Sojo
sliko-stihoklepac
- Poruka
- 2.097
Ovo dobro, baš.
Lunja*
Lunjalo
- Poruka
- 23.625
Jeste. @*pustinjakinja pise prelepu poeziju. Raj za dusu, mirna luka za moje uzburkane misli. Jedva sam docekala njenje stihove. Mnogo volim nju da citam.
*pustinjakinja
Buduća legenda
- Poruka
- 35.645
Sad ste me postideli 
Hvala od srca
Hvala od srca
Sojo
sliko-stihoklepac
- Poruka
- 2.097
Mislite, onaj Sojo samo rimu i sonete ćera, ne, ima "on opip i sluh za sve vrste poezije.
Nepripadajući
Aktivan član
- Poruka
- 1.610
Asfalt
Bila je to nekada zadnja kuća u selu na rubu same šume. Apsolutni mir, tišina, odmor za telo i dušu u svakom pogledu. U nekom radijusu od stotinak metara bilo je još četiri domaćinstva, koji su činili jednu malu zajednicu. Selo je bilo poprilično veliko, ali ta mala zajednica je funkcionisala kao organ u organizmu. Sloga, poštovanje, pomaganje, razumevanje, a isto tako i suverenitet svakog domaćinstva bio je prisutan svakodnevno. Put je bio asfaltiran samo do pola sela, a dalje do ove male zajednice je nastavljao makadam prekriven tucanikom. Svi stanovnici sela do čijih domaćinstava je dolazio makadam sanjali su asfalt. Želja im je bila da i oni idu u korak sa Svetom. Od same pomisli da asfalt dolazi do njihove kuće, čemu su težili i preci njihovi kada su prvi put čuli za asfalt, srce bi im zaigralo.
Tražili su rešenje za njih kod lokalnih vlasti i zahvaljujući jednom visokom funkcioneru koji je poreklom iz tog sela stvara se klima za njihovo rešenje.
Nakon isplanirane starategije realizacija je galopirala. Sloga je bila na izuzetno visokom nivou, ako je bilo potrebno prase ili jagnje utrkivali su se ko će dati svoje..
Sve je išlo kako su zamislili, ubrzo je od strane čelnika donešena odluka da se ta deonica sela asfaltira. Za nekih sedam nedelja asfalt je stigao od sredine sela do zadnje kuće, gde je asfaltiran poveliki plato, takozvana “okretnica“. Posle prijema puta od strane komisije dozvoljena je upotreba istog, zatim je sve završeno sa jednom nezapamćenom proslavom.
Nakon toga su svi počeli da pričaju kako brže putuju do grada, kako je jednostavnije izvlačenje drva iz šume traktorom, cena zemlje je preko noći skočila, a za sve to je bio zaslužan “asfalt“.
Ubrzo jedan od stanovnika male zajednice odlučuje da proda svoju unapred isparcelisanu zemlju više zadje kuće u selu, takozvane okretnice. Iako je do tih parcela dolazio makadam one su se u rekordnom vremenu prodale. To je otvorilo vrata i drugima tako da su počeli i oni da prodaju placeve za vikendice. Prvo su cene placeva bile znatno više, onda je jedan domaćin povukao kupce na svoju zemlju i dao im je jeftinije od dogovorene. Počeli su mali ratovi. Novi vikendaši su angažovali firme da im naprave vikendice, kamio sa sve ostalom mehanizacijom su neprestano defilovali kroz nekadašnju oazu čistoće i mira. Omladina iz grada je počela da se okuplja na sa svojim vozilima “okretnici“, slušajući duboko u noć preglasnu muziku uz konzumaciju većih količina alkohola i drugih opijata.
Par puta je bio čak i obračun lokalnih žestokih momaka vatrenim oružjem na “okretnici“. Pojavile su se prve krađe stoke, koja više nije bila sigurna kao nekada..
Mir nije bio prisutan ni danju ni noću, zauvek je nestao, a sa njim i sve one lepe druge vrednosti koje su dugo vremena krasile ovaj prostor.
Došle su druge svetske stvari, “Svet“ je po želji stanovnika sela stavio svoju nogu..
Nisam više video radost na licima tih ljudi, to što sam video bila je grimasa, pre bih rekao loš pokušaj glume neke sreće, ali oči..
U očima sam često video zamrznut pogled, kao da je jedan deo njih zauvek zamro, kao i mir koji je trajno nestao. Bile su to samo senke svesne svog bespovratnog gubitka, senke u očaju..
Ovo se ne odnosi na nove vikendaše, za njih je to bio deo grada kao i svaki drugi, tako su se i ponašali.
Sretoh deda Radu jednom prilikom koji je uvek bio zdravog i vedrog duha.
-Deda Rado dobišmo i mi ovaj dugo čekani asfalt.
-Eeee dete moje, da su ove ruke malo mlađe sa njima bi ga čupao i naš divan put vratio..
Prošlo je dosta vremena ali njihova lica i dalje viđam, ne samo u sećanjima, viđam ih svakodnevno kod komšija, radnih kolega, kod svakog prolaznika, gde god da se okrenem..
Kada se pogledam u ogledalo takođe vidim njihov izraz lica..
Pitam se da li smem da zavirim u sebe i proverim koliko sam asfaltiran, da li imam snage da ga počupam, da put svoj vratim..
(Autor nebitan
)
Bila je to nekada zadnja kuća u selu na rubu same šume. Apsolutni mir, tišina, odmor za telo i dušu u svakom pogledu. U nekom radijusu od stotinak metara bilo je još četiri domaćinstva, koji su činili jednu malu zajednicu. Selo je bilo poprilično veliko, ali ta mala zajednica je funkcionisala kao organ u organizmu. Sloga, poštovanje, pomaganje, razumevanje, a isto tako i suverenitet svakog domaćinstva bio je prisutan svakodnevno. Put je bio asfaltiran samo do pola sela, a dalje do ove male zajednice je nastavljao makadam prekriven tucanikom. Svi stanovnici sela do čijih domaćinstava je dolazio makadam sanjali su asfalt. Želja im je bila da i oni idu u korak sa Svetom. Od same pomisli da asfalt dolazi do njihove kuće, čemu su težili i preci njihovi kada su prvi put čuli za asfalt, srce bi im zaigralo.
