Da i ja mislim da je jako bitno kakvu poruku ti šalješ. Deca osećaju našu radost, sreću, strepnju, tugu..............bar mi se čini da je to moj slučaj. Svakako, neće to ići brzo i lako, ali je vrlo bitno da ti raskrstiš sa svojim osećanjima, jer ako je tebi teško, ona to oseća i samim tim stvaraš dodatnu tenziju. Bitno je da ti osećaš da je to što ideš na posao u redu, ali ne samo da se smeškaš, nego i da osećaš tako, da ona shvati da će se mama vratiti, i da je to što ide negde normalna stvar.
Ja sam imala sličan problem kada je Ana krenula u vrtić,tj. bila sam svesna toga, pa sam probala da ga predupredim, i prvih nedelju dana smo išli zajedno (muž i ja), a onda je nekih mesec dana vodio on sam. Tada sam se i ja opustila i sad (ima 3 godine), da živim preko puta vrtića, čini mi se da bi sama išla.
Kako kaže naša vaspitačica, držiš dete u naručju i smeškaš se, kao vrtić je super, a srce ti se sve vreme steže, ništa nisi uradio, jer ona oseća i ništa joj ne znači tvoje lice i osmeh.
Izvinjavam se na opširnosti, probala sam da skratim što je moguće više, pa je možda malo konfuzno, ali se nadam da si shvatila poentu. :wink:
