MOJE MALE ŠARENE EMOCIJE

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Odjednom sam se setio da te nema kraj mene. Da te nema u mojim rukama, da nema onog smeška kojeg je čuvala samo za mene, da nema tih usnica niti tih očiju..
Dovoljan je bio samo jedan susret sa tobom da te zavolim. Taj susret sa tobom bio je i jedini susret. Više te nikada nisam video, a već je prošlo dosta vremena od tada.
Imao sam osećaj da se ne želim rastati od tebe. Nikada! Činilo mi se da vreme stoji pored tebe, a opet čas rastanka se približavao.
Počela je kiša. Oboje smo pogledali ka nebu.
"Misliš li da nebo plače zbog nas, zato što se rastajemo?"-pitao sam.
"Da. Mislim da je zbog toga"-odgovorila je kratko.
Izmedju nas je nastalo nekoliko sekundi tišine. To je bio kraj.
Krenuo sam laganim koracima unazad, ne želeći da izgubim tvoj lik iz svojih očiju.
Smešila si se i rekla: "Budi nasmejan, mali veseljače! Čujemo se i vidimo!".
 
Razlazu su prethodile i žestoke svađe. I moji odlasci od kuće.
Jednom mi je kuhinjskim nožem zasekla mišicu. - Dobro si prošao, pišče! Jednog dana će ti neka tvoja junakinja baciti sodu u oči ili prerezati grkljan -, rekla je.

Još nisam napisao priču, iako sad imam fabulu. Klasični ljubavni trougao s nesrećnim završetkom.

Često se setim kučke. Ne samo kad kupujem svoje skupe čarape, ili kad ugledam u radnji marku njene paste za zube.
Jednom sam je se setio u Madridu, sedeći ispred ribljeg restorana u blizini muzeja Prado. Boravio sam u Madridu tri dana, ali se grada i njegovih znamenitosti sećam vrlo maglovito. Međutim, dobro se sećam ribljeg restorana, stola za kojim sam sedeo, tanjira, pribora, čaše s vinom, i svakako, trenutka kad mi je pred očima iskrsla slika žene kako u predvečerje šeta s ocem, već ostarelim i iscrpljenim od bolesti, ruku pod ruku, ćutke, kalemegdanskim parkom.
Prosta činjenica da ona više ne postoji u mom životu, ne može se opisati. Ma kakav mađioničar bio! Za razliku od onog junaka iz narodne pesme, ona je stvarno postojala. O tome svedoče opipljivi dokazi ( fotografije, pisma..sve do traga na mojoj mišici .)
Možda mi se i može učiniti da čujem njene korake na stepenicama, ali kad se probudim, posle nekog strašnog sna, i opipam mesto pored sebe...
Tu prazninu i hladnoću ni sa čim ne mogu popuniti i nadoknaditi.
Čak ni ovom pričom.
 
Bio je nezadovoljan zivotom koji ga je pritiskao. Da, imao je taj osecaj pritiska i gusenja, znate vec kako to izgleda. Kao kada se zagrcnete i ostanete bez vazduha shvativsi kako u stvari smrt dolazi sama u trenutku, al za malo ..becite oci, otvarate usta na suvo,krkljate i grabite vazduh i taman da dodjete do daha,kad neko pametan i zeljan da vam pomogne lupi vas po ledjima onako jako kao ... yebote .. ne znate sta bi pre tada ... da jauknete od bola ili da ga zviznete onako propisno. Tek povratite se i kao sada je sve u redu. Braca ste od sada do yaya.....
Nije obracao paznju na sve to. Nije ni imao kada od prevelike snage koju je osecao u sebi koja ga je raspinjala.Zudeo je uvek za necim .. jacim ,visim i lepsim. Nije shvatao zivot bez podviga. Bio je ocajno i bolno razdrazen sto mora da gamize po zemlji i tavori u zabokrecini svakodnevnice,medju svetom bez boja i bez poezije ...mozda ponajvise bez proze. Bio je ogorcen na sve oko sebe i to nije ni krio . Isti osecaji i iste reci kao za onog pesnika ... ....
 
...i poslednji gutljaj vina smo uvek ostavljali. Ma koliko da smo bilim gladni i žedni. Tako je tražila majka.
Brat je govorio da poslednji zalogaj i gutljaj pripadaju đavolu. Sestra, da je namenjen pticama i zverinju. Ujak, siromašnim i bez igde ikoga. Ujna, pak, da se ostavljaju strašnim nemanima zvanima glad i beda.

Nikad i ništa ne treba obaviti do kraja - reče mi otac nasamo - zna se kome to pripada. Ako to shvatiš, onda će ti biti jasno zašto se pesme iznova pevaju, iako je ono o čemu govore već odavno ispevano.
Svrati li neki sakati, ćoravi, maloumni ili bilo kakav drugi čovek obeležen bolešću i nesrećom, majka ga gosti kao svog najrođenijeg. Za put mu napuni torbu raznim đakonijama, belim smokom, hlebom, jednom rečju - mrsom - kako se nekad govorilo, a čuturu nalije vinom.
Po njegovom odlasku majka dugo zagleda mesto gde je sedeo ili ležao.
Traži nešto.
Nikad se ne zna kada će i kako On banuti! Kad će i kako iskušati ljude u dobru i zlu.

