quentin
Iskusan
- Poruka
- 6.001
Ja sam baš htio napisati da se meni i kad sam prvi put čitao Hazarski rečnik činilo da je napisan na kineskom.
Sve je tu OK, to jeste vrhunska umjetnička književnost, ali, što kažeš, nije po mom ukusu.
Milorad Pavić
- Začetnik teme Peer Gynt
- Datum pokretanja
Ja sam baš htio napisati da se meni i kad sam prvi put čitao Hazarski rečnik činilo da je napisan na kineskom.
Sve je tu OK, to jeste vrhunska umjetnička književnost, ali, što kažeš, nije po mom ukusu.
Dragoljub69
Buduća legenda
- Poruka
- 26.825
Tek drugo čitanje Hazarskog rečnika je pravi doživljaj jer omogućuje povezivanje udaljenijih priča...
Inače je veoma inteligentno napisano...Malo je ,ustvari,takvih primera u književnosti...
Servantes,Šekspir,T Man...To je nivo po meni...Mada ni meni se ne sviđaju niske strasti koje budi
primitivnijim čitaocima...Mislim da Paviću to i nije bio cilj već sredstvo...
Nešto kao Hegelu fenomeni duha...
Kao odrasli primer postmodernog dela srpske književnosti-reprezantativno delo...
Srbi treba da se ponose Pavićem književnikom!
Inače je veoma inteligentno napisano...Malo je ,ustvari,takvih primera u književnosti...
Servantes,Šekspir,T Man...To je nivo po meni...Mada ni meni se ne sviđaju niske strasti koje budi
primitivnijim čitaocima...Mislim da Paviću to i nije bio cilj već sredstvo...
Nešto kao Hegelu fenomeni duha...
Kao odrasli primer postmodernog dela srpske književnosti-reprezantativno delo...
Srbi treba da se ponose Pavićem književnikom!
Rudjer
Iskusan
- Poruka
- 5.513
Interesantna knjiga, samo ima previše fantazije za moj ukus.
Urvan Hroboatos
Veoma poznat
- Poruka
- 13.228
Pa ne znam. Meni je Pavić pisac lažne dubine. Iako ne hajem previše što
iskusni autori kažu o djelima koja su polučila neku reputaciju, nije mi bilo krivo
kad sam pročitao da u i Pekić i Kiš- a oni jesu značajni autori, obojica-
jednostavno šutnuli "Rečnik.." kao kaototičnu, dosadnu, a još pritom
loše pisanju knjigu (Kiš je podvlačio neki trivijalni pridjev, i kad bi naišao na njega
više puta, odvalio bi autora).
No, nije to ono glavno. Veliki ostvaraji fikcionalne proze daju ili
emocionalni intenzitet, ili mudrost, ili žive likove, ili nezaboravnu
atmosferu, ili-..u svakom slučaju, nešto univerzalno po čem je svijet
drugačiji nakon čitanja. To se odnosi kako na Eshila ili Shakespearea, tako
na Prousta ili Whitmana.
Pavić mi, na ovoj razini, izgleda kao autor koji je, zbog više razloga,
postao u nekom vremenu popularan i izgorio. Takvih bljeskova "kultizma"
ima i danas (Eco, Pynchon,..), a bilo je i prije (John Barth, a rekao bih i dobar dio Nabokova).
Razlozi su vjerojatno u ezoteriji za mase (čitati Henryja Corbina, Mircea Eliadea,
Hans Jonasa, Moshe Idela, E.R. Doddsa, Titusa Burckhardta, Gordona Whitea, Carol Zaleskie,
Ioana Culianua, ...a manje Evolu, Hamvasa i sl.). Pavić je pametno sprtljao ezoteru i priču,
dok mu je mudrosni i emocionalni segment ostao šupalj kao Poglavnikova glava.
Pravi je kriterij preživljavanje. Po meni, vrlo znatni-i podcjenjeni - srpski pisci zlatnoga doba
od 1950ih do 1990ih bijahu Davičo, Tišma, Kiš, Pekić, Bora Ćosić, pa i Dobrica na nekom broju stranica,
dok su Pavić i čudak Bulatović (bili) precijenjeni, i vrijeme slaže sve na svoje.
Pynchona i slične ni sad ne čitaju, a igrarije kao Grassov "Limbur" jednostavno
nisu ozbiljna stvar. Jedno su zahtjevni autori kao Broch ili Cormac McCarthy, a drugo
konstruktori iza kojih ostaju romani kao zahrđali, napušteni bageri....
Rayela
Legenda
- Poruka
- 71.814
Lepo je da si se setio Tishme. Njegova Knjiga o Blamu je remek delo nase ( yu) knjizevnosti.
Roman u kome niko ni za koga nema sazaljenja., na vrhuncu stradanja , u jednom trenutku se ima sazaljenje samo za pse.
Vecina je pred deportaciju svoje pse dala Nejevrejima na cuvanje, ali ipak bilo je pasa koji su ipak pratili redove koji se odvode
na likvidaciju i nacine strasnu emocionalnu zbrku i nered
i kod obih sto odvode, ali i samih Jevreja koji su se krili da ih sopstveni psi ne bi prepoznali i da ne bi nastradali ili tugovali.
Davno sam citala tu knjigu a ostavila je utisak na mene za ceo ( moj) zivot.
@Dragoljube
Mozda je razlog moje odbojnosti prema Pavicu bas taj sto je mnogo srbovao.
Dragoljub69
Buduća legenda
- Poruka
- 26.825
Što možda...Zato je tu drugo čitanje...Ako smogneš snage-duša će ti biti veća...
Pavićev Hazarski rečnik je nesrećno datiran kad i uzlet velikosrpskog hegemonizma i ne
treba biti veliki filozof pa videti da je tu stavljen znak jednakosti u većini čitanja na ovim
prostorima...A ja sam uveren da to Pavića nije interesovalo-to mu je puki postmoderni eksperiment
i čak i cinizam pogdegde provejava.
Što se tiče Tišme i čivuta-pa i ja sam po babi taj... Čika Aca je nama novosađanima bio,
a u duši i ostao,najdraži sugrađanin...Pravi gospodin...
Pavićev Hazarski rečnik je nesrećno datiran kad i uzlet velikosrpskog hegemonizma i ne
treba biti veliki filozof pa videti da je tu stavljen znak jednakosti u većini čitanja na ovim
prostorima...A ja sam uveren da to Pavića nije interesovalo-to mu je puki postmoderni eksperiment
i čak i cinizam pogdegde provejava.
Što se tiče Tišme i čivuta-pa i ja sam po babi taj...
Čika Aca je nama novosađanima bio,a u duši i ostao,najdraži sugrađanin...Pravi gospodin...
Rayela
Legenda
- Poruka
- 71.814
Što možda...Zato je tu drugo čitanje...Ako smogneš snage-duša će ti biti veća...
Pavićev Hazarski rečnik je nesrećno datiran kad i uzlet velikosrpskog hegemonizma i ne
treba biti veliki filozof pa videti da je tu stavljen znak jednakosti u većini čitanja na ovim
prostorima...A ja sam uveren da to Pavića nije interesovalo-to mu je puki postmoderni eksperiment
i čak i cinizam pogdegde provejava.
Što se tiče Tišme i čivuta-pa i ja sam po babi taj...
a u duši i ostao,najdraži sugrađanin...Pravi gospodin...
Pa ti znas da je moja dusa, ako ne velika, barem siroka.
Pokusacu jos jednom.
gost 39034
Elita
- Poruka
- 20.782
bila sam odusevljena kada sam ovo prvi put procitala sa 17 godina
sa 20 i nesto mi se cinila kao dobro osmisljena i napisana knjiga i nista vise
sada sa 40, ne mogu da se nateram da je ponovo procitam
nikobit ein
Početnik
- Poruka
- 42
imalu su najbrze brodove a jedra šuplja poput ribarskih mreža?
Kako!? ... rekli su:
Mi u naša jedra ne hvatamo vjetar već nešto drugo.
nikobitein.blogspot
Kako!? ... rekli su:
Mi u naša jedra ne hvatamo vjetar već nešto drugo.
nikobitein.blogspot
PetarSamotnjak
Starosedelac
- Poruka
- 177.845
U istoriji književnosti ima dosta knjiga koje su bile slavljena u jednoj, dve generacije, koje su bile vrhovi književnosti svog, doba deset, dvadeset, trideset godina, pa su, vremenom, otišle u "drugi plan", a većina i pod veo zaborava.
Malo je pisaca koji su imali slavu kakvu je, izmedju dva svetska rata, imao Bruno Traven, a danas za njega skoro i da ne znaju ni u rodnoj Nemačkoj, ni u Meksiku, gde je živeo i stvarao.
I sudbina Milorada Pavića i "Hazarskog rečnika" iz te je priče.
Malo je pisaca koji su imali slavu kakvu je, izmedju dva svetska rata, imao Bruno Traven, a danas za njega skoro i da ne znaju ni u rodnoj Nemačkoj, ni u Meksiku, gde je živeo i stvarao.
I sudbina Milorada Pavića i "Hazarskog rečnika" iz te je priče.
Čudesni svetovi Milorada Pavića
Milorad Pavić za sebe je govori da je "rođen u znaku Vage, podznak Škorpija, po astečkom horoskopu Zmija", a zemaljsko vreme njegov dan rođenja smešta u Beograd, 15. oktobra 1929. godine. Bio je srpski prozni pisac, istoričar srpske književnosti od 17. do 19. veka, stručnjak za barok i simbolizam, prevodilac Puškina i Bajrona, profesor univerziteta, član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1991. godine do smrti.
O Miloradu Paviću
Milorad Pavić je u životu bio disciplinovan, naročito prema svojim obavezama. Odrastao je na Voždovcu. Kaže da se sa radošću seća lepe ulice u kojoj je odrastao i dece sa kojima se igrao. Nije odlazio u kafane i nije se dobro snalazio u takvoj sredini, ali kada su ga prijatelji vodili, oni su o njemu brinuli.
