Odlomci knjiga koje volimo

[ukupno]

Neprijatna iskustva

Molim vas da shvatite da meditacija ne znači da uvek imamo prijatna, pozitivna iskustva. Zapravo, neprijatna iskustva ne predstavljaju nikakav problem za nas sve dok se ne identifikujemo sa njima. Istinski izazov koji je pred nama je da naučimo kako da radimo sa tim neprijatnim iskustvima, kako da radimo sa fizičkim bolom, kako da radimo sa mentalnim bolom. To je daleko važnije nego da jednostavno doživljavamo prijatna, pozitivna iskustva.

Tako u svakodnevnom životu imamo probleme kao što su bes, napetost, strahovi, tuga, osećaj krivice -- sve te stvari nam zaista stvaraju patnju. Ali uz pomoć svesnosti možemo da ih otkrijemo, možemo da ih istražimo, možemo da eksperimentišemo sa tim problemima. I kada ih istražite, shvatićete da vi sami sebi stvarate problem. Kada to uvidite, možete koristiti mudrost da sebe oslobodite tog problema. Možete koristiti mudrost da razumete šta se odigrava u vašem telu i umu. Kroz to razumevanje stvarate promenu ili pak nastavljate da radite sa problemima, da ih istražujete. Tako i samo neprijatno iskustvo postaje objekat meditacije.

Godwin Samararatne: The Importance of Awareness

 

[j-a-m-i]

"Izgleda da su došla takva vremena: svet se striktno podelio na poražene i pobednika. Između njih se isprečila nepremostiva barijera.
Pobednici su se odvojili, jezdili su ka novim prostranstvima, nabildovani znanjem i umešnošću.
Pobeđeni, oni koji nisu bili spremni da uče, gasili su se zbog nezaustavljivog gubitka energije.
Bojno polje se širilo velikom brzinom, tako da jedni do drugih više nisu mogli dopreti.
Postojala je samo solidarnost, tj. homogenizacija između gubitnika. Oni, zapravo, o pobednicima nisu više znali ništa."

„Bernardijeva soba“ – Slobodan Tišma

 

[Net & Neta]

Većina ljudi je, ako su zaista naučili da proniknu u svoje srce, svesna neutoljive želje za nečim što na ovom svetu ne mogu da dobiju. Mnogo toga nam se nudi na ovom svetu za ispunjenje te želje, ali sve je uzalud. Čežnju koja se u nama javlja kad se prvi put zaljubimo, ili kad pomislimo na neku stranu zemlju, ili se prihvatimo nečega što nas zanima, ne može da zadovolji ni venčanje, ni putovanje, ni učenje. Ovde ne govorim o nekakvom propalom braku, ili o neuspešnom godišnjem odmoru, ili o promašenoj karijeri. Govorim o najuspešnijim slučajevima. Mi dosegnemo nešto u prvom trenutku čežnje, ali nam to kasnije u stvarnosti izbledi. Verujem da svi znate na šta mislim...

Ako smo rođeni s određenim željama, tada mora da postoji i način da se te želje ispune. Dete je gladno – tu je hrana. Patka želi da pliva – postoji voda. Ljudi osećaju polnu želju – u redu, zato postoji polni odnos. Ukoliko osećam neku želju koju na ovom svetu ne može da zadovolji nijedno iskustvo, najverovatnije sam stvoren za drugi svet. Ako ne može da je zadovolji nijedno ovozemaljsko uživanje, to ne znači da je svet opsena. Verovatno nije ni predviđeno da uživanja ovog sveta zadovolje takve želje, već da ih podstaknu, da nas upute na ono pravo. Ako je tako, onda moram da pazim da ih nikad ne prezrem i da budem zahvalan za takve zemaljske blagoslove, a takođe i da ih nikad ne prihvatim umesto nečeg drugog, čega su oni samo kopija, odjek ili odraz. Moram da održavam u sebi živu želju za pravom domovinom... Ne smem nikako da dozvolim da je sneg zatrpa, da postane nevažna. Glavni cilj u životu treba da mi bude put ka toj drugoj domovini, a i drugima treba da pomognem na tom putu.

C.S. Lewis

 

[Net & Neta]