Ako upitam majku ko je On, znam da će se naljutiti. Pitam za nešto što je svakom jasno, ali mi, ipak, ne kaže ko je. Niti će, ikad.
 
Voleo sam kišna jutra, kada sam se budio kraj nje. Uživao sam da posmatram njeno nago telo, kako miruje. Pogled mi se uvek najviše zadržavao na njenim grudima....Gledao sam je tako, uvek uz prvu cigaretu, a onda bih ustao i otišao da skuvam kafu. Kad miris kafe napuni stan, ona bi se budila. Posmatrao sam je kako se lenjo proteže po krevetu. Potom bi ustala i poput gazele prošetala naga po sobi, a ruke provlačila kroz kosu. Obukla bi potpom moju majicu ili pak košulju, sela u fotelju, zapalila cigaretu i sačekala da donesem kafu. Nekada smo znali piti kafu do podneva, radeći usput mnoge druge slatke stvari. Uživao sam da gledam kako uvlaci dim cigarete. A osmeh?! Znala se užasno slatko i zarazno smejati. Sve naše noći bile su pune lude strasti, sa zadovoljnim smehom na licu smo spavali a ujutro kad bih otvorio oci i video tebe nasmejanu, sreca ne bi imala kraja.
A danas, retko je se setim...ali uvek kad ujutro stane kisa lupati ja se probudim i pogledam kraj sebe. Nema te, ne vidim tvoje nago telo gazele kraj mene. Ponekad, u tim kišnim jutrima, kao da čujemo tvoj glas: "Još sam tu...još sam u tebi....jos uvek te volim".
 
Odzvanjali smo pustim ulicama. Kako ovde ljudi ne zive nocu? Cudili smo se. Ogromnim trgom setali smo jureci farove, tamo negde na kraju bulevara. Punih stomaka. Tek se prejeli izvrsnog gulasa od pecuraka i spageta sa raznim sosovima, sladoleda od cokolade i vocne salate sa bananama i slagom i...uh dosta je, necu vise da pricam. Muka mi je.
Izbauljali smo smejuci se iz "La mame". Kakvo ime. Tu je bilo zabranjeno uzivati u hrani, jer bi, samo jedno produzeno mmmm u mammi, podsetilo naseg "prevodioca" na podoj :lol:.
Tako obesni obreli smo se pred rogovima. Skinula sam duksericu i kao toreador mahala, strogo, kukovima, uspravnog drzanja, otresito: He toro, he...Na svakom cosku videli smo krave. Ali ne ove nase seljacke. Evropske. Tek sisle sa izlozbenog podijuma. Sarene i disko. Zamisli kravu koja prelama svetlo u noci?! Probala sam ja i da je pomuzem, al rekose, pazi se da ne bude bik :lol:. A ko ce to u noci da ispipa...
I tako obesnim smehom stranog jezika privukosmo jedine zitelje noci, spodobe iz kojekakvih mracnih kutaka. Lagana jeza ubrzala nam je korake. "Ona" je prigrlila svoju tasnu grcevito, sapucuci: Ma samo mi je frka za pasos...A ebo te, pa i oni su u EU, koji ce mu moj tvoj pasos? Ja bih se, da sam na njegovom mestu, zabrinula za njegov :lol:. I grcajuci u suzama smeha, oslusnusmo njegovo mrmljanje, nerazumevanje, cudjenje valjda...A mi smo njih razumeli, ko onda kad nam je juce u prolazu nazdravio: Putana...a ja mu pozdravila majku, njegovu...
I onda smo spavali u svetlu neonske reklame. Ovolikim je slovima pisalo HOTEL. A osecala sam se ko da sam na cardaku ni na nebu ni na zemlji. Nestvarno. Od umora valjda.
 
10394_06.jpg
14531_00.jpg




U onoj pesmi o kraljevoj ženidbi s devojkom iz daleke i ne baš prijateljski naklonjene mu tazbine, čovek koji izbavlja kralja iz lukavo pripremljenih zamki - glavni junak - ostaje prerušen gotovo do samog kraja priče. Samo po nekim nagoveštajima može se naslutiti da se u ovom čobaninu krije sasvim druga ličnost. Ali, kada je potrebno rešiti i poslednju, najvažniju, najtežu zamku - zagonetku ( između tri slične, gotovo identične devojke prepoznati kraljevu izabranicu ) on će zbaciti otrcani čobanski ogrtač, i poput jutarnjeg sunca zasijati u punoj snazi i lepoti.
Jedino će se kraljeva nevesta usuditi da ga pogleda; jedno ogledalo stajaće naspram drugog, jutro naspram jutra, jedna lepota stajaće naspram druge.

Nisu mi se dopali ni trenutak, ni motiv zbog kojih junak iskoračuje iz sigurne i primamljive prerušenosti.
Mogao je još neko vreme da ostane prerušen, pomislio sam.
 
