Порекло
Мој отац Андреј Карађорђевић био је трећи син суверена Краљевине Југославије, Александра I Карађорђевића убијеног у атентату у Марсељу 1934. године, и принцезе Марије Карађорђевић, ћерке краља Фердинанда из Румуније. Принц Андреј се 1. августа 1956. године оженио с принцезом Кристином вон Хесен Касел и с њом добио двоје деце: моју полусестру Марију Татјану, која данас ради као модни фотограф у Лондону, и мог покојног полубрата Христофера, који је страдао у саобраћајној несрећи. Његов гроб не постоји јер је кремиран и расут по једном шкотском острву. У лето 1962. године мој отац, принц Андреј се други пут оженио мојом мајком, принцезом Киром Мелитом од Лејнингена, која је имала ћерку из првог брака Марију Лавинију Карађорђевић. После удаје мајке Марија Лавинија је такође постала Карађорђевић. Родио сам се у Лондону 1964. године у браку принца Андреја и принцезе Кире. Мој брат Димитрије рођен је годину дана касније и данас ради у лондонском метроу.
Срећа у Португалу
Неколико дана после прославе мог трећег рођендана у Лондону, отац је прихватио посао у трговачкој фирми у Лисабону. Било је то време тешких одлука у нашој породици. Мајка је инсистирала да осим Димитрија, Марије Лавиније и мене у главни град Португалије крену и Христофер и Марија Татјана. Средином 1968. године смо се коначно преселили у Португал, где сам провео најсрећније године мог раног детињства. Имали смо дивну кућу коју је отац сам подигао и опремио столаријом и намештајем. Уживао сам играјући се са својом браћом и сестрама на топлом медитеранском сунцу. Био је ту и италијански краљ Умберто, али нико од деце у нашем дворишту није био свестан свог порекла. Били смо спремни све да урадимо да бисмо се забавили.
Зебња и развод
Од јурцања по плажи умео сам са браћом да пластичним мачевима „освајам“ кухињу и у тим маневрима разбијем тридесет скупих кристалних чаша у цугу. После двадесет минута кухиња би „капитулирала“, а ми смо били буквално у срчи до колена. Наша породична хармонија трајала је све док моји родитељи нису почели да се исцрпљују свакодневним гласним свађама. После смрти краља Петра Првог Карађорђевића 1970. године, принц Андреј и принцеза Кристина били су у непрекидном вербалном сукобљавању све до развода 1973. године. Неко време сам се с браћом и сестрама молио да нам породица остане на окупу, али су се безбрижни моменти мог детињства завршили несносном јутарњом тишином после ноћи у којој нас је отац заувек напустио. Само смо повремено чули мајчине јецаје у дворишту. Због њеног поноса и наше зебње у очима, она није хтела да нам објашњава као одраслим људима зашто нас је отац тако нагло и заувек напустио.
Међу вршњацима
Моја мајка ме је послала у јавну основну школу заједно са свом другом децом, што је мени пријало јер сам био знатижељно и дружељубиво дете. Боравак у колективу за мене је био благослов. Био сам једнако несташан као и моји вршњаци, па су стакла на прозорима кућа у комшилуку често страдала због мојих фудбалских бравура. Лопту сам стално дочекивао на волеј. У то време смо скромно живели јер је мајка као разведена принцеза била проглашена за непожељну особу у дворским круговима. Нико није желео да комуницира с њом. Једино се мој стриц Томислав Карађорђевић понео коректно према фамилији јер је мојој мајци пронашао посао у Лондону.
Војна школа
Једна од најбољих мајчиних одлука у периоду мог сазревања била је да ме упише у средњу Војну наутичку школу у Лондону. Тамо сам учио техничке предмете попут електронике, математике, физике али и правила војне службе, навигацију, управљање војним пловилима, вештине преживљавања. У тринаестој и четрнаестој години живота ишао сам с осталим питомцима из класе на војне маневре са регуларним морнаричким трупама. Тада сам схватио шта значи војна дисциплина, што је у великој мери очврсло мој карактер.
