Momo Kapor - kratke priče

[Nina]

POSLE GOSTIJU

Gosti još nisu stigli ni do kapije a čovek je već pootvarao sve prozore da izadje dim. Tako je mogao da čuje pijani smeh, a malo docnije i paljenje automobilskih motora, koji uskoro napustiše njihovu tihu ulicu.
Žena je stavila tri kocke leda u čašu i usula votku. Čekala je da se piće ohladi, zbacila cipele s nogu i legla u duboku fotelju.
Čovek poče da prazni pepeljare.

- To je bila tvoja ideja! – reče, igrajući se vatrom.
- Ostavi me na miru! – kazala je, igrajući se ledom.
- Pogledaj, molim te – reče on – gde su samo gasili cigarete! Vidi! Čak i u gramofonsku ploču! A pogledaj gde su gurnuli tortu! Pod divan! I onda, primaj goste...

- Kad bi samo malo zaćutao... – uzdahnu žena.
- Izgubićemo tri dana dok sve ovo ne dovedemo u red! – kazao je skupljajući razbacane čaše. – Tri dana priprema i tri dana dok se haos ne raskrči – ima li to, uopšte, ikakvog smisla? I zbog čega? Da bismo vratili večere na kojima smo bili i tako otvorili novi krug večera, koje ćemo ponovo morati da vraćamo...

 

[Nina]

Ljubav… Ona je teška kao bolest i kada čovek ima sreće da je preživi, zauvek mu ostanu ožiljci koji probadaju u određeno vreme; pri pomenu nekog imena,
u nekom bledom predvečerju, uz muziku koju smo nekada zajedno slušali, čak i pri letimičnom pogledu na ulični sat pod kojim smo se sastajali

 

[Nina]

 

[Nina]

JELKA

U januaru nailazim na bačene novogodišnje jelke. Leže pred kapijama polomljenih grana sa po kojim zaboljenim, napuklim ukrasom što tajanstveno svetluca medju crnim vrećama djubreta.
A samo pre dvadesetak dana išli smo na pijacu da kupimo našu jelku! Birali smo je dugo i pažljivo medju posečenom šumom; okretali je sa svih strana, širili joj grane, merili visinu...
Odakle je ova jelka? Sa Romanije? U granama joj još zavijaju vučji urlici Crvenih stijena.
A ova? Sa Tare? Ukus mećave i katuna. Šum ledenih potoka.
Ova je sa Zlatibora! Još je živa; niz stablo joj kaplju lepljive, teške suze smole.
Neka je sa srećom! – rekao je brkajlija koji je posekao.

Nosili smo je ponosno kroz grad, vukli uz stpeenice i postavili na počasno mesto u sobi. Kitili smo je kuglama i srebrnim girlandama. Palilu sveću u njenu čast. Nazdravljali joj. Polagali poklone pod njeno granje. Hvalili se njenom lepotom pred gostima. Divili se njenom stasu. Mililovali, dodirivali, mirisali. Obožavali je.
I mada je Nova godina prošla, bilo nam je žao da se rastajemo od tog čudesnog drveta. Onda je naglo počela da se suši. Venula je na naše oči. Najpre smo poskidali ukrase. Branila se, bodući nas u dlanove sasušenim iglicama, koje više nisu bile nežnozelene, već žutosmedje i oštre, gotovo pakosne. Ko je imao šeć, iscepao je jelku i naložio je. Izgorela je dostojanstveno, okićena poslednji put sopstvenim iskrama. Ko nije imao peći, izbacio je onako oglodanu i ogoljenu pred kuću, da je odnesu djubretari.

Ne govorite mi samo o ljubavi! Znam sve o njoj.

 

[Nina]

Putovanja po svetu izgledala su mi uvek prilično besmislena i uzaludna. Sve to halapljivo sakupljanje imena, slika, pića, bizarnih ukusa i lepote, odavalo mi je uvek nezajažljivu glad, pritajeno nezadovoljstvo što tinja ispod pepela navika, nemoć da se avantura izvede medju zidovima sopstvene sobe. Italijanska grapa, na kraju krajeva, veoma liči na našu lozovaču, votka je bliska travarici, mešano meso na žaru u Alžiru se zove kus-kus, a kuvana ovčetina u Londonu ne razlikuje se, osim po imenu, od lešo-ovčetine pod Kujundžilukom u Mostaru...

