- Poruka
- 334.470
-
- Popularno:
- Da li su važnije korice i dizajn ili je...
- Upornost Nemačke i zapada oko Kosova i...
- Политичка превирања из дана у дан...
- Zasto je Srbija dobila pokrajine, a...
- Dokle da cela Srbija finansira Beograd?
- Da li će srušiti ''Jugoslaviju''?
- Zasto se ovo desava?
- Da li je blam da muškarci piju koktel u...
- Normalna tema
- Dejt
Momo Kapor - kratke priče
- Začetnik teme Nina
- Datum pokretanja
- Poruka
- 334.470
O TOME KAKO PROPADAJU KAFANE
Da li sam nekad upropastio neku kafanu? Jesam. Mnoge. Bežeći od sveta, od gužve, pronadješ tako ponekad neko tiho, nepoznato mesto. Počneš tu da dolaziš s priijateljima i sve bi bilo u redu da nisam pisac. Nikada ne mogu da izdržim, a da ne napišem tekst o tom mestu.
Posle toga počinje da dolazi svet, kafana ulazi u modu i sve propada. Zuko Džumhur me je zbog toga stalno grdio. Jednog jutra u novinama pročitam da je Sava puna bacila infektivne žutice. Nigde nikoga. Dolazi Zuko i bez reči skače pravo u vodu. Dok je skakao, ja urlam: „Ne! Jesi li čitao u Politici da je Sava zarazna?“ „Jesam! Ali platio sam slagaču bocu vinjaka da to objavi. Hoću da se na miru okupam ko čovjek!“
Da li sam nekad upropastio neku kafanu? Jesam. Mnoge. Bežeći od sveta, od gužve, pronadješ tako ponekad neko tiho, nepoznato mesto. Počneš tu da dolaziš s priijateljima i sve bi bilo u redu da nisam pisac. Nikada ne mogu da izdržim, a da ne napišem tekst o tom mestu.
Posle toga počinje da dolazi svet, kafana ulazi u modu i sve propada. Zuko Džumhur me je zbog toga stalno grdio. Jednog jutra u novinama pročitam da je Sava puna bacila infektivne žutice. Nigde nikoga. Dolazi Zuko i bez reči skače pravo u vodu. Dok je skakao, ja urlam: „Ne! Jesi li čitao u Politici da je Sava zarazna?“ „Jesam! Ali platio sam slagaču bocu vinjaka da to objavi. Hoću da se na miru okupam ko čovjek!“
- Poruka
- 334.470
O TRI VELIKA SRPSKA STRAHA
Srbi, inače, hrabri ljudi, imaju samo tri velika straha: plaše se leda u piću, promaje i toga da im gosti na slavi ne ostanu gladni i žedni, tako da nakupuju i posluže toliko hrane da bi od nje mogla mirno da se tri meseca prehrani jedna tipična švajcarska porodica, na primer.
Što se tiče promaje, koja je, u stvari, samo kućni vetar, oni, koji bez zimskog kaputa i šešira idu po najjačoj košavi, leti ne dozvoljavaju nikada da se otvore dva prozora u kući istovremeno ili se guše u prepunom autobusu, a na svaki pokušaj da neko makar i malčice odškrine prozor, svi u glas viču: Zatvaraj, bre, ubi nas promaja! Promaja – jedini vetar koji ubija!
Oni se, takodje, kao kuge plaše leda u piću, od koga se, navodno, dobija upala grla. Ko se još upalio od leda? Čuveni beogradski pokret kažiprstom: vadjenje dve kocke leda iz viskija i njihovo spuštanje u pepeljaru prepunu pikavaca.
OD ISTOG PISCA, Momo Kapor
Srbi, inače, hrabri ljudi, imaju samo tri velika straha: plaše se leda u piću, promaje i toga da im gosti na slavi ne ostanu gladni i žedni, tako da nakupuju i posluže toliko hrane da bi od nje mogla mirno da se tri meseca prehrani jedna tipična švajcarska porodica, na primer.
Što se tiče promaje, koja je, u stvari, samo kućni vetar, oni, koji bez zimskog kaputa i šešira idu po najjačoj košavi, leti ne dozvoljavaju nikada da se otvore dva prozora u kući istovremeno ili se guše u prepunom autobusu, a na svaki pokušaj da neko makar i malčice odškrine prozor, svi u glas viču: Zatvaraj, bre, ubi nas promaja! Promaja – jedini vetar koji ubija!
Oni se, takodje, kao kuge plaše leda u piću, od koga se, navodno, dobija upala grla. Ko se još upalio od leda? Čuveni beogradski pokret kažiprstom: vadjenje dve kocke leda iz viskija i njihovo spuštanje u pepeljaru prepunu pikavaca.
OD ISTOG PISCA, Momo Kapor
- Poruka
- 334.470
O ŠTETNOSTI PUŠENJA
Ako ste primetili, pušači se celog života od nekog kriju.