Prvi period njegovog života obeležila je muzika, pošto je studirao na muzičkoj akademiji. Vežbao je po sedam sati violinu, a želeo nešto drugo. Želeo je da bude pisac i naredni period života posvetio je nauci o književnosti, ali pošto mu nisu dozvolili da doktorira na beogradskom univerzitetu, doktorirao je na Sorboni. Počeo je da piše u ranoj mladosti, ali ono što je on pisao, nije bilo interesantno izdavačima.
Tako slobodno možemo reći da se njegov život deli na dva dela, na pre i posle slave. Kako je i sam govorio, do pojave "Hazarskog rečnika", on je bio najnečitaniji pisac kod nas, a nakon toga, jedan od najčitanijih. Srećan je što je za života dobio priznanje za svoj rad i kod nas i u inostranstvu. Celoga života težio je da bude ono što je na kraju postao, ne violinista, ne profesor književnosti, nego pisac.
Žalio je što nije imao vremena za decu, knjige su mu krale to vreme i to mu je bio nerešen životni zadatak. Dva puta se ženio. Jasmina Mihajlović, pisac i književni kritičar, je ostala njegova ljubav i predubeđenja sredine i razlika u godinama, nisu uspeli da ga razdvoje od nje.
Milorad Pavić – delo
Pavića pamtimo kao romansijera, pripovedača, pesnika i dramskog pisca. Njegova dela su našla svoje mesto na policama biblioteka u čak 80 različitih prevoda. Za svoj doprinos u oblasti književnosti, ovaj inovator nelinearne i interaktivne proze, više puta je predlagan, a dva puta nominovan za Nobelovu nagradu, koju, nažalost, nije dobio. Bio je redovni profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, a u periodu od 1977. do 1979. bio je dekan.
Prva objavljeno Pavićevo delo bila je knjiga pesama "Palimpsesti", a zatim slede stručni radovi "Istorija srpske književnosti baroknog doba" i "Vojislav Ilić i evropsko pesništvo". U ovim vremenima, kada je još bio nepoznat srpskoj i svetskoj javnosti, objavljuje zbirku pesama "Mesečev kamen" 1971. godine, a prvu zbirku priča "Gvozdena zavesa" 1973. Slede knjige priča: "Konji svetoga Marka", "Ruski hrt", "Nove beogradske priče", "Duše se kupaju poslednji put".
Kvartet romana
Konačno priznanje i pažnju javnosti stiče objavljivanjem "Hazarskog rečnika" 1984. godine. Često opisivan kao "roman-leksikon u 100.000 reči", dobio je odbravanje publike i kritičara koji su ga smestili u najznačajnija prozna dela s kraja XX veka. U ovom delu, kroz tri knjige i dva primerka (ženski i muški), ne govori se samo o nestalim narodima i tradicijama, i raspravi između tri najveće religije: judaizma, hrišćanstva i islama. "Hazarski rečnike" protkan je pričom o životu i tajnama koje život krije, ljudskim osećanjima, istoriji, umetnosti i savremenosti, razlikama između ženskog i muškog poimanja vremena i prostora, suptilnim razlikama u odnosu ova dva pola prema svemiru, ali i o budućnosti savremenog sveta i večitoj utopiji o ujedinjenju država i nestanku naroda.
Kritičari su Pavića opisivali kao pisca čudesne imaginacije i predvodnika evropske postmoderne. Prema rečima autora Časlava Đorđevića, Pavić je evropski Borhes jer u svojim delima – unoseći u njih naučno i fantastično – oblikuje prozne forme i umetničke svetove koji ne prestaju da zbunjuju i plene čitaoce svuda u svetu.
U narednim godinama objavljuje romane "Predeo slikan čajem", "Unutrašnja strana vetra", pa "Poslednja ljubav u Carigradu" (priručnik za gatanje), "Kutija za pisanje", zbirke priča, knjigu posvećenu Beogradu "Kratka istorija Beograda", radove iz istorije srpske književnosti, a sa dolaskom novog medija, na internetu objavljuje interaktivne drame i priče.
Preminuo je u Beogradu 30. novembra 2009. od posledica infarkta. Sahranjen je u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu. U ime Srpske akademije nauka i umetnosti od njega se pozdravnim govorom oprostio potpredsednik Nikola Tasić, a u ime Krunskog saveta i Odeljenja za jezik i književnost SANU Svetlana Velmar-Janković. Milorad Pavić je ostvario svoj životni san. Bio je pisac i doživeo priznanje za svoja dela za života.
"Šta osvetljava naše snove koji se dešavaju u potpunoj pomrčini, iza sklopljenih očiju? Sećanje na svetlost koje više nema ili svetlost budućnosti koju kao predujam uzimamo od sutrašnjeg dana, mada još nije svanulo?" M. Pavić, "Hazarski rečnik".
Jelena Tepavac
Milorad Pavić za sebe je govori da je "rođen u znaku Vage, podznak Škorpija, po astečkom horoskopu Zmija", a zemaljsko vreme njegov dan rođenja smešta u Beograd, 15. oktobra 1929. godine. Bio je srpski prozni pisac, istoričar srpske književnosti od 17. do 19. veka, stručnjak za barok i simbolizam, prevodilac Puškina i Bajrona, profesor univerziteta, član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1991. godine do smrti.
O Miloradu Paviću
Milorad Pavić je u životu bio disciplinovan, naročito prema svojim obavezama. Odrastao je na Voždovcu. Kaže da se sa radošću seća lepe ulice u kojoj je odrastao i dece sa kojima se igrao. Nije odlazio u kafane i nije se dobro snalazio u takvoj sredini, ali kada su ga prijatelji vodili, oni su o njemu brinuli.
Prvi period njegovog života obeležila je muzika, pošto je studirao na muzičkoj akademiji. Vežbao je po sedam sati violinu, a želeo nešto drugo. Želeo je da bude pisac i naredni period života posvetio je nauci o književnosti, ali pošto mu nisu dozvolili da doktorira na beogradskom univerzitetu, doktorirao je na Sorboni. Počeo je da piše u ranoj mladosti, ali ono što je on pisao, nije bilo interesantno izdavačima.
Tako slobodno možemo reći da se njegov život deli na dva dela, na pre i posle slave. Kako je i sam govorio, do pojave "Hazarskog rečnika", on je bio najnečitaniji pisac kod nas, a nakon toga, jedan od najčitanijih. Srećan je što je za života dobio priznanje za svoj rad i kod nas i u inostranstvu. Celoga života težio je da bude ono što je na kraju postao, ne violinista, ne profesor književnosti, nego pisac.
Žalio je što nije imao vremena za decu, knjige su mu krale to vreme i to mu je bio nerešen životni zadatak. Dva puta se ženio. Jasmina Mihajlović, pisac i književni kritičar, je ostala njegova ljubav i predubeđenja sredine i razlika u godinama, nisu uspeli da ga razdvoje od nje.
Milorad Pavić – delo
Pavića pamtimo kao romansijera, pripovedača, pesnika i dramskog pisca. Njegova dela su našla svoje mesto na policama biblioteka u čak 80 različitih prevoda. Za svoj doprinos u oblasti književnosti, ovaj inovator nelinearne i interaktivne proze, više puta je predlagan, a dva puta nominovan za Nobelovu nagradu, koju, nažalost, nije dobio. Bio je redovni profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, a u periodu od 1977. do 1979. bio je dekan.
Prva objavljeno Pavićevo delo bila je knjiga pesama "Palimpsesti", a zatim slede stručni radovi "Istorija srpske književnosti baroknog doba" i "Vojislav Ilić i evropsko pesništvo". U ovim vremenima, kada je još bio nepoznat srpskoj i svetskoj javnosti, objavljuje zbirku pesama "Mesečev kamen" 1971. godine, a prvu zbirku priča "Gvozdena zavesa" 1973. Slede knjige priča: "Konji svetoga Marka", "Ruski hrt", "Nove beogradske priče", "Duše se kupaju poslednji put".
Kvartet romana
Konačno priznanje i pažnju javnosti stiče objavljivanjem "Hazarskog rečnika" 1984. godine. Često opisivan kao "roman-leksikon u 100.000 reči", dobio je odbravanje publike i kritičara koji su ga smestili u najznačajnija prozna dela s kraja XX veka. U ovom delu, kroz tri knjige i dva primerka (ženski i muški), ne govori se samo o nestalim narodima i tradicijama, i raspravi između tri najveće religije: judaizma, hrišćanstva i islama. "Hazarski rečnike" protkan je pričom o životu i tajnama koje život krije, ljudskim osećanjima, istoriji, umetnosti i savremenosti, razlikama između ženskog i muškog poimanja vremena i prostora, suptilnim razlikama u odnosu ova dva pola prema svemiru, ali i o budućnosti savremenog sveta i večitoj utopiji o ujedinjenju država i nestanku naroda.
Kritičari su Pavića opisivali kao pisca čudesne imaginacije i predvodnika evropske postmoderne. Prema rečima autora Časlava Đorđevića, Pavić je evropski Borhes jer u svojim delima – unoseći u njih naučno i fantastično – oblikuje prozne forme i umetničke svetove koji ne prestaju da zbunjuju i plene čitaoce svuda u svetu.
U narednim godinama objavljuje romane "Predeo slikan čajem", "Unutrašnja strana vetra", pa "Poslednja ljubav u Carigradu" (priručnik za gatanje), "Kutija za pisanje", zbirke priča, knjigu posvećenu Beogradu "Kratka istorija Beograda", radove iz istorije srpske književnosti, a sa dolaskom novog medija, na internetu objavljuje interaktivne drame i priče.
Preminuo je u Beogradu 30. novembra 2009. od posledica infarkta. Sahranjen je u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu. U ime Srpske akademije nauka i umetnosti od njega se pozdravnim govorom oprostio potpredsednik Nikola Tasić, a u ime Krunskog saveta i Odeljenja za jezik i književnost SANU Svetlana Velmar-Janković. Milorad Pavić je ostvario svoj životni san. Bio je pisac i doživeo priznanje za svoja dela za života.
