Niče - Večno vraćanje

ок, симболика Уробороса на макро плану може бити вечно враћање, али на микро плану ја имам још једно тумачење:

када посматрамо објекат практично пројектујемо своју психичку енергију на објекат, јер је он сам не поседује. Та енергија се "одбија" од објекат и враћа назад посматрачу. Тако да ми увек сазнајемо само себе, не и објективни свет по себи, "иза" објекта који посматрамо.

Када бисмо то представили визуелно, циклус енергије која се пројектује на објекат и враћа назад посматрачу, и тако ин инфинитум - јесте Уроборос
убити змију би значило прекинути то вечно врћење од посматрача ка објекту и назад, видети "кроз" објекат, кроз материју, изван кавеза у коме нас држи сопствена перцепција и илузија времена и простора.

'If the doors of perception were cleansed every thing would appear to man as it is, Infinite.
— William Blake

Можемо и тако рећи. У основи Уроборос је симбол наше метафизичке воље која је у основи овога појавног света у коме смо, док уништење змије представља негацију воље.

Шопенахуер је то објаснио овим речима где спомиње управо Уробороса:

"Dakle, ko je dosegao pomenuto saznanje, biva mu jasno da se,pošto je volja sоpstvo svake pojave, patnja koja se drugima zadaje, i patnja koju čovek i sam doživljava, zlodelo i stradanje, uvek odnosi samo na jednu te istu suštinu, premda pojave u kojima se pojavljuju zlo i stradanje postoje kao sasvim različite jedinke i čak su razdvojene golemim vremenskiim i prostornim intervalima. On uviđa da je razlika između onog što zadaje patnju i onog što nju mora da podnosi samo fenomen i da se ne tiče stvari po sebi koja je volja što živi u obojici. Obmanuta saznanjem koje joj služi, volja tu ne prepoznaje samu sebe; u jednoj od svojih pojava tražeći izrazito blagostanje, ona u drugoj stvara veliku patnju ili tako, u svojoj silovitosti, zariva zube u sopstveno telo, a da ne zna da uvek samo sebe povređuje, obelodanjujući na taj način, posredstvom individuacije, sukob sa samom sobom koji ona nosi u svojoj suštini. Mučitelj i mučeni jesu jedno. Prvi greši verujući da nema udela u patnji, a drugi verujući da nema udela u krivici. Ako bi se obojici otvorile oči, nanosilac patnje saznao bi da živi u svemu što u ovom golemom svetu podnosi muku i da, ukoliko je umom obdaren, uzalud razmišlja zašto je svemu tome podarena egzistencija prožeta tako velikom patnjom čiji uzrok on ne uviđa; s druge strane, mučeni bi shvatio da svako zlo koje se u svetu čini, ili se uvek činilo, proističe iz one volje koja predstavlja i njegovu suštinu i koja se u njemu pojavljuje; on bi shvatio da je tom pojavom i njenim potvrđivanjem preuzeo na sebe sve patnje, koje potiču iz takve volje, i da ih s pravom podnosi sve dok je on ova volja."
Шопенахуер Svet kao volja i predstava 1 63
 
добро, то знамо, ја бих пажњу да скренем на оно што сам ја написала

ок, симболика Уробороса на макро плану може бити вечно враћање, али на микро плану ја имам још једно тумачење:

када посматрамо објекат практично пројектујемо своју психичку енергију на објекат, јер је он сам не поседује. Та енергија се "одбија" од објекат и враћа назад посматрачу.

Сваки објекат је представа у свести субјекта који опажа и изван те свести нема објективног света. Не сусреће се наша психичка енергија са објектом, него се објекат издваја из те психичке енергије као такав, као слика наспрам субјекта. Ми стварамо објекат који до тада не постоји као такав.

Тако да ми увек сазнајемо само себе, не и објективни свет по себи, "иза" објекта који посматрамо.

"Објективни свет по себи" није могућ. Изван објективног света је "ствар по себи" а она се не сазнаје.

Све што сазнајемо јесу објективације те ствари по себи... а она је наша сопствена воља. Тако да кад год нешто сазнамо заправо посредно сазнајемо себе, тј своју метафизичку вољу.
И није циљ уместо тога сазнати сада нешто друго "иза" . Већ је поента одбацити сазнање само.... у целини са све субјектом и објектом. Тек тада би се сусрели са ствари по себи. тј оном "иза". Које је сазнању непојмљиво, а интуицијом га можемо само наслутити.
 
Сваки објекат је представа у свести субјекта који опажа и изван те свести нема објективног света. Не сусреће се наша психичка енергија са објектом, него се објекат издваја из те психичке енергије као такав, као слика наспрам субјекта. Ми стварамо објекат који до тада не постоји као такав.

:roll:
наравно да се не среће буквално. то је метафора, да означи до чега долази када посматрач погрешно мисли да објекат постоји као такав. долази до пројекције његове сопствене психичке енергије на слику. при чему он мисли да сама слика поседује ту енергију а не увиђа да је она његова сопствена. односно "Тако да кад год нешто сазнамо заправо посредно сазнајемо себе, тј своју метафизичку вољу. "

"Објективни свет по себи" није могућ. Изван објективног света је "ствар по себи" а она се не сазнаје.