Prvu cigaretu krišom pušimo u gimnazijskom klozetu! Strahujemo da ne upadne dužurni profesor i ne izbace nas iz škole.
Dok smo još maloletni, pušimo pod jorganom, jer će nam otac izvući uši ako nas samo uhvati.
U vojsci smo naučili da cigaretu krijemo u šaci, dok stojimo u stroju.
U vozovima su nam odredili kupee za pušače, u kojima, po pravilu, sede dame kojima smeta dim!
Rodjene žene, koje su nas zavolele zbog načina na koji smo drsko držali cigaretu u zubima, neće danas da govore sa nama ako pušenje ne smanjimo bar na deset cigareta dnevno!
Amerikanci, od kojih smo i dobili duvan i naviku da pušimo, objavili su rat pušačima. U retkim američkim restoranima u kojima je dozvoljeno da sepuši, stolovi za pušače se nalaze pokraj vrata toaleta. Ne putujem u tu zemlju od kako u avionima preko okeana ne sme da se puši. Više volim da je zamišljam I gledam kroz kolutove dima.
Niko, naime, ne mrzi pušenje više od bivših pušača. Oni tvrde da pušenje škodi zdravlju, a meni ne pada na pamet da umrem zdrav.
Momo Kapor, OD ISTOG PISCA
Ako ste primetili, pušači se celog života od nekog kriju.
Prvu cigaretu krišom pušimo u gimnazijskom klozetu! Strahujemo da ne upadne dužurni profesor i ne izbace nas iz škole.
Dok smo još maloletni, pušimo pod jorganom, jer će nam otac izvući uši ako nas samo uhvati.
U vojsci smo naučili da cigaretu krijemo u šaci, dok stojimo u stroju.
U vozovima su nam odredili kupee za pušače, u kojima, po pravilu, sede dame kojima smeta dim!
Rodjene žene, koje su nas zavolele zbog načina na koji smo drsko držali cigaretu u zubima, neće danas da govore sa nama ako pušenje ne smanjimo bar na deset cigareta dnevno!
Amerikanci, od kojih smo i dobili duvan i naviku da pušimo, objavili su rat pušačima. U retkim američkim restoranima u kojima je dozvoljeno da sepuši, stolovi za pušače se nalaze pokraj vrata toaleta. Ne putujem u tu zemlju od kako u avionima preko okeana ne sme da se puši. Više volim da je zamišljam I gledam kroz kolutove dima.
Niko, naime, ne mrzi pušenje više od bivših pušača. Oni tvrde da pušenje škodi zdravlju, a meni ne pada na pamet da umrem zdrav.
Momo Kapor, OD ISTOG PISCA
- Poruka
- 334.470
- Poruka
- 334.470
SRBIJA
Neka bude zabeleženo da za mene svet više ne postoji. Jedva mi je I Srbija dopala! Verovao sam da je to kazna, a ispostavilo se da je, u stvari, najveća nagrada koju sam mogao da dobijem.
Velika je danas privilegija piti vodu sa izvora, a ne flaširanu I gaziranu, slušati glumce I pevače uživo, a ne sa cedeova, ploča I kaseta, brati višnje sa stabla a ne jesti ih iz iz vakumizovanih tegli, piti tek pomuženo mleko, a ne ono, iz tetrapaka, čekati tek snešeno, još toplo jaje, a ne jesti hemendegz u nekom aluminijumskom fosforoscentnom sneku u kome se ne zna poreko ni kokoške ni konobara, pljeskavicu sa lukom, umesto gnjecavih I bljutavih hamburgera; gledati izbliza remek-dela vizantijskog slikarstva, a ne iz reprodukcija, na kraju, što nije beznačajno, onjušiti mirise pravih žena mlečnih koža, punih nepatvorene putenosti I erotike, a ne depiliranih, sasušenih koža I parfema, koji se razlikuju samo po ceni.
Treba li navesti još neki razlog zbog čega živim u Srbiji, a ne negde drugde, ili je ovo dovoljno?
Momo Kapor
Neka bude zabeleženo da za mene svet više ne postoji. Jedva mi je I Srbija dopala! Verovao sam da je to kazna, a ispostavilo se da je, u stvari, najveća nagrada koju sam mogao da dobijem.
Velika je danas privilegija piti vodu sa izvora, a ne flaširanu I gaziranu, slušati glumce I pevače uživo, a ne sa cedeova, ploča I kaseta, brati višnje sa stabla a ne jesti ih iz iz vakumizovanih tegli, piti tek pomuženo mleko, a ne ono, iz tetrapaka, čekati tek snešeno, još toplo jaje, a ne jesti hemendegz u nekom aluminijumskom fosforoscentnom sneku u kome se ne zna poreko ni kokoške ni konobara, pljeskavicu sa lukom, umesto gnjecavih I bljutavih hamburgera; gledati izbliza remek-dela vizantijskog slikarstva, a ne iz reprodukcija, na kraju, što nije beznačajno, onjušiti mirise pravih žena mlečnih koža, punih nepatvorene putenosti I erotike, a ne depiliranih, sasušenih koža I parfema, koji se razlikuju samo po ceni.