"Šta osvetljava naše snove koji se dešavaju u potpunoj pomrčini, iza sklopljenih očiju? Sećanje na svetlost koje više nema ili svetlost budućnosti koju kao predujam uzimamo od sutrašnjeg dana, mada još nije svanulo?" M. Pavić, "Hazarski rečnik".
Jelena Tepavac
Pavić je pisac za pisce. . .
~~Knjige su slikana pamet.
~~Sećanje nema svuda u nama isto godina.
~~Ne pada svuda kiša – ponegde padaju i kišina deca.
~~Kad smo siti možemo postiti.
~~Mudrost ne koristi čoveku mnogo.Mudri ljudi ne odu dalje od glupih
za onoliko koliko su pametniji, nego mnogo, mnogo manje.To je zato što
u životu nema prostora da se ode daleko.Raširiš ruke i eto jedne šake
na Suncu, a druge u magli. . .
~~Pazite kada spavate! Ovde kažu da čovek svake noći u snu
zaboravi po nekog od onih koje je na javi voleo. . .
~~Kad bi tvoja usta bila nema i moja ljubav bila bi gluva.
~~Nijedan neopaljeni šamar ne treba u grob poneti.
~~Naše suze na zemlji ponekad su razlog blata tamo negde daleko
u našoj duši.
~~Sad vam svaki balavac ima 50 godina !
~~Svaku priču treba ostaviti da malo odleži.Ako preko noći naraste kao testo
za hleb, dobra je.
~~Ko hoće da menja svet, mora da bude gori od tog sveta, inače
od posla nema ništa. . .
~~Život nije lek od smrti kao što je smrt lek od života.
~~Čovek ne stari ravnomerno uz časovnik, nego ponekad za tri dana
više no za godinu.
~Kao što neke ljude ne drži mesto, neke ljude ne drži vreme.
~~Stvar najsličnija mislima – to su bolovi.
~~Vreme istini može da naškodi više nego laži.
~~Ko nauči da svaka suza vredi dve suze, vredeće svojih suza.
~~Pisac k’o pisac.Neće pokvariti samo ono što ne napiše.
~~Postoje ljudi čiji zaborav ima dubok džep.
~~Svaka vrlina je samo stanica na jednakom odstojanju dve susedne mane.
~~Ni dva mraka nisu ista a nekmoli ljudi.
~~Ljubav stvara ljubavnike, a ne ljubavnici ljubav.
~~Samo prošlost može da stane u budućnost, obratno ne.
~~Što se u životu promaši u snu se ne ulovi.
~~Umeš da tražiš ali ne znaš kada si našao.
~~Velikoj ljubavi treba dugo da sazri, a mala je tu u tren oka.
~~Ljudi žive u svojim mislima kao larve.Tek poneki se razvije u leptira i napusti čauru.
~~Što dalje od jedne noći to bliže drugoj.
~~Predosećanje je ruda od koje tek treba iskovati novac.
~~Bilje, životinje, zvezde, priroda, istinu nose u sebi i
nikad ne lažu.Čovek je jedino stvorenje koje istinu pokušava da
saopšti drugima.Tako nastaje laž.
~~Uvek se mora znati šta se pogađa ako se promaši cilj.
~~Samo kad bih i ja umeo da mrzim, samo kada me ne bi užasno
umaralo da mrzim. . .
~~Buku je lako napraviti.Napravi ako, možeš tišinu !
~~Duša nema pol.Pol ima samo telo.
~~Sunčani dani su za sve, svaka budala ih razume, ali nepogodu
i buru razumeju samo izabrani. . .
~~Čuvaj se onog kome ne možeš da upamtiš ime !
~~Nemojmo potcenjivati tajne, bolje je potceniti uho koje
ih prima.Uho je glupo i šuplje po definiciji.
~~Uvek je znala šta neće i na osnovu toga izdvajalo se samo
od sebe ono što hoće, ili bolje rečeno, kada bi prosejala
sve što neće, u njenom situ ostajalo je, kao talog, ono
što hoće da uradi.
~~Ovde je mrak još veoma slabog kvaliteta, noć ni prebijene
pare ne vredi.
~~Čovek jednostavno nije stvoren tako da gleda samo napred.
~~Broj reči koje će čovek izgovoriti je utvrđen unapred i konačan.
~~Ko se od sebe izleči, propašće.
~~Istina ima uvek jedan kraj u zemlji, kao koren koji je hrani.
~~Teška pitanja su upravo ona na koja bi odgovor značio
saznavanje više od tri ili četiri stvari odjednom, što nije po meri ljudskih moći.
~~Stih i jeste najbolji ako se u njemu može stanovati.
~~Svakoj ostvarenoj ljubavi treba žrtvovati dve neostvarene, jer
tada ona ostvarena vredi koliko tri druge.
~~Bog leči a mi samo previjamo.
~~Ljubav, to je nešto što se uči i uvežbava . Takođe, ljubav je
nešto što se mora ukrasti . Ako svaki dan ne ukradeš od samoga
sebe malo snage i vremena za ljubav, ništa od ljubavi.
~~Svaki novi ključ jedna briga više.
~~Ceo ljudski život se svodi na sutra.
~~Budućnost je ogromni kontinent koji tek treba da
otkrijemo.Tamo ne važi novac koji mi koristimo.
~~A ti, ako me izgubiš, izgubićeš me u sebi a ne u meni.
~~Šta je ovde razbijeno, na onome svetu je celo.
~~Najveća razočarenja u životu donele su mi pobede.Pobede se ne isplate.
~~I zaustavljen sat prođe kroz tačno vreme.
~~Nismo znali šta hoćemo, hteli smo to odmah a nismo
dobili nikad.
~~Dani u godini ne idu jedni za drugima u sebi podobnom nizu,
nego se menjaju i sustižu plići i dublji, kako koji.
~~Uči se da zaboravljaš ono što hoćeš, to je važnije i teže,
nego da pamtiš ono što nećeš.
~~Do tajne se ne stiže drumom, nego stranputicom.Ona nije na kraju
pravog, nego na kraju pogrešnog puta.
~~Knjige su slikana pamet.
~~Sećanje nema svuda u nama isto godina.
~~Ne pada svuda kiša – ponegde padaju i kišina deca.
~~Kad smo siti možemo postiti.
~~Mudrost ne koristi čoveku mnogo.Mudri ljudi ne odu dalje od glupih
za onoliko koliko su pametniji, nego mnogo, mnogo manje.To je zato što
u životu nema prostora da se ode daleko.Raširiš ruke i eto jedne šake
na Suncu, a druge u magli. . .
~~Pazite kada spavate! Ovde kažu da čovek svake noći u snu
zaboravi po nekog od onih koje je na javi voleo. . .
~~Kad bi tvoja usta bila nema i moja ljubav bila bi gluva.
~~Nijedan neopaljeni šamar ne treba u grob poneti.
~~Naše suze na zemlji ponekad su razlog blata tamo negde daleko
u našoj duši.
~~Sad vam svaki balavac ima 50 godina !
~~Svaku priču treba ostaviti da malo odleži.Ako preko noći naraste kao testo
za hleb, dobra je.
~~Ko hoće da menja svet, mora da bude gori od tog sveta, inače
od posla nema ništa. . .
~~Život nije lek od smrti kao što je smrt lek od života.
~~Čovek ne stari ravnomerno uz časovnik, nego ponekad za tri dana
više no za godinu.
~Kao što neke ljude ne drži mesto, neke ljude ne drži vreme.
~~Stvar najsličnija mislima – to su bolovi.
~~Vreme istini može da naškodi više nego laži.
~~Ko nauči da svaka suza vredi dve suze, vredeće svojih suza.
~~Pisac k’o pisac.Neće pokvariti samo ono što ne napiše.
~~Postoje ljudi čiji zaborav ima dubok džep.
~~Svaka vrlina je samo stanica na jednakom odstojanju dve susedne mane.
~~Ni dva mraka nisu ista a nekmoli ljudi.
~~Ljubav stvara ljubavnike, a ne ljubavnici ljubav.
~~Samo prošlost može da stane u budućnost, obratno ne.
~~Što se u životu promaši u snu se ne ulovi.
~~Umeš da tražiš ali ne znaš kada si našao.
~~Velikoj ljubavi treba dugo da sazri, a mala je tu u tren oka.
~~Ljudi žive u svojim mislima kao larve.Tek poneki se razvije u leptira i napusti čauru.
~~Što dalje od jedne noći to bliže drugoj.
~~Predosećanje je ruda od koje tek treba iskovati novac.
~~Bilje, životinje, zvezde, priroda, istinu nose u sebi i
nikad ne lažu.Čovek je jedino stvorenje koje istinu pokušava da
saopšti drugima.Tako nastaje laž.
~~Uvek se mora znati šta se pogađa ako se promaši cilj.
~~Samo kad bih i ja umeo da mrzim, samo kada me ne bi užasno
umaralo da mrzim. . .
~~Buku je lako napraviti.Napravi ako, možeš tišinu !
~~Duša nema pol.Pol ima samo telo.
~~Sunčani dani su za sve, svaka budala ih razume, ali nepogodu
i buru razumeju samo izabrani. . .
~~Čuvaj se onog kome ne možeš da upamtiš ime !
~~Nemojmo potcenjivati tajne, bolje je potceniti uho koje
ih prima.Uho je glupo i šuplje po definiciji.
~~Uvek je znala šta neće i na osnovu toga izdvajalo se samo
od sebe ono što hoće, ili bolje rečeno, kada bi prosejala
sve što neće, u njenom situ ostajalo je, kao talog, ono
što hoće da uradi.
~~Ovde je mrak još veoma slabog kvaliteta, noć ni prebijene
pare ne vredi.
~~Čovek jednostavno nije stvoren tako da gleda samo napred.
~~Broj reči koje će čovek izgovoriti je utvrđen unapred i konačan.
