Mali virtuelni klub pisaca kratkih i dugih formi

Znash li ko si, malecno drvo, znash li zemlju iz koje rastesh, vetrove sa kojim prichash, svestan li si da u tvojoj kori spavaju bubice?
Znash li malecno drvo? Poznajesh li seme kojim si poniklo, pozdravljash li ga suncem jutarnjim, i da li razmishljash o tome, da li su te nechije ruke rodile, ili si se stvorio tu, noshen vetrom?
Razmishljash li? Setish li se ponekad brace svoje, istog ploda, grane i kore, dok vetrom prichash sa drugima, ne vidish li sebe, malecno drvo, sebe u njima? Nije li tvoja senka u ovoj shumi, ista kao njihova?
Sanjash li malecno drvo? Plamenom suncu pruzene ruke, hoceshli nastaviti do kraja? Popiti prstima, jutarnje kapi rose, rashiriti zelene listove. Sanjash li drvce, dane prolecne, kada svim svojim ponosom, tvoji darovi – zamirisace?
Plachesh li malecni? Nakupljena secanja u srzi, suze koje kroz koru zele pobeci, zar ne postajesh i ti malecni godinama u sebi sve suvlji i suvlji? Svakim godom tugu sahraniti, i na njoj zidati, dok se ne urushi, ponovo, plachesh li malecni?
Smejesh li se malecni? Imash li svoj mir, u kojem srce pumpa zile, smeshish li se malecni, dok posmatrash potok kako zubori, dok znash da te priroda gozbi, udishesh li malecni?
Dajesh li? Umesh li iole dati ono shto uzimash, ne prisvajati, nego te shtake, da hoda – darovati? Hocesh li ikada izdisati vishe nego shto cesh udahnuti, popiti, osetiti? Malecni, hocesh li sebe dati onima koji te trebaju, onima koji su manji od tebe?
I umesh li malecno drvo, ziveti? Umesh li lice, svoj ovoj smrti okrenuti, i postati kao i tvoji roditelji, zauzeti svoje mesto na tom nebu na kojem sede, i sa kojeg silaze jablani? Umesh li postati, i opstati mali? Nije lako izgubiti sebe, ali umesh li, umesh li ziveti?
Hocesh li imati volje opstati? Suri vetrovi ti mogu grane polomiti, zega ce ti izbrazdati telo, tvoje vredno postace zlatno, zlato ce pojesti rdja, pa chak i tada, kada te napuste svi tvoji, kada padnu na zemlju – mrtvi, hocesh li nastaviti, snagu u sebi iz zemlje poznjati, hocesh li uspravno stajati? Umesh li?
Hocesh li se setiti? Da svi i jesu i nisu sami, da li cesh znati ochi otvoriti, i konachno shvatiti?
Da sva lepota sveta se slila u tu pticu, koja kruzi nebom, pleshe po vetru, mnogo vishlje, i u oku mnogo manje...
To je ta potreba svega shto dishe, ona leti u vazduhu iznad nas.
Ona grli i napaja tvoje korenje, zilama ti hrani prste, i boji zeleno.
Ona sachinjava tebe, od semena do potpale, gde svi shvatamo jedno.
Tvoje telo je njena crkva, ali tek uvod za hram koji ishte.

Od semena do potpale, ono shto jesmo prevazilazi nas same.
 
