Poezija raspoloženja....

Oproštajno pismo astronautima


Skupo je to zadovoljstvo, do meseca
ili još dalje. Skidam kapu
pred hrabrim muškarcima
u njihovim snežno belim naduvanim odelima.

Imalo bi tu još svašta da se radi,
Orion ili Kasiopeja.
Izazovi
za poreske obveznike i inženjere.

Međutim, do planeta
na kojima nema narandži,
oraha ni vinove loze
malo mi je stalo.

Udaljenim mlečnim putevima
koji izgledaju impresivno izdaleka,
ali verovatno za život nisu,
radije se ne bih približavao.

Nemaštovito i konzervativno
držim se starijih obećanja: zemlja zemlji
i prah prahu.


Hans Magnus Encensberger




 
Ne znajuci vlastiti broj ogradjen zidinama i granicama;
sa robijaškim dvorištem i za zglob vezanom vecitom
senkom.

Žive se granice dižu
na korak od mojih koraka.
Nema severa, juga, zapada ni istoka;
postoji samo usamljenost umnožena,
usamljenost podeljena brojem ljudi.
Trka vremena u krugu casovnika,
svetleci pupak tramvaja,
zidovi koji sricu
dve-tri reci u boji
napravljeni su od usamljenickog materijala.

Slika usamljenosti:
zidar koji peva na skeli, nepomicnoj splavi nebeskoj.
Slike usamljenosti:
putnik zadubljen u novine;
konobar koji skriva portret u grudima.

Grad kao da je od minerala.
Gradska geometrija je manje lepa
od onoga što smo ucili u školi.
Trougao, jaje, glava šecera,
uputili su nas u svetkovinu oblika.
Samo je kasnije došao obim:
prva žena i prvi mlad mesec.

Gde si bila, samoco,
kako te ne upoznah do dvadesete?
U vozovima, ogledalima i fotografijama,
uvek si pored mene.

Zemljoradnici su manje sami
jer sa zemljom cine jedno.
Stabla su njihova deca,
promene vremena osecaju vlastitim tkivom
a ugledaju se na život zveri.

Tu samocu knjigama hrane,
šetnjama, klavirima i komadicima gomile,
gradovima i nebesima podcinjenim mašini,
naborima pene koji se
pružaju cak do žala.
Sve je vec izmišljeno,
ništa nas više nece samoce osloboditi.

Karte cuvaju tajnu mansardi. Jecaji su za to da se na lulu
popuše. Probali su da u gitaru samocu. sahrane. Zna se da
hoda sobama nenastanjenim, trguje odecom samoubica i
mrsi poruke telegrafskih žica.

Jorge Carrera Andrade
 
Dodje mi ponekad
Da legnem kraj reke,
Da se istecem sa njom ili
Da ostanem na dnu, da mi isperu vode
Srce i dusu.
Dodje mi ponekad
Da brojim rastajuce zvezde
I da gledam plavetnilo neba kuda
Krstare namrgodjeni oblaci.
Dodje mi ponekad
Da legnem kraj reke,
Jer obuhvata me neka luckasta tuga
Onda kad stojim i pratim
zelene talase
Od obale do obale.
Dodje mi ponekad
Da se valjam po travi
Zajedno sa senkama pasa koji laju
Na duvarskom satu,
(Sat koji ne otkucava ponoc).
Dodje mi ponekad
Da pijuckam reku od izvora
do usca,
Jer hocu da sretnem
zlatnu ribicu
I da je zamolim da mi nacrta
Svoj lik, da je ne bih izgubio
U bezdanu svojih secanja.

Dusan Bajski
 
"Žao mi je svih onih neslobodnih ljudi
koji su postali robovi nad svojom sudbinom,
žao mi je svih onih nesrećnika
koji su čitavog života pribavljali sebi alibi,
žao mi je onih koji se šitavog života slepo drže jednog mesta,
jer nisu za neko drugo...
žao mi je onih intelektualaca
koji misle da su miljenici vlasti,
žao mi je svih onih koji primaju mito od laskavaca,
žao mi je svih onih nesrećnika
koji tudje mišljenje saopštavaju kao svoje.

Žao mi je svih onih koji misle da nešto znače
u očima onih koji ne znače ništa,
žao mi je svih onih koji nemaju snage da kažu "Ne",
onda kada se ne može kazati "Da",
žao mi je svih onih nesretnika
koji za slobodoumnost odmah traže nagradu.
Žao mi je onih koji o istini ne znaju ništa.