Znaš li da si moju kožu sekla noktima kao najoštrijim žiletima, ostavljajući najužasnije ožiljke na mom telu?!
Zubi ti nisu trnuli, kada si kidala na komade moje meso. Žvakala si ga. Uživala u njemu kao u najsočnijoj poslastici.
Svojim suzama, solila si svaku moju živu ranu koju si otvorila i izjedala.
Kosu si mi čupala. Pekla si mi očima.
Tvoje golo telo hranilo se mojim propadanjem, pripadanjem i predajom moje duše tvojoj.
Kažnjavala si i samu sebe. Gola, nadamnom, igrala si se svećama i kapala vreo, usijani vosak po grudima, čvrstim bradavicama.
Svaki tvoj uzdah, vrisak bio je tvoj ponos.
Umakala si svoje ruke u moju krv i mazala svoje telo, grudi, stomak, butine. Poput prave i jedine Amazonke.
Uimala si moju dušu koja ti se predala, bez i jedne namere, momenta da ti se odupre.
Ne vidim te. Izgrebala si moje lice. Moje oči, gledaju kroz tvoje. Čujem samo tvoj grohotni osmeh.

Prokleta bila, ljubavi moja. Jedina.
Srce moje više ne kuca. Oči ne vide. Krv ne teče mojim telom. Meso moje pojela si.

San...?!
Ne. Nije ovo san.
Da sam, ovo sanjao, ustao bih i probudio se srećan kraj tebe. Ovo je ipak moja istina.

Pojela si me, prokleta bila.
 
Pisao je mnogo i raskosno ali je i pametovao svima.Po raznim tribinama, casopisima i sl. Nekada vise nekada manje ali je pametovao. I yebi ga, ispada da je uglavnom bio u pravu.Mada ga nisu razumeli. Kao ove godine kod dodele nagrade za roman godine.Bio je ostre reci koja je znala da zaboli kada je prepoznju oni koji to nisu hteli. Meni se svidjao kao pisac ali i kao muskarac.Bio jetacno onakav, kako volim,visok, crn,muzevan,lep i pametan ,naravno.Mada me je,ustvari nervirao...zbog toga sto je voleo da iritira ljude, Znao je da kaze: Vidim svoj zivot kako se pruza preda mnom kao polje zrelog zita kroz sumorno vreme.Vise nisam u stanju da ga organizjem onako kao zelim.Mozda treba da umrem sada. Ko zna sta me ceka dalje u ovom nerazumevanju gde su svi Oni a nema Ljudi.Nemam nista osim ovo malo iskustva, a ono me je vec naucilo beskorisnosti svega, eto tome.Takvog sam ga upoznala...na cudan nacin svojstven samo njemu.
 
Bio je to neki ljubavni flm koji je gledao tog popodneva.Ako bi ga pitali koji i kakav tesko da bi znao da Vam kaze, Samo bi rekao : Sa krajem.Za njega su sve ljubavi imale kraj.. njegov kraj.The end .. kao na celuloidnoj traci. Izasavsi iz poluprazne sale udahnuo je svez vazduh koji je vetar donosio sa reke.Stajao je tako sa rukama u dzepovima cinilo se jos od 18-tog veka.Bio je u dilemi da li da ode do obliznjeg lokalnog kafica na pice i razgovore kojima se u glas objasnjavalo ono sto se nije dalo objasniti ili kuci da nastavi sa pisanjem svog najnovijeg romana u .. nastavcima kako je voleo da kaze.Stajavsi tako neodlucan odjednom je poceo da razmislja o radosti i o tome kako je lepsa kada je sa nekim delite.Bice da je sam sebe iznenadio ovim razmisljanjem jer mu onaj cuveni osmeh zadovoljstva koji se pojavio nije silazio sa lica cak ni kada je usao u stan. Imao je i jedan da kazem hobi.Voleo je da pise i dopisuje se sa nepoznatim ljudima.Zenama i muskarcima ali ipak najvise zanama...pisao je i razmenjivao sa njima mnogo toga sto bi ga interesovalo. Sa mnogima je vremenom postajao prijatelj kao na primer sa Luisom Amatom profesrorom na Univerzitetu u Limi i zaljubljenikom u padobranstvo.Ili pak ljubavnik sa mnogim zenama na ovim prostorima prakticnosti radi.Voleo je zene.Nisu nikada bile pogresne samo nisu uspele da budu njegove.Zvuci otrcano ali bile su njegova inspiracija, njegova hrana.Rovio im je po dusi i telu,hranio se njihovim sokovima terajuci ih potom na duge ozbiljne razgovore u dimu i viskiju koje one ili nisu htele ili nisu umele da vode,sto je bilo u vecini slucajeva.Da bi ih se potom odricao kao sto se sibicari nakon racije odricu svojoh kutijia sibica i kuglica od alumijijumske folije uz obavezno: Svega mi mrtvog ako je to moje...
 