I plese,i smeje se i zabacuje glavu i slapove kose i parfema i opet njen smeh.I opet...I opet ti.Ali,nije trebalo vise da se vidimo...Osecam sav svoj bol.Ono sto ne znam,ono sto nisam doziveo,ono sto mi vec nedostaje. Zauvek.Ama,koliko ruku te je grlilo da bi postala to sto jesi?...Kako si u pravu.Kako je istina.Sta ima veze. Ionako mi to nece reci,nazalost.I tako cutim.I gledam je.Ali,ne nalazim.Idem da potrazim taj crno-beli film koji je trajao dve godine.Jedan zivot.Te noci na divanu.Daleko.A ne uspevam da pronadjem razlog.Grebuci obraze, trazeci pomoc od zvezda.Napolju,na balkonu,puseci cigaretu.Sledeci pogledom taj dim prema nebu,gore,jos vise,iza svega...Tamo,bas gde smo bili mi...Koliko puta sam plivao u ovom nocnom moru,izgubljen u ovom plavom nebu,nosen rekama alkohola,nosen nadom da cu je ponovo sresti.Gore-dole,bez zaustavljanja.Duz Hidre,Perseja,Andromede...  dole do Kaiopeje.Prva zvezda zdesna i onda pravo,sve do jutra.I jos preko toga.I svaku sam pitao:
"Jeste li je videle?...Molim vas... Izgubio sam svoju zvezdu.Moje ostrvo kojeg vise nema.Gde li je sada?Sta li radi? S kim?"
A oko mene tisina tih postidjenih zvezda.Dosadni zvuk mojih presusenih suza.A ja glupan koji trazi i nada se odgovoru.Dajte mi jedno zasto,jednostavno zasto,bilo kakvo zasto.Kakva budala.Zna se.
Kad se zavrsi ljubav,moze se sve naci,samo nema tog zasto.

 Federiko Moca

 

[Net & Neta]

Mila godpođice Ružo,
Uvek sam se čudio kad je ko pisao pismo tamo gde bi se rečima izraziti mogao. Sad vidim da nisam imao pravo. Sad bolje vidim da ima stvari, koje se ni rečima i pismom dovoljno kazati ne dadu, a zatajiti, prećutati, nikako.
Vi čitajući sad ovo pismo ili ste se namrgodili ili - ili ste se možda malo zastideli osećajući da Vam sasvim nepovoljno nije.
Ako se mrgodite, derite pismo taki. Molim Vas nemojte dalje čitati, što i da znate gde pomoći ne možete, poderite ga taki, pa zaboravite, da ste ga ikad dobili, zaboravite sasvim. Vi ćete lako, a ja kako uzmogu.
Ali ako ga poderali niste, ako ste (ne samo iz ljubopistva) i na ovu stranu prešli, to sedite pa mi napišite da li je Ružino srce sasvim njeno, pa ako je i ako ja Ruži sasvim nemio nisam, ako bih mogao i miliji biti, to mi šaljite brzo to nekoliko reči, da ih poljubim onako, kako se samo evanđelje ljubi...
... Budite mi zdravi - sam se čudom čudim odkud sam nehotice ovo poljubio

============================
Poštovani gospodine,
Kad sam Vaše pismo primila, nisam znala jesam li budna ili mi je na snu došlo. Dugo sam se mučila, oću li detinju dužnost prestupiti i bez materinog znanja želju Vam ispuniti, najposle odvažim se uveriti Vas da je srce još sasvim moje, da čije bi bilo, kad sve dosad nisam znala da se može kome pokloniti, slušala sam više puta al osećala i verovala nisam.
Ruža

PISMA-J.J Zmaj i njegova mila Ruza

 

[ukupno]

Samo znati, ništa više

Veoma važan deo praktikovanja meditacije jeste da smo svesni, da znamo šta se događa. Zato, kad god vam se ukaže prilika vežbajte ovaj kvalitet u sebi, da znate koliko god je moguće više šta se događa u vašem umu i telu, iz trenutka u trenutak. Čak i ako je to neko neprijatno iskustvo, čak i ako je to nešto što smatrate čudnim, samo znajte da se to događa, umesto da počnete da se brinete, razmišljajući: Da li dobro vežbam? Je li normalno imati ovakva iskustva? Nije uopšte nužno da ovako razmišljam, već samo da znam da je to ono što osećam u ovom trenutku, to je osećaj koji doživljavam.

Drugi važan aspekt povezan sa tim da smo svesni, jeste da budemo svesni sa ljubavlju, da znamo to što se događa sa jednim prijateljskim stavom. To može biti isti onaj stav privrženosti sa kojim majka gleda, posmatra svoje dete. Zato kad vežbate posmatranje, svesnost, otkrivanje toga što se desava u ovom trenutku u vašem umu i telu, vežbajte i da na to gledate poput majke koja posmatra svoje dete, sa blagonaklonošću, sa blagošću, sa otvorenošću.

Godwin Samararatne: Quality of Just Knowing

 

[Net & Neta]

"Rjokan, učitelj zena, živeo je vrlo skromno u jednoj maloj kolibi u podnožju brda. Jedne večeri lopov uđe u kolibu i otkri da u njoj nema ničega što bi moglo da se ukrade.
Rjokan se vrati i zateče ga. "Možda si prešao dug put da me posetiš", reče pljačkašu, "i ne bi trebalo da se vratiš praznih ruku. Molim te, uzmi moju odeću kao poklon."
Lopov ostade zaprepašćen. Uze odeću i pobeže.
Rjokan sede onako neodeven da posmatra mesec. "Jadnik", sanjario je, "voleo bih da sam mogao da mu dam ovaj lepi mesec."