~~Ko se od sebe izleči, propašće.
~~Istina ima uvek jedan kraj u zemlji, kao koren koji je hrani.
~~Teška pitanja su upravo ona na koja bi odgovor značio
saznavanje više od tri ili četiri stvari odjednom, što nije po meri ljudskih moći.
~~Stih i jeste najbolji ako se u njemu može stanovati.
~~Svakoj ostvarenoj ljubavi treba žrtvovati dve neostvarene, jer
tada ona ostvarena vredi koliko tri druge.
~~Bog leči a mi samo previjamo.
~~Ljubav, to je nešto što se uči i uvežbava . Takođe, ljubav je
nešto što se mora ukrasti . Ako svaki dan ne ukradeš od samoga
sebe malo snage i vremena za ljubav, ništa od ljubavi.
~~Svaki novi ključ jedna briga više.
~~Ceo ljudski život se svodi na sutra.
~~Budućnost je ogromni kontinent koji tek treba da
otkrijemo.Tamo ne važi novac koji mi koristimo.
~~A ti, ako me izgubiš, izgubićeš me u sebi a ne u meni.
~~Šta je ovde razbijeno, na onome svetu je celo.
~~Najveća razočarenja u životu donele su mi pobede.Pobede se ne isplate.
~~I zaustavljen sat prođe kroz tačno vreme.
~~Nismo znali šta hoćemo, hteli smo to odmah a nismo
dobili nikad.
~~Dani u godini ne idu jedni za drugima u sebi podobnom nizu,
nego se menjaju i sustižu plići i dublji, kako koji.
~~Uči se da zaboravljaš ono što hoćeš, to je važnije i teže,
nego da pamtiš ono što nećeš.
~~Do tajne se ne stiže drumom, nego stranputicom.Ona nije na kraju
pravog, nego na kraju pogrešnog puta.
PetarSamotnjak
Starosedelac
- Poruka
- 177.845
POSLEDNJA PESMA
Ako bi mi opet kupila
Svesku praznih listova bez crta
Možda bih najzad mogao
Da ti napišem ljubavno pismo
Poslednje mesto prvog
*
Bio sam srećan, a nisam znao,
Bila si nesrećna, a nisi znala.
Kada smo shvatili bilo je kasno
Zauvek za mene, ali ne i za tebe
No ni to nisi znala
*
Kod "Ljubića" smo jeli
Teletinu sa pečenim povrćem
Ti si sedela nesrećna i zdrava
A ja srećan i bolestan
U ogledalu iza tebe
Kola i ljudi što idu niz ulicu
Išli su uz ulicu
*
Za rođendan kupila si mi knjigu
Čitam je tvojim očima
I vrebam ono što bi se u njoj
Moglo tebi svideti
Za mene knjige više nema
*
Neki nas nepojamno mrze
Drugi nas mnogo vole
Ja sam navikao na to, ti ne
Ja računam samo one druge
Ti samo one prve
*
Ti si vidovita, bolje vidiš budućnost
Ja ne, ja bolje vidim prošlost
Ti samo misliš o prošlom
Ja samo maštam o budućnosti
Možda svak želi što nema
*
Jedna žena nam je prorekla
Budućnost neće ličiti na prošlost
Ja ne verujem u to proročanstvo
Na tvoj suncobran upisao sam
Sve lepe dane naše prošlosti
Sve crne dane naše prošlosti
Ti si upisala na moj kišobran
Ni ti ne veruješ u to proročanstvo
*
Jedan drevni čovek je napisao
Ne mogu živeti ni s tobom ni bez tebe
Kada sam to pročitao rekoh
Kako je stvar lepo rečena
Danas me boli uvo da li je stvar lepo rečena
Sad znam da je to istina
*
U mladosti telo je ispred duha
U starosti duh je ispred tela
Znam da sam u poslu i u ljubavi
Iskoristio trenutak
Kada su duh i telo bili ravnopravni
Sada je kako mora biti
*
Bila si mlada, lepa i talentovana
Bio sam srećan zbog tvog talenta
Bila si nesrećna zbog mog talenta
Od kojeg nije ostalo vremena za nas
A ja sam mislio da talenat nema godine
*
Govorio sam knjige su naša deca
Čim se osamostale prhnuće u svet
Čim to bi naša deca prhnuše u svet
Čim to bi naše knjige prhnuše u svet
Sad nam je kuća bez maltera što spaja
*
Jedan Rus kaže da se vreme
Zaustavlja u materiji a teče u energiji
Ja mislim da naše Sada, naš život
Nastaje na preseku večnosti i vremena
Ti kažeš da ćeš još samo četiri godine
Moći da nosiš lepe haljine.
Milorad Pavić
Ako bi mi opet kupila
Svesku praznih listova bez crta
Možda bih najzad mogao
Da ti napišem ljubavno pismo
Poslednje mesto prvog
*
Bio sam srećan, a nisam znao,
Bila si nesrećna, a nisi znala.
Kada smo shvatili bilo je kasno
Zauvek za mene, ali ne i za tebe
No ni to nisi znala
*
Kod "Ljubića" smo jeli
Teletinu sa pečenim povrćem
Ti si sedela nesrećna i zdrava
A ja srećan i bolestan
U ogledalu iza tebe
Kola i ljudi što idu niz ulicu
Išli su uz ulicu
*
Za rođendan kupila si mi knjigu
Čitam je tvojim očima
I vrebam ono što bi se u njoj
Moglo tebi svideti
Za mene knjige više nema
*
Neki nas nepojamno mrze
Drugi nas mnogo vole
Ja sam navikao na to, ti ne
Ja računam samo one druge
Ti samo one prve
*
Ti si vidovita, bolje vidiš budućnost
Ja ne, ja bolje vidim prošlost
Ti samo misliš o prošlom
Ja samo maštam o budućnosti
Možda svak želi što nema
*
Jedna žena nam je prorekla
Budućnost neće ličiti na prošlost
Ja ne verujem u to proročanstvo
Na tvoj suncobran upisao sam
Sve lepe dane naše prošlosti
Sve crne dane naše prošlosti
Ti si upisala na moj kišobran
Ni ti ne veruješ u to proročanstvo
*
Jedan drevni čovek je napisao
Ne mogu živeti ni s tobom ni bez tebe
Kada sam to pročitao rekoh
Kako je stvar lepo rečena
Danas me boli uvo da li je stvar lepo rečena
Sad znam da je to istina
*
U mladosti telo je ispred duha
U starosti duh je ispred tela
Znam da sam u poslu i u ljubavi
Iskoristio trenutak
Kada su duh i telo bili ravnopravni
Sada je kako mora biti
*
Bila si mlada, lepa i talentovana
Bio sam srećan zbog tvog talenta
Bila si nesrećna zbog mog talenta
Od kojeg nije ostalo vremena za nas
A ja sam mislio da talenat nema godine
*
Govorio sam knjige su naša deca
Čim se osamostale prhnuće u svet
Čim to bi naša deca prhnuše u svet
Čim to bi naše knjige prhnuše u svet
Sad nam je kuća bez maltera što spaja
*
Jedan Rus kaže da se vreme
Zaustavlja u materiji a teče u energiji
Ja mislim da naše Sada, naš život
Nastaje na preseku večnosti i vremena
Ti kažeš da ćeš još samo četiri godine
Moći da nosiš lepe haljine.
Milorad Pavić
- Poruka
- 129.729
BIOGRAFIJA MILORADA PAVIĆA
Milorad Pavić je rođen u Beogradu 15. X 1929. godine u znaku Vage (ascendent Škorpija, u astečkom horoskopu Zmija). Tu je 1949. završio srednju školu, a 1954. diplomirao na odseku za Jugoslovenske književnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu (profesori: Aleksandar Belić, Kiril Taranovski, Petar Kolendić). Godine 1949. počinje da objavljuje, a 1954. "Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor" štampaju njegove prve naučne radove. Studirao je jedno vreme i muziku na solističkom odseku za violinu srednje muzičke škole pri Muzičkoj akademiji u Beogradu (profesor Milan Dimitrijević). Postdiplomske studije završio je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Doktorirao je na Sveučilištu u Zagrebu 1966. s temom iz uporedne književnosti "Vojislav Ilić i evropsko pesništvo", jer mu u Beogradu, Sarajevu i Ljubljani nisu hteli prihvatiti prijavu za odbranu doktorske teze. Godine 1958. zapošljava se u književnoj redakciji Radio Beograda (vodi književnu, muzičku, likovnu i pozorišnu hroniku). Sprema serije emisija "Muzika sa slika" i "Hiljadu godina lirike"; u ovoj drugoj, u desetak celosatnih emisija, prati rađanje poezije na neklasičnim, vernakularnim jezicima Evrope. Godine 1963. zapošljava se u Izdavačkom preduzeću Prosveta i uređuje biblioteke "Srpski pisci", "Sabrana dela Vuka Karadžića", "Plave brazde" i "Savremeni strani pisci". Tokom ovog razdoblja i kasnije davao je saopštenja ili kao gostujući profesor predavao u inostranstvu: najpre na Novoj Sorboni u Parizu, gde je dao predavanja o razvoju srpske versifikacije (objavljena na francuskom) i kasnije u Beču, Veneciji, Belađu, Moskvi, Lenjingradu, Frajburgu, Regensburgu, Getingenu, Padovi, itd. Na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu biran je 1974. godine za vanrednog, a 1977. za redovnog profesora na Institutu za jugoslovenske književnosti i opštu književnost. Dekan Filozofskog fakulteta u Novom Sadu bio je 1977-1979. Godine 1982. prelazi na Filozofski fakultet u Beogradu, gde je na Odeljenju za istoriju predavao istoriju kulture jugoslovenskih naroda u novom veku. Pavić nikada nije predavao istoriju srpske književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu i nikada nije mogao da predaje iz svojih udžbenika, iz kojih su drugi predavali i u zemlji i u inostranstvu. Za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1991. godine. Pavić govori francuski, engleski, ruski i po potrebi nemački.
