Momo Kapor - kratke priče

[Nina]

 

[Nina]

“Pariz je san koji nam pomaže da izdržim čamotinju gradova na koje smo doživotno osudjeni.
Kad najzad stignemo do Pariza, sve znamo o njemu. Ne dolazimo da ga upoznajemo, već da ga prepoznajemo.”

Momo Kapor, SKITAM I PRIČAM

 

[Nina]

 

[Nina]

Čemu bi uopšte život trebalo da vodi? Kad već hoćeš da čuješ šta mislim o tome, reći ću ti: samo bez aplauza, molim! Neću da utucam ovaj svoj životić u nekom neprestanom čekanju. Šta radiš celog bogovetnog dana, samo nešto čekaš? Platu, večeru, proleće, letovanje, zimu, da provri ručak, da se ugreje peć, maturu, pa fakultet, pa muža, pa decu, pa unuke, pa kišu, pa sunce, pa da prestane vetar, pa da otplatiš kredit, pa da ti se očiste dosadni gosti iz kuće, pa da poče predstava, da počne neka televizijska masaža – i šta si radio? Ništa! Neprestano si nekog đavola čekao i on je stvarno stigao jednog dana, taj đavo, mislim, ali sorry, bilo je već kasno.

Hoću da mi se sve dešava odmah. Evo sada! Hoću da ćutim i slušam muziku koja mi se dopada i da ništa ne čekam, već samo da postojim, tako nekako – da osećam ruke, noge, zube, nepce, kosu; jednom rečju oću da baš sad živim, ako si razumeo šta oću da kažem?

Momo Kapor

 

[Nina]

Skitam Beogradom onom poznatom, utabanom stazom što vodi od Kalemegdana do Slavije. Već poznajem sva lica u fotografskim izlozima. Kad šetate, često samo jednom, glavnom ulicom, posle izvesnog vremena učini vam se da živite u provinciji, gde na korzou svako svakog poznaje. To je dobro osećanje. Čovek je manje usamljen.

Primetio sam da postoje dve vrste šetača, jedni koji pešače da bi nadoknadili ustajali sedeći život, pa zato biraju parkove i udaljene periferijske četvrti, i drugi što šetaju da nekako pobede svoju usamljenost, pa pronalaze najživlje ulice, gde će sresti najviše lica u prolazi i biti najmanje sami. Prvi šetaju zbog zdravlja, drugi zbog neke lepe bolesti.

Momo Kapor, SKITAM I PRIČAM

 

[Nina]

PIJACA

Ako mi išta nedostaje u belom svetu, to je – Bajlonova pijaca.
Doručkujem sir koji mi seljaci dodaju na vrhu noža. Odakle je? Iz Sjenice. Od Čačka. Od Kraljeva!

Pokraj kioska na kome piše: „Hrana za ptice“, sakupili se jutarnji pijanci. Presecaju pivo malim vinjacima iz flašica. Ćute i bulje bunovno u vrhove cipela. Klin se klinom izbija! Promiču prodavači kesa, džeparoši kojima još nije izrasla ošišana kosa, lovci u mutnom, starice što čvrsto stišću izlizane novčanike, izelice i gastronomi, lepe, tek razbudjene žene sa podočnjacima, važni kontrolori vaga, tromi milicioneri u preteškim šinjelima opasani remenjem, golubari sa ljubimcima prevrtačima pod kaputom, kuvari čuvenih restorana u pratnji nosača Ličana, koji tegle košare pune namirnica, zabrinute domaćice koje se žale na skupoću... Jedan tamnoput starčić, kao da je tek sleteo sa neba Vitebska iz neke Šagalove slike, uprtio pa prodaje zidni časovnik, ukraden negde u Rumuniji. Niz bele zidove mesarnice sliva se krv.

- Imate li mozga? – pita jedna razmažena dama mesara.
- Ja imam, a vi? – odgovara joj on, pa se čitava masarnica trese po ko zna koji put od smeha tom starom vicu, dok tupo odjekuju udarci satare po izrovašenom panju.
- Pola kile mozga za gospodju!

Momo Kapor, SKITAM I PRIČAM

 

[Nina]

Mora da negde postoji neko mesto na kome nam neće biti dosadno! Neko mesto na kom ćemo se okupljati, osetiti možda bliskost, saznati da nismo sami sa svojim nevoljama u nerazumljivom svetu odraslih, neko mesto gde će nas razumeti.

Izdržati osamljenost, osluškivati svoje unutrašnje biće, upoznati samoga sebe na vreme, pronaći zapretane puteve koji svakako mora da su negde skriveni (često smo ih nesvesni), veština je sazrevanja.Samoća, koja nas danas pritiska kao teret more, već sutra će se možda pokazati kao prednost.