Zen prica

 

[Rudjer]

Grupa bivših studenata, sada već uspešnih poslovnih ljudi, okupila se i posetila jednog starog profesora s fakulteta. Razgovor je ubrzo prerastao u pritužbe o umoru, iscrpljenosti, stresu na poslu, u porodici i na svakom životnom koraku. Profesor ih je slušao s punom pažnjom i saosećanjem.
"Čini mi se da vam treba šoljica dobre kafe", rekao je i povukao se u kuhinju. Vratio se s velikim loncem iz kojeg se pušila kafa i celim asortimanom šoljica.

Svaka je bila drugačija. Bilo je tu porcelanskih, plastičnih, staklenih, papirnih, kristalnih, keramičkih…Neke su izgledale skupoceno, druge su izgledale sasvim obično, treće su bile okrnjene i polupane…
"Poslužite se."
Kad su svi bivši studenti imali šoljicu u ruci, profesor je primetio:
"Lepe i skupocene začas su planule. Na stolu su ostale, nedirnute, ružne, obične i jeftine šoljice. Za sebe želite samo najbolje, što vam je ujedno i izvor stresa. A ipak, izgled šoljice ne doprinosi ukusu. Lepša posuda obično je samo skuplja, a katkad i zamagljuje ono što ispijamo. Svima vam je u stvari trebala dobra kafa, a ne šoljica. Ipak ste posegnuli za najboljom. A onda ste nastavili merkajući tuđe šoljice.
Kad se uhvatite u vrtlog stresa i nezadovoljstva, setite se da je kafa poput života. A posao, novac i položaj u društvu… poput šoljice. Šoljica ne definiše, niti menja kvalitet života koji živimo.Ponekad, koncentrišući se samo na šoljicu, propustimo uživanje u kafi. Pijete kafu, a ne šoljicu."

 

[ukupno]

Put gašenja plamena u umu

Ćunda, nemoguće je da onaj ko i sam tone u mulj izvuče nekog drugog ko tone u isti taj mulj; ali je zato moguće da onaj ko sam ne tone u mulj izvuče nekog drugog ko tone u isti taj mulj. Nemoguće je da onaj ko je i sam neukroćen, nedisciplinovan, [u kome je plamen nečistoća] neugašen, nekog drugog ukroti, disciplinuje i pomogne mu da ugasi [plamen svojih nečistoća]; ali je zato moguće da onaj ko je i sam ukroćen, disciplinovan, [u kome je plamen nečistoća] ugašen, nekog drugog ukroti, disciplinuje i pomogne mu da ugasi [plamen svojih nečistoća].

Buda
Sallekha sutta -- Govor o brisanju, MN 8

 

[Net & Neta]

EMILI BRONTE - ORKANSKI VISOVI

- Moje velike nesreće na ovom svetu bile su Hitklifove nesreće, a svaku sam osećala od početka, on je moja velika misao u životu. Kad bi sve ostalo nestalo, a on ostao, ja bih još uvek postojala; a kad bi on bio uništen a svi drugi ostali, svet bi mi postao sasvim tu?, činilo bi mi se da nisam deo njega. Moja ljubav prema Lintonu je kao lišće u šumi-vreme će je izmeniti, svesna sam toga kao što zima menja drveće. Moja ljubav prema Hitklifu liči na večite stene ispod površine; izvor malo vidljive radosti ali neophodne. Neli, ja sam Hitklif! Uvek, uvek mislim na njega, ne kao na neko zadovoljstvo, jer ni ja nisam uvek zadovoljstvo sama sebi, već kao na svoje sopstveno biće.

- Ne mogu da živim bez svoje duše!

- Celi svet je stravičan zbir podsećanja da je postojala i da sam je izgubio!

- ...htela sam samo da kažem kako mi se nije činilo da je raj za mene, i kako mi se srce cepalo od plača u želji da se vratim na zemlju, a an?eli su se toliko ljutili pa su me bacili nasred pustare, na vrh Orkanskih visova, gde sam se probudila jecajući od radosti. To je dovoljno da objasni moju tajnu. Kao što raj nije za mene, tako isto nije za mene udaja za Edgara Lintona, i da onaj nevaljalac tamo nije tako srozao Hitklifa, ne bi mi ni na pamet palo da se udajem za Lintona. Sad bi za mene bilo poniženje da se udam za Hitklifa, te on neće nikada saznati koliko ga volim, i to ne zato što je lep, Neli, već zato što je više JA nego što sam i sama. Bilo od čega da su naše duše sazdane, njegova i moja su iste; a Lintonova se razlikuje od moje kao mesečev zrak od munje, i mraz od vatre.

 

[Net & Neta]

"Život, mladi čoveče, to je žena, ispružena žena, nabreklih grudi i velikog, mekog trbuha između ispupčenih kukova, žena vitkih ruku i bujnih bedara, poluzatvorenih očiju, koja nas na divan, podrugljiv način izaziva i traži da joj se najsvesrednije predamo, polažući pravo na puni napon naše muškosti koja pred njom pobedi ili propadne - propadne, mladi čoveče, shvatate li šta to znači? To je poraz osećanja pred životom, to je nesposobnost za koju nema milosti, ni sažaljenja, ni uvaženja."

