Samo jednom se voli!

[olleta]

Da ne filozofiram mnogo.....Voleo sam bas tako...iz najdublje tacke duse mi....Bog je hteo drugacije.Odveo je k njemu.Proslo je 20 godina.Posle 20 godina,opet se ta najdublja,najskrivenija tacka u dusi probudila....opet VOLIM.....

ne znam kako si uspeo da je opet nadjes....to je lepo...ja se cesto pitam kad bih srela neke ljude da li bi to bilo to????????? opet ono staro...ko zna

 

[JAGGE®™ ®]

Ljudi,ovo je samo jedna priča,jedno maštanje,razmišljanje i poimanje nekih stvari na jedan specifičana način.Zar moramo stvarati ovoliku polemiku oko svega?Za neke je ljubav iluzija i to je ok.Njihovo je pravo da je kao takvu posmatraju i prihvataju.Za druge je pak mnogo više od jedne obične iluzije,ali nažalost,takvih je mnogo manje.Ovo ludo vreme sobom nosi neka nova shvatanja,a istovremeno pokopava neke veoma bitne vrednosti.No,mi nismo ti od kojih apsolutno sve zavisi.Mi smo obični smrtnici koji hteli to ili ne,jednostavno moraju biti u toku sa vremenom.Mi,pojedinci,samo se trudimo da onima koji su se apsolutno uklopli u današnjicu skrenemo pažnju na nešto što se na neki način lagano gasi.U to ime je (predpostavljam)i ovaj forum postavljen i to je za pohvalu.
Zar nije lepo pročitati nešto što je romantično?Zar nije lepo osetiti potrebu i iskušenje za takvim doživljajem u stvarnom životu? Zar nije vrhunac sve lepote to i doživeti?
Naravno da jeste.Mnogo je nas povređenih.Mnogi iz određenih razloga više ne veruju u ljubav,ali ljubav će ipak uvek postojati.Čak i onda kada ovaj ludi svet u potpunosti zgasi svaki smisao za nju i zameni ga nekim drugim shvatanjima i prohtevima,ljubav će ostati zauvek ovekovečena bar u ovim pisanim stvarima.
Pozdrav.
Vaš JAGGE®™

 

[Saint]

Novčiću,apsolutno se slažem sa tvojom teorijom.Kamo sreće da je takvih više na ovom smornom i ludom svetu,bez emocija,osećanja i romantike.
Pozdrav.

Ništa zato. Samo ti furaj svoj fazon, i nemoj se osvrtati nad niskim udarcima. Znaš kako Andrić kaže:”Najbolji sam kad sam očajan”. Pozdrav :wink:

sta reci na ovakvu konstataciju, mozda sam glup ali me je nevidjeno nasmejalo, plus cinjenica da ovde niko nije imao losu nameru... ej drugari i drugarice,lepo je to sto romantika i ljubav postoje i neko ima srece neko ne , a neko ih nimalo ni ne kapira,ali molim vas odzivite neku, ali bar neku realnu pricu van neta i onda kada se posle nekog vremena slegne iznesite je drugima da izvuku neku pouku ili eto samo da biste imali to zadovoljstvo da vasu pricu neko procita ili da procaska sa vama. Koliko kapiram stvari , ovde se bukvalno pojavljuju ocajnici(cast izuzecima) koji umesto da pricaju o romantici pokusavaju da budu pisci,izdaj knjigu pa neka te citaju. Druga stvar:da li je ljubav iluzija?, glupo je raspravljati jer cu vam svima reci da NIJE,kada pred sobom ne vidis nijednu barijeru, kada si spreman da gazis preko sebe, da sve ali SVE stavis u drugi plan, a jednu osobu na pijadestal shvatis da ipak nije iluzija nego stvarno osecanje(pod uslovom da ono ne traje 2 dana.Zato mi je malo smesno kada procitam neke postove ovde o prolaznosti, iluzijama itd. Toliko od mene na celom ovom forumu. Zbogom.