Tražili su rešenje za njih kod lokalnih vlasti i zahvaljujući jednom visokom funkcioneru koji je poreklom iz tog sela stvara se klima za njihovo rešenje.
Nakon isplanirane starategije realizacija je galopirala. Sloga je bila na izuzetno visokom nivou, ako je bilo potrebno prase ili jagnje utrkivali su se ko će dati svoje..
Sve je išlo kako su zamislili, ubrzo je od strane čelnika donešena odluka da se ta deonica sela asfaltira. Za nekih sedam nedelja asfalt je stigao od sredine sela do zadnje kuće, gde je asfaltiran poveliki plato, takozvana “okretnica“. Posle prijema puta od strane komisije dozvoljena je upotreba istog, zatim je sve završeno sa jednom nezapamćenom proslavom.
Nakon toga su svi počeli da pričaju kako brže putuju do grada, kako je jednostavnije izvlačenje drva iz šume traktorom, cena zemlje je preko noći skočila, a za sve to je bio zaslužan “asfalt“.
Ubrzo jedan od stanovnika male zajednice odlučuje da proda svoju unapred isparcelisanu zemlju više zadje kuće u selu, takozvane okretnice. Iako je do tih parcela dolazio makadam one su se u rekordnom vremenu prodale. To je otvorilo vrata i drugima tako da su počeli i oni da prodaju placeve za vikendice. Prvo su cene placeva bile znatno više, onda je jedan domaćin povukao kupce na svoju zemlju i dao im je jeftinije od dogovorene. Počeli su mali ratovi. Novi vikendaši su angažovali firme da im naprave vikendice, kamio sa sve ostalom mehanizacijom su neprestano defilovali kroz nekadašnju oazu čistoće i mira. Omladina iz grada je počela da se okuplja na sa svojim vozilima “okretnici“, slušajući duboko u noć preglasnu muziku uz konzumaciju većih količina alkohola i drugih opijata.
Par puta je bio čak i obračun lokalnih žestokih momaka vatrenim oružjem na “okretnici“. Pojavile su se prve krađe stoke, koja više nije bila sigurna kao nekada..
Mir nije bio prisutan ni danju ni noću, zauvek je nestao, a sa njim i sve one lepe druge vrednosti koje su dugo vremena krasile ovaj prostor.
Došle su druge svetske stvari, “Svet“ je po želji stanovnika sela stavio svoju nogu..
Nisam više video radost na licima tih ljudi, to što sam video bila je grimasa, pre bih rekao loš pokušaj glume neke sreće, ali oči..
U očima sam često video zamrznut pogled, kao da je jedan deo njih zauvek zamro, kao i mir koji je trajno nestao. Bile su to samo senke svesne svog bespovratnog gubitka, senke u očaju..
Ovo se ne odnosi na nove vikendaše, za njih je to bio deo grada kao i svaki drugi, tako su se i ponašali.
Sretoh deda Radu jednom prilikom koji je uvek bio zdravog i vedrog duha.
-Deda Rado dobišmo i mi ovaj dugo čekani asfalt.
-Eeee dete moje, da su ove ruke malo mlađe sa njima bi ga čupao i naš divan put vratio..
Prošlo je dosta vremena ali njihova lica i dalje viđam, ne samo u sećanjima, viđam ih svakodnevno kod komšija, radnih kolega, kod svakog prolaznika, gde god da se okrenem..
Kada se pogledam u ogledalo takođe vidim njihov izraz lica..
Pitam se da li smem da zavirim u sebe i proverim koliko sam asfaltiran, da li imam snage da ga počupam, da put svoj vratim..
(Autor nebitan
)
Nepripadajući
Aktivan član
- Poruka
- 1.610
Samo priča..
Rade i Milena
Ne sećam se da sam vam pričao o priču o Radetu i Mileni. Sećam se te priče još sam klinac bio, za mene jedna od vrednijih priča našeg komšiluka.
Rade i Milena su bili naše komšije, stariji ljudi koji su imali dvoje dece. Jedna jako fina i tiha porodica, sa kojom niko nije imao problem u komšiluku. Rade je bio jako fin čovek, srednje visine toplog pogleda i tihog glasa. Njegova supruka Milena je bila fina gopođa, uvek uredna, nasmejana, ali činilo mi se još tada kao da nije ponekad hodala zemljom..
Svoja dva sina su lepo vaspitali i vodili kroz njihovo osnovno i usmereno obrazovanje. Ubrzo je došao dan da ih isprate u Beograd na fakultet, prvo starijeg, a za dve godine i mlađeg. Deca su marljivo napadala svoje obaveze, i svako slobodno vreme provodili u svojoj rodnoj kući kod roditelja.
Svaki od sinova se posle svojih studija oženio, ubrzo su pristigla deca i familija je postala mnogobrojnija.
Pri svakom njihovom susretu se videla iskrena ljubav i radost, takođe uzajamno poštovanje kako braće između sebe sa svojim familijama tako isto prema roditeljima.
Jednog dana došavši kući iz škole videh na terasi baku Danicu kako sa mamom pije kafu i nešto šapuće što za nju i nije bilo uobičajeno. Kasnije sam čuo da se Milena odselila, i ostavila Radeta, sve se desilo jako brzo u velikoj tišini.
Pričalo se sve i svašta, jedna od priča je bila da je otišla u Beograd da živi sa drugim, a koliko je to tačno, niko nikada nije saznao. U to vreme mi se komšiluk malo više zbog svog tog silnog ogovaranja smučio..