Tomas Man -Čarobni breg

 

[Nina]

Tako se melanholija diže iz naše nutrine i spaja sa kosmičkom prazninom;
ali duh je prihvata tek onda kad se očisti od onoga čime je vezana za nepostojanost čula;
reč je o degradaciji odozgo, pošto je duh, zaljubljen u čistu vrtoglavicu, protivnik žestina.
Imao sam nekada jedno "ja"; sada sam tek puki predmet.

Emil M. Sioran, Kratak pregled raspadanja

 

[pilon]

Nije narod ko i trava

Ne mogu posigurno reći de stigosmo vrhovnu komandu i vladu, al beše jedna zaravan i tu vatre naložene i konji osamareni, pod golemim teretom šatorskim krilima pokriveni. Čujemo, tu su kosti neki naši vladara davni.
Koji to vladara kosti nosite - pitam jednog redova - zar mi nemamo štogod važnije za nošenje? Pravim se ja malo onako, a onaj redov se nasmeja, nešto bi reko, a sve pogleda u oficire da ne čuju. Oficiri su ljudi platežni, ne smeju da hule na sudbinu, a seljaci su drugo, seljaci, mislim, redovi.
Pravo da ti kažem - veli mi onaj redov - da se ja pitam, ja ne bi nosio ove kosti, što da i' krpamo, šta će oni Švabi, a ne znam ni mi šta ćemo sa njima.
Pametan čovek, sinovče, kaže: Ako i nosimo zbog nekog amaneta, nije nam potrebno, šta će nama amaneta kad smo mi u Srbiji ostavili svoje kuće, čeljad i stoku.
Šta ti kažeš? - priđem Mladenu. Mi nemamo čime da naranimo ovu decu što i' kroz ovaj ledeni pakao vodimo. Saranjujemo svoju uzdanicu i budućnost, a nosimo kodžanje. Šta misle kruna i vlada o nama, misle li one da smo mi đakoni i bogomoljci, pa su nam kodžanje kraljevske preče od nasi kuća, čeljadi i stoke.
Milutine - veli mi Mladen - narod mora brinuti o kostima svoji predaka, od kostiju predaka nema sigurnijeg oslonca, barem za nas, Srbe.
A šta bi sa onom našom slovenskom braćom? - džarnem ga. Njemu ne bi pravo, pa poče da priča o velikoj državi budućoj, samo veze.
Bože, šta li je ovim našim školovanim ljudima, mislim se i slušam ga. Njemu duša u nosu. Gladan, bolestan, jedva noge vuče. Sneg uvitlio, noge mu promrzle, ruke mu se skočanjile, glava mu se smanjila - al on, o velikoj državi sniva.
Znaš li ti, Milutine - pita me - šta je to srpsko vojvodstvo?
Ja se pravim da ne znam - sležem ramenima.
E, pa, Milutine, veli, i srpsko vojvodstvo će biti Srbija. A znaš li ti šta to znači kad se nama zemljica ukrasi gradovima ko što su Novi Sad, Osek, Vukovar i drugi.
Dobro - ućutim ja, ne smem se praviti pametniji od celog naroda - da stradamo za srpsko vojvodstvo, valjda i tamo žive Srbi.
E, Milutine, da se mi nismo za ovo opredelili i voliko žrtvovali, nikad ne bi došlo do ujedinjenja Južni Slovena. Ako smo, veli, izgubili zemlju, vojsku ćemo imati. A onda će saveznici, kad dođe do diplomatski dogovora, morati da udovolje našim zahtevima. Onda će, veli, saveznici da nam daju sve krajeve u kojima žive Južni Sloveni, onda su Dalmacija i Slovenija spasene. Kad tako ne bi bilo, Talijani bi, veli, uzeli Dalmaciju i još neke krajeve.
Ja slegnem ramenima, ne razumem srpska posla i srpsku računicu. Nisam siguran da zbog toga i ova deca treba da stradaju. Dobro - pitam ga, čovek je škole u Beču učio - beše li na svetu još kojeg naroda da je satro decu zbog države i neki krajeva i, ako beše takoga naroda, šta bi s njim, usreći li se?
Mi ovaj rat ne smemo da izgubimo, to tebi, Milutine, ne može biti jasno, to su neka viša znanja.
Kako, bre, ne smemo da izgubimo rat a smemo da izgubimo narod! - mislim se. Pa je l' tako, sinovče? Šta ti znači da dobiješ rat a da satreš narod?
Posle sam vido tu računicu, al dockan. Dođe vreme, trebaju ti ljudi, treba ti pamet, Srbi su ti potrebni više nego ikad, al de su, nema nji, ostali u snežnim vejavicama. Pojela i' Albanija. Pa je l' tako? Ne niču ljudi ko pečurke. Lažu oni koji kažu da je narod ko i trava - kosiš ga, a on se podmlađuje.
E pa ti vidi da l' sam ja u pravu, il nisam...
Al dobro, idemo dalje.
Nije narod ko i trava