 

[Nina2]

Prica o prolaznosti i iluzijama je mozda i ocajnicki vapaj da neko dokaze suprotno. Kad nekom pruzis ruku da te izvuce iz mraka a on te gurne jos dublje, nema tu ljubavi onda. Postoji samo ego koji uvek izbija u prvi plan. Povredjena sujeta je jako zeznuta stvar i definitivna smrt za ljubav. Ali ipak, evo ja iluzionista verujem da prava ljubav treba da traje..jednostavno da traje, pa cak i ako niste zajedno, pa cak i ako prodje odredjeno vreme da se ne vidite, pa cak i ako budete sa nekim drugim, e ako onda jos uvek traje, to je prava ljubav. Prava ljubav je ona koja ne posustaje sa godinama nego se cak i pojacava. Mozda je potrebno odredjeno vreme da prodje da bi covek prihvatio onog drugog sa svim manama a ne samo sa vrlinama, mozda i ratno stanje koje je samim tim neprihvacanjem izazvano, ali i ako mesecima nakon toga osecate jos uvek isto....e onda je to to! To je onda prava ljubav...tu onda ego prestaje da bude bitan, sujeta je porazena i ostaje samo cista ljubav.
Vreme ce pokazati.

 

[JAGGE®™ ®]

Nina,tvoja teorija o ljubavi je više nego divna.No ipak (nažalost),teorija je jedno,a prokleta realnost je nešto sasvim drugo.
To što ti očekuješ od ljubavi je prosto nemoguće.Ne postoji ni jedan segment u životu u kome ne dolazi do zasićenja,do smanjenja interesovanja,do gašenja onog najjačeg sjaja.Ne postoji čak ni jedan deo tvoje garderobe,pa čak ni onih stvari koje si kupovala skakajući od sreće,što je to konačno postalo tvoje,a da i danas tebi isto toliko znači.Puno toga je pripalo zaboravu.Ne zameri mi što upoređujem ljubav i garderobu,ali i u kupovini garderobe kao i u mnogo čemu drugom postoji specifična vrsta ljubavi.
Neću da ti pišem puno,neću ni da prihvatam,a ni da demantujem tvoj stav.Tvoj stav je proizvod tvog shvatanja i to je ok.Na kraju krajeva svako ima pravo na to.No,rećiću ti samo jednu rečenicu,tačnije citiraću nešto što je neko mnogo pametniji i romantičniji od mene,ne tako davno napisao.Verujem da si čitala mnoge stvari od Desanke Maksimović.Mnogo poučnih i za život veoma važnih stvari stoji u svakoj njenoj pesmi.Napomenuću samo jednu,jednu koja je adekvatna za uslove u kojima se nalazimo i koja će svoj ovoj polemici oko ljubavi nadam se staviti onu konačnu tačku.
"LJUBAV JE LEPA,SAMO DOK SE ČEKA".U slučaju da ovu pemu nisi pročitala,reci mi i ja ću je objaviti na ovom topiku.
Toliko.
Pozdrav

 

[Nina2]

Nina,tvoja teorija o ljubavi je više nego divna.No ipak (nažalost),teorija je jedno,a prokleta realnost je nešto sasvim drugo.
To što ti očekuješ od ljubavi je prosto nemoguće.Ne postoji ni jedan segment u životu u kome ne dolazi do zasićenja,do smanjenja interesovanja,do gašenja onog najjačeg sjaja.Ne postoji čak ni jedan deo tvoje garderobe,pa čak ni onih stvari koje si kupovala skakajući od sreće,što je to konačno postalo tvoje,a da i danas tebi isto toliko znači.Puno toga je pripalo zaboravu.Ne zameri mi što upoređujem ljubav i garderobu,ali i u kupovini garderobe kao i u mnogo čemu drugom postoji specifična vrsta ljubavi.
Neću da ti pišem puno,neću ni da prihvatam,a ni da demantujem tvoj stav.Tvoj stav je proizvod tvog shvatanja i to je ok.Na kraju krajeva svako ima pravo na to.No,rećiću ti samo jednu rečenicu,tačnije citiraću nešto što je neko mnogo pametniji i romantičniji od mene,ne tako davno napisao.Verujem da si čitala mnoge stvari od Desanke Maksimović.Mnogo poučnih i za život veoma važnih stvari stoji u svakoj njenoj pesmi.Napomenuću samo jednu,jednu koja je adekvatna za uslove u kojima se nalazimo i koja će svoj ovoj polemici oko ljubavi nadam se staviti onu konačnu tačku.
"LJUBAV JE LEPA,SAMO DOK SE ČEKA".U slučaju da ovu pemu nisi pročitala,reci mi i ja ću je objaviti na ovom topiku.
Toliko.
Pozdrav