Rade je ostao onaj isti, istog pogleda, iste topline u očima. Radio je svakodnevno na svom poslu i u bašti kojoj nije bilo premca. U razgovoru sa prodavcem u obližnoj prodavnici nikada nije mogao da sakrije svoje uzbuđenje što mu dolaze sinovi sa porodicama, tako da smo i mi unapred znali za to. Često su ga posećivali, bila je to posebna radost u njegovim očima.
Jednom došavši u svoj kraj, kući, videh iz daljine Radeta kako gura u invalidskim kolicima neku osobu. Rekoše mi da je Rade otišao pre par meseci na put, vrativši se sa Milenom koja je u kolicima. Nikada nismo saznali kako i šta se desilo..
Radetovo lice je ostalo isto, na njemu kao da nije bilo promene.
Milenu sam par puta video, njen pogled je nekako prazan bio, gledao negde daleko, predaleko. Kao da nije mogla da nas vidi, gledala je kroz sve u šta bi pogledala..
Na njenom licu se mogao videti blagi osmeh samo u susretu sa sinovima i njihovim porodicama.
Nikada nisam čuo Radeta da priča sa Milenom. Čuvši za njenju tragediju, koja je za nas ostala večita nepoznanica, on je odlučio da se stara o njoj. Kao takva više nikome nije trebala od njenih prijatelja. Sinovi su imali svoje porodične obaveze, i nije im lako bilo zbog novonastale situacije.
Rade je u deliću sekunde doneo odluku da dovede Milenu kući, da je on neguje i stara se o njoj do kraja..
Istog pogleda, iste blagosti, sve isto, samo nikada više sa Milenom nije progovorio ni reč. Ona bi mu rekla ako joj nešto treba, a on bi to istog časa uradio.
Sinovi su ih sa svojim porodicama obilazili za vreme praznika, i kako su im obaveze dozvoljavale.
Godine su prolazile Rade i Milena su živele u tišini, šta je bilo među njima, ne znam, ali tišine je bilo i previše..
Patronažna služba ih je pronašla jednog dana..
Upokojili su se istog dana, a ja verujem u isti čas..
Radeta kako sedi u fotelji držeći knjigu u rukama, blagog osmeha na usnama, glave okrenute prema Mileni.
Milena u svojim kolicima, takođe blagog osmeha na usnama, glave okrenute prema Radetu.
Bili su kao dve sveće koje su isti čas dogorele..
Pričalo se da do kočine njihove sa njom nije prozborio ni jednu reč, samo je knjige na glas čitao kako bi ga ona čula..
Nepripadajući
Rade i Milena
Ne sećam se da sam vam pričao o priču o Radetu i Mileni. Sećam se te priče još sam klinac bio, za mene jedna od vrednijih priča našeg komšiluka.
Rade i Milena su bili naše komšije, stariji ljudi koji su imali dvoje dece. Jedna jako fina i tiha porodica, sa kojom niko nije imao problem u komšiluku. Rade je bio jako fin čovek, srednje visine toplog pogleda i tihog glasa. Njegova supruka Milena je bila fina gopođa, uvek uredna, nasmejana, ali činilo mi se još tada kao da nije ponekad hodala zemljom..
Svoja dva sina su lepo vaspitali i vodili kroz njihovo osnovno i usmereno obrazovanje. Ubrzo je došao dan da ih isprate u Beograd na fakultet, prvo starijeg, a za dve godine i mlađeg. Deca su marljivo napadala svoje obaveze, i svako slobodno vreme provodili u svojoj rodnoj kući kod roditelja.
Svaki od sinova se posle svojih studija oženio, ubrzo su pristigla deca i familija je postala mnogobrojnija.
Pri svakom njihovom susretu se videla iskrena ljubav i radost, takođe uzajamno poštovanje kako braće između sebe sa svojim familijama tako isto prema roditeljima.
Jednog dana došavši kući iz škole videh na terasi baku Danicu kako sa mamom pije kafu i nešto šapuće što za nju i nije bilo uobičajeno. Kasnije sam čuo da se Milena odselila, i ostavila Radeta, sve se desilo jako brzo u velikoj tišini.
Pričalo se sve i svašta, jedna od priča je bila da je otišla u Beograd da živi sa drugim, a koliko je to tačno, niko nikada nije saznao. U to vreme mi se komšiluk malo više zbog svog tog silnog ogovaranja smučio..
Rade je ostao onaj isti, istog pogleda, iste topline u očima. Radio je svakodnevno na svom poslu i u bašti kojoj nije bilo premca. U razgovoru sa prodavcem u obližnoj prodavnici nikada nije mogao da sakrije svoje uzbuđenje što mu dolaze sinovi sa porodicama, tako da smo i mi unapred znali za to. Često su ga posećivali, bila je to posebna radost u njegovim očima.
Jednom došavši u svoj kraj, kući, videh iz daljine Radeta kako gura u invalidskim kolicima neku osobu. Rekoše mi da je Rade otišao pre par meseci na put, vrativši se sa Milenom koja je u kolicima. Nikada nismo saznali kako i šta se desilo..
Radetovo lice je ostalo isto, na njemu kao da nije bilo promene.
Milenu sam par puta video, njen pogled je nekako prazan bio, gledao negde daleko, predaleko. Kao da nije mogla da nas vidi, gledala je kroz sve u šta bi pogledala..
Na njenom licu se mogao videti blagi osmeh samo u susretu sa sinovima i njihovim porodicama.
Nikada nisam čuo Radeta da priča sa Milenom. Čuvši za njenju tragediju, koja je za nas ostala večita nepoznanica, on je odlučio da se stara o njoj. Kao takva više nikome nije trebala od njenih prijatelja. Sinovi su imali svoje porodične obaveze, i nije im lako bilo zbog novonastale situacije.