Treba li navesti još neki razlog zbog čega živim u Srbiji, a ne negde drugde, ili je ovo dovoljno?
Momo Kapor
- Poruka
- 334.470
- Poruka
- 334.470
„Poseta nekom ateljeu ne znači samo prisustvo medju tudjim zidovima, ona je više od toga – zapisao sam 1964. prilikom prve posete Pedji (Milosavljeviću) – ona je pozajmljivanje nečije kože, izlet u ličnost vlasnika.“
A usred neutešne pustoši izgorenog ateljea korz koju je zavijao i cvileo beogradski vetar, stajao je iznenada ostareli beogradski dečak, njegov tvorac, i posmatrao nas već kroz skramu što se navlačila na njegov pogled iz neke sve veće i veće udaljenosti kamo više niko nije mogao da ga prati.
I stojeći tako pokraj Pedje, medju ruševinama jednog sna, setih se misli nekog mudraca da kada umre star učen čovek sa njim zauvek iščezava i jedna ogromna biblioteka. Kada je 25.januara 1987. umro Pedja, sa njim je pored biblioteke, nalik na onu Beogradsku, pogodjenu i spaljenu 6.aprila 1941.ipčezao i ceo jedan muzej nenaslikanih slika koje je nameravao tek da stvori.
Momo Kapor, USPOMENE JEDNOG CRTAČA
A usred neutešne pustoši izgorenog ateljea korz koju je zavijao i cvileo beogradski vetar, stajao je iznenada ostareli beogradski dečak, njegov tvorac, i posmatrao nas već kroz skramu što se navlačila na njegov pogled iz neke sve veće i veće udaljenosti kamo više niko nije mogao da ga prati.
I stojeći tako pokraj Pedje, medju ruševinama jednog sna, setih se misli nekog mudraca da kada umre star učen čovek sa njim zauvek iščezava i jedna ogromna biblioteka. Kada je 25.januara 1987. umro Pedja, sa njim je pored biblioteke, nalik na onu Beogradsku, pogodjenu i spaljenu 6.aprila 1941.ipčezao i ceo jedan muzej nenaslikanih slika koje je nameravao tek da stvori.
Momo Kapor, USPOMENE JEDNOG CRTAČA
- Poruka
- 334.470
Za umetnika Jocićevog (Ljubiša Jocić) tipa ironično se govorilo da je „renesansni čovek“, što je kod nas zvučalo više kao uvreda neko kao kompliment. Svaštar, koji uz to stvara i sa neverovatnom lakoćom, lep, obrazovan čovek, miljenik žena i života, večiti beogradski dečak – Cher Maitre je ispunjavao sve uslove da ga u ovom gradu unište. Posedovao je sve talente, sem onog najvažnijeg, da to izbegne. I uništili su ga.
- Poruka
- 334.470
PARIZ (2)
Bilo je sigurno i udobno u našim privremenim bednim posteljama dok su vozovi tutnjali Evropom. Šta smo tada mogli da izgubimo? Ništa.
Ako mlad čovek nema krova nad glavom i posao u Beogradu, onda je svakako neuporedivo bolje i prijatnije nemati ga u Parizu
Bilo je sigurno i udobno u našim privremenim bednim posteljama dok su vozovi tutnjali Evropom. Šta smo tada mogli da izgubimo? Ništa.
Ako mlad čovek nema krova nad glavom i posao u Beogradu, onda je svakako neuporedivo bolje i prijatnije nemati ga u Parizu
- Poruka
- 334.470
PARIZ (1)
Kako je samo tada bio daleko! Dalji od kraja sveta, činilo se. Pratili smo naše drugare sa njihovim devojkama kada su ulazili u kupee druge klase sa drvenim sedištima voza za Pariz, do koga se tada putovalo dve noći gotovo čitav dan. U očima im se krije strah od neizvesnosti ali odlučili su da tamo okušaju slikarsku sreću kao i toliki pre njih. Na kartonskim koferima uvezanim kanapom, iznad njihovih glava, bili su blokovi puni crteža i urolana platna koja će prodati budzašto da bi ih trideset godina kasnije sami otkupljivali po najvišim cenama od onih istih koji su jedva pristali da ih kupe. Na početku, od njih bi stizala po koja razglednica sa fotografijama kamenih nakaza kroz čije se razjapljene čeljusti slivala voda sa krova Notr Dama ili Van Gogovih suncokreta. Vraćali su se, na kratko, posle godinu-dve, nekako ubledeli, neobično odeveni, sa povremenim zamuckivanjem i oklevanjem, kada bi tražili neku već zaboravljenu reč maternjeg jezika. Dovodili su sa sobom nove žene, lepe Francuskinje, koje nisu znale ni reč srpskog pa smo bezuspešno pokušavali da im prevedemo naše stare šale dok su se one usiljeno smeškale ne razumejući ništa od svega.