Milorad Pavić je član srpskog ogranka PEN-a i član Société Européenne de Culture. Bio je predsednik English Spiking Union za Jugoslaviju i predsednik Srpsko-ukrajinskog društva. Član je međunarodnog saveta časopisa "Inostranna literatura" u Moskvi. Princ Aleksandar, prestolonaslednik srpske kraljevske dinastije Karađorđevića imenovao ga je 1992. za člana Krunskog saveta.
Delatnost Milorada Pavića razvijala se u dva osnovna toka. Kao naučnik dao je sinteze srpske književnosti u razdoblju između srednjeg veka i romantizma i monografije o značajnim piscima: Istorija srpske književnosti baroknog doba (1970), Gavril Stefanović Venclović (1972), Vojislav Ilić, njegovo vreme i delo (1972), Istorija srpske književnosti klasicizma i predromantizma (1979), Rađanje nove srpske književnosti (1983), itd. Kao rezultat višegodišnjeg arhivskog rada u zemlji i inostranstvu i naučnih istraživanja u oblasti srpske i uporedne književne istorije i srpske narodne pesme, objavio je 1991. u tri toma Istoriju srpske književnosti – barok, klasicizam, predromantizam i to se za sada može smatrati njegovim završnim pogledima na ovu materiju. Uz to, iz rukopisa XVIII veka priređivao je za scensko izvođenje u Beogradskom dramskom i Jugoslovenskom dramskom pozorištu dela Gavrila Stefanovića Venclovića i Ivana A. Nenadića, a decenijama se bavio i objavljivanjem i kritičkim izdavanjem dela srpskih pisaca XVIII i XIX veka (Venclović, Vuk Karadžić, Vojislav Ilić). Prevodio je Puškina i Bajrona u stihu i uredio njihova sabrana, odnosno izabrana dela.
Na spisateljskom polju pojavio se najpre zbirkom pesama Palimpsesti (1967), a potom je usledilo izdavanje žanrovski mešovitih knjiga. Kao prozni pisac Milorad Pavić je dao dosada četiri zbirke priča, četiri romana i jednu dramu.
Hazarski rečnik, roman-leksikon u 100.000 reči (1984) bio je odmah u zemlji dočekan sa odobravanjem čitalaca i kritike. Njegov prvi kritičar, Raša Livada, nazvao ga je "apsolutnom književnošću" i "nagradom koju pisac dodeljuje književnosti". Promocija ovog romana započela je pred punom dvoranom Narodnog pozorišta u Beogradu 6. marta 1985. Istoga dana sahranjen je na beogradskom groblju Pavićev otac Zdenko. Hazarski rečnik je izabran je za najbolji roman u Jugoslaviji (NIN-ova nagrada 1985), a "New York Times" ga proglašava 1988. za jedno od sedam najboljih književnih dela objavljenih u Sjedinjenim Američkim Državama. Na Frankfurtskom sajmu knjiga 1988. godine francuski izdavač Belfon i nemački Hanzer organizuju svečani prijem svih Pavićevih izdavača, na kojem pisac najavljuje svoj novi roman (Predeo slikan čajem). Godine 1991. književni kritičari i izdavači proglasili su "Hazarski rečnik" za jedno od deset najboljih književnih dela u Argentini. Bio je na listama najbolje prodavanih knjiga: broj jedan u Francuskoj i broj tri u Velikoj Britaniji. Preveden je na 21 jezik. U Izraelu roman je imao tri izdanja za dva meseca. Francuska i španska kritika kažu da je to prvi roman XXI veka. U Beogradu je 1992. godine proglašen za roman decenije. "Postoje knjige — piše japanska kritika — koje u čitaocu izazivaju neku vrstu hemijske reakcije.... Hazarski rečnik sadrži "otrov" te vrste" ("Mainichi Shimbun",1993). Roman je izdat u džepnom izdanju u Francuskoj, Engleskoj, SAD i Nemačkoj. "Svaki primerak Pavićeve knjige imaće svoj sopstveni život" zabeležila je kritika u Izraelu (Pazit Ravina, "Davar", 1990). Na primerku Fukoovog klatna koji je slavni italijanski pisac poslao Paviću na dar piše: "Miloradu Paviću sa divljenjem i saučesnički – Umberto Eko". Francuski časopis "Lire" proglasio je 1988. Milorada Pavića jednom od ličnosti godine u Francuskoj. U to vreme, u jednom knjižarskom izlogu u Americi osvanuo je oglas-poternica: "TRAŽI SE! – Vlasnik muškog primerka Hazarskog rečnika traži žensku osobu koja poseduje ženski primerak iste knjige, radi izmene misli". Oglasu je bio priložen broj telefona.
Predeo slikan čajem (1988) dobio je naslov prema jednoj slici Pavićevog sina Ivana, a započet je posle Pavićeve posete Svetoj gori i Hilandaru 1973. godine. Nosi podnaslov "roman za ljubitelje ukrštenih reči" i poglavlja se mogu čitati vodoravno i uspravno. Izabran je za jednu od dve najbolje knjige u Jugoslaviji (nagrada "Meša Selimović") i dobio nagradu Narodne biblioteke Srbije kao najčitanija knjiga u 1988. godini. Za nju Zoran Gluščević kaže: "Pravo poetsko i fantasmagorijsko čudo ezoterijske mudrosti..." Roman je objavljen u Nemačkoj, Austriji, Brazilu, Velikoj Britaniji, Italiji, Španiji, Rusiji, Francuskoj, Izraelu, Holandiji i Grčkoj. Hazarski rečnik i Predeo slikan čajem u džepnom izdanju objavili su "Penguin" i američki "Vintage International", a nemačka kritika proglasila je pisca Predela slikanog čajem za "predvodnika evropske postmoderne književnosti". U to vreme jedan novinar u Francuskoj ga je pitao da li je on komunista. — Ne, ja sam Vizantinac! — uzvratio je Pavić. Novinar ovaj odgovor nije objavio. Mislio je da je gore biti Vizantinac nego komunista.
Treći roman Milorada Pavića, koji se može nazvati roman-klepsidra ili roman-diptih (ima dve naslovne strane i kraj u sredini knjige) Unutrašnja strana vetra (1991) proglašen je za najbolju knjigu proze u Srbiji 1991. godine (nagrada "Borisav Stanković"). Ubrzo je objavljen je u Njujorku, Milanu, Parizu, Atini, Stokholmu, Madridu, Minhenu, Beču, Tokiju i Carigradu. Jasmina Lukić zapazila je o junacima ove knjige: "...oni se ni u jednom trenutku za života neće sresti, ali se zato susreću u smrti... oblik kretanja kroz vreme u ovom romanu jeste kretanje kroz smrt"."Unutrašnja strana vetra je spoj vizantijskog misticizma i zdravlja koje izvire iz balkanskog mita i legende" — piše Evgenios Aranicis u atinskoj "Elefterotipiji". "Pitanje je ima li čistijeg, maštovitijeg i čudnijeg glasa u književnosti današnjice od glasa Milorada Pavića" beleži "San Francisco Chronicle". "Pavić ponovo dokazuje svoju nesputanu i na hiljadu načina tajnovitu umetnost pripovedanja" ("Mittelbayerische Zeitung" 1995). Posle izlaska Unutrašnje strane vetra Milorada Pavića zaustavio je na Terazijama nepoznati mladić i, pošto se predstavio, tražio dozvolu da se njegov prijatelj javi piscu telefonom. Ubrzo se taj nepoznati javio s pitanjem kako je mogućno da stan koji je opisan u romanu Unutrašnja strana vetra potpuno odgovara stanu u Dobračinoj 6/III u kojem ovaj čovek živi godinama. Nasmejavši se Pavić mu je odgovorio da to nije nikakva misterija, jer je i Pavić kao dete živeo u tom istom stanu, u Dobračinoj ulici broj 6. — "Ne bi to bila nikakva misterija — uzvratio je nepoznati — da se i ja ne prezivam Pavić, kao i vi."
Četvrti roman Poslednja ljubav u Carigradu — priručnik za gatanje (1994) dobio je "Nagradu Prosvete za roman godine" i nagradu"Laza Kostić". Nosi utiske piščevog boravka u Carigradu 1985. godine. Uz roman ide špil tarot-karata, koje je kao "Vizantijski tarot" slikao Pavićev sin Ivan, a svako poglavlje romana nosi naziv po jednoj od tih karata. Knjiga je za godinu dana doživela četiri izdanja. O ovom delu kritičari su zabeležili: "Poslednja ljubav u Carigradu stoji odmah uz bok Hazarskom rečniku" (Vasa Pavković), "Pavić je još jednom potvrdio da je najveći mag srpske proze" (Zoran Đerić), "U Poslednjoj ljubavi u Carigradu ima one čudesne književne imaginacije i pesnički nadahnutog jezika koji Paviću obezbeđuju posebno mesto u savremenoj književnosti" (Aleksandar Jerkov). Jean Descat piše uz francusko izdanje ovog romana: "Milorad Pavić inauguriše ovde jedan novi književni žanr, koji još nema naziva. To je neka vrsta tarot-knjige." Posle izlaska romana Pavić je zabeležio jedan svoj san: "Noću 3. na 4. oktobar 94. sanjao sam da sam u Sv. Sofiji u Carigradu, da stojim pored onog stuba sa štitom i sa otvorom u sredini štita. Kraj stuba želja. Odjednom, cela crkva zajedno sa mnom i sa stubom u sebi okrete se u vodoravan položaj tako da je otvor na stubu i štitu bio usmeren ka Zemlji i iz otvora je nešto iscurilo. U strahu od tog preokretanja, iako nije bilo nikakvog rušenja, probudio sam se."