Heh Jagger, pa ti onda nista jos neznas o ljubavi...samo toliko mogu da ti kazem. Moj stav proizilazi, bar sto se zasicenja tice, iz neceg dozivljenog. Volela bih da je bar 10% vas to dozivelo ili da dozivi u svom zivotu. Onda mozete reci da ste doziveli nesto pravo, nesto o cemu pisu bajke...Nesto sto rusi Desankinu tezu da je ljubav lepa samo dok se ceka. Da, takve su sve prosecne ljubavi...ali ne i ona koju dozivi vrlo mali broj ljudi. I ne, nije prestala da traje zbog zasicenja vec zbog isuvise slicnosti. Zato je nazvah iluzijom, jer cak eto i ona...ta najveca od svih, najblistavija, prestade da postoji. Ali mudri ljudi kazu 'ne placi sto se zavrsilo, raduj se jer se dogodilo' Svim romanticarima zelim da im se takva bar jednom dogodi u zivotu, pa makar se i zavrsila. A meni preostaje da cekam svoju iluziju, onakvu kakvu opisah u predjasnjoj poruci. Mozda tamo negde postoji cak i to...za jos jedan nivo vise od vec dozivljene...
Obavestavam vas ukoliko se desi Ako ne, onda cu biti srecna sto sam dozivela i ovu, najneobicniju do sada, onu koja ne pripada prosecnim sablonima.
Ne patite za velikim ljubavima...radujte se sto su se dogodile.

 

[JAGGE®™ ®]

Nina,opet pogrešno sudiš.Ne mogu razumeti na osnovu čega donosuš sud o tome da li znam ili ne šta je prava ljubav.Tvoja teorija je tvoja.Možeš napisati i knjigu o njoj,ukoliko to želiš.No,iskreno sumnjam da će je iko ikada prihvatiti kao neko ozbiljno i zdravo štivo,pogodno za ljudsko obrazovanje i stvaranje neke formule koja ce služiti da se deca na vreme upute na onaj pravi put,bar što se ljubavnog života tiče.Ono o čemu sanjaš,sanjaj i dalje,ali nemoj pametovati i stalno tvrditi kako samo ti umeš da voliš,a da je za sve druge ljubav iluzija ili pogršno poimanje.
Žao mi je što ne postoji način kojm bih mogao da te uverim u kolikoj meri gršiš pri donošenju svog suda o drugima.
Poz.

 

[Nina2]

Dragi Jagger, smiri zivce, nije dobro toliko se nervirati jos pogotovu zbog foruma ne, Jedino ako sam te pogodila u neki zivac koji ti je bolna tacka. I ne, nisam ja bila ta koja sudi vec svi ostali koji mi pametuju kako je ovo ovako a ono onako. Ti si sam meni krenuo sa pametovanjem kako ja zivim u nekoj svojoj iluziji i jos mi citirao desanku maksimovic. Prema tome, ko je koga ovde prvi 'napao'? Da, ja imam svoju verziju ljubavi i pri njoj ostajem, kao i ti pri svojoj. Zato ne vidim cemu toliko ogorcenje odjednom? A kao drugo, gde li sam ja to rekla da umem da volim? Procitaj malo ijednu moju poruku koju dadoh ovde, pise li igde takva tvrdnja? Pre nego sto napadnes bar imaj prave argumente u rukama, inace ispadas smesan zaista.
Posto ovo postade isuvise neozbiljna tema koja vise nije vredna vremena, ostavljam vas da patite za proslim danima i dalje i povlacim se sa teme, posto nisam ovde da bi me neko stavljao na crnu listu i pametovao mi najpre kako treba ovo kako treba ono a onda me cak otvoreno napao bez ikakvih argumenata.
Pozdrav Jagger, i cuvaj zivce, ipak si covek u godinama, nije to dobro ni za srce a ni za nervni sistem. Uostalom, nismo ovde da se svadjamo, zato cu odignorisati tvoje napade ubuduce.
Srecno!

 

[Shag Ivory]

Svasta! Oko cega se vi... :?
Fakat jeste da ljubav samo menja formu...
(I ne slazem se sa Desankom... ljubav nije lepa SAMO dok se ceka... mislim da je to posluzilo trenutnoj pesnickoj egzaltaciji... ali je svakako jedna od lepsih faza u ljubavi)

 

[Level31]

Ova tema mi je zaista zaokupila paznju,shvatam da se trenutno nalazis u veoma bolnom periodu zivota ,ali ,veruj mi (posto sam kroz nesto slicno prosla)da ce biti bolje.Mislim da ipak vreme leci sve,pa i gubitak najvece ljubavi.Slazem se sa jednom osobom ,ne mogu da se setim ko je to tacno rekao -da ,da je to bila prava ljubav ne bi se ni zavrsila.
Apsolutno se sa tim slazem-verovatno ti je neko drugi sudjen sa kojim ce biti mnogo bolje...samo napred.