Žao mi je onih za koje je efemerna slava večnost,
žao mi je onih koji idu na premijere,
žao mi je onih koji za trpezom žude za prvim mestima,
žao mi je onih koji su ljubomorni na druge,
koji su tašti i ne mogu se izlečiti od oholosti.

Žao mi je onih koji za svoje ćutanje misle da je principijelnost.
Žao mi je onih koji celog svog života
nisu smeli da rizikuju,
svih onih kukavica koje drhte nad sobom,
negujući svoj strah.
Žao mi je ljudi koji misle da će uspeti na tudju štetu,
žao mi je onih koji mrze ljude sposobnije od sebe...

Žao mi je sebe... Gospode...
Molim te za sve one nesrećnike
koji su sami uzrok svoje nesreće.
Molim te za sebe... "

Mirko Kovac - Uvod u drugi zivot
 
***

Neverovatno je koliko si nepotreban,
I koliko za to niko ne mari,
I koliko se kad neko ode
Malo menja u celoj stvari.

O kako fantastičnom brzinom
Razlozi ostajanja blede!
I koliko tuđi životi imaju načina
Da se lepo odvijaju bez tebe!

Da li si ipak učinio sve?
Da l’ čvrsto na zemlji stojiš?
Kako si malo prisutan,
Koliko malo postojiš!

Neverovatno je koliko si nepotreban
I koliko za to niko ne mari,
I koliko se kad neko ode
Malo menja u celoj stvari.

Miodrag Stanisavljević
 
tumblr_pg5e0yFxJm1qbjmapo1_1280.jpg

 
DOĐI


Dođi,sjedni do mene,tu na obali rijeke.
Mirno gledajmo kako teče i naučimo od nje
da život prolazi,a mi se ne držimo za ruke
(Držimo se za ruke)
Onda ćemo misliti,velika djeca,da ovaj život
prolazi i nestaje,ništa ne ostavlja i ne vraća se,
odlazi prema dalekom moru,odlazi Sudbini,
dalje od bogova.
Opustimo ruke jer nije vrijedno da se umaramo.
Uživali,ne uživali,prolazimo kao rijeka.
No treba znati prolaziti sasvim spokojno
i bez velikih uzbuđenja.
Bez ljubavi,bez mržnje i strasti koje podižu glas,
bez zavisti koja previše uznemirava oči,
bez briga,jer i s njima rijeka će jednako teći
i uvijek će odlaziti prema moru.


Volimo se spokojno,misleći da možemo,
ako hoćemo,izmijeniti poljupce,zagrljaje,milošte,
ali bolje je da sjedimo jedno pored drugoga
i da gledamo kako rijeka teče.
Naberimo cvjetova,uroni u njih i ostavi ih
u svom krilu,nek njihov miris blaži ovaj trenutak-
ovaj trenutak kada smireni ne vjerujemo ni u što,
nevini pogani propadanja.
Bar češ se ako postanem sjena,sjetiti mene poslije,
a da te sjećanje na me neće opeći ni raniti
jer nikad se ne držasmo za ruke niti se poljubismo
niti bijasmo drugo osim djeca.
I ako prije mene poneseš obol mračnom brodaru,
neću morati da patim kad te se budem sjećao.
Bit ćeš mi blaga u spomenu,kad te se sjetim na obali
tužna poganko s cvijećem u krilu.

Fernando Pescoa
 
Sad nemojte me dirati. Hocu sama
da prodjem taj put rastanka...
Ne sedajte u moj kupe...
Navuci cu zavese, i zakljucat
vrata..
A voz samo neka krene....Dalek je
put, a razloga puno, da se njegove
suze iskupe..

Putovacu tako bez cilja... ja nemam
odredista, ni ko da me ceka...
I necu gledati lica ista, i necu
putovati kroz to vreme,
ali neka...
bol je ta ista i juce i danas, i bice
tako doveka...

Doslo mi tako, eto da sednem..
Da se negde uputim..
Mozda ja to od proslosti sto
me proganja bezim..
Mozda ja samo umem, cistu
vodu da uzmutim...

Nejasna sam sebi i maglovita
kao ovaj jesenji dan...
Da sam onda drugacija bila...
opet bi se kajala, i mislila
da je trebalo sanjati drugaciji san.