Kako je samo tada bio daleko! Dalji od kraja sveta, činilo se. Pratili smo naše drugare sa njihovim devojkama kada su ulazili u kupee druge klase sa drvenim sedištima voza za Pariz, do koga se tada putovalo dve noći gotovo čitav dan. U očima im se krije strah od neizvesnosti ali odlučili su da tamo okušaju slikarsku sreću kao i toliki pre njih. Na kartonskim koferima uvezanim kanapom, iznad njihovih glava, bili su blokovi puni crteža i urolana platna koja će prodati budzašto da bi ih trideset godina kasnije sami otkupljivali po najvišim cenama od onih istih koji su jedva pristali da ih kupe. Na početku, od njih bi stizala po koja razglednica sa fotografijama kamenih nakaza kroz čije se razjapljene čeljusti slivala voda sa krova Notr Dama ili Van Gogovih suncokreta. Vraćali su se, na kratko, posle godinu-dve, nekako ubledeli, neobično odeveni, sa povremenim zamuckivanjem i oklevanjem, kada bi tražili neku već zaboravljenu reč maternjeg jezika. Dovodili su sa sobom nove žene, lepe Francuskinje, koje nisu znale ni reč srpskog pa smo bezuspešno pokušavali da im prevedemo naše stare šale dok su se one usiljeno smeškale ne razumejući ništa od svega.
- Poruka
- 334.470
- Poruka
- 334.470
Ako mi je nešto nedostajalo u Njujorku, onda su to svakako bili oni divni, beskrajni razgovori po beogradskim ateljeima o umetnosti i umetnicima, gde se za razliku od ovih ovde nikad nije razgovaralo o cenama dela, već samo o onima koji su ih stvarali. Siromašni najčešće neuspeli, sklonjeni daleko u stranu od matice stvarnog života i od svetskih zbivanja, moji beogradski prijatelji, siroti slikari, kao da su poslednji na svetu uspevali da sačuvaju neku vrstu posebne čednosti umetnosti koja je već dugo bila oskrnavljena. Kada bih to osetio, bilo je, znači, vreme da se vratim da i sam ne bih otvrdnuo kao mnogi ovde u Njujorku.Sačuvati čednost i ranjivost svoje osećajnosti, značilo je, sačuvati sopstveni život.
USPOMENE JEDNOG CRTAČA,
USPOMENE JEDNOG CRTAČA,
- Poruka
- 334.470
“… posedovao sam skup kofer od žute svinjske kože sa mesinganim kopčama – poslednji trag otmene gospodske mladosti, u kome sad držao nešto drage odeće – sivi tanki džemper od kašmira, boje londonskog smoga zvanog Fumo di Londra, zeleno prugasto odelo, duboke zimske cipele, malu fotografiju prve ljubavi i knjigu Zapisci Maltea Lauridsa Briggea Rajner Marije Rilkea u prevodu Ota Šolca, koju i pored svih biblioteka izgubljenih u životu, i dan danas, poput amajlije vučem sa sobom ma gde se nalazio, u izgnanstvu, u vojsci, na dalekim putovanjima ili na frontu. U tom koferu, čiji se prejaki miris svinjske kože ničim nije mogao odagnati čak ni prosutom bočicom tada najotmenije muške kolonjske vode Pino silvestre, bilo je pohranjeno sve što sam posedovao na svetu, ali avaj, nije bilo ničega za jelo…”
USPOMENE JEDNOG CRTAČA
USPOMENE JEDNOG CRTAČA
Lady Moon
Aktivan član
- Poruka
- 1.402
"Ne treba se plašiti samoće. Ona je plemenita, ona je deo našeg života, baš kao i okupljanje. Ali nju ne može svako da izdrži! Ona nije za slabe, koji neprestano moraju da budu okruženi drugima da bi zaboravili koliko su slabi. I ne može svako iz svoje samoće, poput školjke, oblikovati biser i pokloniti ga drugima. Jer, poznato je: ne pravi svaka školjka biser. Najveći broj njih služi samo za jelo."