Skuckaću na pragu tvojih snova
Iskopaću tvoje uspomene i zapisaću ih
Nagrišću ivice tvoje sujete
Izbalaviću kriške tvojih dogmi
Čuvaću te od senki i tvojih strahova
Halapljivo ću gutati i najmanju pažnju
Oglodaću i svaki tvoj pogled
Zalajaću svaki put, da te opomenem
Uješću te, kada mi naneseš bol
Ukopaću kosti i sećanja
I počeću da zavijam
...Tek da bi čuo kakvu si kuju
Imao kraj sebe...
:wink:

 
Dragi gospodine F. ,

istina je da je na mene red da napisem pismo, ali ja sam ga danas uporno ocekivala od Vas, iako sam znala da se to nece desiti. To mi je ostavilo nekakvu malu prazninu i ja sada ne znam o cemu bih pisala. Imam neki osecaj da ste danas bili jako zauzeti, ono bar nekim svojim brigama, pa me to blesavo osecanje unapred opominje da cu da Vas zamarati. Mozda me intuicija jednostavno vara. A mozda samo nesvesno hocu da sprecim bujicu pitanja koju bi vam postavila, da ne bih delovala previse detinjasto. Zato sam odlucila da ovo moje pismo bude liseno svakog dubljeg smisla. Nadam se da mi to necete uzeti za zlo. I moram nesto da vam priznam. Mene strasno uznemirava kada Vi vasa pisma nazivate mediokritetskim. Mislim, da Vi sami pustite i pijanog majmuna da se proseta vasim vijugama ( kao sto ja to sada upravo radim), vase pismo nikako to ne bi moglo da bude. U stvari, ja sada eksperimentisem. Pustam majmuna na slobodu, samo da bih videla sta cete mi vi na to odgovoriti. U tome je moja mala podlost, ali naprosto ne mogu da se obuzdam. Moram da Vam priznam, ja se trenutno smejem ovoj svojoj gluposti i to me silno zabavlja. Morate znati nesto o meni, mada sam to nagovestila. Ja sam jako detinjasta. Detinjarija izbija iz mene, htela ja to ne htela, a ja se pomalo pribojavam kako cete Vi to prihvatiti. Vi ste jednostavno u mojim ocima, bar onako kako ste do sada pokazali, jedno uzviseno ljudsko bice, izuzetno prefinjenog duha. Kao takvi, Vi morate biti osetljivi! S druge strane, ja se pribojavam da ne napisem nesto sto ce vam zvucati banalno, grubo, sto ce vam se uciniti kao fals nota u ovoj nasoj prepisci. Ja to ne bih volela da se desi. Al' opet bih volela da mogu u potpunosti sa Vama da ja budem ja. Medjutim, ako nastavite da stalno indirektno kritikujete svoja pisma, meni je to sasvim onemoguceno. I moja pisma ce izgledati ovako, potpuno blesavo. Mada sam i ovo ja i te kako. Bunim se, gospodine F.! Bunim se uvek, kada ne mogu da budem opustena u ophodjenju. I namerno ne stavljam nikakve pasuse, jer hocu da iz ovog lavirinta, mog pisma, izadjete, a da shvatite sta sam htela.

Laku noc,

Vasa gospodjica M.
 
Godinama sam, u časovima dokolice, tražio mog prerušenog junaka iz narodne pesme. Nažalost, bez uspeha.
Kao da se junak posle kraljeve ženidbe ponovo vratio u planinu, među ovce, gde su mu mećave i vetrovi zameli svaki trag.
Tek nedavno...došao sam do pesme, za koju je otac slutio da postoji, u kojoj se pojavljuje moj omiljen, prerušen junak.

Na vest o sudbonosnoj bitki između Turaka i Srba na Kosovu polju 1389-e, čobanin silazi s planine i pridružuje se srpskoj vojsci. Gine među poslednjima, kad su već pali gotovo svi slavni junaci.
Gorostasan i raskošno lep, sam na bojištu, među leševima na koje već kidišu gavranovi, zbacuje sa sebe grubu čobansku kabanicu i jurne prema najbližoj grupi turskih konjanika. Oni se ( nadaleko čuveni janičari što na konjima i obeduju i spavaju ) za trenutak zbune i ukoče pred tim cvetom koji niče i rascvetava se, pred tom žar-pticom koja im leti u susret, pred tim suncem koje ih zaslepljuje. No, to našem junaku nije ni bilo važno.
Ionako janičare nije video.

Tamo je bila o n a kojoj je hrlio u koštac ( ili zagrljaj - svejedno ), o n a pred kojom nije morao da se prerušava.
 