 

[d-mol]

Prava i idealna ljubav je JEDNOSTRANA.
Kada voliš nekog svim svojim bićem bez obzira na sve i NE TRAŽIŠ NIŠTA ZA UZVRAT.

 

[JAGGE®™]

d-mol,imamo skoro identičnu teoriju.
Voleti nekoga na onaj pravi i istinski način,znači biti srećan čak i kada je taj neko srećan sa nekim drugim.U svakom drugom slučaju,svako osećanje ljubomore,prezir i zavidnost su samo pokazatelji da ustvari voliš samo sebe ili bar najviše sebe.
Istini za volju,zaista je teško voleti istinski,zar ne?

 

[JAGGE®™]

Buðenje života



Poput usamljenog stabla,lomljenog vetrovima,paljenog gromovma,usamljenog na mestu na kome veæ dugo vremena ne postoji ni jedno jedino drugo drvo ili pak omaleni žbun,u beskrajnoj pustoši samoæe i zla,na vetrometini svih pakosti ovoga sveta,živeo sam neki svoj život.Život bez nade,bez vere,bez volje,jednom reèju reèeno,život bez života.
Bezbroj dugih godina ispunjenih raznim teškim trenucima,užasnim dogaðajima,lakim davanjima i teškim gubicima,od svega na èemu se život zasniva,uèinili su da ostane samo jedna jedina stvar,jedna jedina reè,jedno jedino ništa,a što se ipak životom zove.
Posle dugih borbi i užasnih poraza,oronuo i bezpomoæan da bilo šta promenim,prosto nisam imao kud.Jedino što mi je preostalo,bila je èinjenica da se moram predati toj zloj sudbini i pomiriti sa još gorom buduænošæu koja me je neumorno èekala.
Davno sam prestao voleti i èak ni u najdražim uspomenama iz rane mladosti nisam se prosto mogao prisetiti ni jedne draži tog oseæanja.I ne samo da sam izgubio smisao za ljubav,veæ sam za divno èudo,izgubio smisao i za mržnju.Ne,u meni nije postojalo ni traga od bilo koje vrste oseaæanja.Nižta me nije moglo opeæi,ništa zaboleti,ništa iznenaditi,razoèarati,usreæiti ili na bilo koji naèin izmamiti ni najmanji trag osmeha na veæ oronulom licu.Èak ni namrštenost,ni onaj pogled pun prezira i zlobe,nije se dao uoèiti ni u jednom trenutku moje svakodnevnice.
Za razliku od senke,koja ne diše,èije srce ne kuca,koja ne oseæala žeð i glad,ja sam još uve sve to oseæao i to je i bila jedina razlika od neèeg što je samo mrtva senka i neèeg što je ipak još uvek na neki naèin živo.
I baš tada,kada gotovo više nièeg znaèajnog za mene nije postojaslo,Bog je hteo da se dogodi nešto ušta sam davno prestao da verujem i èemu se gotovo nikada nisam ni nadao.
Da mi je neko kojim sluèajem proricao sudbinu i da mi je rekao da æe mi se život u ogromnoj meri promeniti,jednostavno,bez ikakvog razmišljanja i dvoumljenja,rekao bih mu da je potpuno lud.

Pojavila se gotovo niodkuda.I ako je godinama živela ne tako daleko od mene,ni slutio nisam da uopšte i postoji.
Nismo se èak ni tako dobro upoznali,a ogromna bujica lepih oseæanja potekla je davno isušenim koritom sreæe.Poput udara munje,brže od svakog razuma i od svake svesti,ljubav je svakodnevno rasla,tako da prosto ni ona a ni ja nismo uspevali da pratimo sav taj tok svih tih raðanja emocija u nama,u našim dašama,u našim srcima.
Zavoleli smo se,a da nismo ni bili svesni toga.Jedino èega smo oboje bili zaista svesni je èinjenica da u trenucima kada se nismo èuli,oboje smo oseæali neku užasnu prazninu i ogroman nedostatak neèega.Da,bili smo kao jedna liènost u dva razlièita tela.Liènost koja je u svakom trenutku tražila da se spoji sa onom svojom drugom polovinom.I zaista,oboje smo shvatili,da samo zajedno èinimo onu pravu i idealnu celinu.Sve je bez toga postalo nekako otkinuto,odseèeno,nesavršeno.