Rade je u deliću sekunde doneo odluku da dovede Milenu kući, da je on neguje i stara se o njoj do kraja..
Istog pogleda, iste blagosti, sve isto, samo nikada više sa Milenom nije progovorio ni reč. Ona bi mu rekla ako joj nešto treba, a on bi to istog časa uradio.
Sinovi su ih sa svojim porodicama obilazili za vreme praznika, i kako su im obaveze dozvoljavale.
Godine su prolazile Rade i Milena su živele u tišini, šta je bilo među njima, ne znam, ali tišine je bilo i previše..
Patronažna služba ih je pronašla jednog dana..
Upokojili su se istog dana, a ja verujem u isti čas..
Radeta kako sedi u fotelji držeći knjigu u rukama, blagog osmeha na usnama, glave okrenute prema Mileni.
Milena u svojim kolicima, takođe blagog osmeha na usnama, glave okrenute prema Radetu.
Bili su kao dve sveće koje su isti čas dogorele..
Pričalo se da do kočine njihove sa njom nije prozborio ni jednu reč, samo je knjige na glas čitao kako bi ga ona čula..
Nepripadajući
The Graeat Gatsby
Veoma poznat
- Poruka
- 12.391
Свеобухватна лагања живе у људима од вајкада, сви наши хероји у нама траже уточиште у моментима ствари... Да би ствар изгледала што боље потребноје досегнути што боље решеље за њену примену читаоче.
Па тако овог поподнева наш јунак Ачко, гледао је са површности на са висине на творевину ствари...
Иако је морам да признам читаоцу пре свега ни мало и није изгледало отмено.
Ачко је био из секте Атеиста, секте за коју се доцније сазнало да вуче корене из Индије.
Па тако овог поподнева наш јунак Ачко, гледао је са површности на са висине на творевину ствари...
Иако је морам да признам читаоцу пре свега ни мало и није изгледало отмено.
Ачко је био из секте Атеиста, секте за коју се доцније сазнало да вуче корене из Индије.
Nepripadajući
Aktivan član
- Poruka
- 1.610
Samo priča..
Tužni anđeo..
Sveti starac u svojoj jutarnjoj šetnji video je kako mu u susret idu roditelji sa detetom koji ima Daunov sindrom.
Starac im je prišao i rekao:“Da li znate da služite anđela..“
..........................................................................................................................................................................
Imao sam to zadovoljstvo da pre nešto godina radim sa Denčikom.
Ne znam kad se to desilo, ali Denčika je došao u firmu odmah po završetku škole za decu sa posebnim potrebama.
Izuzetno vredan, uredan i uvek nasmejan. Nikad se nije bunio za posao, nikada. Sve svoje radne obaveze je izvršavao sa velikom lakoćom i zadovoljstvom. Na kraju radnog vremena malo bi otresao prašinu sa sebe, svojim grubim rukama par puta zamahnuo preko svoje jake kose popravljajući frizuru, zatim nam mahnuo i uputio se ka stanici gde čeka autobus.
I tako svaki dan istog osmeha, uvek pozitivnog raspoloženja. Ne štedeći se pomoć svoju bi pružio svakome kome bi bilo potrebno.
Ali neke stvari nije znao koje smo mi ostali znali, ili tačnije rečeno posedovali smo ih, to je bilo naše bogatstvo..
Nije znao da ogovara, da mrzi, da psuje, priča ružne stvari, da zavidi drugima, nije znao za ljubomoru, pakost, prezir, mržnju, za poroke, za zavistnosti, strasti svake vrste i ostalo bogatstvo koje smo mi posedovali.
On to nije znao, bio je feleričan, jednostavno roba sa greškom, i kako takav znao je samo za Ljubav i ništa više.
Ponekad bi se njegove kolege malo grublje sa njim našalile, ističući tako svoju dominantnost nad njim.
Za momenat bi njegovo lice bilo tužno, i već sledeći momenat osmeh bi se pojavio. Taj njegov momenat tuge nije bio zbog njega, niti njihove grube šale.
Ne, nije imao on tu osobinu da žali sebe, to on nije znao.
Tužan je bio zbog nas, zbog našeg bogatstva osobinama kojima smo nanosili bol i tugu kako sebi tako i drugima misleći da smo neko, dajući sebi pravo na to, tako skrivajući sve one naše slabosti, poroke i mane.
On ništa nije skrivao, sve svoje što je imao isticao je, a to je bila samo i samo Ljubav.
I danas na leđima kao grbu osetim svoj bogati tovar, a često bogatstvo drugih osetim na svojoj koži..
Kad god se setim njega pitam se da li je to bio anđeo poslat da nam oči otvori da vidimo svoju feleričnost, jad, bedu, nemoć..
Ili jednostavno da nam pokaže šta nam je samo potrebno i samo to da bi bili i ostali ljudi.
(Nepripadajući)
Tužni anđeo..
Sveti starac u svojoj jutarnjoj šetnji video je kako mu u susret idu roditelji sa detetom koji ima Daunov sindrom.
Starac im je prišao i rekao:“Da li znate da služite anđela..“
..........................................................................................................................................................................
Imao sam to zadovoljstvo da pre nešto godina radim sa Denčikom.
Ne znam kad se to desilo, ali Denčika je došao u firmu odmah po završetku škole za decu sa posebnim potrebama.
Izuzetno vredan, uredan i uvek nasmejan. Nikad se nije bunio za posao, nikada. Sve svoje radne obaveze je izvršavao sa velikom lakoćom i zadovoljstvom. Na kraju radnog vremena malo bi otresao prašinu sa sebe, svojim grubim rukama par puta zamahnuo preko svoje jake kose popravljajući frizuru, zatim nam mahnuo i uputio se ka stanici gde čeka autobus.