Muvamo se tako po svetu uporedjujući širinu ulica sa tudjim bulevarima, zurimo u izloge zatrpane raskošnim stvarima, njušimo vazduh i uporedjujemo ga sa našim vazduhom – evo, svet nam je, najzad, tu pod stopalima, ali šta? Sve nas nešto vuče natrag, tamo odakle smo potekli, tamo gde smo zavoravili neke vrlo važne stvari...

SKITAM I PRIČAM, Momo Kapor

 

[Nina]

Psi su veoma zgodni za druženje. Najpre, oni vas obožavaju bez razloga. Niko vas nikada neće tako željno čekati kao neki terijer da se vratite kući u ponoć. Niko vas tako neće gledati vlažnim, tamnim očima kao neki jazavičar. I nikada ta ljubav neće proći, kao što se to obično dešava u ljudskim životima. Nikada jedan seter neće odati vaše poslovne tajne i, što je najvažnije, nikada od vas neće pozajmljivati novac ili ogovarati svoga gospodara. Uz to, za razliku od ljudi, kučići imaju precizne kriterijume u ocenjivanju prijateljstava. Veoma je važno kada ulazite u neku njujoršku kuću hoće li psi zarežati ili zalajati, vrteći radosno repovima. Sklopio sam mnoga prijateljstva zahvaljujući tome što me kučići vole, ali sam zato potrošio i mnogo vremena četkajući njihove dlake s pantalona.

SKITAM I PRIČAM, Momo Kapor

 

[Nina]

"Kada mi se neki pisac hvali kako perfektno govori šest jezika obično mu savetujem da se zaposli na nekoj hotelskoj recepciji.
Tamo čeznu za takvima! Ja, lično, imam velikih muka i sa maternjim. Jedva nadjem reči koje su mi potrebne za sva čuda koja nam se dogadjaju."

 

[Nina]

 

[Nina]

"Kada sam imao najviše para pušio sam Malboro, pio viski, vozio se taksijem;
Kada nisam imao para pušio sam moravu, pio viski, vozio se tramvajem.
U čemu je razlika?
Razlika je u tome sa kojim ljudima sam bio!"

 

[Nina]

 

[Nina]

VEGETARIJANAC

Ručao sam u San Francisku sa jednim našim čovekom, koji je u međuvremenu postao toliko fin, i tako delikatan, da je potpuno prešao u vegetarijance.
Pradeda mu je u zubima nosio živog Turčina, deda za večeru jeo pečenog vola, otac mezetio pola jagnjeta sa ražnja, majka ga othranila svežom džigericom, a on:
- Molim vas, koktel od povrća, sa više šargarepe!
- Vi? - pita kelner.
- Ja ću biftek.
- Od karfiola?
- Ne, od mesa!
- Pečen, srednje pečen, krvav?
- Krvav... - kažem, a malo mi neprijatno zbog vegetarijanaca, koji se samo mršti. - I duplu salatu za mister Zeku! - dodajem, da mu se umilim.
- Ostao si isti - kaže. - Ništa ti nije sveto!
- Priznajem, još uvek jedem mrtve životinje...
- Kako samo možeš? - pita me, grickajući salatu, dok ja režem biftek. - Kako možeš da jedeš jedno tako ljupko stvorenje kao što je tele? Zar ne vidiš kako te gleda svojim vlažnim namučenim očima?

Zalogaj mi zastade u grlu. Činilo mi se, zaista, da me iz tanjira gleda jedno ljupko tele svojim vlažnim, namučenim očima.
- A znaš li ti - rekoh - kako boli salatu kad je čupaju iz zemlje?
- Salata nije živa!
- To ti misliš!

Ipak, prešao je na šargarepu.
- Zar ne čuješ kako šargarepa vrišti dok je grizeš?
- Samo se ti zezaj! - kaže on. - Ali da se ja nešto pitam, pozatvarao bi sve lovce! Kako ih nije sramota da ubijaju nezaštićene životinje? Kada svi ljudi budu vegetarijanci, više neće biti ni lova, ni ubijanja, ni ratova...
- Gluposti! Čovek je u suštini lovac. To ga je i napravilo čovekom. I šta drugo, kog đavola, radimo i danas nego lovimo? Vrebamo iz zasede sreću. Lovimo čitavog života žene. Posao. Lovac je duboko u nama.
- Ali šta su životinje krive? One nemaju oružja da se brane!
- Ni celer nije naoružan! Lako ti je da jedeš taj miroljubivi spanać, koji ti ne pruža nikakav otpor! Što ne probaš neku ratoborniju biljku koja ume da se brani, na primer, koprivu?

