Momo Kapor - kratke priče

1472925_699453046745938_14290787_n.jpg
 
"U međuvremenu, postalo je nepristojno da žena za sebe kaže da je domaćica. Na pitanje: „Čime se Vi bavite, gospođo?“, ona će se snebivati, zastati jedan dugi trenutak, pa tek onda izgovoriti to poražavajuće priznanje da je domaćica i da ne radi ništa drugo.

U vreme kada su žene menadžeri, sekretarice, ministarke ili u najmanju ruku pi-arovi kojih ima mali milion, biti domaćica, koja ne radi ništa drugo, poražavajuće je priznanje o uzaludnosti života. A ima li ičega svetijeg od tog najčešćeg zanimanja u našim krajevima, od tog žrtvovanja karijere i taštine, da bi se služilo bližnjima s ljubavlju koja je sve ređa u našim životima?

Odlaziti na pijacu, birati prstima najbolje voće i povrće, smišljati za svaki dan nove obroke koji se neće ponavljati, a uz to voditi računa da se što manje potroši, kuvati, prati i peglati, čistiti kuću, držati je uvek blistavom i udobnom, plaćati račune za struju, vodu, grejanje i telefon, tražiti od muža sa nelagodom svakog dana pare za sve to, biti sekretar i pi-ar porodice, a često i lekar i negovateljica, a pritom reći društvu da se ne bavite ničim...

Zato, drage moje domaćice, kada vas one osobe dugih, lakiranih noktiju, pitaju čime se bavite, slobodno im recite da se bavite onima koje volite!"

Momo Kapor
 
"Otkako znam za sebe, uvek sam živeo u najgorim vremenima. Nikad u dobrim. Uvek je sve bilo skuplje nego prošle godine, uvek su porezi bili veći nego lani a vino lošije nego ikad. Leta su nekad bila leta, a zime zaista zime… Ljudi su bili pošteniji, vazduh čistiji, a današnje meso nije ni prineti onom mesu…
Danas se sa setom sećamo divnih dana izobilja od pre deset godina. Kakva su samo to bila vremena! Pre deset godina smo govorili da se ovako, zaista, više ne može i da je bilo mnogo bolje pre pet godina. Pre trideset i pet godina smo govorili da će za četrdeset godina biti mnogo bolje. Pre dvanaest, da su došla poslednja vremena…
Dok su ostali, pametniji narodi, živeli odmah, mi smo bili okrenuti svetloj budućnosti. Kada se budućnost izjalovila, okrenuli smo se svetloj prošlosti. Prošlost me nikada nije mnogo zanimala, a za budućnost nemam više vremena.
Da li sam površan tip ako želim da živim malo sada? Mislim odmah? Zar je to tako mnogo? Ako neću sada, kada ću?"

Momo Kapor
 
“Gledan sa vode, Beograd podseća na brod koji se preko ušća Save u Dunav uputio na dugu plovidbu iščezlim Panonskim morem. Njegov kameni pramac – Kalemegdanska tvrdjava, seče talase ovih dveju reka; o njega se razbijaju vode, magle, vreme i istorija. Retki su gradovi koji imaju sreću da im dve tako velike i moćne reke zapljuskuju kućni prag pred koji je priroda, poput svadbenih buketa, zavitlala sa neba zelene busene rečnih ada.”
 
"U proleće, mi smo najlepša zemlja na svetu i to svi znaju, pa nam zavide. Gospode – pitaju – zašto si zasuo obiljem Srbiju? Dao joj prijatnu klimu, bogate žitnice, guste šume; dao si joj brze reke, visoke planine, dao si joj rodnu godinu, dao si joj sve. Tačno! – Odgovara Gospod Bog. Ali sam joj zato dao i Srbe."

Momo Kapor
 
„U osnovi svega što radim leži isključivo pokušaj da razumem svet, da ga objasnim pre svega sebi, a onda i drugima. Inspiracija ne postoji. To je samo jedno blagosloveno stanje kada vam sve polazi za rukom, a koje se zaslužuje mukotrpnim radom. Onda, ako imate mnogo sreće, nailazi trenutak kada stvari počnu da se sklapaju same od sebe.To se zove zaslužena slučajnost!“
 
„...rastanak sa slikom, na primer, doživljavam s radošću – naravno, ako je kupljena! U slikarstvu je lakše prepoznati amatere nego u književnosti; oni se, navodno, teško odvajaju od svojih dela. Često mi kažu:“Kada prodam sliku, to je kao da je neko uzeo deo mene...“ Koji deo, pitam? Od rebara, bubrežnjaka ili kolenice? Smešno. Leonardo da Vinči retko je kad imao više od dve slike u radionici. Jednostavno, dolazi Lorenco Mediči, naručuje sliku Bogorodice sa Hristom, daje dredujam u zlatu, a ostatak kada slika bude završena. Može li iko da zamisli samostalnu izložbu Vermera iz Delfta ili Karavadja? Moram biti iskren i priznati: jako volim da se rastajem od svojih slika, jer od toga živim!“