Ne umem ti ja bez tuge, pa to
ti je...
Ona je moja senka i dok sunce
sija...
Moja je mladost otisla nekim
vozom, od ranije...
Al ovo mi kloparanje tockova
danas, bas prija.

Nek me nosi, kud mu je danas
plan...do najzadnje stanice ja
cu sedeti....
Al znam, secanje na proslost
on nikuda nece odneti, niti
ce osecaj krivice, cudom izbledeti...

Tuznih je pogleda posvuda...
N brine me to...
Niko se od moje, razboleti nece...
Nista nije ispraviti tako prosto..
Jer ne znas ni sta je to sto te
zaustavlja, a ni pokrece...

Sad nemojte me dirati, ni za
prazno mesto pitati...
Jednom cete me mozda i sami
shvatiti...
To sto sam se latila ovoga
jutra skitati..
Mogu samo nemiru zahvaliti...

MIS
FB_IMG_1598646139819.jpg
 
Dan je kao suncan.
Ti si kao veseo.
Prolazis, kao ne vide te.

Svima je kao lijepo.
Svima je kao dobro.
Svima je kao ludo.

I ti si kao sretan.

Zivi se kao u miru.
Ptice su kao slobodne.
Buducnost kao na dlanu.

Savjest je kao cista.
I suncu je kao jasno.
O, srce, kao pjevaj.

Svi se kao brinu o svima.
Svatko je prijatelj kao.
Svima je kao stalo do tebe,
i do svijeta.
I dan kao ode.
I ti se kao smijesis!
I nista te kao ne boli.

Enes Kisevic

27749872_2024788364203518_9051714985313812087_n.jpg
 
nBUJeZO.png


Neki dani

Sumorni neki dani.
Sad je dobro imati prijatelja, jednostavnog,
vedrog, veselog, lekovitog.
Da nas nauci sta je vazno a sta nevazno
u zivotu.
Da nas lupi sakom po ramenu i da od tog
udarca ozdravimo.

Zivot prolazi, a mi ne znamo sta bismo
sa njim.
Mrzi nas ili ne umemo da zivimo.
Najradije bismo ga ustupili nekom drugom
i uzivali gledajuci kako je lep nas zivot
kad ga drugi zive.

Rodio se novi dan. Probudio se ceo
Beograd da ga vidi.
Cestitajte jedni drugima.
Radovali ste se i manjim uspesima.

Duško Radović
 

Ulica Gorkih Jagoda

Dobrodošla,
u ulicu Gorkih Jagoda... broj pet!
Tu na uglu, s ulicom Spaljenih pisama i
Mrtvih Nadanja,
stanujem ja.

Svako jutro, odem do ćoška
Bulevara Prevara.
Tu kupim novine -
"24 časa života manje".

Pogledam oglase,
rubrika "Nadanja",
ali ništa novo...
Čak se i staro razgrabilo!

Oko podne,
sednem u park,
pokraj reke Sećanja,
i gledam kako otiču
nabujale misli...

Popodne je moje vreme,
kada ručam u restoranu
"Prvi poljubac".
Odmah je tu, na trgu Ironije.

Pitam koji je danas dan
crno-belog kelnera...
(Pošto znam koji je specijalitet,
kojeg dana na meniju...)

"Koji je danas dan...?!"
reče kelner...
"Mislim gospodine, da je danas
Patetični dan!"

"Bože!
Zakleo bih se da je danas
Očajni dan!
Kako prođe nedelja!"

Za Patetični dan,
obično je na meniju
"teška Glupost,
filovana s divljom ljubomorom"

"Moje omiljeno!"
pomislih.
"Još nešto gospodine?!"
bio je ljubazan kelner.

"Možda... preliv od intriga,
s jednom toplom, sočnom laži!?"
"Mogu li Vam preporučiti
samosažaljenje uz to?!"

"Ko kuva danas?!"
pitah.
"Đavo, čini mi se...
ili Vaša bivša!
Ako joj je počela smena?!"

"Daj!, 'Ajde!"
"A, za desert?!"
"Možda neki bol,
u predelu grudi?!"

"Naravno gospodine... Sve za Vas!"

Ratko Petrović
 

“PJESMA IZGNANIKA”​

(po Ibn Hazmu, 10. vijek)

Ti znaš koliko sam patio,
I srce je moje ranjeno
I oči su moje isplakane,
Jer poslije svih udaraca sudbine
Grudi su moje napukle
Kao zid stare tvrđave.
Od svega sam sačuvao samo sjećanje
I mogu, kao mrtvu sliku, oživjeti svoj život.