Prebledeo je i nagnuo se preko tanjira:
- Jesi li ikada video oči krava koje odvoze na kamionu u klaonicu? Ja jesam!
- Da znaš kako te proklinje taj krompir što si ga odvojio od njegove braće, drugih krompira, ne bi ga ni okusio!
- Veruj mi! - reče. - One krave su znale da će biti ubijene. One su to znale!

Ma koliko da sam se branio, ipak mi je pokvario ručak. A toliko sam mu se radovao!
- Dodaj mi malo hleba reče! - reče.
- Hleba! Pa, znaš li ti od čega se pravi hleb?
- Od žita. Pa šta?
- Kako, pa šta? Pomisli samo na mlado, zeleno žito koje se talasa na povetarcu, kako posečeno pada u snopovima, pokošeno svirepom kosom...
- Da platim! - viknu srdito mister Zec.
- Nećete puževe koje ste naručili? - upita kelner.
- Puževe!!! - uhvatih se za glavu. - I ti bi ih zaista izvukao iz njihovih malih kućica? Puževe koji, onako goli i nezaštićeni, ne mogu da se brane dok ih bacaju u kipuću vodu?

Izjurio je iz restorana.
Vratih se svom bifteku, ali ono tele me je i dalje gledalo prekorno.

SKITAM I PRIČAM, Momo Kapor

 

[Nina]

 

[Nina]

"Gladni stolećima, kupujemo više hleba nego što nam je potrebno. A, onda ga bacamo. Hleb u đubretu nije dobar prizor. On sluti na zlo. I zlo dolazi."

Momo Kapor

 

[Nina]

"Neću da utucam ovaj svoj životić u nekom neprestanom čekanju. Šta radiš celog bogovetnog dana, samo nešto čekaš? Platu, večeru, proleće, letovanje, zimu, da provri ručak, da se ugreje peć, maturu, pa fakultet, pa muža, pa decu, pa unuke, pa kišu, pa sunce, pa da prestane vetar, pa da otplatiš kredit, pa da ti se očiste dosadni gosti iz kuće, pa da počne predstava, da počne neka televizijska masaža – i šta si radio? Ništa! Neprestano si nekog đavola čekao i on je stvarno stigao jednog dana, taj đavo, mislim, ali sorry, bilo je već kasno. Hoću da mi se sve dešava odmah. Evo sada! Hoću da ćutim i slušam muziku koja mi se dopada i da nista ne čekam, već samo da postojim, tako nekako – da osećam ruke, noge, zube, nepce, kosu; jednom rečju oću da baš sad živim, ako si razumeo šta oću da kažem?"

Momo Kapor

 

[Nina]

 

[Nina]

O MLADOSTI

Urbane devojke, u vreme moje mladosti, bile su veoma retke i mi smo se zaljubljivali do bola u njih, mada su mnoge od onih što su me najviše mučile, dobile nekom greškoma svoja lica koje nisu zasluživale. Zaljubljujete se tako u neku krhku Antigonu, a ispostavlja se da od nje, na kraju, ispada prosečna domaćica – džangrizava matrona kojoj bi najradije otišao u posetu sa bombonjerom i cvećem, kleknuo i zahvalio joj se što nije pristala da se uda za mene.

 

[Nina]

O LJUBAVI I LEPOTI

Prvi put u životu susreo sam se sa lepotom u predsoblju moje bake gde je bila okačena jedna jeftina uramljena litografija u boji koja je predstavljala dvoje male dece kako prelaze klizvo brvno iznad zapenušane reke. Oni su se držali za ruke (očigledno brat i sestra) dok je iznad njih lebdeo Andjeo čuvar. On ih je štitio da ne padnu u bujicu. Ta slika me je fascinirala, verovatno i zbog toga što je taj dečak imao sestru, a ja sam bio klasičan usamljeni jedinac. Mislim da se čitav moj budući život odvijao u svetlosti te slike; u ma kakvim opasnostima da sam se nalazio, taj siroti Andjeo iz predsoblja moje bake me je štitio do dana današnjeg.

