli možda znaju
što je slatko u tvom zagrljaju
kad bi oni za to znali
oni svoja krila teb bi dali.

Dali bi ti oni svoja krila
da bi s njima nebu poletila
jer nemaju l,jepe poput tebe
oni bi te ukrali za sebe.

Al anđeli ne znaju za tebe
u svom srcu ja sam tebe skrio
ljubavlju te tamo svojom pojim
čuvat ću te tamo dok postojim.

Prorok.

 

[Buntovnik_Bez_Razloga]

Kad razmišljam o tebi obuzima me nežnost veća nego što mogu podneti ponekad. I zato ćutim posmatrajući te dok me ne vidiš i kao da je kraj godine, beležim svakoga dana od čega se sastojiš, uplašen da nešto nedostaje: najpre ti, čitava i meni okrenuta licem na kome su usne, čelo, obrazi i tragovi poljubaca, dva oka ispod nemirne kose. I to bi bilo dovoljno da nema tvojih ruku koje me grle, zatim vrat, ramena, grudi i struk devojčice koja plače, oblina trbuha poput hleba toploga dok zastajem na obali jezera koje već skriva senka. Ali ja zatvaram oči jer ti se stidiš i poželim da te čuvam kad padne veče, daleko od stvari koje te bez mene poznaju.
Na satu kazaljka pokriva jedna drugu i ptica na tvome prozoru ne uzima više zrno iz nepoznate ruke.
Ugasi svetlo, u tami ne mogu te odvojiti od sebe samog.

 

[Nina]

Jedna od tajni azijskih civilizacija je zena. Azijska madona je gola.
Njeni sinovi i ljubavnici priznase joj sve aspekte i cudi zenstva; priznase joj majcinstvo
i njeznost, priznase joj amazonstvo, priznase je kao ljubavnicu, vucicu i svetu bludnicu.
I sve te njene aspekte jednako su postovali jer su smatrali da su svi ti aspekti jednako potrebni...

V.Krmpotic

 

[lunao]

Dugo sam mislila, stvarno dugo, do prije godinu dana možda, da svi ljudi imaju stalnog i glasnog pripovjedača u glavi. Znate, nešto se dogodi i u trenutku dok se još događa, prevodite si to u priču. Ponekad simultano sa zbivanjem, a uvijek kada navečer legnem u krevet i dok promatram sjenke koje se protežu po zidu moje sobe (da, birala sam mjesto za krevet baš zbog tih sjenki). Zato sada imam punu glavu priča. Pričam si snove, knjige koje pročitam, razgovore, zamišljene razgovore, pritajena zaljubljivanja, izmaštane rečenice, nikad započete i nikad dovršene priče, pjesme, filmove... Ponekad ne znam da li se nešto dogodilo ili su priče neopazice kliznule iz moje glave i zaplesale pred mojim očima.

Volim te priče - te uspomene, bile one stvarne ili nestvarne - ne zato jer su nostalgija, ne zato jer sam ja nostalgična, nego zato jer su to priče, male ciglice od kojih je sastavljen moj svijet.

 

[Buntovnik_Bez_Razloga]