Ti znaš da mi je zbog položaja u kojem se nalazim,
Duh uzrujan, a razum slomljen.
Jer šta znači za onog koji neće da razumije
Da sam udaljen od svoga boravišta,
Da sam izgnan iz rodne zemlje?

Sada vodu pijem sa tuđeg izvora,
Kucam iz tuđeg tanjira tuđom kašikom.
Ne mogu da prepoznam svoj istanjeni nož za hljeb.
I preko jastuka stavljam svoju ruku.
Gledam u nebo, u ledene čijode zvijezda,
Koje nisu moje nebo i moje zvijezde,
Sada mi nad glavom vise neke druge slike.

Ti znaš da nas je stigla nemilost vladara
I da se ponašanje prijatelja promijenilo,
A život se pogoršao;
Dani su postali drugačiji,
Nestalo je obilja,
Izgubljeno je bogatstvo
(kako naslijeđeno tako i stečeno)

Presahli su izvori koji su poticali od očeva i predaka,
Izgnanici smo bez imanja i uticaja,
Pritiskuju nas brige kako da zaštitimo svoju porodicu
I sebe,
Očajni smo zbog beznađa
I nemogućnosti da se vratimo u naša porodična obitavališta,
Izmučeni smo borbom protiv kobi i iščekivanja udaraca
Koje nam je sudbina namijenila.

Ti znaš da ja ne bih pisao ovakvu pjesmu
Kada bih umio drukčiju.
Koliko samo napora treba da dokažem
Da je i naš Bog Bog,
Da je i naša vjera sa pravom vjeru,
Da i naša pluća traže isti vazduh
I naše oči iste samilosne oči.
I da je naše mjesto u zemlji kao i tebi.

Ti znaš kako je izgubljenom,
Kako je oskudnom
I obespravljenom.
Ne reci mi ništa
Jer ja vjerujem da ti to razumiješ.

11. VI. 1999.

Ibrahim Hadžić
 
Kad bi meni dali jedan dan,
ja ga ne bih potrošio sam.
Pola dana ja bih dao nekom
ko je dobar, a slučajno sam.
Igrali bi, pričali bi nešto,
trčali bi, skakali bi vešto
ja i dobar, a slučajno sam.
Kad bi meni dali kišobran,
ja ga ne bih potrošio sam.
Pola mesta ja bih dao nekom
ko je dobar, a slučajno sam.
Kišilo bi, dok mi koračamo,
pola tamo a pola ovamo.
Stavili bi dan pod kišobran
ja i dobar, a slučajno sam.
Kad bi meni dali jedan dan,
ja ga ne bih potrošio sam.

Branislav Brana Crnčević
 
NIKADA

Nikada se nisam naljutio na jabuke
što su jabuke, na lišće što je lišće,
na senku što senka je, na ptica što su ptice.
A jabuke, a lišće, a senke, a ptice
najednom se na mene naljutiše.
I evo me na sudu lišća,
na sudu senki, jabuka, ptica,
na sudu okruglom, sudu vazdušnom,
sudu tankom, sudu hladovitom.
Evo me osuđenog zbog neznanja,
zbog dosade, zbog nemira,
zbog nepomičnosti.
Mudrosti ispisane na jeziku jezgra.
Nalog za hapšenje, parafiran
ptičijom iznutricom,
osvežavajuća siva pokajanja, iskazana meni.
Stojim glave otkrivane,
nastojeći da odgonetnem ono što zaslužujem
zbog neznanja...
a ne mogu, ne mogu da odgonetnem
ništa,
i to stanje duha, ono samo,
ljuti se na mene
i osuđuje me, neodgonetljivo,
na napregnutost
značenja u njima samim
sve dok ne dobiju oblik jabuke, lišća,
senki,
ptica.

Nikita Stanesku
 

Ćutanje​

Pesme ljubavi i smrti​

Ostale su strašne reči nerečene,
Samo tvoje oči, mirne kao tmina,
One su gledale i slušale mene;
Moj bol na tvom uhu pevaše tišina.

Kakva himna srca, ta reč nerečena!
Ta reč što ne pozna bespuća ni bludnje!
Kad tišina zbori mesto nas, reč njena
Ima svu čistotu sna i bolne žudnje.