- Poruka
- 334.470
- Poruka
- 334.470
Čovek koji je dobio ulicu
I tako, dok je naglo oronuli Pesnik propadao iz dana u dan, na zadovoljstvo čitave varoši, još jedanput se pokaza kako kod nas ne vole ljude koji se izdvajaju značajem i veličinom. Ako se neko od bližnjih, na nesreću, uzdigne visoko iznad ostalih, svi će, ko svesno, ko nesvesno, pokušavati iz petnih žila da ga svuku dole i učine sebi ravnim. Ako ga ne proglase častoljupcem, proglasiće ga čovekom koji iznad svega svoli novac; ako niko ne poveruje da je *****, pričaće se naokolo da radi za stranu službu, ili da je, jednostavno – plagijator; da zavodi maloletne devojčice, da je denuncijant, amoralna nakaza, uobraženko… Dok je gostila Pesnika, varošica je uporno i strpljivo tragala da mu pronadje slabo mesto, a on je za to vreme lakoverno primao njeno gostoprimstvo. Najzad, pronašli su ono što su tražili: bio je, dakle – pijanac! Pustili su ga da potone na njihove oči u dosadu i piće, pomažući mu svesrdno u tome, da bi se svojom trezvenošću izdigli iznad njega i tako dokazali sebi da su bolji.
Ali kada čoveku jedanput krene nizbrdo, nema boljeg naroda na svetu od našeg! Pošto su mu razbili mit u komade i razbucali tapije na veličinu, samleli odlikovanja, nagrade i ostala priznanja, više im nije bilo potrebno da ga dalje blate. Najzad su bili iznad njega, pa zavist smeni sažaljenje. Lečili su ga besplatno u gradskoj bolnici, ponovo pozivali na svečanosti i nedeljne ručkove, a u skromnoj hotelskoj sobi pojavi se opet stidljivo stručak poljskog cveća u čaši. Tapšali su ga pokroviteljski po ramenu i bili zabrinuti za njegovo zdravlje, koje ozbiljno poljulja manija gonjenja. Najzad, onoga dana kada dodjoše da mu čestitaju šezdeset i sedmi rodjendan, Pesnikovo srce ne izdrža toliku pažnju i on se sruši pokošen moždanim udarom. Preneli su ga helikopterom u jednu uglednu beogradsku kliniku, gde je sledećeg dana umro.
Ispunilo se njegovo proročanstvo: aleja kojom je šetao, danas nosi njegovo ime. On, najzad, ima čitavu ulicu, istina bez kuća. Pomišlja se I na to da se u hotelu otvori njegova memorijalna radna soba (i to ona prva, sa balkonom), u kojoj bi ekskurzije mogle da vide pesnikovu ugašenu lulu izjedenog kamiša, naočare i poslednje rukopise pisane na jelovnicima. Sada, kad ga više nema, ponovo je mit, pa ginekolog ne propusta priliku da svakom detaljno ispriča koliko je sa pokojnikom bio prisan.
Momo Kapor, 111 PRIČA
I tako, dok je naglo oronuli Pesnik propadao iz dana u dan, na zadovoljstvo čitave varoši, još jedanput se pokaza kako kod nas ne vole ljude koji se izdvajaju značajem i veličinom. Ako se neko od bližnjih, na nesreću, uzdigne visoko iznad ostalih, svi će, ko svesno, ko nesvesno, pokušavati iz petnih žila da ga svuku dole i učine sebi ravnim. Ako ga ne proglase častoljupcem, proglasiće ga čovekom koji iznad svega svoli novac; ako niko ne poveruje da je *****, pričaće se naokolo da radi za stranu službu, ili da je, jednostavno – plagijator; da zavodi maloletne devojčice, da je denuncijant, amoralna nakaza, uobraženko… Dok je gostila Pesnika, varošica je uporno i strpljivo tragala da mu pronadje slabo mesto, a on je za to vreme lakoverno primao njeno gostoprimstvo. Najzad, pronašli su ono što su tražili: bio je, dakle – pijanac! Pustili su ga da potone na njihove oči u dosadu i piće, pomažući mu svesrdno u tome, da bi se svojom trezvenošću izdigli iznad njega i tako dokazali sebi da su bolji.
Ali kada čoveku jedanput krene nizbrdo, nema boljeg naroda na svetu od našeg! Pošto su mu razbili mit u komade i razbucali tapije na veličinu, samleli odlikovanja, nagrade i ostala priznanja, više im nije bilo potrebno da ga dalje blate. Najzad su bili iznad njega, pa zavist smeni sažaljenje. Lečili su ga besplatno u gradskoj bolnici, ponovo pozivali na svečanosti i nedeljne ručkove, a u skromnoj hotelskoj sobi pojavi se opet stidljivo stručak poljskog cveća u čaši. Tapšali su ga pokroviteljski po ramenu i bili zabrinuti za njegovo zdravlje, koje ozbiljno poljulja manija gonjenja. Najzad, onoga dana kada dodjoše da mu čestitaju šezdeset i sedmi rodjendan, Pesnikovo srce ne izdrža toliku pažnju i on se sruši pokošen moždanim udarom. Preneli su ga helikopterom u jednu uglednu beogradsku kliniku, gde je sledećeg dana umro.