Tog dana sam ustao veoma rano.Mnogo ranije nego uobièajno,bez obzira što gotovo èitave noæi nisam oka sklopio.Mada sam se trudio da što pre zaspim,da ne bih izgledao poput šlogiranog karanfila,noæ uoèi našeg prvog susreta,proveo sam gotovo potpuno budan.Kroz prozor moje spavaæe sobe veæ su dospevali prvi zraci zore,a ja sam još uvek bezuspešno pokušavao da zaspim bar na sat vremena.I u trenutku kada su mi se oèi sklopile i kada sam na neki naèin veæ utonuo u neki (nazovomo)san,sat je zazvonio.
Ne,nije mi bilo kao po obièaju potrebno da se protežem u krevetu želeæi da odspavam makar još koji minut.Ustao sam kao da su stotinu vragova skoèili na mene i za tren oka sam bio potpuno budan bez ijednog traga od nespavane noæi i bez želje za snom od bar nekoliko minuta.
Poluhladan tuš i par kafa bez šeæera uèinili su da se oseæam kao da sam spavao èitavu nedelju bez prestanka.
U Beogradu sam bio nešto pre 10 sati i s obzirom da sam znao da æemo se sresti tek negde posle pet popdne,èitavo to vreme praznine bilo je dugo kao jedan svetlosni vek.
Nije bilo naèina na koji nisam pokušao da svo to isèekivanje bar na neko vreme odagnam iz svojih misli.Pešaèenje Nemanjinom,Knez Mihajlovom,bulevarom Kralja Aleksandra,par sati u depou preko puta Vuka i ponovno pešaèenje do Slavije nije bilo dovoljno da svo to vreme utrošim.Na Slaviji sam bio èitavih dva sata ranije no što je trebalo.No,više nisam imao kud,jer mi je svaki mišiæ na nogama prosto pucao od silnog hodanja,tako da sam i pored toga što sam bio svestan da æe me tih par sati isèekivanja prosto ubiti,ipak odluèio da u obližnjem kiosku kupim neki èasopis i uz njegovu pomoæ kako tako i to prebrodim.Ne seæam se nièega što sam u tom èasopisu èitao,jer moje oèi jednostavno nisu uspevale da uspostave komunikaciju sa mojom svešæu,tako da se sve ono proèitano jednostavno gubilo negde na pla puta izmeðu njih i mog razuma.U nekoliko navrata sam èitao iste stranice i ne shvatajuæi da sam ih veæ jednom ili dva puta proèitao.

Nije bilo ni jedne tridesdet jedinice,èija lica putnika nisam pomno pratio dok sam sedeo na klupi ispred hrama svetog Save na Vraèaru,nadajuæi se da æu meðu putnicima koji tu izlaze ugledati nju.Prošli su tri ili èetiri busa (ni sam se ne seæam taènog broja),no ni u jednom od njih nije bilo osobe koju sam zavoleo najviše od svih drugih na ovoj ogromnoj zemaljskoj kugli.Na svakih par minuta sam pogledom uprtim u sat isèekivao da skazaljke budu što više pomerene,no one su gotovo uvek stajale na istom mestu kao da mi je sat bio pokvaren.Hiljadu sam puta proraèunavao vreme koje joj je bilo potrebno da stigne do hrama i ipak nikada nisam mogao doæi do taènog rezultata s obzirom na ogromnu Beogradsku gužvu i èeste zastoje u saobraæaju.
U jednom trenutku,bez obzira što je bus bio predaleko od mene da bih mogao uoèiti onu tablicu sa brojem,negde iznad veterinarskog fakulteta,u sebi sam osrio neki èudan nemir i nereèivu sigurnost da mi baš on donosi nju.I nisam pogrešio.Bus je stao na nekih desetak metara od mene,a ja sam još uvek sedeo,nemajuæi hrabrosti da ustanem.Èak i u trenutku kada sam uoèio kako izlazi,zastaje na stanici i pogledom me traži u onoj ne tako velikoj gomili ljudi,prosto nisam imao hrabrosti da ustanem i krenem ka njoj.Oseæao sam da æe me noge izdati,da æe mi ravnoteža popustiti,da æu poput pijanca posrnuti.A onda,onda je odjednom,kao rukom pokošeno sav taj strah i sva ta nesigurnost nestala.Toliko topline,tliko pozitivne energije zraèilo je iz nje,da u mojoj svesti jednostavno nikakvom strahu više nije bilo mesta.
Ne,ne seæasm se da li smo zajedno krenuli jedno drugom u susret ili sam ja došao do nje,jer u tom zanosu sreæe moj mozak to nije ni mogao da registruje,ali se zato tako dobro seæam topline i nežnosti njene ruke i njenih usana.
Poželeo sam da je svom silinom zagrlim i da je do besvesti svom strašæu srca svog neprestano ljubim,ali sam ipak nekim èudom uspeo da sve to obuzdam u sebi,znajuæi da nije ni vreme,a ni mesto za tako nešto.