I tako svaki dan istog osmeha, uvek pozitivnog raspoloženja. Ne štedeći se pomoć svoju bi pružio svakome kome bi bilo potrebno.
Ali neke stvari nije znao koje smo mi ostali znali, ili tačnije rečeno posedovali smo ih, to je bilo naše bogatstvo..
Nije znao da ogovara, da mrzi, da psuje, priča ružne stvari, da zavidi drugima, nije znao za ljubomoru, pakost, prezir, mržnju, za poroke, za zavistnosti, strasti svake vrste i ostalo bogatstvo koje smo mi posedovali.
On to nije znao, bio je feleričan, jednostavno roba sa greškom, i kako takav znao je samo za Ljubav i ništa više.
Ponekad bi se njegove kolege malo grublje sa njim našalile, ističući tako svoju dominantnost nad njim.
Za momenat bi njegovo lice bilo tužno, i već sledeći momenat osmeh bi se pojavio. Taj njegov momenat tuge nije bio zbog njega, niti njihove grube šale.
Ne, nije imao on tu osobinu da žali sebe, to on nije znao.
Tužan je bio zbog nas, zbog našeg bogatstva osobinama kojima smo nanosili bol i tugu kako sebi tako i drugima misleći da smo neko, dajući sebi pravo na to, tako skrivajući sve one naše slabosti, poroke i mane.
On ništa nije skrivao, sve svoje što je imao isticao je, a to je bila samo i samo Ljubav.
I danas na leđima kao grbu osetim svoj bogati tovar, a često bogatstvo drugih osetim na svojoj koži..
Kad god se setim njega pitam se da li je to bio anđeo poslat da nam oči otvori da vidimo svoju feleričnost, jad, bedu, nemoć..
Ili jednostavno da nam pokaže šta nam je samo potrebno i samo to da bi bili i ostali ljudi.
(Nepripadajući)
Nepripadajući
Aktivan član
- Poruka
- 1.610
Samo priča..
Platila je..
Letnja žega već duži vremenski period ne prestaje da vlada ovim prostorima zadavajući muke mnogima.
Idem sa kolegom u obilazak terena, ćutimo, svako sa svojim misaonim talasima..
Gledam kukuruze koji još uvek odolevaju, kao da prkose dugoj letnjoj vrevi želeći svojim zelenim i mesnatim listovima da pokažu da im ni kap vode nije potrebna.
Sa leve strane puta tik uz kukuruze uočavam pešaka u daljini.
Približavam se i već sad razaznajem, žena manja rastom, obučenu skroz u belo sa šeširom na glavi, ali ne vidim joj ruke, kao da nešto nosi.
Obilazeći je poput nekulturnog klipana okrećem glavu da vidim da li sam dobro pretpostavio.
Da, nosila je dete, ali toliko je sitna imao sam osećaj kao da dete nosi dete.
Ne mogu da verujem, pa do početka sela ima dosta, a do autobuske stanice duplo toliko. Kako se samo usudila da krene na toliki put peške po najvećoj temperaturi u danu.
Da je sama krenula bilo bi glupo, a ona je krenula sa malim detetom.
Vozio sam dalje, a slika dve male prilike i dalje mi je bila pred očima.
Na ulasku u selo zaustavio sam kola, nisam više mogao da trpim takvog sebe.
-O ovome što će se sada desiti nikome ni reči..
Kolega me je zbunjeno pogledao.
Okrenuo sam kola i krenuo u susret gospođi sa detetom.
Na izlazu iz sela već sam ih primetio.
Stao sam na nekih pet metara od njih.
Izašao sam iz kola i upitao je-Gospođo, ako želite uđite u kola mi ćemo vas prevesti do stanice, ako tamo idete.
-Da, idemo tamo.-odgovorila je prijatnim glasom.
Kad je sela na suvozačevo mesto kolega je zatvorio vrata i seo na zadnje sedište.
Okrećući auto prema selu, osetio sam blagi miris dečije kreme, koji je preplavio unutrašnjost auta. Kao da je ovaj službeni auto postao čistij.
Približavajući se autobuskoj stanici upitao sam-Da li vam ovde odgovara?
-Da, to je u redu. Koliko trebam da platim?
-Ništa gospođo, ne dolazi u obzir i hvala vam na ukazanom poverenju ušavši u naš auto.
-Hvala vama..
Kada je izlazila iz auta za trenutak sam uhvatio stidljivi pogled dva mala oka koja su pokušavala da se sakriju iza majčinog vrata. Ne znam zašto, ali i danas se sećam tog čistog dečijeg pogleda. Znam samo da je jedno sigurno.
Platila je..
(Nepripadajući)
Platila je..
Letnja žega već duži vremenski period ne prestaje da vlada ovim prostorima zadavajući muke mnogima.
Idem sa kolegom u obilazak terena, ćutimo, svako sa svojim misaonim talasima..
Gledam kukuruze koji još uvek odolevaju, kao da prkose dugoj letnjoj vrevi želeći svojim zelenim i mesnatim listovima da pokažu da im ni kap vode nije potrebna.
Sa leve strane puta tik uz kukuruze uočavam pešaka u daljini.
Približavam se i već sad razaznajem, žena manja rastom, obučenu skroz u belo sa šeširom na glavi, ali ne vidim joj ruke, kao da nešto nosi.
Obilazeći je poput nekulturnog klipana okrećem glavu da vidim da li sam dobro pretpostavio.
Da, nosila je dete, ali toliko je sitna imao sam osećaj kao da dete nosi dete.
Ne mogu da verujem, pa do početka sela ima dosta, a do autobuske stanice duplo toliko. Kako se samo usudila da krene na toliki put peške po najvećoj temperaturi u danu.
Da je sama krenula bilo bi glupo, a ona je krenula sa malim detetom.
Vozio sam dalje, a slika dve male prilike i dalje mi je bila pred očima.
