- Poruka
- 35.823
Сви смо имали прве љубави. Никад заборављене. По неке су и никад прежаљене у овој великој Божијој башти у којој битишу милијарде људи.
Да ли сте имали ситуацију да се прва љубав удаје, а да је ви још волите ? Многи су тек после сазнали када су и сами већ били ожењени што је сложићете се другачије.
Или не до Бог да одмах по раксиду са Вама сте убрзо сазнали за удају, женидбу ваше вољене особе...
Ја не могу и после толико година да се отмем тог 11 фебруара 1992. Прошле су 32 године. Џаба. Сећања су ту, ни мало избледјела. Лица су ту. Све је ту у глави тог 11 фебруара. Последња генерација ЈНА 1991/1992 . ПОСЛЕДЊА. Распад државе па и њеног до тада по причама најсветијег ткива-ЈНА. Дезертерства, растанак другова различитих националности. Пуца наша ''светиња'' којој смо сви дали оно највеће што као мушкарци можемо ,свој образ, своју част, СВОЈУ РИЈЕЧ - заклетву. Од Септембра 91 имали смо отворене сукобе- ратишта, између хрватских паравојних формација и ЈНА. Наше ратиште је било Дубровачко (ћилипи, купари, цавтат,жарковица, мокошица, срђ, слано,стоно...)
1992 од Јануара када долази до примирја, нешто већег у том периоду (не потпуног наравно , било је спорадичних ''пушкетања'') ми смо имали задатак утврдити линију обране Херецеговине на том подручју око Требиња, јер је рат у БиХ био све већа опасност па би тиме ТО Требиње или будућој војсци РС оставили положаје који ће је штитити од хрватских формација како из хрватске са мора и приобаља тако и са копна...
Тог 11 фебруара сам се налазио у касарни у ЦГ у Бококоторском заливу, где смо (наша група) дошли на предах , купање. Дошли смо дан раније, пред вече. Заспали смо коначно у правим војничким креветима и спаваони. Ујутру се врјеме проводио у кантини, уз које пиво и приче са осталим војницима из касарне а које дуго нијесмо видјели. Видјех тада и ЊЕГА. Памтим га да смо заједно са дубровачког приобаља ишли на Граб, када смо младу војску, гуштере, који су тек положили заклетву (а већ су послати на ратиште, слично сам и лично прошао) водили са ратишта на ГРАБ војни полигон код Требиња,
како би научили руковати ручном бомбом М 75, чувеном кашикаром. Неки су имали и додатно гађање на стрелишту јер то нијесу стигли да одраде како треба у матичној касарни.
Дакле, одмор у касарни за младиће од 19 година, који су већ прегрмели доста ноћи и дана, недеља, када су се суочили са губитком својих другова, са крвљу са страдањем, са првим страхом те врсте... Лица та бјеху другачија. Силом прилика , на нашим лицима и нама рат је остављао трагове па је оне дојучерање дјечаке нагло мењао.
Око поднева , горе доље , појавио се онај који дјели писма. Пошто смо (неки од нашег вода) били ту у касарни , он је то знао и донео нам писма, предајући их лично нама како их не би морали отпремати на ратиште. Дао нам је и она писма од наших сабораца који су остали на ратишту да им понесемо сјутра.
Потом је отишао даље по касарни делећи. Узео сам писмо и удаљио се наравно те га читао. Било је од дјевојке-данашње супруге. -''Заљубљени, земља зове, ајде на ручак ! Пусти сад романтику, пасуљчина и коначно столица и сто у ресторану!''
Нисам стигао да га окусим и да коначно сједим ко човјек за столицом и столом док ручам. Зачуо се прасак, кратак рафал. Горе на врху касарне. Касарна је била узбрдо на врх брда изнад мора. Истурено стражарско мјесто је било тамо. Друг и ја смо таман ступили на писту којом смо се упутили ка ресторану. Настављамо да корачамо, и прилазимо ресторану. Одатле смо могли десно видети стазу која води горе ка том стражарском мјесту. Видим војнике са улаза, стражаре, који трче ка горе и видим дежурног официра који виче санитет, санитет!
Збуњени се погледасмо друг и ја, као и остали ту код ресторана. Бјели дан је, касарна, сигруно никакав препад или напад на касарну није јер би се наравно огласила сирена за узбуну. Крећемо ка главној капији, ка стражари, видим војнике који плачу. Скидају капе и плачу... неки клекнуше на бетон и видим им сузе. Збуњен сам.