Sarah Kane – Crave

Želim da se igramo žmurke i da ti poklonim svoju odeću i kažem da mi se sviđaju tvoje cipele i da sedim na stepenicama dok se kupaš i masiram tvoj vrat i ljubim tvoja stopala i držim te za ruku i da idemo negde da jedemo i da mi ne smeta kad pojedeš moju porciju i da se nađemo kod Rudija i pričamo o proteklom danu i da kucam tvoja pisma i nosim tvoje kutije i smejem se tvojoj paranoji i da ti poklanjam kasete koje ne slušaš i da gledamo sjajne filmove i da gledamo očajne filmove i da negodujem zbog radio programa i da te fotografišem dok spavaš i da ustajem da ti spremim kafu i pecivo i da idemo kod Florent da ispijamo kafu u ponoć i da mi ti kradeš cigarete i nikad ne možeš da nađeš šibicu i da ti pričam o TV programu od prošle noći i da te vodim kod očnog lekara i ne smejem se tvojim šalama i da te želim ujutru ali te puštam da spavaš još malo i da ljubim tvoja leđa i milujem ti kožu i kažem ti koliko volim tvoju kosu tvoje oči tvoje usne tvoj vrat tvoje grudi tvoju zadnjicu i da sedim na stepeništu pušeći dok tvoj komšija ne dođe kući i da sedim na stepeništu pušeći dok ti ne dođeš kući i da se brinem kad kasniš i obradujem kad stigneš ranije i da ti poklonim suncokrete i dođem na tvoju zabavu i igram dok sve ne zadivim i da mi je krivo kad zabrljam i da se radujem kad mi oprostiš i da gledam tvoje slike i želim da si oduvek bila tu i da čujem tvoj glas u svom uhu i osećam tvoju kožu na svojoj koži i da se uplašim kad pobesniš i jedno oko ti pocrveni a drugo poplavi i tvoja kosa očešljana nalevo i tvoje lice orijentalno i da ti kažem da izgledaš divno i da te smirujem kad se uznemiriš i grlim kada te boli i da te želim kad osetim tvoj miris i da te vređam svojim dodirom i da cmizdrim kad sam pored tebe i da cmizdrim kad nisam i da se odmaram na tvojim grudima i ušuškam te noću i da se smrznem kad ti uzmeš ćebe i skuvam kad ga ne uzmeš i topim kad se osmehuješ i rastapam kad se smeješ i da ne razumem zašto misliš da te odbacujem kad te ne odbacujem i da se čudim kako možeš i da pomisliš tako nešto i da se pitam ko si ali te prihvatam bez obzira na to i da ti pričam o anđelu drveta i začaranom šumskom dečaku koji je preleteo okean zato što te je voleo i da ti pišem pesme i pitam se zašto mi ne veruješ i da osećam to tako duboko da ne mogu da nađem reči i da ti kupim mače koje posle zamrzim jer mu posvećuješ više pažnje nego meni i da te zadržavam u krevetu kad moraš da kreneš i plačem kao beba kad konačno odeš i da ubijam bubašvabe i kupujem ti poklone koje ne želiš i posle ih nosim nazad i da ti predložim da se udaš za mene i ti ponovo kažeš ne i da nastavim da te pitam jer iako ne veruješ da mislim ozbiljno mislim od prvog puta i da lutam kroz grad osećajući kako je pust bez tebe i da želim ono što ti želiš i mislim kako gubim sebe ali znam da mogu da ti verujem i da ti ispričam najgore o sebi i pokušavam da ti dam najbolje od sebe jer ti ne zaslužuješ ništa manje i da odgovaram na tvoja pitanja i kad radije ne bih i kažem ti istinu i kad ne želim i pokušavam da ne prećutim ništa jer znam da ti tako više voliš i da mislim da je sve gotovo ali ostajem još samo deset minuta dok me ne izbaciš iz svog života i zaboraviš na mene i da pokušavam da ti priđem bliže jer je divno upoznavati te i u potpunosti vredno truda i da pričam s tobom na lošem nemačkom i još gorem hebrejskom i vodim ljubav s tobom u tri ujutru i nekako nekako nekako uspevam da izrazim delić sveprožimajuće bezuslovne nepokolebljive posvećene beskrajne ljubavi koju osećam za tebe..

 

[lunao]

Kao kap vode..slijevaš se u mene
polako puneći prazninu moje duše.
Moja duša čezne za tobom..
čezne da osjeti tu toplinu,
toplinu sunca.
Svaki njen uzdah sidro je moje ljubavi
Mala kap..po kap..po kap...
sve više si u meni..
velika ljubav, a neizmjerna bol.
Kako da kažem svojoj ljubavi
da nisi njen..
da je to samo kap iz tvog oceana
hoće li shvatiti?
hoće li me ona razumjeti?
Hoće li biti za nas još kapi..još dana?

 

[REVELIN]

Bog me je stvorio da budem dete i ostavio me da celog života budem dete. Ali zašto je onda dozvolio životu da me bije, da mi otima igračke i da me ostavlja samog u školskom dvorištu da gužvam svojim slabašnim ručicama plavu prljavu keceljicu, svu umrljanu suzama?