Ne mogu posigurno reći de stigosmo vrhovnu komandu i vladu, al beše jedna zaravan i tu vatre naložene i konji osamareni, pod golemim teretom šatorskim krilima pokriveni. Čujemo, tu su kosti neki naši vladara davni.
Koji to vladara kosti nosite - pitam jednog redova - zar mi nemamo štogod važnije za nošenje? Pravim se ja malo onako, a onaj redov se nasmeja, nešto bi reko, a sve pogleda u oficire da ne čuju. Oficiri su ljudi platežni, ne smeju da hule na sudbinu, a seljaci su drugo, seljaci, mislim, redovi.
Pravo da ti kažem - veli mi onaj redov - da se ja pitam, ja ne bi nosio ove kosti, što da i' krpamo, šta će oni Švabi, a ne znam ni mi šta ćemo sa njima.
Pametan čovek, sinovče, kaže: Ako i nosimo zbog nekog amaneta, nije nam potrebno, šta će nama amaneta kad smo mi u Srbiji ostavili svoje kuće, čeljad i stoku.
Šta ti kažeš? - priđem Mladenu. Mi nemamo čime da naranimo ovu decu što i' kroz ovaj ledeni pakao vodimo. Saranjujemo svoju uzdanicu i budućnost, a nosimo kodžanje. Šta misle kruna i vlada o nama, misle li one da smo mi đakoni i bogomoljci, pa su nam kodžanje kraljevske preče od nasi kuća, čeljadi i stoke.
Milutine - veli mi Mladen - narod mora brinuti o kostima svoji predaka, od kostiju predaka nema sigurnijeg oslonca, barem za nas, Srbe.
A šta bi sa onom našom slovenskom braćom? - džarnem ga. Njemu ne bi pravo, pa poče da priča o velikoj državi budućoj, samo veze.
Bože, šta li je ovim našim školovanim ljudima, mislim se i slušam ga. Njemu duša u nosu. Gladan, bolestan, jedva noge vuče. Sneg uvitlio, noge mu promrzle, ruke mu se skočanjile, glava mu se smanjila - al on, o velikoj državi sniva.
Znaš li ti, Milutine - pita me - šta je to srpsko vojvodstvo?
Ja se pravim da ne znam - sležem ramenima.
E, pa, Milutine, veli, i srpsko vojvodstvo će biti Srbija. A znaš li ti šta to znači kad se nama zemljica ukrasi gradovima ko što su Novi Sad, Osek, Vukovar i drugi.
Dobro - ućutim ja, ne smem se praviti pametniji od celog naroda - da stradamo za srpsko vojvodstvo, valjda i tamo žive Srbi.
E, Milutine, da se mi nismo za ovo opredelili i voliko žrtvovali, nikad ne bi došlo do ujedinjenja Južni Slovena. Ako smo, veli, izgubili zemlju, vojsku ćemo imati. A onda će saveznici, kad dođe do diplomatski dogovora, morati da udovolje našim zahtevima. Onda će, veli, saveznici da nam daju sve krajeve u kojima žive Južni Sloveni, onda su Dalmacija i Slovenija spasene. Kad tako ne bi bilo, Talijani bi, veli, uzeli Dalmaciju i još neke krajeve.
Ja slegnem ramenima, ne razumem srpska posla i srpsku računicu. Nisam siguran da zbog toga i ova deca treba da stradaju. Dobro - pitam ga, čovek je škole u Beču učio - beše li na svetu još kojeg naroda da je satro decu zbog države i neki krajeva i, ako beše takoga naroda, šta bi s njim, usreći li se?
Mi ovaj rat ne smemo da izgubimo, to tebi, Milutine, ne može biti jasno, to su neka viša znanja.
Kako, bre, ne smemo da izgubimo rat a smemo da izgubimo narod! - mislim se. Pa je l' tako, sinovče? Šta ti znači da dobiješ rat a da satreš narod?
Posle sam vido tu računicu, al dockan. Dođe vreme, trebaju ti ljudi, treba ti pamet, Srbi su ti potrebni više nego ikad, al de su, nema nji, ostali u snežnim vejavicama. Pojela i' Albanija. Pa je l' tako? Ne niču ljudi ko pečurke. Lažu oni koji kažu da je narod ko i trava - kosiš ga, a on se podmlađuje.
E pa ti vidi da l' sam ja u pravu, il nisam...
Al dobro, idemo dalje.

 

[ukupno]

Meditacija i motivacija

Ima ljudi koji misle da kada postanemo meditanti, gubimo interes za stvari, postajemo indiferentni, izuzetno pasivni i tako dalje. Moje je vi]enje da sa meditacijom mi gubimo motivaciju za neke stvari, ali istovremeno razvijamo motivaciju za neke druge. Smatram da sa meditacijom učimo da pronađemo i razvijamo interesovanje za sam život. Naročito sa naglašavanjem praktikovanja svesnosti, učimo da živimo punim srcem. Tako, šta god da radite u životu, radićete to punim srcem, sa potpunom i nepodeljenom pažnjom usmerenom na to što radite. Razvijajući tu veštinu, menjate i kvalitet svog života.