Prichao sam na ulici sa drugom, stajali smo sami, a ljudi su oko nas prolazili, i zapitah se, zashto li ja ovde sada stojim?
Prichao je tu, na ulici, moj drug. Mozda je i spominjao druge, gde bi mi njihovi zivoti kroz secanje projurili, kao voz kakvi.
Sve jedno je ko istu prichu pricha, u njihovim ochima vidim da ne vide na meni ono shto im izlazi iz usta.
I tu nastaje jaz, a u meni opet – razocaranje. Kuda li se njihov voz zaputio? I zashto ja u sred divljine stojim i gledam vozove?
Da li sam i ja nekad mogao menjati dushu za taj “normalni zivot”? Za taj osecaj koji imaju oni shto predamnom stoje, i govore mi neshto svoje, shto bih ja morao da ponovim, oslikam u ochima, budem deo toga?
Jesu li to putevi?
Oni koje oni hodaju, i oni pred kojima sam stajao, kojima sam okrenuo glavu?
Chikam te choveche, izusti rech koju nisi sagradio od blata i zemlje, izusti pojam shto ne postoji, onaj pojam koji te tvori.
I tada, moj prijatelju, zar nije logichno da ono shto radja sebe se vraca sebi samom?
Tvoje rechi se nikad nisu vratile, i izgubio si staro poverenje napravljeno u danima kada je cucla zamenila sise.
I zato ti vidim u ochima, tog deteta u tebi - iskrivljeno lice, kao kakvim prepadom deformisano, a zapravo ga je zlato u reci potopljeno menjalo.
Rastao si, a dok si sve vishe rastao, ti si u stvari umirao.
Umirao si svaki put kada u rechima izustish bilo koji pojam – a da ti glas ne zadrhti.
Ne znam samo zashto se chudish, kad si znao prijatelju, koliko si mali, i znao si da to svesno zaboravljash ne bi li u sebi izgradio ono chime se uljuljkavash.
Prichao sam sa drugom na ulici, valjda je to bio on, mozda je to bila senka sveta, a ljudi su oko nas prolazili, i iako su svi lichili na njega, zapitah se, zashto ja ovde stojim?
Prichao je tu, na ulici – moj drug. Definitivno je spominjao druge.
Samo su se u prichi njegovoj svi zivoti na jedan sveli, pa sam se zapitao – nekako normalno –
da li sam ja jedini shto na ulici sa zamishljenim prijateljom pricha?

13.5.2009
 
U oblaku dima od cigarete videla sam njegovo lice,gledao me je,udisao.Bio je kao nikotin. Ubijao me je,ali na bolniji nacin,onako...kao da ulazi u mene,prolazi kroz moje vene u svojoj vatrenoj stihiji i silazi mi u pete.Da,njegov pogled me je ubijao.U svom zlatnom kavezu sam sedela i cekala.Prozor je bio blizu i veselo cvrkutanje ptica sumraka,njegovih saputnika,me je cinilo jos depresivnijom..Rekao je da ce doci,rekao je...
Dva puta u minuti usudila sam se da mislim da bi bilo bolje da nikada vise ne vidim lice od dima,njegovo lice.Mogla sam da sanjam o zlatnom kljucu,i slobodi koja je visila oko njegovog vrata,vrata od slonovace,mestu na kojem nije pripadala...
A dan kada sam se prvi put prepustila toj iluziji srece...toj ljubavi,sada je bio samo jedna od prica izgubljenih u maglini.
:andjeo:
 
A, kada bih ga slikala, portret bi morao biti u tamnim bojama. Ali ne sumorno mracnim, nego tamno grimiznim ,protkanim pokojom zlatnom niti sa odsjajem plamena u tami ..plamena koji mami i koji preti da lizne ili opece kad se najmanje nadas.

Zagonetno postavljen u poluprofil, ociju tamnosmedjih,kose upadljivo slicne ocima.Ne krupan, ne atletske gradje..srednje visine, sa onom unutrasnjom silinom i potrebom za laznom skromnoscu kojom vesto manipulise svestan sebe i sopstvene vrednosti, koja ne podrazumeva fizicku snagu, vec osecaj aure koja dominira u precniku od nekoliko metara.To ne bi bila poza koju bi on rado odabrao. On bi verovatno zeleo da ga naslikam kao popart heroja Ili nihilistu u vremenu ratova i stradanja. Ali, za mene je on Andjeo i Lucifer,crveno i crno,mir i haos,neznost i snaga, ljubav..strast..izazov..

Stalno razmisljam o njegovim rukama. Najteza i najveca dilema. Njegov svet - tehnika.Moraju biti pazljive, strpljive, odmerene, ali uporne do krajnjeg uspeha.Njegov svet-muzika.Moraju biti nezne i osetljive,razigrane i radoznale.Vec ih vidim-malo koscati zglobovi sa uredno podrezanim noktima..Mozda je malo i maljaviji po prstima?

Kazu da portret uvek odrazava interakciju umetnika i modela. To onda mora da bude samo onaj jedinstveni momenat od par sekundi dok se nemo gledamo na udaljenosti od par metara ,a osecam kao da me klestima drzi u zagrljaju koji neobicno prija, dok oboje cujemo samo otkucaje moga srca koje bije nekako cudno..bez ritma i reda.Onaj moment kada me hipnoticki nezno mami u svoj svet , a ne trazi nista i ne nudi nista.Onaj moment kada oboje znamo da sam nesposobna da se oduprem njegovom decackom sharmu tako neodoljivom u potrebi da se nikada ne odraste.Onaj momenat kada su nam se duse srele i prepoznale, kad teturamo kroz nepoznato, maglom obvijenim sumskim puteljcima Dok izbegavamo neizbezno… njegovu strast ili moj strah..
 