Ako već ne mogu da živim bez nežnosti, zašto su mi je uskratili? Ah, kad god vidim na ulici neko dete kako plače, neko dete prognano od drugih, boli me, više od tuge tog deteta, užas koji je prepatilo moje nespremno, iznureno srce. Boli me celom dužinom i širinom mog proživljenog života, i moje su one ruke koje gužvaju keceljicu, moja su ona usta izobličena od pravih suza, moja je ona slabost, ona samoća, a smeh odraslih prolaznika koristi moju žalost kao svetlost šibica ukresanih na osetljivom tkivu moga srca.


Fernando Pesoa

 

[Buntovnik_Bez_Razloga]

Srodna duša je neko ko ima bravu koja odgovara nasem ključu i ključ koji odgovara našoj bravi.
Kad se osećamo dovoljno sigurnima da otvorimo tu bravu, naše pravo ja izlazi na videlo i napokon možemo biti potpuno i iskreno ono što zaista jesmo.
Možemo biti voljeni zbog onoga što jesmo. Svako od nas izvlači ono najbolje iz drugoga.
Nije bitno šta se događa oko nas – kad smo s tom osobom, osećamo se sigurnima u svom raju.
Naša srodna duša je neko ko deli naše najdublje čežnje, naš smisao života.
Srodna duša je onaj ko je uspeo učiniti da život dođe životu.

 

[_provincijalka_]

Navratis tako ponekad nenajavljeno
Kao svez vazduh ispunis mi sobu
I iza toga danima mi zaposednes dusu
I jutra mi bojis, i podne, i noc mi na tebe mirise
Gde god da se okrenem ti si tu
Ne das mi da disem, da spavam
Ne mogu da pisem
Cak ni rucak ne umem da skuvam bez tebe
Uzalud ti bezim znam tu si zato
Sto sam te dozvala molitvom.

Navratis tako posle... posle dugih posnih dana
I meseci
Okupas oko, posejes ljubicice
Sve ono sto sam cuvala duboko
Zapretano u skrinji svojih secanja
Otvoris jer znas lozinku
Kako se otkljucava moje srce.

I san mi otkljucavas da vidis
Gde da me sacekas sledeci put kad prodjes
U kojoj odaji te cuvam kako cu da zamirisem
Kad pupoljci u tvojim zenicama krenu da sire latice.

Navratis kad se umorim od cekanja od svakodnevice
Uneses razlicitost u moj jednostavan
I po svemu drugaciji zivot jer znas
Da si ono sto mi treba
Da mogu da nastavim da brojim korake
Do poslednje stepenice
Navratis tako ponekad... navratis...
I odneses mi srce.

izvor:net

 

[lunao]

Ima trenutaka kad mi se čini da mi se cijeli svijet ruši, a ima ih onih kad znam da će sve biti u redu. Inače imam predosjećaje oko takvih, ključnih stvari u životu, ali sada baš ništa. Kao da sam stavljena na neku kušnju..da dokažem kakva sam u stvari, da pokažem kako se nosim s nevoljom. Žao mi je najviše ljudi oko mene koje ću povrijediti svojim odlukama, ali moram ih donjeti. Pa šta ako moj posao ne donosi puno novca, i šta onda ako nikad neću biti kao on, moj 'prijatelj'. On koji će zauvijek raditi posao koji ne voli, a biti dobro plaćen. Smijat će se mojem neuspjehu, svi će se smijati, pričat će, ogovarati. I znam, sramit ću se, izbjegavati ću tu temu, ali i to će proći.

Uzet ću stvar u svoje ruke, kad za kojih mjesec dana sve bude načisto, sjest ću i dobro razmisliti. i možda ću donjeti odluku zbog koje ću žaliti kasnije u životu.. možda.. a opet možda ću biti zadovoljna. Koštat će me i živaca i novaca, najviše strpljenja, ali mogu ja to. I onda ću uzeti tjedan dana odmora, daleko od svih, daleko od ljubomornih lica, daleko od njihove superiornosti, mržnje, da malo razmislim i upoznam sebe.