коме ти ово причаш, мени или ширем аудиторијуму? пошто, ако причаш мени, стварно није у реду, као да од јуче пишем овде.
када кажем објективни свет, не мислим свет објеката, већ свет по себи. у том значењу користим реч "објективни", у значењу независни, по себи.
у том значењу се понекад та реч и користи у нашем језику, зар не? погледати нешто објективно значи погледати "ствари" какве јесу по себи, очишћено од сопствене пројекције. наравно да се тада ствари не "сазнају" нити "гледају", али у недостатку бољих речи, ја могу користити ове као симболе.

Углавном, ако неко заиста жели да разуме шта је смисао мојих речи, он ће то и схватити. Онај ко се бави анализом речи одвојено од онога што сам желела да кажем, неће никад, Ти се деф. бавиш анализом речи.

И није циљ уместо тога сазнати сада нешто друго "иза" . Већ је поента одбацити сазнање само.... у целини са све субјектом и објектом. Тек тада би се сусрели са ствари по себи. тј оном "иза". Које је сазнању непојмљиво, а интуицијом га можемо само наслутити.
наравно да није циљ САЗНАТИ то иза објекта, већ погледати око себе без филтера времена и простора, непосредно доживети свет

сада ти можеш да кажеш да не могу користити реч "погледати", и тако за сваку реч коју употребим, али НИЈЕ ПОЕНТА У РЕЧИМА. речи се код овакве материје ионако користе као СИМБОЛИ.

елем, непосредан увид је чисто знање, зар не? не сазнање у смислу имамо субјекта који сазнаје и оно што је сазнато, већ непосредан увид, то је чисто, непосредно знање. интуиција је непосредно знање. у том смислу сам користила реч сазнати оно иза објекта.
 
Poslednja izmena:
:roll:
наравно да се не среће буквално. то је метафора, да означи до чега долази када посматрач погрешно мисли да објекат постоји као такав. долази до пројекције његове сопствене психичке енергије на слику. при чему он мисли да сама слика поседује ту енергију а не увиђа да је она његова сопствена. односно "Тако да кад год нешто сазнамо заправо посредно сазнајемо себе, тј своју метафизичку вољу.

"Своја психичка енергија" је израз који овде уноси забуну. Јер ми као индивидуе нисмо метафизичка воља већ степени објективације исте или Платонове идеје.

Али оваква питања на самој су граници трансцендентног тако да та Платонова аналогија коју поменух може можда разјаснити ствари.

platocave.jpg


Сенке на зиду пећине су објекти појавног света. Ми као људи свезани у пећини, као и ови људи који проносе објекте иза нас, јесу идеје, или степени објективације воље, или један део квалитативне множине, варијације у једној мелодији.

Та мелодија је ватра иза нас или метафизичка воља.

Сада, ти кажеш да посматрач пројектује своју психичку енергију на неку сенку на зиду мислећи да та сенка поседује ту енергију иако је она његова сопствена.

Ту си у праву, али је забуна у томе што је оно што пројектује психички садржај једна идеја, ИЛИ ЈЕДАН појединачан човек у пећини. Он баца да тако кажемо, нешто од своје сенке на неку другу сенку на зиду коју посматра. Али као што видиш. Осим што је нешто од тог објекта ,те сенке, у том случају објективација његове соптвене идеје у исто време је и објективаиција нечега другог неке друге идеје. У том смислу објекат кога опажам није цео објективација моеј воље и мојих психичких садржаја већ има и суштину по себи.
Тек када напустимо индивуидалитет и наступимо из позиције метафизичке воље, или оне ватре у пећини. Тек тада можемо рећи да је сваки објекат на зиду пећине објективација моје воље.
 
индивидуа је сенка правог метафизичког "ја", и та индивидуа - сенка се мало пројектује на другу сенку - објекат, ок, то разумем.
међутим, ја сам више мислила да посматрач није свестан да његова права суштина није та индивидуа - сенка, већ метафизичка воља чије је "сваки објекат на зиду пећине објективација".

осим мене, наравно. ја сам свесна. :mrgreen:
 
Уствари, не. Мислим - да, мислим то, али сам скренула са своје првобитне замисли.

када посматрамо објекат практично пројектујемо своју психичку енергију на објекат, јер је он сам не поседује. Та енергија се "одбија" од објекат и враћа назад посматрачу. .
практично, сваки објекат као објекат постоји само за тог посматрача, за његово тело - технички, за њега као индивидуу. слике се ешалонирају око индивидуалног тела.
али слика није права суштина објекта, као што ни тело није наша права суштина
суштина објеката је изванпојавна, исто као што је наша сопствена суштина изванпојавна, метафизичка, и у том смислу је сваки објекат наша објективација, а међу њима и наше тело.

е, то просечан посматрач не успева да увиди, за њега се суштина објекта завршава са његовом сликом.