OD ISTOG PISCA, Momo Kapor
 
„Tajna mog doslaska do nekih lepotica bila je u tome što nisam lep. Lepi muškarci su već od ranog jutra zaokupljeni sami sobom, samo ogledaju u ogledalu, pa je deliti tu lepotu sa nekim veoma teško. Mi, koji smo ružni, radimo sve živo da se dopadnemo; gutamo vatru, dubimo na glavi, ponižavamo se, molimo, preklinjemo, trudimo se da budemo duhovitiji od drugih, recitujemo stihove, pravimo karijere, odlazimo u ratove – samo da bismo nekako osvojili srca za kojima čeznemo. Dotle su ovi lepi, zadovoljni sami sobom, samozaljubljeni. Nekada se okrenu za nekim drugim, ali se na kraju, ipak, uvek vrate sebi.“
 
Godina je sve više - prijatelja sve manje.

Prijatelji se gube tako što ih ukradu žene (poslednji put smo ih videli na momačkoj večeri), krade ih posao, kradu ih godine, vreme, krade ih smrt, kradu ih neke druge, strane zemlje, kradu ih nam njihova deca, njihovo ime u novinama, njihovo lice na televiziji, kradu ih nam naše reči o njima koje su čuli od trećih prijatelja.

Održavamo panično neka klimava prijateljstva, krijući sopstvenu slabost i strah da ostanemo sami. Najveći broj naših prijateljstava su neka vrsta bednog sporazuma sa savešću, bekstvo od samoće. Kako samo zavidim prijateljstvima starim pedeset godina! Koliko je samo bilo potrebno ljubavi, strpljenja, mirenja sa greškama, pristajanja na slabost; koliko lukavstva da se godinama krade vreme od posla, od ambicija, od porodice i poslepodnevnog sna koliko mnogo razumevanja da se održi ta slabašna, krhka biljka prijateljstva između dva starca što se duže od jednog ljudskog veka nalaze u "Mažestiku", u podne, posle svih dobrih i loših godina! Dva starca u "Mažestiku", u podne - dva preko noći ostarela dečaka što poznaju neke samo njima znane prolaze kroz zabranjene kapije kojih više nema, rupe u tarabi, i tajanstvene tunele u iščezlim vrtovima, sada posle svega i druže se svakoga dana u podne: jedanput kafu plaća jedan, drugi put - drugi.

Zanimljivo, za kraj nekog prijateljstva uvek okrivljujemo druge, nikad sebe. Retko ko od nas pomisli za sebe da ima možda tešku narav ili sklonost ka novim prijateljstvima. Što se mene tiče, stari prijatelji su mi prave dragocenosti u životu. Naravno, kao i ostali, sklapam nova poznanstva ali više od svega čuvam prijateljstva sa onima koji me pamte dok sam još imao tamnu kosu i bio sklon ludorijama.

Momo Kapor
 
Ali, vidite, naš svet nema osećanja za finese; kažite dva puta za to što radite da nije ništa naročito, treći put će i ostali prihvatiti za gotovo vašu skromnost i kazati drugima da, ako vi sami mislite da to nije ništa, onda to zaista i nije ništa!

Momo Kapor
 
„Po svim azijskim filozofijama, naročito po budističkoj, svet je jedinstven.
On nije samo svet čoveka, kao što smo mi vaspitavani na osnovama antičke filozofije.
Ne, sve je važno, i cvet, i ptica, i gmizavac i buba, i lišće i oblaci, sve je jedinstveno božije delo.
Čovek je samo deo toga.

Ako zabeležimo samo osećanja čoveka, a ne i ponašanje životinja, nećemo dobiti kompletnu sliku.
Ponašanje životinja ostavlja velike posledice na našu psihu i na naše raspoloženje.“
 
"Ja uopšte mislim da najčudniji ljudi izgledaju vrlo konvencionalno, vrlo
standardno. Jer čovek koji je zaista čudan iznutra, onaj koji je u dubokom
nesporazumu sa svetom koji ga ne prihvata i ne shvata, ne oseća nikakvu
potrebu da se ukrašava spolja, da privlači ičiju pažnju. Naprotiv! On želi
da se sakrije. Ima li čudnijeg ljudskog stvorenja od Kafke, na primer, a on
je gotovo čitavog života radio u jednom osiguravajućem društvu u Pragu,
ne razlikujući se spolja od ostalih činovnika."
 