Jer još uvijek ne znam sebe, ne znam što želim, tko sam, što mogu..s vremenom će i to doći, možda ću ovu godinu baciti u vjetar. Bolje jednu godinu nego cijeli život...

 

[gost 272990]

. .





Pisanje moze (do)biti i oblik SamoLecenja, usled cega se dogadja i Izlecenje onih koji umeju da citaju.






♥

Uzivanje je za mene moguce tek ako se udvojen sastavim i kroz tvoje zadovoljstvo​

 

[Buntovnik_Bez_Razloga]

Južno od granica, zapadno od sunca

Ono što me je snažno privlačilo nije neka spoljna lepota koja se može meriti opštim kriterijumima ili količinom, već ono nepromenljivo, što se nalazi duboko unutra. Kao što neki ljudi potajno vole oluje, zemljotrese ili nestanak struje, tako ja volim to nešto neopipljivo što mi upućuju pripadnice suprotnog pola. Nazovimo to magnetizmom. To je sila koja te hteo ne hteo, ščepa i usisa. Ta sila bi se najpre mogla uporediti sa mirisom parfema. Možda čak ni onaj koji se bavi spravljanjem parfema ne bi mogao da objasni kako se stvara miris koji poseduje takav magnetizam. Ni nauka ne može to da objasni. Jedan miris privlači možda pedeset od sto ljudi, a neki drugi miris verovatno privlači onih preostalih pedeset. Ipak, na svetu postoje i mirisi koji silovito privlače samo jednog ili dva čoveka. To su posebni mirisi, a ja sam imao moć da ih iz daljine jasno namirišem. Znao sam da su mi sudjeni. Tim devojkama sam hteo ovo da kažem: Slušaj, ja znam! Možda niko drugi nije shvatio, ali ja – jesam!

 

[mari47]

Konačno, nikad ne zaboravite
da je izvor fontane mladosti u vama.
Vi ste glavni. Vi imate snagu kojom
pokrećete mehanizme života i smrti
u svom vlastitom tijelu. A ovo nije
prijekor, nego ohrabrenje.
Nemojte čekati blizinu smrti da
bi ste se probudili za život.
Počnite živjeti život u potpunosti,
i pokrenite proces podmladjivanja
sada.

Mir s vama,
Dr. Bernie Siegel

 

[Buntovnik_Bez_Razloga]