Ispunilo se njegovo proročanstvo: aleja kojom je šetao, danas nosi njegovo ime. On, najzad, ima čitavu ulicu, istina bez kuća. Pomišlja se I na to da se u hotelu otvori njegova memorijalna radna soba (i to ona prva, sa balkonom), u kojoj bi ekskurzije mogle da vide pesnikovu ugašenu lulu izjedenog kamiša, naočare i poslednje rukopise pisane na jelovnicima. Sada, kad ga više nema, ponovo je mit, pa ginekolog ne propusta priliku da svakom detaljno ispriča koliko je sa pokojnikom bio prisan.
Momo Kapor, 111 PRIČA
- Poruka
- 334.470
- Poruka
- 334.470
Osetih ukus promašenosti u dimu cigarete koja je dogorevala. Pa ipak, ludo smo voleli one sirote posleratne devojčice u prepravljenim haljinama majki i starijih sestara! Koliko skrivenih dodira, ljubomore i patnje! Istina, nisu dozvoljavale da nam prsti odu predaleko, jer u to vreme, čini mi se, seks još nije bio pronadjen. Kakva razlika! U kakvom raju danas žive sedamnaestogodišnjaci! Spavaju u istom krevetu, putuju tamo gde zažele, opraštaju se u septembru kao dobri prijatelji. Sve je danas moguće.
Gledam ih, dakle, i zavidim im kao pas. Pošto su večrali, njih dvoje dugo piju dve čaše vina i ćute. Ne kucaju se, ne gledaju se u oči, ne dodiruju se prstima, ne šapuću. Ne čine ništa što bi po sentimentalnom vaspitanju moje generacije trebalo da se čini. Samo ćute. Ne razumem to.
SKITAM I PRIČAM
Gledam ih, dakle, i zavidim im kao pas. Pošto su večrali, njih dvoje dugo piju dve čaše vina i ćute. Ne kucaju se, ne gledaju se u oči, ne dodiruju se prstima, ne šapuću. Ne čine ništa što bi po sentimentalnom vaspitanju moje generacije trebalo da se čini. Samo ćute. Ne razumem to.
SKITAM I PRIČAM
- Poruka
- 334.470
DRUM
Razmišljam zbog čega svoje kuće nisu podigli malo dalje, dublje u pejzažu, gde ima gustog zelenila i gde protiče neka rečica, nego baš uz cestu, gde je buka najžešća a prašina najgušća? Zbog toga da budu bliže drumu – tom nepresušnom izvoru dogadjaja: dovoljno blizu, a opet dovoljno daleko, ogradjeni od njega jarkom. Fasade kuća duž puta okrenute su drumu, a njihov stražnji deo predelu i baštama. Kad požele svet i njegova čuda, izlaze pred kuće i gledaju kako se odvija neki drugi život, tako različit od njihovog.
Ljudi pokraj druma su pomalo filozofi, baš kao i oni pokraj reka. I reka i drum teku i ulivaju se: reka u neko nepoznato more, cesta u neki daleki grad na kraju puta.Što smo mi što, u beskrajnoj povorci dizajniranog lima i pohlepe za brzinom, prolazimo ispred njihovih mudrih i trpeljivih očiju koje pamte toliko toga? Deo bezimene reke što dolazi, prolazi i odlazi zauvek.
SKITAM I PRIČAM,
Razmišljam zbog čega svoje kuće nisu podigli malo dalje, dublje u pejzažu, gde ima gustog zelenila i gde protiče neka rečica, nego baš uz cestu, gde je buka najžešća a prašina najgušća? Zbog toga da budu bliže drumu – tom nepresušnom izvoru dogadjaja: dovoljno blizu, a opet dovoljno daleko, ogradjeni od njega jarkom. Fasade kuća duž puta okrenute su drumu, a njihov stražnji deo predelu i baštama. Kad požele svet i njegova čuda, izlaze pred kuće i gledaju kako se odvija neki drugi život, tako različit od njihovog.
Ljudi pokraj druma su pomalo filozofi, baš kao i oni pokraj reka. I reka i drum teku i ulivaju se: reka u neko nepoznato more, cesta u neki daleki grad na kraju puta.Što smo mi što, u beskrajnoj povorci dizajniranog lima i pohlepe za brzinom, prolazimo ispred njihovih mudrih i trpeljivih očiju koje pamte toliko toga? Deo bezimene reke što dolazi, prolazi i odlazi zauvek.
SKITAM I PRIČAM,
- Poruka
- 334.470
- Poruka
- 334.470
BEOGRADJANKE
Promenio se tip beogradske devojke. To više nije ona pomalo obla ženica koja osvaja svojom nezaštićenošću i bespomoćnošću – krupnim tamnim očima osenčenim čulnošću. Na današnjim devojkama primećujete njihov vitki, visoki rast: duge noge, uske kukove i široka ramena, slobodni sportski korak, a poslednja stvar koju ćete na njima zapaziti su njihove oči, pogled i ono iza pogleda. Današnja mlada Beogradjanka je slobodna, samostalna, svesna svirepe prednosti svojih godina. Nije joj neprijatno ako njeni vršnjaci psuju pred njom. U školi su joj već objasnili da je seks preduslov za produžetak vrste, ona zna sve o oplodjavanju pomoću muških i ženskih ćelija, a muškobanjasti grad joj ne predstavlja nikakvu pretnju: kadra je da mu se suprotstavi, da vlada ulicom. Ulice su, inače, njeni hodnici: park joj zamenjuje nekadšnji iščezli vrt iza kuće, a ugao na kome se nalazi sa svojim drugarima – trpezariju za primanje gostiju! Njen svakodnevni rečnik je praktičan, sveden na stotinjak reči. Iz njega je izbačeno sve što bi moglo da liči na sentimentalnu starudiju.