„Svakog dana, kada se probudim, pokušavam da shvatim da je to veoma važan dan u mom životu. Neponovljiv. I da će on, ako nešto ne uradim sopstvenim rukama, zauvek propasti. Trudim se, dakle, da svaki dan nešto uradim: makar mali crtež, da započnem sliku, da otkucam jednu stranicu... Mislim da bi svaki čovek trebalo svakog dana da uradi nešto svojim rukama: da napravi stolicu, tronožac, da zasadi voćku ili da okreči kuću...“

Kapor
 
„Ako smo umetnici, ne smemo zaboraviti onu divnu čednost i dobrotu koju smo posedovali pre ulaska u svirepi književni ring u kome mnogi pobede najpre pobedivši sebe i ono što su nekada bili. Pisanje knjiga je za mene neka vrsta traganja za onim mršavim momkom koji je želeo da osvoji svet i vidi sva njegova čuda, a pre svega, da vidi svoje knjige u izlozima prestoničkih knjižara. Sada ih tamo ima previše, ali to mi više ne pričinjava nikakvo zadovoljstvo.“
 
Bicikl - Momo Kapor

Ponekad me deca pitaju umem li da vozim bicikl? Bicikl? Daj jedan krug! - kažem, pa uzjašem na "ponija" i zujim po parkiću. Neka gospođa u prolazu, kaže: Sramota! Jedan penzioner koji tu sedi, viče: Klipane jedan, vrati deci bicikl! A ja okrećem pedale stazom ispod drveća i niko ne vidi da to nije "poni", već onaj prastari "Merkur" kojeg još jedino boja drži da se ne raspadne i niko ne vidi da ispred sebe vozim bosonogu devojku i da oznojeni šibamo nasipom pokraj reke i da je vetar umesto mene golica po uhu i šapuće nežne reči i sve. Posle deca uzmu natrag svoj "poni", a ja čitav sledeći dan ležim u krevetu, jer me bole upaljeni listovi. Muskulus fiber!

Ako bih sutra umro, ostao bih željan samo jedne stvari - bicikla! Taman kad sam zaradio dovoljno novca da kupim jedan solidan bicikl, više nemam kuda da ga vozim: bicikle su isterali iz glavnih ulica, navodno radi sigurnosti njihovih vozača. Moji vršnjaci su već odavno pokupovali automobile, a bicikle, eto, nikad nisu uspeli da kupe! Bicikli su im ostali prva neuzvraćena ljubav. Za bicikle je bilo kasno. I kad poželim da se nagledam tih pitomih žičanih životinja, putujem u Suboticu - ispred Gradske kuće kunjaju redovi bicikla moje mladosti. Prašnjavi "Triumfi", izanđale italijanske "Ardile" i prepravljeni "Bianki", tupi i izdržljivi nemački "Vandereri", pouzdani "Durkopi", solidni engleski "Torpedo"; mezimče vojvođanske ravnice i prašnjavih puteva: "Partizan" - svi su tu na okupu i čekaju svoje vlasnike da se napričaju o žetvi i cenama kukuruza, da skoknu na pivo u "Belu lađu"... I kao što ljudi danas hvale svoja kola, biciklisti su nekada tapšali rukom guvernal, govoreći kako njihov bicikl ima "odličan prenos". Zavodnici danas šetaju zveckajući ključevima sportskog automobila. Ranije se pošten švaler razlikovao od ostalih mužjaka po štipaljki kojom je stezao desnu manžetnu pantalona! Tako se uvek znalo da ga pred nekom krčmom čeka vlastiti bicikl.

Za one manje upućene rođene u postbiciklističkoj eri, moram da kažem da se štipaljka upotrebljavala da zupčanik i lanac bicikla ne bi sažvakali nogavicu pantalona. Štipaljke su u najvećem broju slučajeva bile obične, drvene, one za sušenje rublja na konopcu a bilo ih je i metalnih, onih kojima se stežu kafanski stolnjaci da ih ne odnese vetar. Bilo je vrlo otmeno imati baš tu metalnu štipaljku!

Najbolji opis poštenog bicikla u istoriji književnosti da je italijanski pisac Đovanino Gvareski (Giovannino Guareschi) u knjizi Don Kamilo, gde priča o biciklistima koji se vrte ulicama njegove rodne Base:

"Pravi bicikl mora težiti najmanje trideset kilograma. Boja mora biti s njega oguljena, tako da joj se nađe tek pokoji trag. Pravi bicikl, prvo i prvo mora imati samo jednu pedalu. Od druge pedale treba ostati samo osovina koja divno blista izglancana potplatom, i samo ona blista na cijeloj napravi. Guvernal bez gumenih navlaka, ne sme stajati glupo okomito na sam kotač, nego barem dvanaest stupnjeva ulevo ili udesno..."

