Koschei.Besmertnii
Poznat
- Poruka
- 8.488
Јелка Цихабер из Земуна, заточеница женског логора у Старој Градишки, записала је: „Највећи број дјеце са Козаре одвојен је од родитеља и смјештен у посебне одаје логорске економије. У неописиво тешким условима дјеца су брзо физички смалаксавала и постајала плијен свакојаких заразних болести. Поред тога усташе су масовно ликвидирале ову дјецу тако што су у нешто обилнију храну додавале извјесне количине масне соде.“
Драгица Кликић-Филиповић, која је у логору Стара Градишка провела више од двије године, овако описује страдање дјеце: „У љето 1942. године више пута се пунио и празнио логорски простор народом са Козаре који је овдје дотјериван са свом својом покретном имовином. На једној чистини унутар логора вршено је разврставање, одузимана имовина и одвајање дјеце од родитеља, жене од мушкараца. Одатле су се данима могли слушати само јауци. И жене су раздвајане у двије групе: способне за рад у Њемачкој на једну страну, које су камионима пребацивали на жељезничку станицу, а старије и немоћне су изводили из логора на мјеста одређена за ликвидације. Њихову крваву одјећу смо данима прале и сортирале у складишту. Одвојену дјецу у прљавим просторијама брзо је захватила крвава дизентерија. Лежала су непомично и мртва и жива заједно. Умирало их је и по двадесеторо дневно. Било је ту дјеце од неколико дана и до 14 година. Анте Врбан, који је надзирао читав логорски простор, наредио је једној групи заточеница да преносе дјецу у неке друге просторије. И док су жене у ћебадима преносиле дјецу и трпале једно на друго, Врбан је с пиштољем у руци стајао поред њих. Сва ова дјеца су исте ноћи погушена плином. Жене које су биле приморане да преносе ову дјецу, а међу њима и Џордана Мандић-Фридлендер, која сада живи у Израелу, дуго послије тога нису могле доћи к себи.“
Драгица Кликић-Филиповић, која је у логору Стара Градишка провела више од двије године, овако описује страдање дјеце: „У љето 1942. године више пута се пунио и празнио логорски простор народом са Козаре који је овдје дотјериван са свом својом покретном имовином. На једној чистини унутар логора вршено је разврставање, одузимана имовина и одвајање дјеце од родитеља, жене од мушкараца. Одатле су се данима могли слушати само јауци. И жене су раздвајане у двије групе: способне за рад у Њемачкој на једну страну, које су камионима пребацивали на жељезничку станицу, а старије и немоћне су изводили из логора на мјеста одређена за ликвидације. Њихову крваву одјећу смо данима прале и сортирале у складишту. Одвојену дјецу у прљавим просторијама брзо је захватила крвава дизентерија. Лежала су непомично и мртва и жива заједно. Умирало их је и по двадесеторо дневно. Било је ту дјеце од неколико дана и до 14 година. Анте Врбан, који је надзирао читав логорски простор, наредио је једној групи заточеница да преносе дјецу у неке друге просторије. И док су жене у ћебадима преносиле дјецу и трпале једно на друго, Врбан је с пиштољем у руци стајао поред њих. Сва ова дјеца су исте ноћи погушена плином. Жене које су биле приморане да преносе ову дјецу, а међу њима и Џордана Мандић-Фридлендер, која сада живи у Израелу, дуго послије тога нису могле доћи к себи.“