Moje ime je N.. i secam se jos kao mala da su svi govorili mojoj mami :”Bas Vam je slatka devojcica gospodjo”,sto je mene naravno izludjivalo.U pubertetu sam mislila da sam najruznije stvorenje na svetu i da mi je uloga ruznog paceta dodeljena za ceo zivot.Da bih naravno taman kada je trebalo i kada sam se prvi put zaljubila, postala svesna sebe i cuvenog preobrazaja u belog labuda.To je verovatno genetski jer moja majka je retko lepa zena i dan danas.Volela sam je do obozavanja ne samo sto je bila lepa vec autoritativna, sposobna i odlucna. Sem jednog perioda svog zivota kada sam je onako decije i naivno mrzela zbog baleta.Nisam volela balet na koji me je uporno i redovno vodila bez pogovora. Mrzela sam sve sto je imalo veze sa baletom.Sve moje decije ostajalo je u tim trenucima sa drugaricama i lastisem u parkicu ispred zgrade u kojoj smo ziveli.Moja majka je bila neumoljiva zeleci verovatno da ja budem ono sto je ona pocela a nije dovela do kraja iz zdravstvenih razloga.Trajalo je to prilicno dugo i ko zna dokle bi se moja mrznja prema njoj produbljivala kao i moje ocajanje u koje sam zapadala sve vise da se nije umesao moj predivni otac.Ni dan danas mi nije jasno kako je uspeo da slomi moju nesalomivu majku. Uglavnom sve vezano za balet od tada pa do danasnjih dana svelo se na povremene baletske predstave koje bih posmatrala iz loze u Narodnom pozoristu.Ipak gledajuci sa ove distance, moja majka moze biti zadovoljna u svakom slucaju. Taj umetnicki gen koji se provlacio kroz nasu porodicu generacijski ispoljio se kroz moje boje.Oduvek sam znala da cu biti slikar zato nisam ni volela balet niti ista drugo.Mada danas kada se po nekada povede razgovr o tome moja majka i dalje sa prekorom i prebacivanjem zbog prekinutog kaze:”Pricaj ti sta hoces, zahvaljujuci baletu stekla si toliko potrebnu grazioznost”.Na sta bih se ja nasmejala i sa puno ljubavi je cmoknula u obraz.
balerina9lp.jpg
..............................
candy4sb.jpg
 
Desetine upaljenih, mirišljavih sveća, bile su jedina svetlost u sobi. Miris vanile. Svuda po golim zidovima, oslikavale su se siluete i senke, raznih predmeta. Tišu je razbijala muzika, koja se čula, tek toliko da se može osetiti u srcu.
Glava mi je bila u tvome krilu. Tvoja ruka u mojoj kosi. Milovala si me, češkala. Sklopio sam oči, a dobro znam da si pratila i posmatrala konture mog lica. Prstima si šarala po mojim usnama. Osećao sam kako dišeš.
Upalila si cigaretu i povukla dim. Otvorio sam oči. Gledala si me, nasmejana. Pružio sam ruku i iz tvoje, uzeo cigaretu.
- Znaš - rekao sam - Šta će biti onog dana, kada nas više ne bude bilo?!
Tišina.
- Kada ne bude više ovih momenata, kada neću moći da držim svoju glavu u tvome krilu i uživam u našoj tišini?! Šta će se tada dogoditi, ako neko od nas ode? Ako napustimo jedno drugo. Da li će za nekog od nas nastupita, časovi očaja i bola ili ćemo sve hrabro podneti?
- Ludice...- rekla si - Znaš da se to nikada neće desiti.
- Ozbiljno tako misliš?!
- Da. Ozbiljna sam.
Povukao sam još jedan dim cigarete. Zamislio se nad ovim malim, kratkim razgovorom.
- Pričaj mi nešto - rekao sam joj.
- Šta?
- Šta god želiš...samo pričaj.
Nasmejala se.
- Dobro znaš da volim tišinu, kada sam sa tobom, u ovako kasnim satima. Ti, i kada ćutiš, znaš da govoriš. Nisu ti potrebne reči.

Uzela je čašu vina i ispila gutalj. Gledao sam je iz njenog krila, osećajući kako meškolji svoje noge. Nameštala se tako, kako bih je bolje video. Kako bi i njoj bilo lakše da me mazi i češka.
Uzela je još jedan gutalj vina. Nagnula se napred i ustima, punim vina me poljubila. Bio je to, zaista mokar poljubac.

...ne sećam se, šta se sve dešavalo posle. Znam da smo vodili ljubav, jako dugo. Dočekali smo jutro. Još jedno naše jutro.
Znam da je to bila još jedna noć, naše tišine.
 