Dragi moj strpljivi čitaoče, jeste li u ovom opisu prepoznali stari stričev bicikl bez zadnjeg blatobrana, na kome ste po cenu mnogih padova naučili da vozite, provlačeći desnu nogu ispod rama jer ste bili isuviše mali da se popnete na sic? Eto, to je taj bicikl kojega se niste dovoljno navozali! A onda kad počesmo zagledati devojke na biciklima i njihove ružičaste butine što naizmenično sevaju ispod suknje, smatralo se naročito duhovitim dobaciti sa strane:

- Hej mala, okreće ti se zadnji točak!

Gospode, šta sve nismo radili samo da nas zapaze: vozili bicikle naopačke, pa sa jednom rukom, podizali noge na guvernal i tako pravili krugove oko devojaka boreći se protiv zemljine teže, rizikujući padove i sramotu! A kada bi devojka najzad pristala da sedne na šipku ispred vas da je malo provozate, uvek bi se našla neka budala da dovikne:

- Hej, je l to ženski bicikl?

Pošten bicikl, dakle, mora obavezno da ima zakrpljene gume, zbog toga da lepše tandrče; žičanu korpu za dete, dinamo mašinu koju pokreće prednji točak, i lampu, koja, po pravilu, nikad ne svetli, a iznad zadnjeg točka - ram za prtljag! Pošten bicikl mora da bude "kontraš". Na takvom biciklu se putovalo, volelo, na njemu se prevozilo seno i vukle vreće u prani mlin, na njemu se odvozila porodica u goste; napred dete, ostrag žena, a pozadi otac familije.

O poštenim biciklima snimani su filmovi, baš kao što se danas snimaju o automobilima. Pokojni Vitorio de Sika ispričao je u Krađi bicikla kolika može da bude tuga za izgubljenim "kontrašem", a Španac Huan Bardem snimio je film Smrt bicikliste...

Danas su bicikli proterani sa glavnih ulica i trgova na periferiju i u parkiće za decu. Ali niko više ne preklinje: Daj jedan krug! Epoha bicikla je nepovratno prošla. S vremena na vreme, kad nestane benzina, poskidaju ih sa tavana i fotografišu kao preistorijske životinje. Voze ih iz zavitlavanja. Prikazuju u cirkusima kao atrakciju: "Janaček Hruška izvodi bravure na biciklu!"

A oni, bicikli, degenerisali su se. Točkovi im se smanjili, a guvernal izdužio. Ni na šta ne liče. Prave nakaze. Poni!

Ne, ne, ni bicikli, ni devojke nisu ono što su nekada bili! I bicikle i devojke danas lepo rasklope, pa ih strpaju u automobil!

Svašta.
 
„Naše prve knjige, dok smo mladi, imaju neku strašnu žestinu i mnogo pogrešaka u postupku. Onda, vremenom, što više pišeš i objavljuješ, izgubiš tu žestinu, kao što izgubiš sjaj u očima. To zameni stilska i kompozicijska savršenost. Imao sam sreću da nešto od tog sjaja u očima zadržim i u poznim godinama, da svoje kasnije knjige pišem sa istom vrstom strasti kao da su prve. Naravno, neizbežno i sa svim greškama koje su su ta prva dela imala.“
 
STVARALAČKO SAMOUBISTVO

Pisac je prokleta životinja; on piše dok drugi odlučuju hoće li to što je napisano ikada ugledati oči čitaoca ili gledaoca. Drugi – to su Urednici i neki ljudi koji nisu Urednici, ali čiji se sud sluša pre piščevog. Oni koji odlučuju o tome ide li neka drama ili ne, izdrže mnogo duže od pisca, jer se manje troše. Pisac trči sve dok ne padne bez ijednog grama snage na pošljunčanu trkačku stazu.

Pisac kao i ostali svet mora od nečega da živi. Pošto mu je pisanje zanat, pretpostavlja se da će živeti od pisanja. Svaki red koji on napiše predstavlja za njegovu porodicu ručak, večeru ili zimski kaput.

Momo Kapor, MALI EKRAN
 
„Ako je po Matisu „slika naslonjač za oko“, onda je svakako i nameštaj za zid, a i kakav-takav nameštaj,
ipak se lakše prodaje od književnosti pisane na jednom sporednom malom jeziku, nevažnom kao što je naš.“

Momo Kapor, USPOMENE JEDNOG CRTAČA
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Nina
Momo Kapor - Provincijalka
Odgovora
0
Pregleda
146
Nina
Nina
Baudrillard
ZATON 2024: V Međunarodni festival kratke književne forme
Odgovora
0
Pregleda
144
Baudrillard
Baudrillard

Back
Top