 

[Nina]

U Njujorku ili Parizu, posle dve-tri nedelje, kada se čovek odmori od domaćih neuroza i haosa, bede i politike, sve to počinje da mu nedostaje, baš kao dugogodišnjem pušaču cigarete, pošto je ostavio duvan. I kad otputujemo najdalje, mi svoje razmirice nosimo sa sobom. Jednostavno, čovek shvati da nema nikakva prava da uživa u tudjem blagostanju, ida mu je mesto tamo gde mu je i prezime.

 

[Nina]

 

[Nina]

Otac Mitrofan je svih monaških godina čeznuo da ga Bog oslobodi dužnosti Hilandarskog potparola, protosa, ili neke vrste ministra inostranih poslova ovog svetog mesta i da se posveti životu običnog kaludjera, ali osećanje odgovornosti za svoju braću i narod, kome je pripadao, nije mu to, nažalost, dozvoljavalo.
On je za mene bio mnogo više od prijatelja – neka vrsta duhovnog oca, kome sam mogao da poverim i svoje najskrivenije tajne koje su me mučile. Kada smo jedanput razgovarali o tome u hilandarskom sumraku, i kada sam ga upitao da li onaj kome se čovek ispoveda mora biti pametniji, obrazovaniji i iskusniji od njega, on mi odgovori da duhovni otac nije tu nimalo važan, jer se preko njega ispovedamo Bogu a ne ljudima. Trebalo mi je dugo vremena da to shvatim.

 

[Nina]

Jedna stara beogradska legenda priča o tome kako je neki Beogradjanin vodio svog gosta da mu pokaže grad i sva njegova čuda,
a kad padoše s nogu od obilaska, i sedoše u neku kafanu da se odmore i popiju pivo, domaćin duboko uzdahnu i reče:

- „Šteta što niste ovde bili pre trideset godina...“
- „Je l` kad je Beograd bio zaista Beograd?” – upita ga gost.
- „Ne! Kada sam ja, zaista bio ja!“ – odvrati on.

 

[Nina]

 

[Nina]

Postoji jedna stvar pred zoru, koja se ne može naći nigde na svetu sem u Beogradu; uzalud je tražiti i po pariskim Halama, rimskom Trastevereu i po gastronomskom kvartu u Briselu pokraj Gran Plasa – to je burek! Običan burek sa sirom koji se u zoru jede stojeći, iz masne hartije kod privatnih pekara po čuburskim straćarama ili u mračnoj Sarajevskoj ulici – burek s kojim se ulazi u novi dan, vreo i mastan, iz čijih kora u hodu ispadaju grudvice istopljenog sira pomoću kojih ćemo se uskoro, poput Ivice i Marice, vratiti do pekare u koju smo ušli razgrnuvši alkoholne magle. Trebalo bi jedanput popisati najbolja mesta na kojima se izjutra može jesti burek sa sirom u društvu zajapurenog bunovnog pekara i dama u ružičastim plastičnim bundama boje papagajevog perja i otežalih, bezvoljnih milicionera nogu oteklih u čizmama.

 

[Nina]

Zašto, uopšte, pušimo i kakvo nam zadovoljstvo to pričinjava?
Jurimo kao ludi, a onda, iznenada, zastanemo i zapalimo cigaretu, i gle – odjedanput nam je lepo; zaustavili smo načas vreme.
Od zadihanih trkača postajemo na pet minuta pomirljivi filozofi.
Priznajem, duvan je štetan, ali ne vidim gde bih to u svako doba dana, ako ne u trafici, mogao da za malo sitniša kupim dvadeset ulaznica za snove.

 

[Nina]

“Znate, posmatram vas godinama – kazao mi je jednom davno moj stari prijatelj, tadašnji američki ambasador u Beogradu, Džon Skenlon,
i nikako ne mogu da razumem zašto uvek, pre nego što zapalite cigaretu, liznete njen vrh?”
Objasnio sam mu sve o tome i ispričao da su generacije mojih predaka, uvek pre nego što zapale, lizali hartiju da se zalepi. To činim i danas, mada je Kent vakumiziran, a njegova vlažnost zagarantovana.
Kod mene je to, u stvari, genetski liz