ZASTO



uvijek pogodiš vrijeme, mjesto, baš taj trenutak...kada više ne mogu.
Nisam te željela razočarati, ali jesam, tako to ponekad samo biva, nema povratka, povratak nije isto što i ono prije, nekako se mijenjamo, rastemo, učimo i ne, ne mogu biti tamo gdje me samo ponekad poželiš, bit ću tu gdje ćeš me naći...nikada ili zauvijek...
dvije suprotno jednako jake riječi kojima se udaljavamo od sebe samih. Tužno. Smiješno.
Pričaj mi jer vrištim, ne ti šutiš štiteći vrhove nesuvislih misli.
Zagrli me - vrisnem, a praznina prostora kojim lebdim biva još praznija.
Ruke ne postoje da bi me grlile.
Prekidi samoće.
Biti tamo gdje hrpice ljudi možda šapuću riječi kojima se treba sporazumijevati. Ne čujem.
Samo stojim u tom prostoru tvoje sobe čekajući da me primiš.
Vodimo li ljubav tada?
Ne, pogledima se ispitujemo, nevjericom slušamo tišinu kojom onaj treći u nama priča.
Želim te.
Nije dovoljno jasna ta riječ koju još uvijek mogu izgovoriti.
Dodirom mekih ruku postavljaš granice mojeg i svojeg užitka.
Opipavamo tijela koja čak i stranci znaju, a mi sami nikako.
Udarcem jedne ruke rasprši zidove kojima me držiš tamo gdje me nema.
Nedostaješ koliko i postojiš jer sam te tako zamislila svojim dovoljno brzim mislima da nestaneš.
Uhvati kap kojom suza klizi.
Obraz neki. Nije moj, poljubi.
Pobjegni još jednom, vrati se potpuno snen. Ušuti šutnjom kojom me ujutro jedino ti možeš probuditi i ostani večeras još jednom u tihim kutovima moje sobe jer te skrivam od drugih.
Voljeti je tako lako, još lakše od svega je približavanje tijela čežnjom kojom žudim...drhtaj, jasan, dovoljan, jedan. Uđi, vrata su otvorena sasvim, pustoš je pojam bez oblika.
Oblicima stvaramo sreću za dvoje, jedno i ono treće. Negdje još danas sjetit ću se tebe. Sutra više ne. Samo tragovi snova, mašte i svih onih dovoljno dugih noći ostat će u nama.
Nago tijelo, zgrčeno nema snage. Upornost je davno iščezla, zašto? Odgovori, ako možeš?
Poželjeti, dati i imati nije isto, ali ipak se ponekad nađu.
Puštam te, ali ne dovoljno blizu.
Otkrij, sakrij, uništi, takav je neki valjda red?



(just4me)
 
ruza18gg.gif


Tišina​



Ako ikada odeš,


ostavi
vrata duše odskrinuta
da se makar kroz daljinu
ugijati mogu
kao beskućnik na plamenu svijeće.

Ako ikada odeš,

ostavi
širom otvorene oči
da se makar u tapkanju mraka
dalekoj svjetlosti
kao grešnik klanjati mogu.

Ako ikada odeš,

ostavi
stope na snijegu
da se makar u topljenju sunca
po nevidljivim tragovima
kao prokletnik orjentisati mogu.

Ako ikada odeš,

ostavi
tišinu svemira
da se
za smrt pripremiti mogu.
​




​




Jovica Letic​




​
 
Volim svet oko sebe i one fine, tihe, tradicionalne ljude.Uvek ih posmatram sirom otvorenih ociju i nekako puna srca.Sve preko toga tipa pljuvanja,psovanja,podrigivanja ne mogu da prihvatim. Kao ni “mirise mi domovine”obojene pink bojom u vidu sljastece garderobe,izbacenih sisa,loseg ukusa i pesama, preprzenog crnog i belog luka u jelima koje ljudi jedu generacijski na ovim prostorima noseci ih svuda sa sobom a potom se bezdusno unose jedni drugima u lice ispustajuci svoje jelovnike kroz usta i neoprana tela uz vec decenijski: koliki je danas kurs? Isto tako sam uvek ostajala bez odgovora na pitanje kako opstaju na ovim prostorima cuvena imena kao sto su: Sanel, Loran,Dior i moj omiljeni...Bvlgari.. ne zato sto su juveliri, vec zato sto znaju da pronandju pravu notu za pravu zenu. Mislim, obuci i nositi jedan Sanel kostim uz par kapi napr.Miss Dior ili plavog Bvlgarija i bisernu ogrlicu.. to je umetnost,sarm i elegancija.I ako se to ne zna,onda se to uci.Baka mi je pricala da su nekada u ONOM njenom Beogradu postojale skole za Mlade dame i da je nju njena majka a moja pra-baba, redovno slala na ucenje lepim manirima i jos mnogo cemu da ne nabrajam.Danas kaze moja baka ove mlade devojke nista ne znaju,ni dugme da usiju.”Eto i ti”; obracala mi se cesto sa prekorom.”Od kada nisi uzela u ruke onaj beli vez sto sam te ucila,da zavrsis”.!..Obicno bih joj odgovorila:”Zavrsicu Bako, zavrsicu”.. ni sama ne znajuci kada ce taj dan doci,uvek uz grizu savest sto je lazem i ne uspevam da joj objasnim da od obaveza druge vrste ne stizem da se bavim tim lepim i starinskim radovima....