Na ulasku u selo zaustavio sam kola, nisam više mogao da trpim takvog sebe.
-O ovome što će se sada desiti nikome ni reči..
Kolega me je zbunjeno pogledao.
Okrenuo sam kola i krenuo u susret gospođi sa detetom.
Na izlazu iz sela već sam ih primetio.
Stao sam na nekih pet metara od njih.
Izašao sam iz kola i upitao je-Gospođo, ako želite uđite u kola mi ćemo vas prevesti do stanice, ako tamo idete.
-Da, idemo tamo.-odgovorila je prijatnim glasom.
Kad je sela na suvozačevo mesto kolega je zatvorio vrata i seo na zadnje sedište.
Okrećući auto prema selu, osetio sam blagi miris dečije kreme, koji je preplavio unutrašnjost auta. Kao da je ovaj službeni auto postao čistij.
Približavajući se autobuskoj stanici upitao sam-Da li vam ovde odgovara?
-Da, to je u redu. Koliko trebam da platim?
-Ništa gospođo, ne dolazi u obzir i hvala vam na ukazanom poverenju ušavši u naš auto.
-Hvala vama..
Kada je izlazila iz auta za trenutak sam uhvatio stidljivi pogled dva mala oka koja su pokušavala da se sakriju iza majčinog vrata. Ne znam zašto, ali i danas se sećam tog čistog dečijeg pogleda. Znam samo da je jedno sigurno.
Platila je..
(Nepripadajući)
Nepripadajući
Aktivan član
- Poruka
- 1.610
Samo priča..
Tebi..
Postoje neke posebne dame..
Takve se ne sreću na ulici, restoranu, biblioteci, ustvari takve dame ne možete sresti, jer one tako žele, to morate poštovati.
Te posebne dame su uvek pored vas.
One su vas jednostavno usvojile i vi ste njihov.
Znaju vas tako dobro da im je svaki vaš korak poznat.
One su uvek tu i kada nisu.
Njima ste uvek njihov i kada niste.
Uvek ste im blizu i kada ste daleko.
Njih ne možete povrediti i ako probate.
Nikada vas neće udariti svojom snagom koja je ogromna, iako ste to možda nekada i zaslužili..
One su jednostavno tu, kao zemaljski anđeli koji vas čuvaju, a takođe i pate zbog vas..
Vi ste u njihovom srcu dokle..?
Bojim se zauvek..
Tebi..
Postoje neke posebne dame..
Takve se ne sreću na ulici, restoranu, biblioteci, ustvari takve dame ne možete sresti, jer one tako žele, to morate poštovati.
Te posebne dame su uvek pored vas.
One su vas jednostavno usvojile i vi ste njihov.
Znaju vas tako dobro da im je svaki vaš korak poznat.
One su uvek tu i kada nisu.
Njima ste uvek njihov i kada niste.
Uvek ste im blizu i kada ste daleko.
Njih ne možete povrediti i ako probate.
Nikada vas neće udariti svojom snagom koja je ogromna, iako ste to možda nekada i zaslužili..
One su jednostavno tu, kao zemaljski anđeli koji vas čuvaju, a takođe i pate zbog vas..
Vi ste u njihovom srcu dokle..?
Bojim se zauvek..
Nepripadajući
Aktivan član
- Poruka
- 1.610
Samo priča..
Slučajan susret
Prvi susret je bio pre nešto više od deset godina. Ovo je drugi, a isto tako dolazi i treći za deset godina.
Brzo će to proći uz tišinu koja šapuće..
.......................................................................................................................................................................
Kad su se oči srele svaka izgovorena reč bi bila suvišna. Dok joj je prilazio gledala ga je blagog pogleda. Došavši do nje spustio je glavu. Gledala ga je.. Odjednom je podigla desnu šaku skupljenu u pesnicu i udarila ga unutrašnjim delom u prsa, kao da ga gura od sebe. Nije se pomerio. Uradila je to još dva puta. Posle drugog puta pružio je ruke prema njenoj glavi i grleći je privukao je na svoja prsa. Par trenutaka je mirno stojala, a potom je počela da glavom traži udobniji položaj, kao ptica koja je upravo našla svoje dugo traženo gnezdo. Njena desna ruka se obmotala oko njegovog struka i skupljajući se u šaku uhvatila njegovu majcu. U levoj ruci je i dalje držala korpu sa namirnicama koje namerava da kupi. Stajali su tako nepomični, kao jedno dok su pored njih ostali kupci u marketu prolazili kao pored nekog kipa. Zatim je počela da plače, nije se ništa čulo, samo joj telo počelo da se grči. Plakala je za sve one vekove kada to nije mogla, kada je kamen bila.
-Samo plači..-izgovorio je ljubeći je u glavu.
Taj susret možda nije značio ništa. Možda su se posle toga samo rastali i nikada više nisu sreli. Možda je značio i više nego što se može i zamisliti.
Ali i nije sve da se u Samo priča pročita..
Slučajan susret
Prvi susret je bio pre nešto više od deset godina. Ovo je drugi, a isto tako dolazi i treći za deset godina.
Brzo će to proći uz tišinu koja šapuće..
.......................................................................................................................................................................
Kad su se oči srele svaka izgovorena reč bi bila suvišna. Dok joj je prilazio gledala ga je blagog pogleda. Došavši do nje spustio je glavu. Gledala ga je.. Odjednom je podigla desnu šaku skupljenu u pesnicu i udarila ga unutrašnjim delom u prsa, kao da ga gura od sebe. Nije se pomerio. Uradila je to još dva puta. Posle drugog puta pružio je ruke prema njenoj glavi i grleći je privukao je na svoja prsa. Par trenutaka je mirno stojala, a potom je počela da glavom traži udobniji položaj, kao ptica koja je upravo našla svoje dugo traženo gnezdo. Njena desna ruka se obmotala oko njegovog struka i skupljajući se u šaku uhvatila njegovu majcu. U levoj ruci je i dalje držala korpu sa namirnicama koje namerava da kupi. Stajali su tako nepomični, kao jedno dok su pored njih ostali kupci u marketu prolazili kao pored nekog kipa. Zatim je počela da plače, nije se ništa čulo, samo joj telo počelo da se grči. Plakala je za sve one vekove kada to nije mogla, kada je kamen bila.