Momo Kapor

 

[Nina]

 

[Nina]

LJUBAVNIK

Šta radi ovaj poslovni čovek sam usred noći na drumu? Zašto je zaustavio kola i upalio dugačka svetla?
Zašto je na nos natakao naočare sa dioptrijom plus devet, i šta to traži na raširenoj beloj košulji, klečeći u travi ispred farova?

Pedeset i pet mu je. Lice pravilno. Kosa seda. Stomak jedva naznačen. Još se dopada devojkama i ima povremene ljubavne veze. Ima ljubomornu suprugu koja ne razume njegovu neutaživu glad za nežnošću. Noćas se vraća sa službenog puta iz Ljubljane, a nije stigao da poregleda svoje stvari. Možda se negde zadržala dugačka svetla dlaka mlade kose? Možda je neki nestašni poljubac zalutao na okovratnik? Ako ih on ne pronadje, ujutru će mu ih pronaći žena. Poslovan je čovek i ništa ne prepušta slučaju. Profesionalac. Zbog toga je parkirao automobil uz ivicu autostrade i sada uklanja ljubavne tragove.

Toliko se zaneo svojim poslom da i ne primećuje kako mu sa ledja prilaze dva milicionera sa uperenim pištoljima. U blizini je vojni aerodrom; možda se radi o nekom špijunu, koji se upravo orijentiše prema tajnoj mapi?

Ali to nije špijunska karta – to je samo obična bele košulja sa otiscima nečijih obojenih usana. Geografija poljubaca. Poslednji tragovi poslednje ljubavi.
I gle, kad vide u čemu je stvar, milicioneri se najpre valjaju od smeha, a onda kleknu u travu i pomažu starom ljubavniku da pregleda ostale košulje, povezani prećutnom muškom zaverom.

Momo Kapor, 111 PRIČA

 

[Nina]

 

[Nina]

Okupljamo se da bismo se branili, ratovali, da bismo zajednički gradili, zajedno se veselili i slavili.
U samoći saznajemo šta ćemo graditi, od koga ćemo se braniti, u samoći izvodimo podvige zbog kojih ćemo se veseliti, zbog čega će nas slaviti.

Samo u samoći moguće je osluškivati reči još nerodjene pesme. U samoći su naslikane Sezanove jabuke, u samoći je čovek saznao da živi na jednoj ohladjenoj zvezdi koja se vrti u beskrajnoj praznini medju drugim zvezdama. U samoći je plaćao cenu svojih saznanja, dok ona ne postadoše svojina svih onih što su se posle okupili oko opšte prihvaćenih otkrića. U samoći je jedan ogluveli, nesrećni kompozitor otkrio ritmove svojih simfonija što su kasnije potresle svet. U samoći je otkriven telefon koje je trebalo da nas izbavi od samoće, a koji smo posle izvesnog vremena isključili iz zida.

Ne treba se plašiti samoće. Ona je plemenita, ona je deo našeg života, baš kao i okupljanje. Ali nju ne može svako da izdrži! Ona nije za slabe, koji neprestano moraju da budu okruženi drugima da bi zaboravili koliko su slabi. I ne može svako iz svoje samoće, poput školjke, oblikovati biser i pokloniti ga drugima. Jer, poznato je ne pravi svaka školjka biser! Najveći broj njih služi samo za jelo.
Momo Kapor, SKITAM I PRIČAM

 

[Nina]

 

[Nina]

Zavidim kao pas prijateljstvima starim pedeset godina! Koliko je samo bilo potrebno strpljenja, mirenja sa greškama, pristajanja na slabosti: koliko lukavstva da se godinama krade vreme od posla, od ambicija, od porodice i poslepodnevnog sna – koliko razumevanja da se održi ta slabašna, krhka biljka prijateljstva izmedju dva starca što se duže od jednog ljudskog veka nalaze u „Mažestiku“, u podne, posle svih dobrih i loših godina. Dva starca u „Mažestiku“, u podne – dva preko noći ostarela dečaka što poznaju neke samo njima znane prolaze kroz zabranjene kapije kojih više nema, rupe u tarabi, i tajanstvene tunele u iščezlim vrtovima, sede posle svega i druže se svakoga dana u podne jedanput kafu plaća jedan, sledeći put – drugi.

 

[Nina]

 

[Nina]

Izdržati osamljenost, osluškivati svoje unutrašnje biće, upoznati samoga sebe na vreme, pronaći zapretane puteve koji svakako mora da su negde
skriveni (često smo ih nesvesni), veština je sazrevanja.Samoća, koja nas danas pritiska kao teret more, već sutra će se možda pokazati kao prednost.

