Парафом у Дејтону све важно остало је нејасно. Не само Србима којима је обично све нејасно одувек као и данас.
Чак је и овлаштени преговарач свих Срба Слободан Милошевић, предсједник Републике Србије, Србима у Републици Српској честитао државу уз образложењw – «Сретна вам сарадња са муслиманима и Хрватима».
Ми смо то доживјели као: Ћао, у вашем експерименту Србија више неће учествовати на вашој страни.
Дакле, како стоје ствари са новим државама у бившој Босни и Херцеговини?
Од три «комада» предвиђена Дејтонским уставом, Босна и Херцеговина (први «комад») треба да повеже федерацију БиХ («други комад») и Републику Српску («трећи комад»)…
……………..
Рад органа БиХ је замишљен тако да све важне одлуке доносе странци. Ево како!
Тешко је предвидјети да ће Дом Народне парламентарне скупштине Босне и Херцеговине (који мора да потврди све законе које усвоји представнички дом те Скупштине) моћи донети процедурално коректне одлуке. Наиме, од укупно 5 чланова из једног народа, чак троје морају чинити кворум од 9. Да ли се може десити да од пет буде три «издајника»?
Од три члана Предсједништва (по један Србин, муслиман и Хрват) сваки има моћ вета и враћање одлуке у матични парламент. А ако то и не учини, матични парламенти могу покренути спор пред Уставним судом који доноси коначну одлуку.
Али, Уставни суд чине два муслимана, два Хрвата, два Србина и три странца. Одлуке се доносе вечином. Зар странци неће за своју опцију увек наћи двојицу и донети одлуку какву желе? Као да је предвиђено да се и у Предсједништву, Парламенту и Влади БиХ демонстрира трапава, неплодна «демократија» примитивних народа да би странци донели коначну «цивилизовану» одлуку.
Слично је и у другим областима.
«Дом за људска права» има у свом саставу два муслимана, два Хрвата, два Србина и осам странаца. Одлучује већином.
«Комисију за расељена лица и избјеглице» чине два муслимана, два Хрвата, два Србина и три странца. Одлучују већином.
«Комисију за очување националних споменика» чине један муслиман, један Хрват, један Србин и два странца. Одлучују већином.
Дакле, принцип је евидентан: странцима је за легализовану одлуку довољан пристанак било које нације иако представници друге двије нације могу бити против.
А може и без пристанка.
У другим важним стварима дејтонски «прописи» чак и не фингирају националну равноправност. Нпр. Високи представник Уједињених нација за цивилну имплементацију Споразума ће именовати «заједничку цивилну комисију» од «…оних представника цивилних организација и агенција које Високи представник сматра потребним». У «комисију…» улазе и «представници страна» и командант ИФОР-а (Члан II тaчка 2. Анекс 10).
….
У области оружане силе предвиђена је потпуна контрола – до последњег пиштоља и последњег метка. У будућој војној сили од миогућих 27 војника са некадашњег СХ подручја (БиХ, Република Хрватска и Савезна Република Југославија) за Републику Српску предвиђено је само два војника (15 за СРЈ, 6 за Републику Хрватску и 4 за Федерацију БиХ), Разуме се да је предвиђена и одговарајућа сразмера у области војних потенцијала – оружја, оруђа, војни транспорти, комуникације (Анекс 1Б, Члан IV)
……..
Али и на терену се већ збива оно што пише у папирима. Мир је почео, нови рат је обезбеђен. Припремљен је фитиљ за балканско буре барута а упаљач је преко Атлантика. Да ли је јенки ароганција постала неконтролисана у својој надмоћности и суровости. Јер како ће бити контролисана може се само нагађати.
Много је у «Споразуму о миру у БиХ» «дана Д», чији је карактер везан за сплет догађаја који су «непрозирни» из садашње перспективе. Хоће ли за 180 дана (диже се ембарго на увоз оружја) оживјети борба за «зелену трансверзалу» (уз директну и индиректну јавно обећану помоћ Турске и Америке)?!
Хоће ли за годину дана прорадити замајац мира који се успоставља, или ће се продужити мандат ИФОР-а (није јасно ко је за то надлежан, НАТО или УН), или ће се обновити крвопролиће. Наиме, не само да није рашчишћен америчко-европски (об)рачун, него ни Срби нису одустали од уједињења са матицом, муслимани од целовите БиХ-муслиманије и «зелене трансверзале», а Хрвати од аспирација на Дунав, Дрину и Боку. Већина страна потписница из Дејтона (Туђман, Изетбеговић, Караџић) већ је изразила сумњу и резерве у основну вредност и домете потписаног споразума. Једино је Слободан Милошевић, и усмено и писмено подржао америчке пројекције. У писму Кристоферу од 21.11.1995. године «у име Владе и народа СРЈ» обавезао се да ће учинити све да се одмах успоставе телефонске и авионске везе између Београда и (Алијиног) Сарајева, да се учине посете на високом нивоу, да се успоставе и јачају економске, трговачке и културно-образовне везе, да ће радити на «…спријатељивању и међусобним посјетама особља и официра…» оружаних снага СРЈ и БиХ. Писмо завршава као што и доликује политичару тог ранга са «sincirely». Искрено, да ли је трећа Југославија дедињски или амерички концепт?
-----------------------------
Интересантно је то што је текст писан у децембру 1995 године, непосредно по потписиванју мировног споразума.
Иначе, професор Поплашен је бивши предсједник Републике Српске кога је срамном одлуком окупаторски намјесник Карлос Вестендорп смијенио. У част Западне демокраЦије.
Био је и вођа српских Радикала Српске. Изгледа да више није политички активан.
Штета, паметан човјек.