Мада, иако већина људи тако мисли, не мислим да тако и стварно живе. Заправо, не видим иједан разлог зашто би уопште неко живео, када би се суштина живота исцрпљивала са објектима, и да ли би живот тако уопште био могућ
 
Poslednja izmena:
реално је моја илустрација боља од те горе Платонове пећине, види се тај јединствени уметнички израз и висок ниво овладавања Пејнтом, као и широким спекром пастелних боја
 
ја генерално имам осећај да је ствар по себи ИЗА мене и тамо негде ИЗА зида, ПРЕКО БРДА :mrgreen:
не мислим буквално у простору, него метафорички, али моје тело ствара буквални ИЗА осећај, јер тело са интелектом који му служи, све мора да претвори у неку слику или осећај, па тако и овде, да је ствар по себи буквално ИЗА. tako to telo predstavlja.

и то је мало застрашујуће. али је некад и умирујуће, увек могу да паднем УНАЗАД у топло наручје трансцеденције кад ми је доста свега.

Елем, ако покушамо да се "окренемо" да видимо то "иза", ту ствар по себи ћемо претворити у оно испред себе, значи опет неки објекат и тако увек.

Зато треба трчати и не освртати се.

осврнимо се сада на познати антички мит о Орфеју и Еуридици:

"бла, бла, бла... Његова тужна песма дотакла је чак и хладна срца Хада и Персефоне. Дозволили су му да Еуридикину душу изведе на светлост дана и тако је оживи, али под условом да се ниједном не окрене за њом пре него што изађу. Збуњен и под притиском, не препознајући Еуридику у саблазни чије је кретање осетио иза себе, ипак се окренуо и тако други и последњи пут изгубио своју вољену. Након тога седам дана је гладовао, седам месеци непрестано плакао, а затим је три године провео у самоћи.
 
опростите ми, имам прехладу, па одатле толика инспирација, док се тело бори да ми поврати здравље, МОЈ УМ ЈЕ СЛОБОДАААААААААААААААН
 
опростите ми, имам прехладу, па одатле толика инспирација, док се тело бори да ми поврати здравље, МОЈ УМ ЈЕ СЛОБОДАААААААААААААААН

ако оћеш да се решиш досаде, и преладе?
кад оћнеш, обавести ме и зажмури...
па мож се деси нешто.
 
осврнимо се сада на познати антички мит о Орфеју и Еуридици:

".. Његова тужна песма дотакла је чак и хладна срца Хада и Персефоне. Дозволили су му да Еуридикину душу изведе на светлост дана и тако је оживи, али под условом да се ниједном не окрене за њом пре него што изађу. Збуњен и под притиском, не препознајући Еуридику у саблазни чије је кретање осетио иза себе, ипак се окренуо и тако други и последњи пут изгубио своју вољену. Након тога седам дана је гладовао, седам месеци непрестано плакао, а затим је три године провео у самоћи.

Да тај мит је један од архетипски најмоћнијих. Пун симбола трансцендентог.

Кристофер Вилбалд Глук
Orpheus and Eurydice

Dance of the Blessed Spirits
 
Ybg,vi idealisti ne shvatate da stvari po sebi nemaju veze s vama!:tease:

како немају? него са чим имају?
не, не, ипак знам са чим имају.. парафразирам: са тензорским пољима ничега
остаје ми само још питање што је то тензорско поље важније од мене?
 
откуд знаш да твитујем из кревета?

- - - - - - - - - -

чуј мене твитујем, хтедох рећи твитујем

а што ствар по себи нема везе са нама? има са свим осталим у Универзуму а нема са нама
ето шта се дешава када супернова умисли да је човек
 
има везе са свима
достићи ћете висок степен емпатије, духовне зрелости и разумевања када будете схватили да ствар по себи има везе са свиме, јер не постоји нешто што у својој основи није ствар по себи, па чак и Мајли Сајрус

- - - - - - - - - -

:sad2:

https://www.youtube.com/watch?v=swZDD3uVQIc

:sad2::sad2::sad2::sad2::sad2::sad2::sad2::sad2::sad2::sad2::sad2::sad2::sad2::sad2::sad2::sad2::sad2::sad2::sad2::sad2::sad2::sad2::sad2::sad2::sad2::sad2::sad2::sad2::sad2::sad2::sad2::sad2::sad2::sad2::sad2::sad2::sad2::sad2::sad2::sad2::sad2::sad2::sad2::sad2::sad2::sad2::sad2:
 
замолићу вас да вечерас останете на интернету да ме забављате, сестра је побегла од мене, а мачка је у терању, тако да су практично обе неупотребљиви објекти

додуше, заборавила сам да би једна буксна однела прехладу као руком (однела би и леукемију, али полаахаако), али ипак сматрам да неке ствари треба пустити да прођу кроз свој природни циклус (то сам читала у Шопенхауровим Паренезама&максимама, ваљда се тако зове она танка књижица са практичним упутствима за живот, која додуше убијају у човеку сваку вољу за истим, али ок)
 

Slične teme


Back
Top