Ako ti jave da sam pao
Dario Džamonja

Ako ti jave da sam pao na razoranim, sleđenim poljima Flandrije, da me je pokosio šrapnel - ti nemoj da budeš tužna i nemoj plakati pred svijetom, jer vrlo dobro znaš da iz mojih grudi ne mogu da niknu suncokreti niti se moje kapi krvi mogu pretvoriti u makove...
To je sve jedna obična literarna konstrukcija, a da ne pričamo o tome što ja nikad nisam ni vidio Flandriju niti je ona vidjela mene. Ako ti kažu da sam se u svojim posljednjim časovima junački držao, da sam neustrašivo gledao smrti u oči, da sam je čak i začikavao, da sam svog sudiju prezrivo pljunuo, a da sam dželatu dao kesu dukata uz riječi: "Dobro obavite svoj posao!", a da sam, potom, sam izmaknuo stolicu ispod vješala, ti bi morala znati da je to jedna obična izmišljotina, izmišljotina onih koji ne znaju šta je to život a šta smrt znači. Ti me dobro znaš: znaš kako ja često umirem svakog bogovjetnog dana, kako se trzam na svaki šum, kako mi se čelo često orosi znojem (reklo bi se bez razloga), znaš da se bojim proviriti kroz špijunku na vratima bojeći se ne znam ni sam čega, bojeći se nekoga ko će mi s nadmoćnim osmijehom na licu izrecitirati stihove Marine Cvetajeve:
PREDAJ SE!
JOŠ NIKO NIJE NAŠAO SPASA OD ONOGA KOJI UZIMA BEZ RUKU!
Sjećaš se kako sam se bojao kad si trebala da me predstaviš svojim roditeljima, koliko ti je trebalo vremena da me ubijediš da nisam baš toliki kreten koliki izgledam, da se ponekad sa mnom može proći ruku pod ruku kroz prometnu ulicu...
Ja pamtim ono veče kad smo otišli kod jedne tvoje prijateljice koja je slavila rođendan, sjećam se svakog vica koji sam ispričao i sjećam se pogleda društva koje je u meni gledalo neku egzotičnu životinju, sjećam se kako su se gurkali laktovima kad smo ulazili, kad sam skidao svoje cipele sa pačijim kljunom (a u modi su bile brukserice), kako sam ispod stola krio onu rupu na ne baš čistim čarapama...
Pamtim kako sam to veče, ponesen strahom, popio tri flaše "Fruškogorskog bisera", litar i po domaće rakije (više je nije bilo) i završio sa "Mandarmetom", nekim likerom od mandarina...
Od svega toga bi se napilo jedno omanje krdo slonova, ali ja sam bio najtrezniji, bojao sam se da tebi ne napravim neko sranje i to me je držalo.
Onda smo izašli na Vilsonovo šetalište i ti si se propela na prste i poljubila me, evo, baš ovdje, pored uha, a ja sam morao da sjednem na klupu i da počnem plakati... Prolazila su neka djeca i čuo sam ih kako kažu: "Vidi pedera!!!" Kao i uvijek, ti si me pitala šta mi je najednom, a ja nisam mogao da ti objasnim da to uopšte nije najednom, da je to stalno, da je to neka vrsta mog zaštitnog znaka, nešto po čemu bih sebe poznao među hiljadama meni sličnih, nešto što se i ne trudim da sakrijem, jedan zloćudni tumor s kojim sam se rodio, tumor na mozgu i duši koji se ne da ukloniti nikakvim operativnim putem ni zračenjem, ni činjenicom da te volim i da ti voliš mene...
Ako ti jave da večeras hodam po kafanama i olajavam tebe i našu ljubav, da se prodajem za loše vino, da skupljam opuške tuđih simpatija, ljubim ruke nečistih konobarica, ispadam budala u svačijim očima... To ti je živa istina.

 

[Buntovnik_Bez_Razloga]

U meni

Postoji u meni mnogo čežnji i mnogo težnji i još više želja, neostvarenih maštanja i sveta iz oblaka. Da li ću se ikada prizemljiti ni sam ne znam. A i ne želim. Želim uvek biti dete, jer jedino tako mogu da opravdam ponekad suze u svojim očima.
Moja sloboda i moja sigurnost samo su prividni. Uporno pokušavam da se oslobodim svoje smotanosti, svoje stidljivosti i nesigurnosti, ali još uvek nisam uspeo da otkrijem onaj prauzrok koji me je, eto, doveo da se u odnosu sa ljudima ponašam tako. Otkrijem li njega, rešiću sve.
Jedino kada pišem ja sam lav! Inače, običan sam miš koji pokušava da strugne u prvu mišju rupu. Papir je jedino bojno polje gde mi niko ništa ne može. Ali, kada bi život bio papir, kada bi svi problemi bili od papira – kako bi se lako dali zgužvati!

 

[REVELIN]

Novo jutro,nova nada


Jutro je. Palimo lampice.

Lampice? Ne, ne mislim na svjetlo, niti na lampice u autima, niti na jednu drugu elektronsku napravicu. Ma na kakve lampice mislim dakle?

Ako se prisjetite svoga jutra sjetićete se kako redovito palite jednu veliku stresnu lampicu, koja vas bombardira stotinama pitanji koja idu nekako ovako; kako, zašto, na koji način, koliko dugo, hoću li ja to moći? Ta nas bujica raznovrsnih pitanja spremno čeka svakog jutra. Ako govorimo o upornosti, nema joj premca.

Pitam se (opet) nije li jutro predodređeno za nešto drugo? Za nešto ljepše?

Ipak je to početak još jednog novog dana. Početak jedne nove nade, novih snova. Opet nas očekuje prilika da podarimo osmijeh svom prijatelju. Onaj isti osmijeh koji smo jučer zaboravili dajući prednost našim jutarnjim lampicama koje su se nekako mudro provukle kroz cijeli dan.