Od četiri Pavićeve zbirke priča (Gvozdena zavesa, Konji svetoga Marka, Ruski hrt i Izvrnuta rukavica) prve tri su prevedene na francuski (1991,1994,1995), Ruski hrt na turski (1994), a izbor priča pojavio se u prevodu na mađarski 1993. Paviću je pripovedačko umeće donelo u Americi ugled "homerovskog pripovedača" ("Washington Times") i "Šeherezade XX veka" ("Publishers Weekly"). U jednom beogradskom listu objavljena je 1994. i ovakva ocena: "Uveren sam da je najveći promašaj naše kulture — Milorad Pavić" (Milan Brujić, pisac). Iste godine ugledan španski list piše: "Pavić je jedna od velikih figura svetske književnosti" ("Tiempo", Madrid).
Poslednjeg dana 1995. godine izašla je u izdanju "Draganića" Pavićeva "ljubavna priča" Šešir od riblje kože.
Za Pavićevu dramu u vidu pozorišnog jelovnika Za uvek i dan više (1993), Jovan Ćirilov kaže "zamisao grandiozna, zamamna, dostojna i opusa i namera Milorada Pavića"("Politika"). Prevedena je na švedski i ruski jezik. Povodom ruskog izdanja Natalija Vagapova, teatrolog, napisala je: "Sceničnost je svojstvena samom načinu mišljenja kod Pavića erudite i stiliste kojeg je đavo terao da se rodi u Srbiji s umom i darom usred razgorevanja balkanske krize... Možda je Pavić postao pisac broj jedan s Juga Evrope za kakvog su ga priznali u celom svetu, upravo zato što ga je iznedrila kultura zamešena na tradicijama Srba i Mađara, Slovaka i Rumuna, Rusina i Jevreja, Cigana, Turaka i drugih naroda koji su se vekovima krčkali u balkanskom kotlu na prodornom vetru istorije..." ("Sovremenna dramaturgija", Moskva, 1994).
Godine 1993. po Pavićevoj priči Vedžvudov pribor za čaj reditelj Dragan Marinković je snimio film "Vizantijsko plavo". Pozorišna trupa La Compagnie des Petits Chvteaux igrala je 1991/92. po zamkovima Francuske komad pod naslovom "Lovci snova" – scensku adaptaciju Hazarskog rečnika u režiji Emanuelle Weisch. "Mountains Made of Barking" je balet načinjen prema tekstovima M. Pavića (Hazarski rečnik) i P. Bolts-a. Izveden je u Belgiji i Danskoj. (Režija: Njim Vandekeybus, baletska trupa: Ultima Vez).
Neki Pavićevi prozni i poetski tekstovi poslužili su za izradu stripa pod naslovom Treći argument po scenariju Zorana Stefanovića i s crtežima Zorana Tucića (Beograd 1995).—
Rođen je na Dorćolu u ulici Sibinjanin Janka 3/I, odrastao na Voždovcu u Koste Jovanovića 10. Otac Zdenko bio je vajar, nastavnik likovnog obrazovanja i sportista. U porodici je postojalo predanje da su Pavići s kolena na koleno bili pisci. Emerik Pavić štampao je u Budimu 1766. knjigu deseteračkih stihova. Jedan od Pavićevih predaka, Armin Pavić, bio je istoričar dubrovačke drame, bavio se periodizacijom rada Vuka Karadžića i biran je za počasnog člana Srpske akademije nauka. Pavićev ded i stric po ocu, obojica su bili pesnici. Mati Milorada Pavića, Vera (rođena Mihajlović), bila je profesor filozofije, a takođe i sportista. Njena majka, Mara Kojić (udata Mihajlović), bila je učiteljica i bolničarka dobrovoljac u balkanskim ratovima i prvom svetskom ratu, a Pavićev ded po majci Aleksa Kojić javio se u dobrovoljce 1914. i poginuo na Solunskom frontu i sahranjen je na srpskom vojničkom groblju na Zejtinliku u Grčkoj. Milorad Pavić se oženio 1958. Brankom Bastom, istoričarom umetnosti (stanovao u Knez Mihailovoj 29/III i u Vojvode Brane 9); sin mr Ivan Pavić je slikar, a ćerka Jelena, zubar. Godine 1992. zasnovao je novi brak sa Jasminom Mihajlović, književnim kritičarem i autorom jedne od prvih monografija o Paviću (Priča o duši i telu. Slojevi i značenja u prozi Milorada Pavića, Beograd 1992). Žive i rade u Beogradu. Stanovali su najpre u iznajmljenom stanu u Georgi Dimitrova (Ilije Garašanina) br. 23/II, a potom u Braće Baruh 2/I.
Priredila Jasmina Mihajlović
Milorad Pavić je rođen u Beogradu 15. X 1929. godine u znaku Vage (ascendent Škorpija, u astečkom horoskopu Zmija). Tu je 1949. završio srednju školu, a 1954. diplomirao na odseku za Jugoslovenske književnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu (profesori: Aleksandar Belić, Kiril Taranovski, Petar Kolendić). Godine 1949. počinje da objavljuje, a 1954. "Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor" štampaju njegove prve naučne radove. Studirao je jedno vreme i muziku na solističkom odseku za violinu srednje muzičke škole pri Muzičkoj akademiji u Beogradu (profesor Milan Dimitrijević). Postdiplomske studije završio je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Doktorirao je na Sveučilištu u Zagrebu 1966. s temom iz uporedne književnosti "Vojislav Ilić i evropsko pesništvo", jer mu u Beogradu, Sarajevu i Ljubljani nisu hteli prihvatiti prijavu za odbranu doktorske teze. Godine 1958. zapošljava se u književnoj redakciji Radio Beograda (vodi književnu, muzičku, likovnu i pozorišnu hroniku). Sprema serije emisija "Muzika sa slika" i "Hiljadu godina lirike"; u ovoj drugoj, u desetak celosatnih emisija, prati rađanje poezije na neklasičnim, vernakularnim jezicima Evrope. Godine 1963. zapošljava se u Izdavačkom preduzeću Prosveta i uređuje biblioteke "Srpski pisci", "Sabrana dela Vuka Karadžića", "Plave brazde" i "Savremeni strani pisci". Tokom ovog razdoblja i kasnije davao je saopštenja ili kao gostujući profesor predavao u inostranstvu: najpre na Novoj Sorboni u Parizu, gde je dao predavanja o razvoju srpske versifikacije (objavljena na francuskom) i kasnije u Beču, Veneciji, Belađu, Moskvi, Lenjingradu, Frajburgu, Regensburgu, Getingenu, Padovi, itd. Na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu biran je 1974. godine za vanrednog, a 1977. za redovnog profesora na Institutu za jugoslovenske književnosti i opštu književnost. Dekan Filozofskog fakulteta u Novom Sadu bio je 1977-1979. Godine 1982. prelazi na Filozofski fakultet u Beogradu, gde je na Odeljenju za istoriju predavao istoriju kulture jugoslovenskih naroda u novom veku. Pavić nikada nije predavao istoriju srpske književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu i nikada nije mogao da predaje iz svojih udžbenika, iz kojih su drugi predavali i u zemlji i u inostranstvu. Za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1991. godine. Pavić govori francuski, engleski, ruski i po potrebi nemački.
Milorad Pavić je član srpskog ogranka PEN-a i član Société Européenne de Culture. Bio je predsednik English Spiking Union za Jugoslaviju i predsednik Srpsko-ukrajinskog društva. Član je međunarodnog saveta časopisa "Inostranna literatura" u Moskvi. Princ Aleksandar, prestolonaslednik srpske kraljevske dinastije Karađorđevića imenovao ga je 1992. za člana Krunskog saveta.
Delatnost Milorada Pavića razvijala se u dva osnovna toka. Kao naučnik dao je sinteze srpske književnosti u razdoblju između srednjeg veka i romantizma i monografije o značajnim piscima: Istorija srpske književnosti baroknog doba (1970), Gavril Stefanović Venclović (1972), Vojislav Ilić, njegovo vreme i delo (1972), Istorija srpske književnosti klasicizma i predromantizma (1979), Rađanje nove srpske književnosti (1983), itd. Kao rezultat višegodišnjeg arhivskog rada u zemlji i inostranstvu i naučnih istraživanja u oblasti srpske i uporedne književne istorije i srpske narodne pesme, objavio je 1991. u tri toma Istoriju srpske književnosti – barok, klasicizam, predromantizam i to se za sada može smatrati njegovim završnim pogledima na ovu materiju. Uz to, iz rukopisa XVIII veka priređivao je za scensko izvođenje u Beogradskom dramskom i Jugoslovenskom dramskom pozorištu dela Gavrila Stefanovića Venclovića i Ivana A. Nenadića, a decenijama se bavio i objavljivanjem i kritičkim izdavanjem dela srpskih pisaca XVIII i XIX veka (Venclović, Vuk Karadžić, Vojislav Ilić). Prevodio je Puškina i Bajrona u stihu i uredio njihova sabrana, odnosno izabrana dela.
Na spisateljskom polju pojavio se najpre zbirkom pesama Palimpsesti (1967), a potom je usledilo izdavanje žanrovski mešovitih knjiga. Kao prozni pisac Milorad Pavić je dao dosada četiri zbirke priča, četiri romana i jednu dramu.