-Samo plači..-izgovorio je ljubeći je u glavu.
Taj susret možda nije značio ništa. Možda su se posle toga samo rastali i nikada više nisu sreli. Možda je značio i više nego što se može i zamisliti.
Ali i nije sve da se u Samo priča pročita..
Poslednja izmena:
- Poruka
- 23.790
Nisam rođena kao klovn. Odrasla sam u njemu. Moji roditelji nisu mnogo ponosni. Klovn, u njihovoj porodici....i nije nešto čime mogu da se hvale svojim prijateljima, al kako sam morala uvek da se borim za njihovu pažnju, morala sam od nečeg da krenem.
U početku ni sama nisam bila sasvim zadovoljna, al kako je život prolazio, a ja pohađala njegovu školu, postala sam svesna da je smeh blagoslov u ovom svetu.
Škola je bila zabavna, iako ne uvek laka. Akcenat je bio na improvizacionoj komediji, sa pantomimom i akrobacije očima (u tome sam bila najbolja). Diplomirala sam sa pohvalom. Lično, naš duhovni roditelj, Veliki šaljivdžija na nebu, poručio mi je „Idi i ostavi svoj trag kao komični idiot“.
Nosila sam viseće naušnice sa sitnim zvončićima, crveni pečat na nosu, osmeh nacrtan od uha do uha, i dve suze ispod levog oka, jedna od smeha, jedna za tugu. Donosila sam smeh u patnju i pomogla ljudima da prebrode njihove gubitke. Moj rad je imao smisla. A onda sam upoznala Vuka.
Ušao je u moj život kao vihor, te blistave oči i usne koje nisu mogle da ćute.
Jednog sunčanog dana, sedela sam na klupi uz obalu, kada sam ga primetila kako zabavlja svoje društvo na jednom stolu u ćošku obližnjem kafiću. Sav je bio unesen u priču, svi su se smijali, a on govorio neprestano, praveći grimase, dok su mu oči ostajale ozbilje i daleke. Nekome drugom bi to promaklo, ne i meni. Ja sam to živela.
Kad se društvo razišlo, došao je do ograde i zagledao se u vodu sa dalekim izrazom lica.
Prepoznam potrebu kada je vidim, i stavim naušnice i pečat na nos.
Ponekad nisu potrebne reči. Ovo je bio takav trenutak. Zamahnula sam glavom da oglasim zvona, a on me je pogledao preko ramena, prvo radoznalo, a onda mu je blagi osmeh razvedrio lice. Namestila moje najgluplje klovnovsko lice, a onda sam sumnjičavo pogledala desno-levo, praćeno brzim sleganjem ramenima. Ustala sam, otišla do njega, i kao predala mu svoje srce.
"Za mene?" pitao je. Oduševljeno sam klimnula glavom. On je to prihvatio.
Nasmejao se. To je bio trenutak kada sam se zaljubila u njega. Smejao se celim telom.
Vuk. Postali smo nerazdvojni. Smejao se mojim igrama reči. Uvek je bio naoružan smehom. Zajedno smo se uselili. Pravila sam smajliće medom na njegovim palačinkama...
Ponekad smo se svađali, samo kako bi se posle mirili satima.
Bila sam njegova, a on bio samo moj.
Onda je počeo da se povlači... Menjao se, postao hladan i dalek, uvek je bio nešto zauzet, uvek je bio potreban nekome, nikad nije bio istinski tu, i kad bi bio tu.
Jedne noći, za večeru, ja sam govorila i govorila, izvodila sve trikove kako bih mu privukla pažnju, a tišina koja me pratila, promrzla me do kostiju.
Konačno je progovorio: „Da li je u ljudskoj prirodi da uvek traži više?“
Udaljivali smo se. Moj najveći strah je bio da ću ga izgubiti. Željna da zadržim vezu, mislila sam da ću uspeti, samo da ostanem blizu njega. Moram ući u njegov svet ako on napušta moj.
Odlučila sam da počnem od knjiga. Zastala ispred njegove police... Izabrala sam "Istorija zapadne filozofije" Bertranda Rasela, i utonula u knjigu. Mislila sam da uvek imam na oku ono što je važno, ali sada uopšte nisam bila sigurna. Ko bi rekao da postojanje može biti tako komplikovano?
Pitanja su počela da me muče. Sumnja je rasla. Navukla sam se. Pitanja bez odgovora hvatala su moj preopterećeni mozak. Neutaživa potreba za spoznajom nepoznatog prolazila je kroz moje vene. Izgubila sam na težini, samo sam čitala i spavala, trazila razlog postojanja.
I izgubila sam Vuka u tom procesu, iselio se. „Smeh je umro“, rekao mi je.
Morala sam da odem tamo gde sam bila bezimena, lutala sam niz tihe ulice, ni duše na vidiku, sve do pristaništa. Talasi su nežno zapljuskivali obalu, zapalila sam cigaretu i razmišljala o smislu života, ne mogavši da si pomognem. Obrisala sam jednu od one dve suze, jedna će biti sasvim dovoljna i za sreću za tugu, pomislila sam.
Moji prsti su drhtali preko telefona. Ostavi ga na miru, samo ga ostavi, rekla sam sebi.
Zatvorila sam oči i poželela da mogu da nestanem, da nestane sva bol. Da je postojao Veliki šaljivdžija, ovo bi bilo vreme da se pokaže. Ali nikakav znak mi nije došao, i odšetala sam kući...