Pa ipak, zagrebete li njihovu sigurnost, razgrnete li navike ili probušite balon njihove žvakaće gume, pronaći ćete ispod velegradskog bleska jednu isto tako nežnu i ranjivu devojčicu, kao što ste u svoje vreme bili vi, pre nego što ste seli iznad ove tužne princes-krofne…
Momo Kapor, SKITAM I PRIČAM
Promenio se tip beogradske devojke. To više nije ona pomalo obla ženica koja osvaja svojom nezaštićenošću i bespomoćnošću – krupnim tamnim očima osenčenim čulnošću. Na današnjim devojkama primećujete njihov vitki, visoki rast: duge noge, uske kukove i široka ramena, slobodni sportski korak, a poslednja stvar koju ćete na njima zapaziti su njihove oči, pogled i ono iza pogleda. Današnja mlada Beogradjanka je slobodna, samostalna, svesna svirepe prednosti svojih godina. Nije joj neprijatno ako njeni vršnjaci psuju pred njom. U školi su joj već objasnili da je seks preduslov za produžetak vrste, ona zna sve o oplodjavanju pomoću muških i ženskih ćelija, a muškobanjasti grad joj ne predstavlja nikakvu pretnju: kadra je da mu se suprotstavi, da vlada ulicom. Ulice su, inače, njeni hodnici: park joj zamenjuje nekadšnji iščezli vrt iza kuće, a ugao na kome se nalazi sa svojim drugarima – trpezariju za primanje gostiju! Njen svakodnevni rečnik je praktičan, sveden na stotinjak reči. Iz njega je izbačeno sve što bi moglo da liči na sentimentalnu starudiju.
Pa ipak, zagrebete li njihovu sigurnost, razgrnete li navike ili probušite balon njihove žvakaće gume, pronaći ćete ispod velegradskog bleska jednu isto tako nežnu i ranjivu devojčicu, kao što ste u svoje vreme bili vi, pre nego što ste seli iznad ove tužne princes-krofne…
Momo Kapor, SKITAM I PRIČAM
- Poruka
- 334.470
- Poruka
- 334.470
SLAVA
Vonj izlizanog astragana posutog snegom koji se topi na vešalici. Pucketanje sveće čiji se žižak podrezuje naročitim makazicama. Nategnuti razgovori o vremenu i pokojnicima, kljucavi pokreti starih dama koje probaju puslice, štanglice, vanilin-grancle, kitnikez i saher-torte, ispitujući bakinu veštinu... Gala predstava koju igramo za goste treba da pokaže da je u našoj familiji sve u redu, da i pored svega što se priča po varoši, vlada opšta sloga i blagostanje, da smo svi živi i zdravi (osim ludog rodjaka koga smo sakrili od gostiju u ostavu), da nismo ni gladni ni žedni, jer nam je baka zabranila da jedemo pred gostima i naredila da uvek kažemo: „Ne, hvala, ne mogu!“
Pošto provere i pronjuškaju kako nam je i kako smo ih dočekali, stare gospodje koje odgledaju našu kućnu predstavu navlače svoje pohodne odežde od predratne svakare, nazuvaju kaljače, traže kišobrane i odlaze u druge kuće, da skupljaju svež materijal za ogovaranje.
- Zašto odlazite tako rano? – pravimo se mi kao da nam je žao.
- Verujte, ostala bih, ali večeras još imam sedam slava...
Posle danima jedemo ostatke prazične hrane, dok premorena baka leži sa mokrom krpom na čelu i leči se od najezde gostiju.
Momo Kapor, SKITAM I PRIČAM
Vonj izlizanog astragana posutog snegom koji se topi na vešalici. Pucketanje sveće čiji se žižak podrezuje naročitim makazicama. Nategnuti razgovori o vremenu i pokojnicima, kljucavi pokreti starih dama koje probaju puslice, štanglice, vanilin-grancle, kitnikez i saher-torte, ispitujući bakinu veštinu... Gala predstava koju igramo za goste treba da pokaže da je u našoj familiji sve u redu, da i pored svega što se priča po varoši, vlada opšta sloga i blagostanje, da smo svi živi i zdravi (osim ludog rodjaka koga smo sakrili od gostiju u ostavu), da nismo ni gladni ni žedni, jer nam je baka zabranila da jedemo pred gostima i naredila da uvek kažemo: „Ne, hvala, ne mogu!“
Pošto provere i pronjuškaju kako nam je i kako smo ih dočekali, stare gospodje koje odgledaju našu kućnu predstavu navlače svoje pohodne odežde od predratne svakare, nazuvaju kaljače, traže kišobrane i odlaze u druge kuće, da skupljaju svež materijal za ogovaranje.