Odlučujem da ću sutra dati šansu svojoj zaboravljenoj djetinjoj radoznalosti i šarenoj mašti da dobiju glavnu ulogu.

Odlučujem da ću se opet sprijateljiti sa svojim snovima. Želim da mi oni sutra pokazuju put.

Razmišljam da li još uvijek mogu dati prednost onome što me čini sretnom poput djeteta?

S tim mislima sam utonula u san .

Jutro je. Budilica zvoni, a s njom i prva lampica tvrdoglavo pokušava dobiti prvi red u mojim mislima.

Sjetih se da sam nešto odlučila za današnje jutro. Ma što to?

Pogledam van. Sunce me već čeka osvijetljavajući put svakome tko to želi. Hvala mu . Podsjetio me da i ja želim osvijetljavati ovaj svijet slušajući svoje snove.

Budilicu sam ugasila, dok je lampica stidljivo odlepršala znajući da više i nije toliko važna.

Irena Markulin

 

[lunao]

Treba znati

Smesiti se dalje, treba znati.
Kada je najbolje ustati od stola,
Kada pred nama stoje samo prazni sati,
U tome zivotu glupome do bola.

Trebalo bi znati, ma koliko stoji,
Sacuvati ponos, onaj sto preosta,
I uprkos svemu, prijatelji moji,
Zauvek otici, znati kad je dosta!

Pred sudbinom svojom koja ti sve uze,
Kad vec nista nemas, kada sve si dao,
Trebalo bi znati skriti svoje suze.
No ja, srce moje, ja to nisam znao.

Zato treba znati napustiti sto
Kad je ljubav tvoja davno pojedena,
Ravnodusna lica sakriti svoj bol,
I otici zauvek, tiho kao sena.
Zato treba znati napustiti sto
Kad je ljubav tvoja davno pojedena,
Ravnodusna lica sakriti svoj bol,
I otici zauvek, tiho kao sena.

I usnama treba reci da se smeju,
Iza maske jada, i stisnuti zube.
A krikovi mrznje u tebi da gnjiju,
Te poslednje reci, onih koji ljube.

Treba znati miran otici na kraju,
Ucutkati srce sto vec umrlo je,
sacuvati obraz, dok jos nije pao.
Trebalo je znati..al suvise voleh te
Duso moja, ja to nisam znao

 

[lunao]

Verujem - Da će ponekad ljudi od kojih očekujete udarac kad ste na dnu biti upravo oni koji će vam pomoći da ustanete. Verujem - Da zrelost ima više veze s vrstom iskustava koja smo imali i što smo naučili od njih, a manje s brojem rođendana koje smo proslavili. Verujem - Da nije uvek dovoljno da nam drugi oproste. Ponekad trebaš oprostiti sam sebi. Verujem - Da bez obzira koliko ti je srce prepuklo, svet neće stati zbog tvoje tuge. Verujem - Da zbog toga što se dvoje prepiru ne znači da se ne vole. A samo zato što se ne prepiru ne znači da se vole. Verujem - Da ne trebaš biti uporan da otkriješ tajnu. Ona ti može zauvek promeniti život. Verujem - Da dvoje ljudi može nešto istovremeno gledati i videti nešto potpuno drugačije. Verujem - Da ćeš čak i onda kad misliš da nemaš više šta ponuditi prijatelju koji traži tvoju pomoć, pronaći snagu i način da mu pomogneš. Verujem - Da diplome na zidu ne pokazuju vrednost ljudskog bića. Verujem - Da je ljubav najmoćnije oružje. Verujem - Da je život dragoceniji nego što to novac ikada može postati.