Ta blaga muzika ljubavi što ćuti,
Ima mir molitve u dubini duha:
Nikada se rečju laži ne pomuti,
Nit se glas poročni dirne našeg sluha.

Ideja u nemi kamen uvajana;
Vera sva u suzi što neće da kâpi;
Ta zakletva što je u neznan čas dâna;
I najviši zakon bola koji vapi.

Jovan Ducic
 
O čemu pričamo

O čemu pričamo dok lutamo
u predvečerje gradom?

Ustvari mi samo ćutimo
i gledamo se kradom.
Ustvari mi se u sebi pitamo
nešto što nikom nije jasno.
I sanjamo ...
I skitamo ... skitamo
i katkad smrknemo glasno.

A kad se nebo skoro vec smrači
i od svetiljka grad požuti,
odjednom znamo sve što znači
to što se ovako ćuti.

Ustvari mi to u sebi slutimo
reči narasle u bezmerje,
pa nam je dosta i da ćutimo
i lutamo kroz predvečerje ...

M.Antić
 
NE ZAMJENI TE NIKO

Ne zamjeni te niko u kući ovoj,
stol tvoj je prazan i uza nj kut,
u knjizi niko ne pročita ni slova
s lista nedočitanog onaj put.
Ne gleda u ljetnju večer pokraj mene
niko sa praga zvjezdani ekran
i niko ne prima sada zadivljeno
buket svježi u rano jutro bran.
Kada mi je hladno, nitko mi na pleća
s Ijubavlju ne stavlja topli šal,
niti se itko po vrućini sjeća
da vitoške vode pruži mi bokal.
Prolaze zime, ljeta, proljeća plava,
ne zaustavi ništa njihov hod.
Diže se oluja, otiskuje lava,
a grane lomi ili snjeg ili plod.
A u kući ništa vidljivo ne stoji
da podsjeti na tebe svaki mig,
niti ima omiljenih stvari tvojih,
na zidu nije uokviren tvoj lik.
Ti me grliš zrakom oko mene,
u krv mi ušao, tvoj puls u njoj vri.
Niko te u kući ovoj ne zamjeni,
u koju ne stiže ni da stupiš ti.

Elisaveta Bagrajana
 
Vele, sele, stići će proleće,
Ova hladna zima proći će,
Laste s` juga opet doći će,
I cvetaće mirisavo cveće.

Ali mene ovaj hladni,
Krvledeći, k`o smrt gadni,
Vetrusina iz `lednog Sibira
U srdašce bolno dira
I duša mi drhti od nemira.

Toplo sunce moje Juge,
Rodne grude, ljubavi i tuge,
Da je vidim nemam sreće -
Ogrejat` me to sunašce neće …

Krstan Đ. Kovjenić

sibir.jpg
 
ZA ANNIE VIVANTI

U zatvoren kapak prozora udaram grančicom cvijeća
plavozelenkastog i modrog, ko tvoje oči, o Annie.

Vidi: sunce je osmijehom drhtave zrake poljubilo
oblak, i reklo - Oblače bijeli, otvori se. -

Slušaj: vjetar s planine svježim šapatom pozdravlja
jedro, i kaže - Prebijelo jedro, zaplovi. -

Gledaj: ptica se s vlažnoga neba spušta na breskvu
u cvatu, i cvrkuće - Rumena biljko, miriši. -

Poezija, boginja vječna, iz mojih misli silazi
na srce, i glasno viče - O staro srce, udaraj. -

I poslušno srce u tvoje velike vilinske oči
gleda, i zove - Slatka djevojko, pjevaj.

Giosaco Karduči
 
OKRUTNI OPROSTAJ

Upoznao sam te okrutnu na rastanku.
Vidjeh te kako odlazis
kao vojnik koji u smrt ide
bez milosti za onog koji ostaje.
Nikakvu mi nadu nisi ostavila.
U tome casu nisam imao
snage da te pogledam.
Od tebe, zatim, ni glasa vise, samo tvoja slika,
neumorni drug, i tvoja sutnja
zastrasujuca kao bunar bez dna.
Zanosim se da bi me ponovo
mogla zavoljeti
i trazim te i cekam da se vratis,
da bih te vidio izmijenjenu
i ljutit ces se na me
sto sam se usudio da ti prkosim
u ljubavi i sasvim nepotrebno.

Vincenzo Cardarelli
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top