Нико ништа не говори, само јецају. Покушавамо ми који смо придошли сазнати, упитати... Горе је санитетско возило. Долазе. Отвара се капија брзо и пројурило је возило на путу ка Тивту и војној болници.
Официр прилази , капетан бојног брода сећам се, и каже убио се ... Рекоше и ко. Тада се сјетих Граба војног полигона и младића до тада мени непознатог (јер њему није матична касарна била у Пули) који је сво време причао о својој драгој. Био је то он.
Сазнах убрзо да је и он тог дана примио писмо (које су пронашли испод јастука му). Писмо од ње. И у писму ГРОМ из вједра неба. Каже да је затрудњела са другим и да ће се удати! Да је два мјесеца трудна. Да мора да му призна и да то жели већ неко вријеме али јој је тешко и није му признала до тада за тог мушкарца...
Он је у војсци био тек три мјесеца. Дакле брзо га заборавила ... Практично по његовом одласку убрзо је...
А он... Сазнајем да је био одрастао у дому за незбринуту дјецу. Да је пре војску као пуноњетан тек , наследио неку кућицу од умрле баке, која је знала за њега и која га је болесна обилазила у дому али је била толико стара да није могло да јој се додели старатељство.
Ту јек ућицу почео реновирати, поправљати и причао је својим класићима свакодневно о томе и плановима о женидби после војске и заједничком животу са њом. о срећи коју ће коначно да живи у животу који по њега је све био до тада а никако лак... Одрастао је дакле без љубави поред себе, оне праве коју пружају родитљи и породица најближи... Она му је логично била СВЕ. Сва љубав, буквално све, све што никада није прије осјетио. Зато и не чуди да је свакодневно о њој причао. Причао еј тако лијепо да ником није досадило и ако сваки дан прича...
Ужас. Сјећам се да у тој пометњи када су га одвезли до војне болнице убрзо је стигла вест да је пдолегао рани да ниеј било спаса да је преминуо већ при самом изласку из касарне. Пометња, очај. Сви смо и даље збуњени и мене је стегло јако ... осјетим да ноге клецају. Одједном вика дрека, нема Радована! Нема га !
Његов другар из Крушевца , а из околине Крушевца је био и покојни војник.
Били су изузетни другови у војсци. Давали су стражу и обезбеђивали су главну капију често. Радован је нестао непосредно по самоубиству несречника. Да ствар буде још гора, установило се да је са собом понео и аутоматску пушку...
Комешање, телефонски позиви. Обавештене су остале јединице војне полиције широм државе о његовом нестанку, бекству. О томе шта се издешавало и шта су му очите намјере пошто је побјегао после несрећног догађаја са пушком...
Знали смо, иде да јој пресуди, погођен болу због губитка друга. Далек је пут до Крушевца, плус са пушком коју није баш лако прикривати.
Неки војници су говорили ''уби кур.ву'' , само да га не ухвате пре тога... Увече тог дана памтим његове другове, како сједе око његовог кревета. Пију пиво и ћуте. Пале цигарету по једну и за њега и стављају је у пепљару код његовог кревета.... Још смо под шоком. Још више ссам сазнао о његовој љубави , тј како је причао о њој. О томе да је ко дјете био у дому...
О радовану још нема новости. он је негде на путу ка Крушевцу. Да л иће се прво склонити? па и он зна да ће обавестити војну полицију, да ће њену кућу обезбедити или њој наредити да због своје безбедности напусти кућу на неко врјеме док не ухвате радована. Кажу , Радован га је толко волио а оњој све зна, и о њенима. каже и њени најмилији су сада главом у торби...По Богу!
Већ смо погубили доста наших сабораца младих војника по ратишту, сада и ово...
Читав дан и ноћ сам слушао како ју је покојни војник волео. Кажу милина га је било слушати. И његове планове.
Прошао сам потом по ратишту још тешких тренутака, па и потом у републици Српској, али овај 11 фебруар , је остао упамћен да ни један ми не промакне ево преко 30 година.
Удаће се његова прва љубав, његово све. За другога.
Свјестан сам да је он био посебан, по том питању баш због тога што му је љубави и среће недостајало у животу који је на жалост живео по домовима за незбринуту дјецу...