 

[gost 254762]

 

[_provincijalka_]

Oglas

Traži se jedna reč.
Traži se ona reč što mi je već danima navrh jezika, a nikako da je izgovorim, i, možda, napišem.
Tražim već godinama tu strašno važnu reč koja bi me spasila, a ne mogu nikako da je nađem, pa izlazim da je tražim po ulicama.
...
Traži se jedan svet, prekjuče iščezao....
Traži se nada....ona davna nada polagana u sebe same i u vreme koje dolazi.
Traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi, traže se da vrate ljubav...
Traži se onaj ulični časovnik na banderi pod kojim smo čekali, onaj sat što još uvek otkucava u našem pamćenju.
On se traži. ...Jedanput bismo primetili da mala kazaljka stoji na šest, a velika na dvanaest, i ne bismo se čestito ni okrenuli, a kazaljke su ponovo stajale na šest i na dvanaest, samo bi između ta dva pogleda protekao ceo život. I on se traži – taj život što promiče od danas do sutra, onaj život što je kolao, ključao, puzio, preklinjao, voleo, cmizdrio, čekao, bogoradio, zaustavljao se, podizao i ponovo padao i opet se dizao ispod onog uličnog časovnika koji se traži, a koji je ko zna kuda odnesen.

Momo Kapor

 

[Buntovnik_Bez_Razloga]

Dileri ljubavi
NN autor

Navika je opasna stvar. Neviđeno opasna. Moćno oružje protiv nas samih. Nije lako preokrenuti je u vlastitu korist.
Naviknemo se na loše stvari i tada ona dobija dublje, zvučnije, fatalnije ime: ovisnost!
Ovisni možemo biti o mnogim sitnicama: čokoladi, internetu, dugim telefonskim razgovorima. Lista je beskrajno duga..
Ovisni možemo postati o drogama, alkoholu. Lista je beskrajno crna.
Da bi postao ovisan, prvo moraš probati. Potom ti se svidi. Potom sve češće želiš da opet probaš. Ako si svestan da je to loše za tebe, onda ćeš koristiti izogovor: Samo još ovaj put!
Ako nisi svestan, progutati će te i pre nego postaneš svestan posledica.
Ovisnost potiče od osećaja; droga se proba radi uzbudjenja, euforije, blaženstva..

Osećaji su krucijalni u celoj priči o ovisnosti.
Onda je logično da je najlakše postati ovisan o osećajima O ljubavi. O sreći. O spokoju. O zadovoljstvu.

Jednom probaš kako je to voleti nekoga i biti voljen. I to je to!
Večno ćeš tražiti, žaliti, preklinjati, rizikovati, plaćati. Sve za taj osjećaj!
Svi smo ovisnici o ljubavi.

Adolescenti po prvi put kušaju tu drogu srca i upoznaju ovisnost.
Oni stariji su već pod njenim dejstvom i svaki dan iznova je ubrizgavaju. I sretni su!
Do jednom.
Kada je izgube.
Tada postaju nesretni, očajni, u groznici, na mukama...
Sledi rehabilitacija.
Mučna, bolna. Teška.
Do sledećeg puta. Kada ponovo nam prepreči taj put neka lepa dilerka ili diler. Slatke reči, zanimljivi razgovori.
I zaboravljaju se muke apstinencije. Ponovo, iznova, nanovo.
Ali valjda je to sudbina nas ljudi..Svi smo mi to što jesmo..

Dileri ljubavi...

 

[mari47]

"Shvatila sam da je potpuno isceđena i poslednja kap svetosti iz moje krvi. Postala sam svesna istine. A istina je bila da je za mene bolje da budem prostitutka nego obmanuta svetica. Jer sve su žene obmanute. Muškarci su ti koji ih obmanjuju, a potom kažnjavaju zbog obmane. Muškarci su ti koji ih guraju do samog dna, a potom kažnjavaju jer su pale. Oni ih uvlače u brak, a onda kažnjavaju udarcima i psovkama, pretvarajući ih u poslugu koja im je stalno na raspolaganju. Najmanje obmanute žene upravo su prostitutke. A najtežu kaznu žene podnose upravo u ime braka i ljubavi....."

"Dok sam zurila u njega, shvatila sam da ga mrzim onoliko koliko samo žena može mrzeti muškarca, a rob gospodara. I znala sam po njegovim očima da me se boji onoliko koliko se muškarac može bojati žene, a gospodar roba......"

"Žena na nultoj tački"
Naual el Saadaui