Ona je pila neku bljutavu kafu koju je šankerr na sebi svojstven naèin nekako smutio,a ja koka kolu sa puno leda,tako da ni ona nije ni približno imala onaj svojstven ukus.To su bili jedini loši segmenti dok smo sedeli za stolom nekog kafiæa ,držali se za ruke i pomno se bez treptaja oèiju posmatrali.Bez obvzira,koliko god da smo se trudili da neke stvari prikrijemo u sebi,oèi nam nisu bili saveznici.Naprotiv,veoma lako i oèigledno,bez imalo smisla za nepoznanošæu,one su odavale svaki,pa i onaj najskrovitiji deo naših oseæanja.
Ne,nije mi trebalo dugo da shvatim da je ona jedna divna,iskrena,osæajna,emotivna,jednom reèju Božanstvena soba.Osoba o kojoj se samo sanjati može i kakvu majke veoma retko raðaju.Ni trunke pakosti,ni prah zle namere,ni zrnce neèeg lošeg i negativnog u njoj nije postojalo.Bila je savrašena u tolikoj meri,kao da su sve pametne glave ovoga sveta uložile sav svoj trud da stvore nešto posebno,nešto unikatno,nešto što nigde više ne postoji.
Ni sam ne znam kome više da budem zahvalan.Njoj zato što postoji ili Bogu koji je trasirao naše puteve i predudredio da se spojimo u gomili od dvadestak milijardi ljudi i ludo,ludo se zavolimo.

Zagrleni smo šetali niz Nemanjinu,neretko posrtajuæi.Bez obzira koliko god da smo se trudili da nam koraci budu sigurni,u pojedinim trenucima èar i opojnost ljubavi je èinila svoje.
Na uglu Savske i Nemanjne,požuda i strast su prosto nadvladali svaki deo naše svesti i sav onaj bedem nekog neprimitivizma se raspsnuo kao mehur sapunice.Zagrlio sam je toliko jako da nisam bio ni svestan bola koji joj nanosim i poljubio je žarom kojim nikada nikoga nisam ljubio.Ne,ne znam koliko je to trajalo,ali znam da je trajalo i èitavu veènst za nas bi ipak bilo nedovoljno.Toliko želje,toliko strasti,požude i ljubavi u jednom trenutku nikada se nije izlilo iz moje duše.Znam da ni po èemu ni ona nije zaostajala i da je sve to u najmanju ruku i u njoj bilo prisutno u tolikoj meri.Nisu potrebne škole,gomile proèitanih knjiga,psihologija,filozofija,nije nam bilo potrebno ništa da to uoèimo.To je toliko bilo oèigledno da bi i svakom prolazniku sve to bilo potpuno jasno.