Hazarski rečnik, roman-leksikon u 100.000 reči (1984) bio je odmah u zemlji dočekan sa odobravanjem čitalaca i kritike. Njegov prvi kritičar, Raša Livada, nazvao ga je "apsolutnom književnošću" i "nagradom koju pisac dodeljuje književnosti". Promocija ovog romana započela je pred punom dvoranom Narodnog pozorišta u Beogradu 6. marta 1985. Istoga dana sahranjen je na beogradskom groblju Pavićev otac Zdenko. Hazarski rečnik je izabran je za najbolji roman u Jugoslaviji (NIN-ova nagrada 1985), a "New York Times" ga proglašava 1988. za jedno od sedam najboljih književnih dela objavljenih u Sjedinjenim Američkim Državama. Na Frankfurtskom sajmu knjiga 1988. godine francuski izdavač Belfon i nemački Hanzer organizuju svečani prijem svih Pavićevih izdavača, na kojem pisac najavljuje svoj novi roman (Predeo slikan čajem). Godine 1991. književni kritičari i izdavači proglasili su "Hazarski rečnik" za jedno od deset najboljih književnih dela u Argentini. Bio je na listama najbolje prodavanih knjiga: broj jedan u Francuskoj i broj tri u Velikoj Britaniji. Preveden je na 21 jezik. U Izraelu roman je imao tri izdanja za dva meseca. Francuska i španska kritika kažu da je to prvi roman XXI veka. U Beogradu je 1992. godine proglašen za roman decenije. "Postoje knjige — piše japanska kritika — koje u čitaocu izazivaju neku vrstu hemijske reakcije.... Hazarski rečnik sadrži "otrov" te vrste" ("Mainichi Shimbun",1993). Roman je izdat u džepnom izdanju u Francuskoj, Engleskoj, SAD i Nemačkoj. "Svaki primerak Pavićeve knjige imaće svoj sopstveni život" zabeležila je kritika u Izraelu (Pazit Ravina, "Davar", 1990). Na primerku Fukoovog klatna koji je slavni italijanski pisac poslao Paviću na dar piše: "Miloradu Paviću sa divljenjem i saučesnički – Umberto Eko". Francuski časopis "Lire" proglasio je 1988. Milorada Pavića jednom od ličnosti godine u Francuskoj. U to vreme, u jednom knjižarskom izlogu u Americi osvanuo je oglas-poternica: "TRAŽI SE! – Vlasnik muškog primerka Hazarskog rečnika traži žensku osobu koja poseduje ženski primerak iste knjige, radi izmene misli". Oglasu je bio priložen broj telefona.
Predeo slikan čajem (1988) dobio je naslov prema jednoj slici Pavićevog sina Ivana, a započet je posle Pavićeve posete Svetoj gori i Hilandaru 1973. godine. Nosi podnaslov "roman za ljubitelje ukrštenih reči" i poglavlja se mogu čitati vodoravno i uspravno. Izabran je za jednu od dve najbolje knjige u Jugoslaviji (nagrada "Meša Selimović") i dobio nagradu Narodne biblioteke Srbije kao najčitanija knjiga u 1988. godini. Za nju Zoran Gluščević kaže: "Pravo poetsko i fantasmagorijsko čudo ezoterijske mudrosti..." Roman je objavljen u Nemačkoj, Austriji, Brazilu, Velikoj Britaniji, Italiji, Španiji, Rusiji, Francuskoj, Izraelu, Holandiji i Grčkoj. Hazarski rečnik i Predeo slikan čajem u džepnom izdanju objavili su "Penguin" i američki "Vintage International", a nemačka kritika proglasila je pisca Predela slikanog čajem za "predvodnika evropske postmoderne književnosti". U to vreme jedan novinar u Francuskoj ga je pitao da li je on komunista. — Ne, ja sam Vizantinac! — uzvratio je Pavić. Novinar ovaj odgovor nije objavio. Mislio je da je gore biti Vizantinac nego komunista.
Treći roman Milorada Pavića, koji se može nazvati roman-klepsidra ili roman-diptih (ima dve naslovne strane i kraj u sredini knjige) Unutrašnja strana vetra (1991) proglašen je za najbolju knjigu proze u Srbiji 1991. godine (nagrada "Borisav Stanković"). Ubrzo je objavljen je u Njujorku, Milanu, Parizu, Atini, Stokholmu, Madridu, Minhenu, Beču, Tokiju i Carigradu. Jasmina Lukić zapazila je o junacima ove knjige: "...oni se ni u jednom trenutku za života neće sresti, ali se zato susreću u smrti... oblik kretanja kroz vreme u ovom romanu jeste kretanje kroz smrt"."Unutrašnja strana vetra je spoj vizantijskog misticizma i zdravlja koje izvire iz balkanskog mita i legende" — piše Evgenios Aranicis u atinskoj "Elefterotipiji". "Pitanje je ima li čistijeg, maštovitijeg i čudnijeg glasa u književnosti današnjice od glasa Milorada Pavića" beleži "San Francisco Chronicle". "Pavić ponovo dokazuje svoju nesputanu i na hiljadu načina tajnovitu umetnost pripovedanja" ("Mittelbayerische Zeitung" 1995). Posle izlaska Unutrašnje strane vetra Milorada Pavića zaustavio je na Terazijama nepoznati mladić i, pošto se predstavio, tražio dozvolu da se njegov prijatelj javi piscu telefonom. Ubrzo se taj nepoznati javio s pitanjem kako je mogućno da stan koji je opisan u romanu Unutrašnja strana vetra potpuno odgovara stanu u Dobračinoj 6/III u kojem ovaj čovek živi godinama. Nasmejavši se Pavić mu je odgovorio da to nije nikakva misterija, jer je i Pavić kao dete živeo u tom istom stanu, u Dobračinoj ulici broj 6. — "Ne bi to bila nikakva misterija — uzvratio je nepoznati — da se i ja ne prezivam Pavić, kao i vi."
Četvrti roman Poslednja ljubav u Carigradu — priručnik za gatanje (1994) dobio je "Nagradu Prosvete za roman godine" i nagradu"Laza Kostić". Nosi utiske piščevog boravka u Carigradu 1985. godine. Uz roman ide špil tarot-karata, koje je kao "Vizantijski tarot" slikao Pavićev sin Ivan, a svako poglavlje romana nosi naziv po jednoj od tih karata. Knjiga je za godinu dana doživela četiri izdanja. O ovom delu kritičari su zabeležili: "Poslednja ljubav u Carigradu stoji odmah uz bok Hazarskom rečniku" (Vasa Pavković), "Pavić je još jednom potvrdio da je najveći mag srpske proze" (Zoran Đerić), "U Poslednjoj ljubavi u Carigradu ima one čudesne književne imaginacije i pesnički nadahnutog jezika koji Paviću obezbeđuju posebno mesto u savremenoj književnosti" (Aleksandar Jerkov). Jean Descat piše uz francusko izdanje ovog romana: "Milorad Pavić inauguriše ovde jedan novi književni žanr, koji još nema naziva. To je neka vrsta tarot-knjige." Posle izlaska romana Pavić je zabeležio jedan svoj san: "Noću 3. na 4. oktobar 94. sanjao sam da sam u Sv. Sofiji u Carigradu, da stojim pored onog stuba sa štitom i sa otvorom u sredini štita. Kraj stuba želja. Odjednom, cela crkva zajedno sa mnom i sa stubom u sebi okrete se u vodoravan položaj tako da je otvor na stubu i štitu bio usmeren ka Zemlji i iz otvora je nešto iscurilo. U strahu od tog preokretanja, iako nije bilo nikakvog rušenja, probudio sam se."
Od četiri Pavićeve zbirke priča (Gvozdena zavesa, Konji svetoga Marka, Ruski hrt i Izvrnuta rukavica) prve tri su prevedene na francuski (1991,1994,1995), Ruski hrt na turski (1994), a izbor priča pojavio se u prevodu na mađarski 1993. Paviću je pripovedačko umeće donelo u Americi ugled "homerovskog pripovedača" ("Washington Times") i "Šeherezade XX veka" ("Publishers Weekly"). U jednom beogradskom listu objavljena je 1994. i ovakva ocena: "Uveren sam da je najveći promašaj naše kulture — Milorad Pavić" (Milan Brujić, pisac). Iste godine ugledan španski list piše: "Pavić je jedna od velikih figura svetske književnosti" ("Tiempo", Madrid).
Poslednjeg dana 1995. godine izašla je u izdanju "Draganića" Pavićeva "ljubavna priča" Šešir od riblje kože.
Za Pavićevu dramu u vidu pozorišnog jelovnika Za uvek i dan više (1993), Jovan Ćirilov kaže "zamisao grandiozna, zamamna, dostojna i opusa i namera Milorada Pavića"("Politika"). Prevedena je na švedski i ruski jezik. Povodom ruskog izdanja Natalija Vagapova, teatrolog, napisala je: "Sceničnost je svojstvena samom načinu mišljenja kod Pavića erudite i stiliste kojeg je đavo terao da se rodi u Srbiji s umom i darom usred razgorevanja balkanske krize... Možda je Pavić postao pisac broj jedan s Juga Evrope za kakvog su ga priznali u celom svetu, upravo zato što ga je iznedrila kultura zamešena na tradicijama Srba i Mađara, Slovaka i Rumuna, Rusina i Jevreja, Cigana, Turaka i drugih naroda koji su se vekovima krčkali u balkanskom kotlu na prodornom vetru istorije..." ("Sovremenna dramaturgija", Moskva, 1994).
Godine 1993. po Pavićevoj priči Vedžvudov pribor za čaj reditelj Dragan Marinković je snimio film "Vizantijsko plavo". Pozorišna trupa La Compagnie des Petits Chvteaux igrala je 1991/92. po zamkovima Francuske komad pod naslovom "Lovci snova" – scensku adaptaciju Hazarskog rečnika u režiji Emanuelle Weisch. "Mountains Made of Barking" je balet načinjen prema tekstovima M. Pavića (Hazarski rečnik) i P. Bolts-a. Izveden je u Belgiji i Danskoj. (Režija: Njim Vandekeybus, baletska trupa: Ultima Vez).