Ипак, трговина
Велику жељу да упишем Војну академију и постанем пилот Британског краљевског ваздухопловства поништиле су оцене на матури. Да бих уписао Војну академију, морао сам да из сваког предмета достигнем А ниво знања, што је за мене било недостижно. Тек из једног предмета сам имао оцену А. Моја мајка није имала новца да плаћа студије, па ми је рекла да морам да почнем да радим. Био је то јако тежак период за мене. Морао сам да прихватим чињеницу да ћу морати да почнем нешто да радим. Одбио сам активирање у Краљевској поморској служби јер сам морао радним уговором да се обавежем на минимум седам година лојалности. Уместо војне каријере одабрао сам постепено напредовање у трговачкој фирми „Хабитат“, где сам уз посао похађао специјализоване курсеве о управљању економским системима. После тога сам осамнаест месеци радио као оператер у једној туристичкој агенцији која је у понуди имала само букирање авио-летова без хотелског смештаја. Био сам марљив и после две године добио понуду друге фирме, туристичке агенције, да анализирам рад одељења за маркетинг и односе са јавношћу.
У 12 квадрата
Нисам желео више да радим за друге, па сам у јесен 1988. године с двојицом пријатеља отворио своју туристичку агенцију „Да лепо поцрните“. Били смо веома успешни јер смо радили само нас тројица у канцеларији од дванаест квадрата у којој смо имали један велики сто и три телефона. Радили смо буквално сваког дана од јутра до вечери.. Ма како се обим посла повећавао, нисмо желели да запошљавамо нове раднике, па смо врло брзо зарадили много новца. У неким моментима нисам знао коме резервишем авионске карте, па се десило да неке људе уместо у Шпанију пошаљем у Мароко. Пословне успехе сам често прослављао с партнерима у локалном пабу где смо уз пиво маштали о упису на пилотске курсеве и добијању летачке дозволе.
Летачка дозвола
Како не волим само да маштам, уписао сам пилотски курс и после много узбуђења у часовима обуке добио своју летачку дозволу. Инструктори су ми замерали неодговорност према мерним инструментима на командној табли авиона, а хвалили осећај да приземљим летелицу без турбуленција и наглих удара точкова о писту. Када је почео рат у СФРЈ, престао сам да летим, јер ме је сат пилотирања коштао хиљаду фунти. Тај новац је био потребнији мом народу у домовини. Уместо летења авионом, одабрао сам тада да шаљем хуманитарну помоћ српским избеглицама, ма где оне патиле на простору СФРЈ.
Љубав на Хитроу
Пред крај 1993. године очајнички сам тражио јединице инфузије за дијализу свуда по Енглеској да би их послао у Србију потпуно изоловану санкцијама. У Енглеској нисам могао да их набавим, па сам се обратио Колу српских сестара у Немачкој. Отпутовао сам у Немачку и у Колу српских сестара срео Бригиту која ми је обезбедила три стотине литара инфузије за дијализу. Веома ми се допала, али сам морао да се вратим у Лондон због пословних обавеза. Све до 1999. године ми се нисмо поново видели. Када је почело бомбардовање Србије, Бригита ме је позвала телефоном и питала да ли нешто планирам да радим за унесрећене људе на Косову. Договорили смо састанак на лондонском аеродрому Хитроу где смо деведесет минута провели у договарању око набавке хуманитарне помоћи за људе с Косова. Било је то одлучујућих деведесет минута у нашим животима. Бескрајно смо се заљубили једно у друго, ту на Хитроу, и после тога се више никад нисмо растали у животу.
„Мајка и дете“
Желели смо да се венчамо у цркви на Опленцу, али нисмо тим чином хтели да подржавамо Милошевићев грозни режим. Имали смо скромно венчање у Лондону. Тада смо основали хуманитарну организацију „Мајка и дете“ која све до данас сакупља различиту хуманитарну помоћ махом за болнице у Србији. Немамо своју децу, али помажемо хиљаде малишана у Србији.