I bile su tu.... čekale su me... Marija, Maja, Iva, Ema....sve su bile tu.
„Neko je napustio zemlju smeha“, rekla je Ema.
"A mi smo ovde da ga vratimo." , viknula je Iva mašući rukama.
Nisam mogla da zaustavim suze.
Marija i Maja me zagrliše istovremeno
"Nadamo se da su ovo radosnice što nas vidiš... Smeh je jedini lek za ovozemaljsko postojanje."
*Sa konkursa "U kap se spoje i ćemer i med"
U početku ni sama nisam bila sasvim zadovoljna, al kako je život prolazio, a ja pohađala njegovu školu, postala sam svesna da je smeh blagoslov u ovom svetu.
Škola je bila zabavna, iako ne uvek laka. Akcenat je bio na improvizacionoj komediji, sa pantomimom i akrobacije očima (u tome sam bila najbolja). Diplomirala sam sa pohvalom. Lično, naš duhovni roditelj, Veliki šaljivdžija na nebu, poručio mi je „Idi i ostavi svoj trag kao komični idiot“.
Nosila sam viseće naušnice sa sitnim zvončićima, crveni pečat na nosu, osmeh nacrtan od uha do uha, i dve suze ispod levog oka, jedna od smeha, jedna za tugu. Donosila sam smeh u patnju i pomogla ljudima da prebrode njihove gubitke. Moj rad je imao smisla. A onda sam upoznala Vuka.
Ušao je u moj život kao vihor, te blistave oči i usne koje nisu mogle da ćute.
Jednog sunčanog dana, sedela sam na klupi uz obalu, kada sam ga primetila kako zabavlja svoje društvo na jednom stolu u ćošku obližnjem kafiću. Sav je bio unesen u priču, svi su se smijali, a on govorio neprestano, praveći grimase, dok su mu oči ostajale ozbilje i daleke. Nekome drugom bi to promaklo, ne i meni. Ja sam to živela.
Kad se društvo razišlo, došao je do ograde i zagledao se u vodu sa dalekim izrazom lica.
Prepoznam potrebu kada je vidim, i stavim naušnice i pečat na nos.
Ponekad nisu potrebne reči. Ovo je bio takav trenutak. Zamahnula sam glavom da oglasim zvona, a on me je pogledao preko ramena, prvo radoznalo, a onda mu je blagi osmeh razvedrio lice. Namestila moje najgluplje klovnovsko lice, a onda sam sumnjičavo pogledala desno-levo, praćeno brzim sleganjem ramenima. Ustala sam, otišla do njega, i kao predala mu svoje srce.
"Za mene?" pitao je. Oduševljeno sam klimnula glavom. On je to prihvatio.
Nasmejao se. To je bio trenutak kada sam se zaljubila u njega. Smejao se celim telom.
Vuk. Postali smo nerazdvojni. Smejao se mojim igrama reči. Uvek je bio naoružan smehom. Zajedno smo se uselili. Pravila sam smajliće medom na njegovim palačinkama...
Ponekad smo se svađali, samo kako bi se posle mirili satima.
Bila sam njegova, a on bio samo moj.
Onda je počeo da se povlači... Menjao se, postao hladan i dalek, uvek je bio nešto zauzet, uvek je bio potreban nekome, nikad nije bio istinski tu, i kad bi bio tu.
Jedne noći, za večeru, ja sam govorila i govorila, izvodila sve trikove kako bih mu privukla pažnju, a tišina koja me pratila, promrzla me do kostiju.
Konačno je progovorio: „Da li je u ljudskoj prirodi da uvek traži više?“
Udaljivali smo se. Moj najveći strah je bio da ću ga izgubiti. Željna da zadržim vezu, mislila sam da ću uspeti, samo da ostanem blizu njega. Moram ući u njegov svet ako on napušta moj.
Odlučila sam da počnem od knjiga. Zastala ispred njegove police... Izabrala sam "Istorija zapadne filozofije" Bertranda Rasela, i utonula u knjigu. Mislila sam da uvek imam na oku ono što je važno, ali sada uopšte nisam bila sigurna. Ko bi rekao da postojanje može biti tako komplikovano?
Pitanja su počela da me muče. Sumnja je rasla. Navukla sam se. Pitanja bez odgovora hvatala su moj preopterećeni mozak. Neutaživa potreba za spoznajom nepoznatog prolazila je kroz moje vene. Izgubila sam na težini, samo sam čitala i spavala, trazila razlog postojanja.
I izgubila sam Vuka u tom procesu, iselio se. „Smeh je umro“, rekao mi je.
Morala sam da odem tamo gde sam bila bezimena, lutala sam niz tihe ulice, ni duše na vidiku, sve do pristaništa. Talasi su nežno zapljuskivali obalu, zapalila sam cigaretu i razmišljala o smislu života, ne mogavši da si pomognem. Obrisala sam jednu od one dve suze, jedna će biti sasvim dovoljna i za sreću za tugu, pomislila sam.
Moji prsti su drhtali preko telefona. Ostavi ga na miru, samo ga ostavi, rekla sam sebi.
Zatvorila sam oči i poželela da mogu da nestanem, da nestane sva bol. Da je postojao Veliki šaljivdžija, ovo bi bilo vreme da se pokaže. Ali nikakav znak mi nije došao, i odšetala sam kući...
I bile su tu.... čekale su me... Marija, Maja, Iva, Ema....sve su bile tu.
„Neko je napustio zemlju smeha“, rekla je Ema.
"A mi smo ovde da ga vratimo." , viknula je Iva mašući rukama.
Nisam mogla da zaustavim suze.
Marija i Maja me zagrliše istovremeno
"Nadamo se da su ovo radosnice što nas vidiš... Smeh je jedini lek za ovozemaljsko postojanje."
*Sa konkursa "U kap se spoje i ćemer i med"