Užurbanim koracima išli smo ka glavnoj autobuskoj stanici.Poslednji autobus tek što nije pošao,a mi smo još uvek bili van stanice.Zaista sam molio Boga da zakasnim i da sve ono najlepše što sam ne samo tog dana doživeo,produžim bar za još koji sat.No,ipak želja mi se nije ispunila.Prokleti autobus kao da je baš mene èekao iako je vreme polaska veæ bilo prošlo.Nesvesno sporim korakom sam pošao ka jednom od šaltera,jer je vetrovatno još uvek jedan deo mene težio da zakasnim.Uzalud je pokušavala da mi ukaže na èinjenicu da æe mi autobus otiæi i da neæu imati kako da se vratim kuæi,jer moje su noge i dalje hodale istim ritmom.Èak i kada sam došao do samih ulaznih vrata na autobusu,verovao sam da æe me nešto spreèiti da odem.Molio sam Boga da u autobusu nema više ni jednog slobodnog mesta i u trenutku kada mi je kontrolor rekao da mi karta nije overena,prosto sam se obradovao,što bi mi za razliku u svakoj drugoj situaciji u meni probudilo neku vrstu panike i straha.Zaista sam bio ravnodušan,èak šta više i sreæan dok mi je to govorio,no ipak mi je nekom olovkom nešto (ni sam ne znam šta,jer na to nisam obraæao pažnju),nažvljao na karti i pustio me da uðem u autobus.Nekoliko poljubaca kroz rešetke koje su delile perone od hola autobuske stanice bili su poslednji dodiri delova naših tela tog dana.
Samo nekoliko sekundi pošto sam ušao u autobus,vrata su se zatvorila.Autobus je polazio,a ona je i dalje stajala na onom mestu na kom sam je poslednji put poljubio.Oèima punim suza,suza koje godinama nisu ni pojmile da kanu iz njih i dalje sam netremice psmatrao njeno lice,njene ruke i sve ono što se iza onih prokletih rešetaka moglo uoèiti.Na kraju,na samom izlazu sa stanice dok smo èekali da se rampa podigne,u daljini sam vide obrise njenog tela,a u mojim mislima je u istim trenucima poput filmske trake prolazio èitav tok našeg susreta.
Shvatio sam da sve to nije ni san,ni zabluda ni jedan životni hir,veæ da je to ljubav koju nikada do tada u svom životu na takav naèin i u tolikoj meri i jaèini nisam osetio.Znao sam da je volim kao niakada nikoga pre i da nikada niko u meni neæe probuditi ni senku od svih tih oseæanja.
Ne,više nisam bio kao ono usamljeno stablo na poèetku prièe,više nisam bio èovek koji živi život bez života,senka koja diše.Bio sam nešto što nikada nisam bio,nešto što ni meni samom nije bilo poznato.Mnogo je toga davno ugašenog ona ponovo probudila u meni,mnogo toga meni do sad nepoznatog pokazala da u meni postoji,jednom reèju,ona je jedina osoba koja je mogla da me vrati i koja me je vratila u život i ne samo to,veæ je i taj život uèinila sreænijim i znaèajnijim nego što je ikada bio.
Kažu ljudi «Samo jednom se voli».Sada i u to verujem i znam da æu samo jednom voleti,da æu je voleti dok se i poslednja varnica mog života ne ugasi.

 

[Nepotpisana]

Hej.. procitah ovo dvaput.. lazem.. triput
Imala sam slicno iskustvo.. jednom davno. Jos uvek ga volim, a proslo je 8 godina. Nebitno..
Reci mi jedno samo.. dali je tvoja devojcica procitala ovu pricu? I kad se desilo ovo?
Ajde, pa nek vam je sa srecom :wink:

 

[JAGGE®™]

Veruj mi da zaista ne mogu da odgovorim na prvi deo tvog pitanja,jer ga ni sam ne znam.Ne,zaista ne znam da li je ovo osoba kojoj je posvećeno pročitala,jer ne postoji nikakva mogucnost da to saznam.
Što se vremenskog perioda tiče,pa recimo da se sve to dogodilo pre nekih mesec dana.Zaista,datume ne zapisujem,a i imam loču naviku da ih ne pamtim,pa čak ni one bitne.

 

[Nepotpisana]

Hej.. kako neznas?

To znaci da niste vise zajedno.. a zasto bre? citajuci ovo i ja sam je zavolela bre, zovi je trazi je nedaj jeee

Kazem ti, da sam ja pisala svoju pricu, zvucala bi otprilike isto kao tvoja. Izmamio si mi suze, i sad nemas drugog izbora nego da mi ispricas celu pricu, do kraja. Nemoj me ostaviti da se do kraja zivota pitam sta bi bilo kad bi bilo..

Usput, za vreme desavanja pitala sam jer sam pre tacno mesec dana i ja bila u beogradu. Pitam se dali smo se sreli.. emotivac ja, sta ces :wink:

Ajde.. pricaj sve ..

 

[Hose Arcadio]

Trebalo bi ubijati proslost sa svakim danom sto se ugasi. Izbrisati je da ne postoji, da ne boli. Lakse bi se podnosio dan sto traje, ne bi se mjerio onim sto vise ne postoji. Ovako se mijesaju utvare i zivot, pa nema ni cistog sjecanja ni cistog zivota. Preboli je sto prije prijatelju moj!