bvlzanet9mr.jpg
 
Vratila sam se zadovoljna prilicno kasno sa koncerta cetiri harfe koji je odrzan u Domu Jna.Nije mi se spavalo i nakon sto sam se presvukla sela sam da pogledam postu.Tada sam ugledala njegovo pismo. Za trenutak nisam znala od koga je tacno ali sam se ubrzo setila.Cula sam za njega.Citala sam u novinama onomad, pisalo je nesto vezano za njega ali nisam mogla da se setim sta. Citajuci pismo po glavi mi se vrzmalo pitanje: Zasto Ja?? ne znajuci za njegov manir.Odgovorila sam mu isto vece..I.kao sto sam vec rekla .. tako smo se upoznali.
“Volim da te posmatram dok slikas”...Potpuno i nevino utones u platno i boje toliko da budes nesvesna vremena i prostora oko sebe ali si i u tim trenucima moja, samo moja,znas to i sama malena.I tada te vidim onakvu kakvu te volim.Urezao sam te slike u moja secanja.Neizbrisive su”.. govorio mi je to ono vece kada smo proslavljali proglasenje njegove knjige za roman godine.Potpuno zasluzeno, verujte mi ..”Tebi mogu da zahvalim. govorio je dalje.Naucila si me da volim, da spoznam smisao blagosti i strpljenja....”.
Znala sam da ce otici posle ne znam koliko vremena koje smo proveli zajedno. Cini mi se za ceo jedan zivot toliko je bilo ispunjeno to zajedno sto smo bili.Znala sam to negde u podsvesti.On je bio od onih koji odlaze kada dodje kraj.Ne nas.. ne moj, vec njegov kraj.Kako i kada ga on zamisli.Mrzela sam ga zbog toga i jos pride sto je uradio nesto sto nikada pre nije.Odlucio je sam.Mene nista nije pitao. Nisam plakala,nisam molila, nisam pitala ono cuveno ..zasto? A zelela sam.Ocajanje ostavljene zene me je sve vise obuzimalo.”Ne ostavljam te,milice.Samo moram da odem na neko vreme”.Milice ili Malena tako me je zvao.Retko je izgovarao moje pravo ime. Bila sam utrnula od neke hladnoce koja me je obuzela tako da sam jedva skoro cvokotajuci zubima prosiktala:” Lazes”! Posle ne znam koliko vremena od njegovog odlaska vratila sam se slikanju prisecajuci se da sam mu ustvari tada htela reci da ne zaboravi da su sreca i radost jaci kada se sa nekim dele, ne znajuci da je on o tome razmisljao jos pre ...davno pre nego smo postali jedno.I dalje sam ga volela...

yellowrose9cs.jpg
​
 
Popodnevni razgovori

Već godinu, možda i dve, Lazar spava samo sa tuđim ženama. Nisu baš sve udate, ali su uven na neki način vezane za druge muškarce.

Veoma brzo, one upoznaju svoje mladiće, verenike ili muževe sa Lazarom, ovi ga 'odobre' i okarakterišu kao bezopasnog. Ni tračka ljubomore. Jedna devojka, koja je veoma vezana za svog verenika čak mu je rekla: - Kad spavam s tobom, ne varam ga. Neko drugi bio bi prevara, ti ne.

Njen verenik, inače, voli da povremeno svrati do Lazara na čašu vina. Tad razgovaraju o politici, literaturi, muzici.

Ima u tome nekog perverznog zadovoljstva, ponekad.
 
Sva sam danas uzbudjena i uplasena da nesto ne krene po zlu.Proveravala sam svaku sitnicu po sto puta .Jos 2 sata pred otvaranje izlozbe.Sve je bilo u savrsenom skladu. Vreme, mesto,Ja,slike obesne po belim zidovima galerija osvetljene reflektorkama.Tiha muzika i jedna od svih ostalih slika. Stajala sam i posmatrala je.Nazvala sam je Neodsanjan. Secam se koliko sam se premisljala da li da uopste naslikam taj san.Proslo je vec toliko a sve je jos uvek bilo zivo u meni.Svaka rec,dodir.Citala sam skoro intervju sa njim u jednom nasem nedeljnom casopisu nakon sto se vratio iz Juzne Amerike na promociju svog novog romana koji je nedavno izasao iz stampe.”Hoces ga procitati”? pitala me je Marina, moja dugogodisnja prijateljica i kako je ona znala da kaze moja “kuma na sveti nikad” Kada sam je pitala sta joj to znaci,odgovorila je: “Nista, bas nista.To mu dodje kao obicno sr..Kako si pocela bicu ti ja kuma zaista na sveti nikad.” ”Pogledaj Kacu. Drugi put se udaje.Neunistiva je.Sredjuje riba sebi zivot svaki put i boli je uvo. A ti? Ko ljubavni roman si.Ides mi na zivce vise.” ?? “Procitacu ga ima vremena” odgovorila sam. I oladi malo, sta ti je? U tom intervju koji je dao neposredno nakon povratka, nije komentarisao naziv romana ni sta predstavlja samo to jedno slovo N u naslovu...Uvek je bio svoj i neobican.