Да ли је неко проживео , да је волео и даље своју прву љубав, после раскида, како сте то поднијели њену удају /његову женидбу?
Да ли сте имали ситуацију да се прва љубав удаје, а да је ви још волите ? Многи су тек после сазнали када су и сами већ били ожењени што је сложићете се другачије.
Или не до Бог да одмах по раксиду са Вама сте убрзо сазнали за удају, женидбу ваше вољене особе...
Ја не могу и после толико година да се отмем тог 11 фебруара 1992. Прошле су 32 године. Џаба. Сећања су ту, ни мало избледјела. Лица су ту. Све је ту у глави тог 11 фебруара. Последња генерација ЈНА 1991/1992 . ПОСЛЕДЊА. Распад државе па и њеног до тада по причама најсветијег ткива-ЈНА. Дезертерства, растанак другова различитих националности. Пуца наша ''светиња'' којој смо сви дали оно највеће што као мушкарци можемо ,свој образ, своју част, СВОЈУ РИЈЕЧ - заклетву. Од Септембра 91 имали смо отворене сукобе- ратишта, између хрватских паравојних формација и ЈНА. Наше ратиште је било Дубровачко (ћилипи, купари, цавтат,жарковица, мокошица, срђ, слано,стоно...)
1992 од Јануара када долази до примирја, нешто већег у том периоду (не потпуног наравно , било је спорадичних ''пушкетања'') ми смо имали задатак утврдити линију обране Херецеговине на том подручју око Требиња, јер је рат у БиХ био све већа опасност па би тиме ТО Требиње или будућој војсци РС оставили положаје који ће је штитити од хрватских формација како из хрватске са мора и приобаља тако и са копна...
Тог 11 фебруара сам се налазио у касарни у ЦГ у Бококоторском заливу, где смо (наша група) дошли на предах , купање. Дошли смо дан раније, пред вече. Заспали смо коначно у правим војничким креветима и спаваони. Ујутру се врјеме проводио у кантини, уз које пиво и приче са осталим војницима из касарне а које дуго нијесмо видјели. Видјех тада и ЊЕГА. Памтим га да смо заједно са дубровачког приобаља ишли на Граб, када смо младу војску, гуштере, који су тек положили заклетву (а већ су послати на ратиште, слично сам и лично прошао) водили са ратишта на ГРАБ војни полигон код Требиња,
Дакле, одмор у касарни за младиће од 19 година, који су већ прегрмели доста ноћи и дана, недеља, када су се суочили са губитком својих другова, са крвљу са страдањем, са првим страхом те врсте... Лица та бјеху другачија. Силом прилика , на нашим лицима и нама рат је остављао трагове па је оне дојучерање дјечаке нагло мењао.
Око поднева , горе доље , појавио се онај који дјели писма. Пошто смо (неки од нашег вода) били ту у касарни , он је то знао и донео нам писма, предајући их лично нама како их не би морали отпремати на ратиште. Дао нам је и она писма од наших сабораца који су остали на ратишту да им понесемо сјутра.
Потом је отишао даље по касарни делећи. Узео сам писмо и удаљио се наравно те га читао. Било је од дјевојке-данашње супруге. -''Заљубљени, земља зове, ајде на ручак ! Пусти сад романтику, пасуљчина и коначно столица и сто у ресторану!''
Нисам стигао да га окусим и да коначно сједим ко човјек за столицом и столом док ручам. Зачуо се прасак, кратак рафал. Горе на врху касарне. Касарна је била узбрдо на врх брда изнад мора. Истурено стражарско мјесто је било тамо. Друг и ја смо таман ступили на писту којом смо се упутили ка ресторану. Настављамо да корачамо, и прилазимо ресторану. Одатле смо могли десно видети стазу која води горе ка том стражарском мјесту. Видим војнике са улаза, стражаре, који трче ка горе и видим дежурног официра који виче санитет, санитет!
Збуњени се погледасмо друг и ја, као и остали ту код ресторана. Бјели дан је, касарна, сигруно никакав препад или напад на касарну није јер би се наравно огласила сирена за узбуну. Крећемо ка главној капији, ка стражари, видим војнике који плачу. Скидају капе и плачу... неки клекнуше на бетон и видим им сузе. Збуњен сам.