 

[JAGGE®™]

Nepotpisana,ne verujem da smo se sreli.Možda i jesmo,ali u tom moru nepoznatih lica,verovatno se ne bi ni pogledali.Ne,nisam arogantan.Samo želim da kažem da je prosto nemoguće sresti nekoga koga pre toga nikada nisi ni na koji način nu sreo,a ni upoznao.
Što se priče tiče.Pročitala si je.Drugi deo ne postoji.U ovom je i početak i kraj.Nažalost ... !

 

[Nepotpisana]

Pa dobro.. da objasnim.. pisao si o tome kako si ubijao vreme lutajuci gradom po svim onim meni poznatim i blago bolnim ulicama beograda. Posto zbog Njega 8 godina nisam htela da se vratim u taj grad, ove godine sam namerno prosetala svim tim istim ulicala, pokusavajuci da vratim secanje.. ali neuspesno. Bez njega sve te ulice izgledaju pusto.

I kad kazem "pitam se dali smo se sreli?", mislim na glupe stvari kao npr. da sam mozda u jednom od tih svojih lutanja srela tebe i nju, nesvesna osecanja koja su se u tim momenta preplitala izmedju dve dushe. Nebitno je sve to, znam. Ali ja sam emotivac, pa razmisljam o takvim stvarima.

Vidim da ne zelis/neces da pricas svoju pricu, pa necu da navaljujem.. Nadam se da niste raskinuli zbog nekog glupog razloga kao u mom slucaju. I necu da ti kazem da vreme leci sve.. lazu ljudi kad to kazu. Budi mi dobro :wink:

 

[Nina2]

Pa dobro.. da objasnim.. pisao si o tome kako si ubijao vreme lutajuci gradom po svim onim meni poznatim i blago bolnim ulicama beograda. Posto zbog Njega 8 godina nisam htela da se vratim u taj grad, ove godine sam namerno prosetala svim tim istim ulicala, pokusavajuci da vratim secanje.. ali neuspesno. Bez njega sve te ulice izgledaju pusto.

I kad kazem "pitam se dali smo se sreli?", mislim na glupe stvari kao npr. da sam mozda u jednom od tih svojih lutanja srela tebe i nju, nesvesna osecanja koja su se u tim momenta preplitala izmedju dve dushe. Nebitno je sve to, znam. Ali ja sam emotivac, pa razmisljam o takvim stvarima.

Vidim da ne zelis/neces da pricas svoju pricu, pa necu da navaljujem.. Nadam se da niste raskinuli zbog nekog glupog razloga kao u mom slucaju. I necu da ti kazem da vreme leci sve.. lazu ljudi kad to kazu. Budi mi dobro :wink:

Pitanje je samo da li postoji i zelja za izlecenjem.

 

[JAGGE®™]

Apsolutno si upravu.Vreme ne leči sve.Čak naprotiv,veoma je malo toga što ono ume da zauvek odagna iz srca i ljudske svesti.Neke neznačajne stvarčice,ali sve u "sukobu" sa svim značajnim stvarima,vreme je apsolutno nemoćno.Ma koliko god se trudili da neke stvari prepustimo zaboravu,one ostaju negde u dubini naših emotivnih duša,zauvek urezana zajedno sa ožiljkom bola zbog nečeg čega više nema.
Ko zna,možda smo se sreli u Beogradu?U svakom slučaju i ako nismo,postoji mogućnost da se sretnemo nekada kada oboje prateći onaj žar naših uspomena,ponovo prošetamo nama poznatim ulicama u nadi da se prošlost bar na neki,pa makar i najsuroviji način može oživeti.
Ne,nije uopšte nimalo glup razlog našeg rastanka.
Rastali smo se svesno želeći to,jer samo tako smo mogli da uništimo neku agoniju koja je nemilosrdno pratila sve ono lepo što smo doživeli.
Pozdrav.

 

[JAGGE®™]

Nek joj forum nosi reči
sa usana što je žele,
jednoj ženi želim reći
"Dobro jutro,moj anđele".
Eh da mi je moje lane,
cele noći da te ljubim,
a kad jutrom zora svane,
poljupcima da te budim.

Z.Jović

 

[greenmoon]

a ko ti to uskracuje? :?

 

[Neobuzdana tresnja]

"
Ovo je pesma za tvoja usta od visanja i pogled crni.
Zavoli me kad jesen duva u pijane mehove
ja umem u svakoj kapiji da napravim juni,
i nemam obicne srece i nemam obicne grehove."
M.antic

Za moju bebu

 

[jagodica]

opet sam nervozna