 

[Nina]

 

[Nina]

U čemu se, u stvari, sastoji draž jednog ateljea? Najpre, u ateljeu možete mirno da bacite opušak na patos a da se niko ne naljuti. Možete da jedete gulaš direktno iz konzerve. U ateljeima nema dosadnih domaćica (“Poslužite se još malo!”), ni krpa za prašinu, ni podmetača za čaše. Atelje se može pozajmiti prijatelju od četiri do šest. U njemu se najlepše vodi ljubav. U ateljeu se najsladje spava posle ručka, jer niko ne sme da udje unutra, od straha da vas ne prekine u stvaranju, pošto se još ne zna tačno kad slikar radi: da li kad struže platno špahtlom ili onda kao da gleda u tavanicu, to jest u ništavilo? Još nešto: svaka naga dama sa kojom slikareva supruga zatekne svoga muža – genija, u ateljeu, može istog časa biti predstavljena kao model za novo platno na stalku, ma kakva bila slika: moderno slikarstvo sve dozvoljava! Što je najčudnije, u ateljeu se s vremena na vreme može i slikati. Poznavao sam neke vrlo ambiciozne tipove koji su čak i to radili .Atelje, to je soba van gradjanskih zakona!

Momo Kapor, SKITAM I PRIČAM

 

[Nina]

U svakom razredu na svetu postoji po jedan srećan ljubavni par; dečak i devojčica koji se “zabavljaju” još od prvog razreda osnovne škole! Već su se svi navikli na postojanje tog srećnog čuda i već svi znaju da će to jednoga dana biti najidealniji brak u varoši. Mali očajnici zavide tim izuzetnim ljubavnicima i proklinju svoju zlu kob što im ne dozvoljava da budu srećni kao oni. Te duge veze, koje nam pomažu da zadržimo veru u postojanje bajke, traju godinama, decenijama… Kada se jadanput raspadnu, osećamo se i sami prevarenima. Toliko dugo smo verovali u njihovu trajnost! Na svetu nema lepšeg prizora od dvoje staraca koji pridržavaju jedno drugo na nekom vetrovitom prelazu preko ulice! Ostareli ljubavnici, posednici prve i poslednje ljubavi.

No, najveći deo čovečanstva nije te sreće!

 

[Nina]

 

[Nina]

Sava je ženskog roda; ona se poput kakve velike zavodnice mazi o bokove čamaca i valjuška u senci vrbaka. Zaista, u toj recima mnogo ženstvenog. Njeni sumraci kriju u sebi zasenčen pogled mlade žene koja čezne za ljubavnikom. Ona se mazi, tetoši i cereka, šapuće nežne reči u uvo plivačima – ali sumorni oblačni dani, kojima ume da se ogrne nedeljama i mesecima, izraz su njene urodjene apatije. Tada je Sava bolesno bleda i zrači nezdravom sumporastom svetlošću. U takvim danima dosada se ogleda na njenoj površini; frizure drveća su joj neuredne, obale blatnjave, a niz maticu plove iščupano drveće i izneverena očekivanja.

Momo Kapor, OD ISTOG PISCA

 

[Nina]

 

[Nina]

Gledao sam kako manekenke nose skupocena krzna koja nikada neće imati, mada su krojena prema njihovim telima. Žive u svetu koji nigde ne postoji. Moda ih je izabrala da joj bude sveštenice dok su mlade i lepe. Dobro znaju da će ih uskoro odbaciti, ali ipak joj se predaju do poslednjeg daha, opčinjene svojim zanatom – lepotom.

Momo Kapor

 

[Nina]

 

[Nina]

Primećujem da sve više devojaka puši ulicom. Kazaćete da to nije lepo, i ja se sa vama potpuno slažem, ali ne očekujte i da se zgražam! Usudjujem se čak i da kažem: volim način na koji to čine, dok se njišu u hodu, držeći ljupko medju vretenastim prstima svoje zapaljene cigarete. Ne znam zbog čega, ali dok ih tako gledam, neke od njih me veoma podsećaju na portrete Žorž Sandove, koja je svojevremeno šokirala svoju epohu dugim muštiklama i kratkom kosom. Eto kakve plodove posle toliko decenija radja njena divna, luckasta pobuna!

Momo Kapor, SKITAM I PRIČAM

 

[Nina]

Umetnost trotoara (2)

No, umetnost trotoara dostiže svoj vrhunac svakako u dečjim crtežima kredom ili parčetom razbijenog crvenog crepa, to su – “školice”! Ovi čudni crteži su, u stvari, poziv za igru, jedina zabava siromašne dece, koja ne poseduju ništa do hitrih nogu željnih skakanja, osećanje ritma i mašte, koja se zadovoljava komadom asfalta i bledim tragovima linija… Školica je, u stvari, neka vrsta konceptualne umetnosti. Njeni stvaraoci su, inače, nepoznati (nikada se ne potpisuju ispod svojih dela), ona se radja izjutra i traje samo jedan dan, dok je uveče ne speru šmrkovi polivača. Školica je, takodje, ranohrišćanski krst, i magični raspored brojeva i hazard – nikada se ne zna gde će se zaustaviti nogom gurnuti komadić cigle! Ona je i poezija: u ovalnom luku kojima se završava njen primitivan krst, deca pišu NEBO ili ODMOR.

Momo Kapor, OD ISTOG PISCA