Нико ништа не говори, само јецају. Покушавамо ми који смо придошли сазнати, упитати... Горе је санитетско возило. Долазе. Отвара се капија брзо и пројурило је возило на путу ка Тивту и војној болници.
Официр прилази , капетан бојног брода сећам се, и каже убио се ... Рекоше и ко. Тада се сјетих Граба војног полигона и младића до тада мени непознатог (јер њему није матична касарна била у Пули) који је сво време причао о својој драгој. Био је то он.
Сазнах убрзо да је и он тог дана примио писмо (које су пронашли испод јастука му). Писмо од ње. И у писму ГРОМ из вједра неба. Каже да је затрудњела са другим и да ће се удати! Да је два мјесеца трудна. Да мора да му призна и да то жели већ неко вријеме али јој је тешко и није му признала до тада за тог мушкарца...
Он је у војсци био тек три мјесеца. Дакле брзо га заборавила ... Практично по његовом одласку убрзо је...
А он... Сазнајем да је био одрастао у дому за незбринуту дјецу. Да је пре војску као пуноњетан тек , наследио неку кућицу од умрле баке, која је знала за њега и која га је болесна обилазила у дому али је била толико стара да није могло да јој се додели старатељство.
Ту јек ућицу почео реновирати, поправљати и причао је својим класићима свакодневно о томе и плановима о женидби после војске и заједничком животу са њом. о срећи коју ће коначно да живи у животу који по њега је све био до тада а никако лак... Одрастао је дакле без љубави поред себе, оне праве коју пружају родитљи и породица најближи... Она му је логично била СВЕ. Сва љубав, буквално све, све што никада није прије осјетио. Зато и не чуди да је свакодневно о њој причао. Причао еј тако лијепо да ником није досадило и ако сваки дан прича...
Ужас. Сјећам се да у тој пометњи када су га одвезли до војне болнице убрзо је стигла вест да је пдолегао рани да ниеј било спаса да је преминуо већ при самом изласку из касарне. Пометња, очај. Сви смо и даље збуњени и мене је стегло јако ... осјетим да ноге клецају. Одједном вика дрека, нема Радована! Нема га !
Његов другар из Крушевца , а из околине Крушевца је био и покојни војник.
Били су изузетни другови у војсци. Давали су стражу и обезбеђивали су главну капију често. Радован је нестао непосредно по самоубиству несречника. Да ствар буде још гора, установило се да је са собом понео и аутоматску пушку...
Комешање, телефонски позиви. Обавештене су остале јединице војне полиције широм државе о његовом нестанку, бекству. О томе шта се издешавало и шта су му очите намјере пошто је побјегао после несрећног догађаја са пушком...
Знали смо, иде да јој пресуди, погођен болу због губитка друга. Далек је пут до Крушевца, плус са пушком коју није баш лако прикривати.
Неки војници су говорили ''уби кур.ву'' , само да га не ухвате пре тога... Увече тог дана памтим његове другове, како сједе око његовог кревета. Пију пиво и ћуте. Пале цигарету по једну и за њега и стављају је у пепљару код његовог кревета.... Још смо под шоком. Још више ссам сазнао о његовој љубави , тј како је причао о њој. О томе да је ко дјете био у дому...
О радовану још нема новости. он је негде на путу ка Крушевцу. Да л иће се прво склонити? па и он зна да ће обавестити војну полицију, да ће њену кућу обезбедити или њој наредити да због своје безбедности напусти кућу на неко врјеме док не ухвате радована. Кажу , Радован га је толко волио а оњој све зна, и о њенима. каже и њени најмилији су сада главом у торби...По Богу!
Већ смо погубили доста наших сабораца младих војника по ратишту, сада и ово...
Читав дан и ноћ сам слушао како ју је покојни војник волео. Кажу милина га је било слушати. И његове планове.
Прошао сам потом по ратишту још тешких тренутака, па и потом у републици Српској, али овај 11 фебруар , је остао упамћен да ни један ми не промакне ево преко 30 година.
Удаће се његова прва љубав, његово све. За другога.
Свјестан сам да је он био посебан, по том питању баш због тога што му је љубави и среће недостајало у животу који је на жалост живео по домовима за незбринуту дјецу...
Да ли је неко проживео , да је волео и даље своју прву љубав, после раскида, како сте то поднијели њену удају /његову женидбу?
ne dopada mi se ova ideja da je ona kriva…