S tim u vezi, kroz praktikovanje meditacije neminovno ćete videti, čuti, osećati stvari punim srcem, tako da vaša čula postaju zaista probuđena. I otuda ćete početi da vidite oko sebe neke stvari koje do tada niste primećivali. Male stvari, one koje obično uzimate zdravo za gotovo, sada ćete videti vrlo jasno i precizno. I to vam može pomoći da zaista počnete da cenite lepotu oko sebe... Interesantno je da će se isto dogoditi i sa stvarima unutar nas. Određeni vidovi, određeni delovi nase ličnosti koje smo podrazumevali, na koje nismo obraćali pažnju, postaju nam vrlo jasni. Dakle, kroz meditaciju razvijamo motivaciju za stvari i oko nas i u nama.

Još jedna oblast gde možemo razviti motivaciju kroz vežbanje jeste da zaista postajemo prijemčivi za patnju drugih, ali i za sopstvenu patnju. Obično, kada ljudi koji ne meditiraju počnu da pate, oni nemaju metod kako da rade sa tom patnjom, već joj se prepuste, potonu u nju i nastavljaju da pate. A kada naiđu na patnju drugh, nemaju prostora, nemaju vremena čak ni da je malo bolje zagledaju. Otuda kroz meditaciju razvijate jedan divan kvalitet, učeći da imate saosećanje za sopstvenu patnju i da imate saosećanje za patnju drugih. I kada u određenim situacijama treba da reagujete, uradićete to vrlo odlučno, vrlo svesno, čineci upravo ono što je neophodno u jednoj takvoj prilici. Zato bih vam savetovao da razvijate pravu motivaciju za umanjivanje sopstvene patnje i patnje drugih. I da svoje saosećanje prevodite u akciju. Shvatite, to što posmatrate stvari, ali se sa njima ne poistovećujete, ne znači da ćete sa meditacijom postati neaktivni, postati pasivni. Ne, vi ćete delovati, ali će ipak kvalitet tog delovanja biti sasvim drugačiji.

Godwin Samararatne: Motivation and Meditation

 

[Pff]

Između bojazni da će se nešto desiti i nade da možda ipak neće, ima više prostora nego što se misli. Na tom uskom, tvrdom, golom i mračnom prostoru provode mnogi od nas svoj vek.

Ivo Andrić

 

[Net & Neta]

"Kada se zdrav i izdržljiv čovek udari u koleno ili pokvari stomak, nasmeje se, otrese i za kratko vreme mu je opet dobro. Kada se razmaženom čoveku pokvari stomak, odmah pozove doktora. Razmažen čovek može da bude bolestan po volji, koliko mu drago. ....

Kada bismo hteli, mogli bismo da budemo bolesni skoro uvek.
Kada bismo hteli, mogli bismo da idemo po svetu i puštamo da nas sažaljevaju.
Znate taj tip ljudi koji to radi?
Zimi im je isuviše hladno, a leti isuviše toplo.
Kada imaju puno posla frkću da ne mogu da ga savladaju,
a kada imaju malo, frkću da ne mogu da se izdržavaju.
Kada im se nešto desi, govore: "Ja to ne mogu da dozvolim!" A time misle da bi ostali ljudi to dozvolili.
Od nezadovoljstva prave pristup životu, i već sam sto puta pomislila da to nije loša ideja i da time može svašta da se dobije. Bar nekakvo opravdanje za sopstvenu nesposobnost.
Ti ljudi takvu hipohondriju neće da napuste. Kada bi je napustili i postali potpuno obični, normalni ljudi, pokazalo bi se da su previše normalni, možda i normalniji nego što bi im se dopalo."

Milena Jesenska-Put do jednostavnosti

 

[ukupno]

Uspjeh se na Hrid lešinara

Uspjeh se na Hrid lešinara da otpočinem
i vidjeh u podnožju slona kako okupan
izlazi na obalu.

Krotitelj dohvati podbadač i zapovedi mu: "Klekni!"
Slon klekne, a čovjek mu se uspne na pleća.
Vidjeh kako je ljudska moć ukrotila neobuzdanost.
Tad i ja pribrah svoju ćud i bodra odoh u šumu.

Monahinja Dantika
Therigatha, III.5

 

[Nina]

Zeleo je onu zbog koje ce zaboraviti sve ostale. To je zeleo. To je oduvek zeleo.
Nadjes onu koja izbrise sve druge i to ti odmah resi sve probleme, resi
ih tako st zaustavi svaku zudnju, jer kad pocnes da zudis, tome nema
kraja dok ti srce ne stane, i onda nema mira ni spokoja ni istinske
srece. Treba samo da nadjes onu zbog koje ces oslepeti za ostatak sveta.
On je samo to zeleo, isto sto i svi ostali. Cinilo mu se da ne trazi
previse."