Извор:
http://www.zuns-rs.com/glavnac.html
Никола Поплашен, Околодејтонска политика.
Чак је и овлаштени преговарач свих Срба Слободан Милошевић, предсједник Републике Србије, Србима у Републици Српској честитао државу уз образложењw – «Сретна вам сарадња са муслиманима и Хрватима».
Ми смо то доживјели као: Ћао, у вашем експерименту Србија више неће учествовати на вашој страни.
Дакле, како стоје ствари са новим државама у бившој Босни и Херцеговини?
Од три «комада» предвиђена Дејтонским уставом, Босна и Херцеговина (први «комад») треба да повеже федерацију БиХ («други комад») и Републику Српску («трећи комад»)…
……………..
Рад органа БиХ је замишљен тако да све важне одлуке доносе странци. Ево како!
Тешко је предвидјети да ће Дом Народне парламентарне скупштине Босне и Херцеговине (који мора да потврди све законе које усвоји представнички дом те Скупштине) моћи донети процедурално коректне одлуке. Наиме, од укупно 5 чланова из једног народа, чак троје морају чинити кворум од 9. Да ли се може десити да од пет буде три «издајника»?
Од три члана Предсједништва (по један Србин, муслиман и Хрват) сваки има моћ вета и враћање одлуке у матични парламент. А ако то и не учини, матични парламенти могу покренути спор пред Уставним судом који доноси коначну одлуку.
Али, Уставни суд чине два муслимана, два Хрвата, два Србина и три странца. Одлуке се доносе вечином. Зар странци неће за своју опцију увек наћи двојицу и донети одлуку какву желе? Као да је предвиђено да се и у Предсједништву, Парламенту и Влади БиХ демонстрира трапава, неплодна «демократија» примитивних народа да би странци донели коначну «цивилизовану» одлуку.
Слично је и у другим областима.
«Дом за људска права» има у свом саставу два муслимана, два Хрвата, два Србина и осам странаца. Одлучује већином.
«Комисију за расељена лица и избјеглице» чине два муслимана, два Хрвата, два Србина и три странца. Одлучују већином.
«Комисију за очување националних споменика» чине један муслиман, један Хрват, један Србин и два странца. Одлучују већином.
Дакле, принцип је евидентан: странцима је за легализовану одлуку довољан пристанак било које нације иако представници друге двије нације могу бити против.
А може и без пристанка.
У другим важним стварима дејтонски «прописи» чак и не фингирају националну равноправност. Нпр. Високи представник Уједињених нација за цивилну имплементацију Споразума ће именовати «заједничку цивилну комисију» од «…оних представника цивилних организација и агенција које Високи представник сматра потребним». У «комисију…» улазе и «представници страна» и командант ИФОР-а (Члан II тaчка 2. Анекс 10).
….
У области оружане силе предвиђена је потпуна контрола – до последњег пиштоља и последњег метка. У будућој војној сили од миогућих 27 војника са некадашњег СХ подручја (БиХ, Република Хрватска и Савезна Република Југославија) за Републику Српску предвиђено је само два војника (15 за СРЈ, 6 за Републику Хрватску и 4 за Федерацију БиХ), Разуме се да је предвиђена и одговарајућа сразмера у области војних потенцијала – оружја, оруђа, војни транспорти, комуникације (Анекс 1Б, Члан IV)
……..
Али и на терену се већ збива оно што пише у папирима. Мир је почео, нови рат је обезбеђен. Припремљен је фитиљ за балканско буре барута а упаљач је преко Атлантика. Да ли је јенки ароганција постала неконтролисана у својој надмоћности и суровости. Јер како ће бити контролисана може се само нагађати.
Много је у «Споразуму о миру у БиХ» «дана Д», чији је карактер везан за сплет догађаја који су «непрозирни» из садашње перспективе. Хоће ли за 180 дана (диже се ембарго на увоз оружја) оживјети борба за «зелену трансверзалу» (уз директну и индиректну јавно обећану помоћ Турске и Америке)?!
Хоће ли за годину дана прорадити замајац мира који се успоставља, или ће се продужити мандат ИФОР-а (није јасно ко је за то надлежан, НАТО или УН), или ће се обновити крвопролиће. Наиме, не само да није рашчишћен америчко-европски (об)рачун, него ни Срби нису одустали од уједињења са матицом, муслимани од целовите БиХ-муслиманије и «зелене трансверзале», а Хрвати од аспирација на Дунав, Дрину и Боку. Већина страна потписница из Дејтона (Туђман, Изетбеговић, Караџић) већ је изразила сумњу и резерве у основну вредност и домете потписаног споразума. Једино је Слободан Милошевић, и усмено и писмено подржао америчке пројекције. У писму Кристоферу од 21.11.1995. године «у име Владе и народа СРЈ» обавезао се да ће учинити све да се одмах успоставе телефонске и авионске везе између Београда и (Алијиног) Сарајева, да се учине посете на високом нивоу, да се успоставе и јачају економске, трговачке и културно-образовне везе, да ће радити на «…спријатељивању и међусобним посјетама особља и официра…» оружаних снага СРЈ и БиХ. Писмо завршава као што и доликује политичару тог ранга са «sincirely». Искрено, да ли је трећа Југославија дедињски или амерички концепт?
-----------------------------
Интересантно је то што је текст писан у децембру 1995 године, непосредно по потписиванју мировног споразума.
Иначе, професор Поплашен је бивши предсједник Републике Српске кога је срамном одлуком окупаторски намјесник Карлос Вестендорп смијенио. У част Западне демокраЦије.
Био је и вођа српских Радикала Српске. Изгледа да више није политички активан.
Штета, паметан човјек.
Извор:
http://www.zuns-rs.com/glavnac.html
Никола Поплашен, Околодејтонска политика.