Volim Kandinskog
.
kandinski6vy.jpg
 
Nasmejala sam se i krenula ka... Stajao je na vratima galerije....Skamenila sam se.
”Od kada stojis tu? jedino cega sam se setila da ga pitam tog trenutka.
“Ne mnogo,cekao sam da zavrsis gledanje te slike i okrenes se. Kako si"?
“Super” rekoh a knedla mi se skupljala u grlu zajedno sa zeljom da me zagrli. Ne,rekla sam u sebi,neces.Budi Skarlet O`Hara do kraja i o tome razmisljaj sutra.Kakva glupa patetika....
“Bila si vredna,imas dosta radova” nastavio je bez pardona.
Cutala sam plaseci se da me glas ne izda a u sebi sam ponavljala, gusko,..reci nesto.Nekako procistih grlo i rekoh: “Da radila sam prilicno. Ti znas mene...Vidim i ti nisi gubio vreme.”
“Nisam, pisao sam intezivno i naporno”.delovao je umorno
“Reci mi ..krenuh hrabro..da li te je tvoje iskustvo tamo jos necemu uspelo nauciti sem one beskorisnosti svega koju si osecao .. nekada”?
“To nije bilo nekada.. to je bilo juce.. kada sam otisao... i to nije imalo nikakve veze sa tobom”..
“U redu juce. A danas” ? nastavila sam jos hrabrije.
“Danas te volim isto kao juce i kao sto cu te voleti sutra .Vratio sam se da ostanem.Ovde je sve sto mi je potrebno.Dalje ne mogu i ne zelim sam da sanjam nas san.”
“Opet donosis odluku bez mene ne pitajuci me nista”..rekoh promuklim glasom
“Ne zavaravaj nas oboje , malena i ne zamagljuj stvari. Sve sam magle razbistrio i kristalno jasno vidim daleko naped za nas.”

perfectyellowrose4co.jpg
​
 
Cela je grupa bila nekako kompaktna, samo je on strcao. Svojom neobicnom pojavom uzasno je privlacio paznju. Ali tu nije bilo niceg privlacnog zapravo, samo potpuno "njegovog". Prilicno visok, sa nekakvom grbetinom na ledjima. Poremecenog pigmenta, sarene koze glave i ruku, potpuno prozirnih trepavica u crnoj majci i crnim pantalonama, koje su jos vise gotovo sablasno isticale njegovo ionako neprirodno, prenaglaseno belilo. Nije mi jasno zasto je izabrao bas tu majcu razdrljenog okovratnika i te pantalone, crne u osnovi, ali posle sestog dana sasvim sive i zasto ih je izabrao sest dana. A nije bio siromasan. Kazu da je cesto putovao. Licio mi je nesretnik na Zvonara Bogorodicine crkve. Prikacio bi se uz nesretnu Herminu i vodala ga je poput malog deteta skroz plava oko vrata. Ubrzo smo shvatili da je njegova spoljasnjost u stvari odraz iste takve unutrasnjosti. Najblaze receno nakaradne. I znam da nije lepo, poceli smo da ga izbegavamo. Bilo je neceg sablasnog a opet tako prizemnog u njemu. Strani su turisti mislili da je on jedan od eksponata u muzeju, a njemu je paznja godila. Mozda bi i duze ostajali da ga zagledaju, da sest dana mukotrpnog puta u istoj, ali ne sasvim istoj odori, nije ostavilo traga. Tkanina se nekako opustila i razdrljila jos vise, a i miris je bio sasvim drugaciji. Miris zbog koga smo ga prozvali Martin. Slicnost sa Smrdljivim Martinom nikako nije bila slucajna. Ubrzo niko nije ni znao kako se on zapravo zove. Prvo bi osetili miris, a onda bi i bez osvrtanja znali da je on tu, u blizini. Kao da se trudio da ispravi i ono malo sto je majka priroda bila blagonaklona prema njemu. Mucio je nas, muceci sebe. I cudno uzivao vec treci put.
 
Bila sam na izgled mirna a u meni je sve kljucalo.Da li je ovo slucajno bajka? Nije, jer bajke su moguce samo ako se u njih veruje.Pocela sam da osecam nervozu u stomaku trazeci neki znak, nesto opipljivo sto ce me uveriti da ovo nije ni san.I doslo je u vidu njegove ruke.Ne secam se kada mi je prisao sasvim blizu ali sam osetila njegov dodir po obrazu.Zadrhtala sam.
“Hocemo li onda”izgovorio je to kao nesto najnormalnije na svetu,ostavljajuci mi ovog puta ipak mogucnost odluke.
Klimnula sam glavom gledajuci ga pravo u oci. Videla sam se u njima i znala sam da govori istinu. Ustvari... iskreno..nikada nije ni lagao.
“Jel gotovo vise”- trze me Marinin zvonki glas dok je ulazila u galeriju.
”Cekam skoro sat vremena napolju sa ovim flasetinama viskija, smrzoh se” ..
“Znala si” ? rekoh sa smeskom
“Aha, pa sta mislis ko mu je rekao za izlozbu danas i sve drugo” ..cerekala se zadovoljno otvarajuci flasu.
“Da drmnemo po jedan suv u to ime” rece, trpajuci nam case u ruke.”A posle idemo na klopu kod Sindjelica.Kao u stara vremena...aaah"?

klimtgustav1uv.jpg
..
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top