- Zašto odlazite tako rano? – pravimo se mi kao da nam je žao.
- Verujte, ostala bih, ali večeras još imam sedam slava...
Posle danima jedemo ostatke prazične hrane, dok premorena baka leži sa mokrom krpom na čelu i leči se od najezde gostiju.
Momo Kapor, SKITAM I PRIČAM
- Poruka
- 334.470
RASKID
Stajala je po strani hladeći se sve vreme kineskom lepezom. Doterana i sigurna. Zrela. Kao da je nekom greškom zalutala u ovo mesto, koje ni izbliza ne liči na letovališta u modi. Kako li se nasukala medju nas ? Sada mirno okreće brojeve crnog-direktnog punačkim prstima, čiji su nokti manikirani ljubičastim lakom.
- Haloooo? Jedva sam te dobila! Nisi sinoć bio kod kuće? Da, veze su ovde užasneeee. Tri dana pokušavam…. Kakvo je tamo vreme? Ovde, ne! divno je.
Oni što čekaju u redu za telefon, pitaju se kada će preći na stvar. Najzad.
- Onda, dolaziš?
Tišina.
Njeno lepo lice nadleće senka. Savladjuje se. Neće da prizna pred nama kako je pobedjena, ali vidi se, cvilela bi kao kučka da je sama.
Kroz osunčanu kožu probijaju se pege, a lice iznenada brazdaju bore, ipak, oko usta joj lebdi smešak ili grč, ne razaznaje se sasvim dobro.
- Ali, to je nemoguće! Sve sam sredila…
Iz časa u čas, izazovna dama, sa kojom bi bilo lepo provesti leto, pretvara nam se pred očima u sredovčnu ženu, posle ovog razgovora biće gotovo starica.
- Zašto?
Uvek to zašto? Ništa, izgleda, nije naučila, za sve ove godine.
- Da. Da. Razumem. Znala sam. Ne moraš da objašnjavaš.
Lagano spušta slušalicu crnog-direktnog.
- Hej, niste platili!
- Oprostite, koliko sam dužna?
- Tri minuta.
Šta se sve može dogoditi za tri minuta!
Izlazi uspravna u ubitačno crvčanje kreštanje kreštala. Stavlja polako naočare za sunce i odlazi sa svojim prvim porazom. Biće ih još.
Moraće naučiti da gubi.Svi je ispraćamo pogledima…
Momo Kapor, SKITAM I PRIČAM
Stajala je po strani hladeći se sve vreme kineskom lepezom. Doterana i sigurna. Zrela. Kao da je nekom greškom zalutala u ovo mesto, koje ni izbliza ne liči na letovališta u modi. Kako li se nasukala medju nas ? Sada mirno okreće brojeve crnog-direktnog punačkim prstima, čiji su nokti manikirani ljubičastim lakom.
- Haloooo? Jedva sam te dobila! Nisi sinoć bio kod kuće? Da, veze su ovde užasneeee. Tri dana pokušavam…. Kakvo je tamo vreme? Ovde, ne! divno je.
Oni što čekaju u redu za telefon, pitaju se kada će preći na stvar. Najzad.
- Onda, dolaziš?
Tišina.
Njeno lepo lice nadleće senka. Savladjuje se. Neće da prizna pred nama kako je pobedjena, ali vidi se, cvilela bi kao kučka da je sama.
Kroz osunčanu kožu probijaju se pege, a lice iznenada brazdaju bore, ipak, oko usta joj lebdi smešak ili grč, ne razaznaje se sasvim dobro.
- Ali, to je nemoguće! Sve sam sredila…
Iz časa u čas, izazovna dama, sa kojom bi bilo lepo provesti leto, pretvara nam se pred očima u sredovčnu ženu, posle ovog razgovora biće gotovo starica.
- Zašto?
Uvek to zašto? Ništa, izgleda, nije naučila, za sve ove godine.
- Da. Da. Razumem. Znala sam. Ne moraš da objašnjavaš.
Lagano spušta slušalicu crnog-direktnog.
- Hej, niste platili!
- Oprostite, koliko sam dužna?
- Tri minuta.
Šta se sve može dogoditi za tri minuta!
Izlazi uspravna u ubitačno crvčanje kreštanje kreštala. Stavlja polako naočare za sunce i odlazi sa svojim prvim porazom. Biće ih još.
Moraće naučiti da gubi.Svi je ispraćamo pogledima…
Momo Kapor, SKITAM I PRIČAM