Neki Pavićevi prozni i poetski tekstovi poslužili su za izradu stripa pod naslovom Treći argument po scenariju Zorana Stefanovića i s crtežima Zorana Tucića (Beograd 1995).—
Rođen je na Dorćolu u ulici Sibinjanin Janka 3/I, odrastao na Voždovcu u Koste Jovanovića 10. Otac Zdenko bio je vajar, nastavnik likovnog obrazovanja i sportista. U porodici je postojalo predanje da su Pavići s kolena na koleno bili pisci. Emerik Pavić štampao je u Budimu 1766. knjigu deseteračkih stihova. Jedan od Pavićevih predaka, Armin Pavić, bio je istoričar dubrovačke drame, bavio se periodizacijom rada Vuka Karadžića i biran je za počasnog člana Srpske akademije nauka. Pavićev ded i stric po ocu, obojica su bili pesnici. Mati Milorada Pavića, Vera (rođena Mihajlović), bila je profesor filozofije, a takođe i sportista. Njena majka, Mara Kojić (udata Mihajlović), bila je učiteljica i bolničarka dobrovoljac u balkanskim ratovima i prvom svetskom ratu, a Pavićev ded po majci Aleksa Kojić javio se u dobrovoljce 1914. i poginuo na Solunskom frontu i sahranjen je na srpskom vojničkom groblju na Zejtinliku u Grčkoj. Milorad Pavić se oženio 1958. Brankom Bastom, istoričarom umetnosti (stanovao u Knez Mihailovoj 29/III i u Vojvode Brane 9); sin mr Ivan Pavić je slikar, a ćerka Jelena, zubar. Godine 1992. zasnovao je novi brak sa Jasminom Mihajlović, književnim kritičarem i autorom jedne od prvih monografija o Paviću (Priča o duši i telu. Slojevi i značenja u prozi Milorada Pavića, Beograd 1992). Žive i rade u Beogradu. Stanovali su najpre u iznajmljenom stanu u Georgi Dimitrova (Ilije Garašanina) br. 23/II, a potom u Braće Baruh 2/I.
Priredila Jasmina Mihajlović
- Poruka
- 129.729
Дела
- Палимпсести, песме, Београд 1967, 63 стр.
- Историја српске књижевности барокног доба, научна студија, Београд 1970, 527 стр.
- Месечев камен, песме, Београд 1971, 118 стр.
- Војислав Илић и европско песништво, Нови Сад 1971, 367 стр.
- Гаврил Стефановић Венцловић, научна студија, Београд 1972, 326 стр.
- Војислав Илић, његово време и дело, научна студија, Београд 1972, 346 стр.
- Гвоздена завеса, приче, Нови Сад 1973, 222 стр.
- Језичко памћење и песнички облик, огледи, Нови Сад 1976, 429 стр.
- Коњи светога Марка, приче, Београд 1976, 159 стр.
- Историја српске књижевности класицизма и предромантизма'', научна студија, Београд 1979, 572 стр.
- Руски хрт, приче, Београд 1979, 215 стр.
- Нове београдске приче, Београд 1981, 360 стр.
- Душе се купају последњи пут, Нови Сад 1982, 145 стр.
- Рађање нове српске књижевности, научна студија, Београд 1983, 631 стр.
- Хазарски речник. Роман-лексикон у 100.000 речи, Београд 1984, 242 стр.
- Историја, сталеж и стил, огледи, Нови Сад 1985, 281 стр.
- Предео сликан чајем. Роман за љубитеље укрштених речи, Београд, 1988, 375 (525) стр.
- Изврнута рукавица, приче, Нови Сад 1989, 180 стр.
- Кратка историја Београда / A Short History of Belgrade, Београд 1990, 68 стр.
- Унутрашња страна ветра или роман о Хери и Леандру, Београд 1991, 115+98 стр.
- Историја српске књижевности 2, 3, 4. (Барок, Класицизам, Предромантизам), научна студија, Београд, 1991, 225 + 181 + 181 стр.
- Заувек и дан више, позоришни јеловник, драма, Београд 1993, 134 стр.
- Последња љубав у Цариграду. Приручник за гатање, Београд 1994, 195 стр.
- Шешир од рибље коже. Љубавна прича, Београд 1996, 80 стр.
- Стаклени пуж. Приче са Интернета, Београд, 1998, 154 + 12 стр.
- Милорад Павић, Јасмина Михајловић. Две которске приче, Београд, „Дерета“, 1998, 52 + 71 стр.
- Глинена армија, Београд, „Интерпрес“, 1999. (Библиографско издање)
- Кутија за писање, Београд, „Дерета“, 1999, 171 стр.
- Звездани плашт. Астролошки водич за неупућене, Београд, „Дерета“, 2000, 186 стр.
- Страшне љубавне приче, изабране и нове. „Плато“, Београд, 2001, 215 стр.
- Врата сна и друге приче. „Дерета“, Београд, 2002, 196 стр.
- Прича о трави и друге приче. „Дерета“, Београд, 2002, 187 стр.
- Девет киша и друге приче. „Дерета“, Београд, 2002, 202 стр.
- Царски рез и друге приче. „Дерета“, Београд, 2002, 266 стр.
- Седам смртних грехова. „Плато“, Београд, 2002, 173 стр.
- Две интерактивне драме – Кревет за троје, Стаклени пуж. „Дерета“, Београд, 2002, 150 стр.
- Две лепезе из Галате – Стаклени пуж и друге приче. „Дерета“, Београд, 2003, 167 стр.
- Невидљиво огледало – Шарени хлеб (роман за децу и остале). „Дерета“, Београд, 2003, 84 + 70 стр.
- Уникат. „Дерета“, Београд, 2004, 170 стр.
- Плава свеска. „Дерета“, Београд, 2004, 118 стр.
- Интерактивне драме: Заувек и дан више; Кревет за троје; Стаклени пуж. „Дерета“, Београд, 2004, 274 стр.
- Јасмина Михајловић, Милорад Павић – Љубавни роман у две приче. „Чигоја“, Београд, 2004, 63 стр.
- Прича која је убила Емилију Кнор. (на српском и енглеском) „Дерета“, Београд, 2005, 44 + 50 стр.
- Роман као држава и други огледи. „Плато“, Београд, 2005, 176 стр.
- Свадба у купатилу – Весела игра у седам слика. „Дерета“, Београд, 2005, 104 стр.
- Друго тело. „Дерета“, Београд, 2006, 310 стр.
- Позориште од хартије, приче. Завод за уџбенике, Београд, 2007, 240 стр.
- Друго тело (ново допуњено издање романа). „Euro Giunti“, Београд, 2008, 292 стр.
- Све приче. Завод за уџбенике, Београд, 2008, 450 стр.
- Вештачки младеж. Три кратка нелинеарна романа о љубави. Матица српска, Нови Сад, 2009, 157 стр.
PetarSamotnjak
Starosedelac
- Poruka
- 177.845
Osjetiš li u sebi plamen, trči, jer ne znaš kada će se on ugasiti i ostaviti te u mraku.
Milorad Pavić
Milorad Pavić
Postupci u čovečjem životu su poput jela, a misli i osećanja kao začini. Neće dobro proći onaj ko posoli trešnje ili sirćetom zalije kolač, govorio je pisac
-Vrlina je postupati u skladu sa sobom. Biti zadovoljan sada. Ne u ime budućnosti i od sećanja na prošlost, nego zbog ovog trenutka. Vrlina je biti potpuno živ.
PetarSamotnjak
Starosedelac
- Poruka
- 177.845
Nije u pravu onaj ko zna istinu nego onaj ko je za svoju laž uveren da je istina.
Milorad Pavić
Milorad Pavić
- Poruka
- 129.729
Čovek ne stari ravnomerno uz časovnik, nego ponekad za tri dana više no za godinu.
PetarSamotnjak
Starosedelac
- Poruka
- 177.845
Ako ideš u smeru u kojem tvoj strah raste, na pravom si putu.
Milorad Pavić
Milorad Pavić
- Poruka
- 129.729
Čovjek sa srcem punim šutnje i čovjek sa srcem punim tišine ne mogu biti slični, jer šutnjom možeš do Boga, ne možeš glasom, ma koliko vikao.
PetarSamotnjak
Starosedelac
- Poruka
- 177.845
Što se u životu promaši u snu se ne ulovi.
Milorad Pavić
Milorad Pavić
- Poruka
- 129.729
Postoje ljudi čiji zaborav ima dubok džep.
PetarSamotnjak
Starosedelac
- Poruka
- 177.845
EPITAF
U dimu nad ognjištima greju se ptice i prve pahulje se tope
Kao podvodni vetar izranja i kipi crno mleko noći sa dna duboke reke
Izliva se u svet i krivuda duž mlečnih staza i belokore uvija smreke.
U mojim očima sneg se u suze pretvara i kada oči se sklope
Kroz hladne kapi te daleko i čisto sa svojih obraza gledam: pred njima
Vetar je postao crn, a stabla mi prilaze kao na pojilo zveri
I u jedan red staju oko mene. Borovi su probili magle vrhovima
I cepaju ih rastući im sa dna u čudnoj nekoj veri
Kraguji pod zlatnom kapom između niskog neba i visokih šuma jeseni
Stazama lete već u strahu da ih grane u brzom rastu ne probodu.
I ja bolest ko srce nosim i moja smrt se večeras raduje u meni;
I znam, moja usta su groblje predaka spuštenih u reči kao u ćivot
I slušam: lês mi se teše gde god imena stvari zasadih u hodu.
Ležim u svakoj reči po jednom, u svakom od vas ponovo sahranjen za život.
Milorad Pavić
U dimu nad ognjištima greju se ptice i prve pahulje se tope
Kao podvodni vetar izranja i kipi crno mleko noći sa dna duboke reke
Izliva se u svet i krivuda duž mlečnih staza i belokore uvija smreke.
U mojim očima sneg se u suze pretvara i kada oči se sklope
Kroz hladne kapi te daleko i čisto sa svojih obraza gledam: pred njima
Vetar je postao crn, a stabla mi prilaze kao na pojilo zveri
I u jedan red staju oko mene. Borovi su probili magle vrhovima
I cepaju ih rastući im sa dna u čudnoj nekoj veri
Kraguji pod zlatnom kapom između niskog neba i visokih šuma jeseni
Stazama lete već u strahu da ih grane u brzom rastu ne probodu.
I ja bolest ko srce nosim i moja smrt se večeras raduje u meni;
I znam, moja usta su groblje predaka spuštenih u reči kao u ćivot
I slušam: lês mi se teše gde god imena stvari zasadih u hodu.
Ležim u svakoj reči po jednom, u svakom od vas ponovo sahranjen za život.
Milorad Pavić