Odlomak iz knjige u stvaranju
-------------------------------------------
КОНСТАНТИН
Његово лице је црно. Али то није боја препланулости него онај део спектра којим зрачи страдање па и Смрт сама. А што је језиво, он уопште није опажао дејство спојених судова – његово психофизичко стање и влажна црница гробног места неутољиво су хрлили једно ка другом. Свест испуњена непроменљивим наоко садржајем, сва маса животног ту, истог волумена, већ окоштала. Међутим, страхота Константиновог положаја била је у квалитету тог садржаја: на уштрб сјајних дана, пролећа и цвета гнездио се и корен пуштао црни глечер хладноће, бола и несвакидашње туге. И овај ледени брег своју моћ крио је у дубинама недоступним оку, вештини, слутњи, па чак и машти, и најискуснијег подморничара. Процес старења није га дотицао, напротив, физиономија његовог портрета била је застрашујуће млада, као да га није морио никакав страх и то је можда био основни порив Константинове посвећености. Или је у њему било нешто много веће од страха?
Примирен у крилу огромне крошње најдоминантнијег дрвета вишевековне шуме, Константин је цвилео своју патњу и вретенео најтананије душевно плетиво. Сјај са свода био му је неприкосновени водич кроз мутне пресеке живота. Знао је да се и тамо, са оне стране звезда, неко кида јер покушава да проникне у сличне тајне. Кида се јер ни тамо нема готових речи да опишу сав тај склад, рад миленијумски, т а ј н у. Страх од недораслог израза изазову, то је једини с т р а х који је мучио Константина! Да ли је могуће некако оснажити храброст у борби против страха? Чиме уплести себе у сноп којим се допире до тачке за коју ни не знамо поуздано да постоји али слутимо да је тамо докле сежу наша машта, срце и ум? Који је то чвор чијег се стиска Константин не боји? Надреално је било слушати његова мумлања, израњања акустичке подсвести у потрази за т и м изразом. Бојати се, то је умеће уметниково, ту се он открива и израња, у страшном страху, понирући дубинама најоштријих истина.
Сећање му сеже у најтананија поринућа. Он увек склон експерименту сударао се са неспремношћу околине, и оне најродније. Зато је чар речи увек отварала његове груди ка упијању свег бола, ка најрафиниранијим осећањима околине, и уопште, све што је зрачило топлином а макар и најболније било, налазило је свог уточишта у Константиновом језеру.
Сав разваљен и рашчлањен, питао се често ко је тако непроницљив био да му поклони име. Константин, константан, сабран, уравнотежен – све оно што он није нити може бити. То питање сопственог имена распињало га је од најранијих дана свести. Сви Драгани, Зорани, Горани, сваки Славко, Марко, Бане... његовог окружења више је одговарао својим карактером његовом имену. А можда му је име дато по обрасцу старог доба, са намером да га усмери и учврсти, заштити од живолује коју свако има да преброди. Али, он никако није могао да помири свој узнемир са карактером свога имена. Напротив, као да је намерно хабао крхко ткање своје психоснаге и тиме још продубљивао јаз међу супротностима. Године пред њим нису га плашиле својим непредвидивим већ га је стрељала могућа учмалост, уточеност у неузбудљиво равничарско корито.
Некада сам био жив. И сада ја све видим али мене - нико. Алхемијом враћам себе...живот. И одаћу вам тајну: љубав...потребно је, нужно, да ме неко види! А да би ме видели, морам бити жив...дакле - волети. Стрпљење. Оно ме држи у стању незаувекмртвог, нада ме, храни и не даје да окопним и постанем земљом разлијен... Када сам први пут осетио сенку неживота над собом, ужаснуо сам се! Мрак ме је плавио и све у мени постајало је тамномодро...али искра некаква тек није мрела. Осећао сам да још волим и ујаснио да је мој спас могућ! Језиво ми се пише али то је свраб красте тик пред отпадање. Још мало, мало. Једва издржавам да је не откинем и злокрвављење не потакнем... та погибељ, мој страх, бол, моја снага која ме је и угањала у поља уметности јер сам у речи препознао своју могућност да одложим пуко брисање са бројног стања. И много плачем...
Овако је Константин започињао своја писања. Много је записивао али мука је настајала када је требало извести основну нит, понудити размршење чвора. Није имао ни физичку ни психичку снагу да направи цео круг. И тако су за њим остајали само делимице пречишћени радови, некада сасвим добри али углавном недоречени. Међутим, сваки искорак био је већи од претходног и он, Зрнце Песка, радовао му се, препуштао и надао се да ће овога пута авантура још дуже потрајати. Једина брига му била да не допадне какве мешалице и да не заврши уграђен у сурови бетонски блок. Па и тада није губио наду него је веровао да ће природина сила, кише и ветрови, успети да га врате животу. Из дна језера посматрао је у сунце, у небо, у звезде. Преламање светлости играло је сјајну игру са Константином. Онда је бљеснуо и сетио се надгробних споменика и човековог одраза у њима. Сав бистрај неба слио се у окрзале крошње. У мермеру безличан плашио се.
Одраз а нисам, недостајем нечим... и ова брда око мене и ја, језера део, тешко схватам њихову везу. Али, веза сам ја! Како су плитко схватили моје присуство између брда! Ми, језеро, раздвојили смо копно на два, говораху... не, не, да нас нема брда би разваљена заувек била, сурово удаљена једно од другог, без додира, без идеје о јединству... претили нам исушењем некада давно...али брда нас не дадоше, спектакуларним одроном уништили су у повоју сулуду идеју. За брда, ми, језеро, били смо сáмо језгро смисла, били смо...били смо дете кога за ручицу држе, дете које посматраjу, негују, чувају. И где ли је та реч за којом трагам? Где ли је? У језерујезгру?’’
Константину је главобоља задавала све више муке и реметила ионако крхку концентрацију. Мучио се и све мање спавао. Жудео је за староегипатсим временом и за речима које су у себи носиле појам и његову супротност. Такве му речи недостају, парадоксалне наоко. Која ли је то реч? Она мора бити љубав, језгро, космос, лепота, деца, природа, ум, дух. Која ли је то реч? Мириси јутарњег сна још дуго су му дражили ноздрве. Ни овај окрет око сунца није донео разрешилицу. Али, био је ведар као и дан који је навирао. Знао је, убеђен је био да ће његова настојања да коначно пронађе реч добити свој стварни облик, да ће се ујаснити и сенку своју имати. И ви ћете то први сазнати. Ја ћу вам рећи, једино ме у последње време боли глава чешће и дуже, и немам концентрације. И плачем, много плачем. Но, смоћи ћу ваљда снаге да вам једнога дана допричам Константина.