Toni Parson - Moja omiljena supruga

 

[tetkaD]

,,,,,,,,,Šta ljudsko biće može učiniti šta ti i ja možemo učiniti da stvorimo potpuno drugačije društvo?!
Mi ovdje sebi postavljamo veoma ozbiljno pitanje. Može li išta biti učinjeno, uopšte? Šta može biti učinjeno? Hoće li nam neko reći?
Ljudi su nam govorili. Takozvane duhovne vođe, koji tobože razumiju ove stvari bolje od nas, govorili su nam pokušavajući da nas saviju i ukalupe u neki novi obrazac, i to nas nije odvelo daleko; sposobni i obrazovani ljudi su nam takođe govorili i ni to nas nije odvelo daleko.
Rečeno nam je da svi putevi vode ka istini vi imate svoj put kao Hindu, neko drugi ima svoj put kao Hrišćanin, a neko treći kao Musliman, i svi se oni prepliću na istim vratima što je, kada razmislite, očigledan apsurd. Istina nema puta, i u tome i jeste ljepota istine, to i jeste život. Mrtve stvari imaju put jer su statične, ali istina je nešto živo, pokretno, nešto što ne počiva na određenom mjestu, nešto što nije hram, što nije džamija ili crkva, mjesto gdje vas nijedna religija, učitelj, filozof, ni bilo ko, ne može odvesti.
Tada ćete uvidjeti da je ova živa stvar ustvari ono što vi zaista jeste vaš bijes, vaša okrutnost, vaše nasilje, vaš očaj, vaša patnja i tuga u kojoj živite. U razumijevanju svega ovoga je istina, i to možete razumjeti jedino ako znate kako da gledate na sve ove stvari u životu. A ne možete ih gledati kroz ideologiju, kroz prozor riječi, kroz nade i strahove

Krišnamurti

 

[Net & Neta]

Madzarski Hiperion-Bela Hamvaš

Pitaš me kako uskladjujem divljinu svoga razmišljanja s pitominom načina moga života? Pitaš me zapravo zašto strasno zaljubljeni muškarac ne polomi svoju dragu. Što je strasniji, sve je nežniji, što je snažniji, sve je blaži. Smem da budem krotak, jer je moja vatra tako neizmerna da mi ništa drugo nije dostojno do samo krotkost.

Čini mi se, kada bih ja došao na vlast, vladavina bi se moja hiljadu godina pominjala uz cvokotanje zuba. Nema tog istočnjačkog despota, rimskog cara, kneza Inka koji bi neljudskije postupao sa svojim narodom. A ono što bi najužasnije bilo u ovoj vladavini jeste što u meni nema nikakve svireposti. Ne bih uživao u patnjama drugih. Samo ne bih hajao za njih. Kao što ne hajem ni za sebe. Moja mera nije ljudska. Da li sam lud? Ako oduzmeš reči ono što je u njoj bolest, onda kažem - da.

Najvećem broju ljudi život je isuviše jak. I zbog toga ne mogu da ga podnesu bez narkotika. Iskapiti ga čistog veoma je teško. Od njega se postaje melanholik, ili se podivlja i posrće. Samo ga najsnažniji podnose bez bilo kakvog krivotvorenja, sa svim njegovim mirisima, samo najsnažniji umeju da trezveno čisto žive opojnost koja izvire iz života.

Čini šta hoćeš. Ali uvek ćeš znati od čega si se plašio. Plašiti se znači umreti. Znači propustiti. Znači nikada. Nikada više. Shvati, nikada, nikada više. Nalog tvoga života nije da se mora. Jer se ne mora ništa. Nema prinude. Ali shvati da ovo ovde nikada više nećeš moći da učiniš. Što ne učiniš ovde, danas, sada, to nećeš nikada moći da učiniš. Što se plašiš da učiniš sada, to si izgubio zauvek.Nikada ovako lepo, ovako veliko, kao sada, danas, ovde, neće više ništa biti.

A ubijeni tren, iscurela krv bogova i pretvorena u otrov, i nikada neće biti drugo do otrov, nikada propušteno neće biti drugo do propušteno, strah drugo do strah.

Čovek je slobodan, uvek je slobodan da učini sve i uvek je slobodan da se plaši. Ali nikada smrt neće biti drugo do samo smrt, otrov, strah i propušteno.

Čovekova je sudbina da bude star i pohaban. To je vreme kada se oko njega počinju okupljati prijatelji, počinju da ga hvale. Već ga se ne plaše, nema opasnosti. Zašto nisi postao onaj koji noću jesi? Onaj koji samo noću sme da misli? Smeš i znaš, misliš svoju pravu sudbinu, umeš da letiš. Odvažnost snova. Dublji i eteričniji svet. Tako prihvatiti dodir kao da spavaš na belom kamenu, ispod čempresa u snu. Naokolo rascvali oleanderi, mirisni borovi, bršljan u snu. Novu sudbu sebi sanja.

Radost je najnemilosrdniji bič koji nas tera. I nema milosti.

 

[Net & Neta]

Kraj. Nema dalje. Uradio sam sve što sam mogao ili stigao da uradim.
Prvo sam sahranio iluzije. Onda ideje, pa ambicije. Zatim emocije i motive. Ostala mi je još nada.
Još nju da začeprkam, pa da mirno napustim bojište.
Ali, kažu da ona umire poslednja. Ipak, nestaće koji tren pre mene. Makar trunčić vremena.
A onda ću i nju da pokopam i da okončam započeto. Ne bih voleo da ostavim nešto nedovršeno.
Osetio bih se poraženim.

Siniša Dedeić -Nada

 

[Net & Neta]

"Zemlja tvrda, a nebo visoko. Nema izlaza."

"Potrebno je da se bude naivan i lud od ljubavi prema ljudima, pa tek onda da se vjeruje u neki izlaz i budućnost, i da se to želi. S godinama, s iskustvom, vjera opada. Varan, izmučen, iznureni jadnik više nema vremena da misli o sreći drugih i - sve prestaje."

"Bila je to varka ustvari - da se može izaći iz carstva nužnosti u nešto svjetlije, ili bar na granicu gdje se dodiruju - ali ljudi su vjerovali u nju i ona je izgledala stvarnija od stvarnosti."

"To je svaki ljudski život i možda sav život na zemlji - to žalosno treperenje opsjednuto takozvanom neizvjesnošću u kojoj je jedino sigurno da čuči smrt."

M. Lalić, Raskid

 

[Net & Neta]

"Ljudi nisu moji bližnji, oni su ti koji me posmatraju i sude o meni. Moji bližnji su oni koji me vole a ne posmatraju me, koji me vole uprkos padu, uprkos niskosti, uprkos izdajstvu, koji vole mene a ne ono što sam učinio ili ću učiniti. Samo sa Mej imam tu zajedničku ljubav, kao što drugi imaju zajedničku bolesnu decu." To svakako nije bila sreća. Već nešto iskonsko što se slagalo sa mrakom i izazivalo u njemu toplinu koja se završavala u nepomičnom zagrljaju, kao obraz pritisnut uz obraz - jedino, što je u njemu bilo tako jako kao smrt!"

Andre Malro "Ljudska sudbina"

 

[Nina]

Još deda mi je govorio: "Treba pustiti svakog da radi kako radi. Ako je sobom ushićen, nemoj to da mu kvariš.
Što više njih u zabludi, sve više si u pravu".

A ja tako ne mogu. Prislonim uho na tle i
učim sebe slušanju. Mnogima je to vredelo.
Slušam šta govori zemlja. Valja joj verovati.
Zemlja ne govori napamet.

Zasučem onda rukave. Izgubim dane i noći.
Niti me neko moli. Niti me neko tera.
Niti mi kažu hvala.
Zapnem umesto drugog, raskrvarim svu dušu, ali mirno i strpljivo
dovršim dovršeno.

Mika Antić - Pustinja.

 

[Net & Neta]

Ne molim Te, Gospodine, za čuda i viđenja, nego za snagu u svakodnevnom životu. Nauči me umijeću malih koraka. Učini me sigurnim u razdvajanju vremena. Obdari me osjetljivošću da odredim što je veoma važno, a što manje važno.

Molim Te za razum da odredim suzdržanost i mjeru, da kroz život ne klizim, već da razumno određujem dnevni raspored, da primijetim svjetlost i vrhunce, da s vremena na vrijeme nađem vremena za ljepotu, umjetnost i kulturu.

Dozvoli mi da spoznam da snovi o prošlosti i budućnosti ne vode daleko. Pomozi mi da dobro djelujem neposredno, da sadašnji trenutak prepoznam kao najvažniji.

Sačuvaj me naivnog stava da u životu mora sve dobro proteći. Obdari me trijeznom spoznajom da su teškoće, neuspjesi i udarci stalni pratioci života - uz koje rastemo i zrijemo.

Podsjeti me da srce često zamućuje razum. U pravom mi trenutku pošalji prijatelje koji će mi strpljivo reći istinu.

Uvijek ću Tebi i ljudima pustiti da mi govore. Istinu ne možemo reći sami sebi, ona nam biva kazivana. Ti znaš koliko nam treba prijateljstvo. Daj mi da budem dorastao tom najljepšem, najzahtjevnijem i najosjetljivijem daru.
Daj mi dovoljno mašte da u pravom trenutku, na pravu adresu uputim paketić dobrote uz popratno pismo ili bez njega.

Stvori od mene čovjeka koji će brazditi duboko poput broda, kako bi dotakao i one koji su "ispod".

Oslobodi me straha da propuštam život. Ne daj mi ono što želim, već ono što mi treba.

Nauči me umijeću malih koraka.

Antoine de Saint-Exupéry - Umijeće malih koraka