Poslednja izmena:
Draga Valeri,znam da se dugo nismo cule,ali postoje razmisljanja koja mogu samo tebi da poverim,nikome drugom,jer mi smo sestre...Nedostejs mi...Posebno u ovom casu kada moram da odlucim sta da radim u zivotu nakon uzasnog saznanja koje sam objasnila u pismu...molim te razumi me zasto sam se tebi obratila.

Uzela sam salvetu sa stola da uredno obrisem ruke iako u ovom trenutku za to nisam davala ni pare.Da,precenjeno je sve sto u sebi sadrzi i trun dobrote i samilosti,pa makar prema tudjem misljenju.
Htela sam da mu izgrebem lice svojim,kao kandze,dugim noktima.Sedeo je spram mene i jeo.Kao da bas nista nije radio pre nego sto se nasao sa mnom!Nije znao da sam bila svesna modrog belega na njegovom vratu koji je tako brizljivo skrivao kragnom kosulje. Znala sam za svaki tren nevere koji je proveo bludniceci s njom!Ko god ona bila!
Osecala sam da su svi oni isti!Gde god se okrenem razlicita lica,razliciti pokreti,razlicite vatre u ocima,ali beleg na vratu je svakom muskarcu sada goreo poput svetionika.Kao da me je upozoravao da vise ne verujem muskom rodu.
Svako jutro provela bih sama,bez njih...avaj to nisam mogla,samoca je bila gora i od prevare.Makar odsutan dodir mi je trebao,i moja sebicnost je lako mogla biti kaznjena zakonom.
Kada smo mi imali savrsen trenutak?I ko kaze da mora biti lep?Mogao je to biti tren agonije i potpunog neobjasnjivog ocaja?
Mogle su to biti kapi kise koje udaraju o prozor u nekom svom udaljenom svetu...Ali ne...Podigao je pogled i u tom momentu svi svetovi i sve stvarnosti stopise se u jedan plamen ogavnosti.
-Nisi gladna?-lezerno me je pitao gledajuci salvetu koju sam drzala na usnama kao da cu povratiti.
-Nisam...-odogovorila sam mirno.Ruke su mi se grcile koliko sam se trudila da ne napravim scenu.Neduzne zene nisu morale da slusaju istinu koju mozda nikada nece saznati.
Trpela sam za njih u tom trenu.Trebalo bi da ocuvam makar malo nevinosti u vekovnoj tradiciji obmane.
Znala sam samo jedno:ako ponovo dozvolim da me moj razvratni muskarac dotakne izgubicu bitku.
Nesumnjivo sam bila budala,ali sve se moze popraviti kada se zeli,zar ne?
Ostavljalo mi je malo nade da za njih,muskarce,postoji `zov razuma` koji bi ih vratio onima koje ih vole,a negurao ih u pohotu.Tako sam makar mislila dok sam gledala kako jede i osecala kraj obecane besmrtnosti.
Tada sam za susednim stolom cula-Niko nije savrsen,ni muskarci,ni zene,jednako smo podlozni uticaju lepote i neprestano pravimo greske...Sta drugo mogu da ti kazem,draga moja?-muskarcev glas je bio tako nezan.
-Reci mi....Reci mi da mi oprastas...-grcala je devojka s njim.
Ukocila sam se.Da li sam i ja bila podlozna?Da li je sve to obmana?Mozda je za njega bilo spasa?

Valjda si razumela,mi smo u tom stanju raskola potpuno iste...Obe odmah padamo u depresiju i razmisljamo o dubini stvari,ali one nisu duboke,one su onakve kakvim ih sami napravimo...Valjda ce nam ovo moje iskustvo pomoci da se suocimo sa sobom,ali dosta pisanja...vreme je da zauvek nestanem i pocnem zivot ispocetka negde...daleko...Negde,gde cu moci da volim plitke stvari.Nedostajaces mi i zao mi je sto tvoj odgovor necu moci da primim.Zbogom.
 
Poslednja izmena:
Interesuje me sta mislite o ovom tekstu ("pricici")...

Jedno davno leto.. Vec odavno u tami zaborava, u kutiji na kraju uma stoji i ceka da bude izvadjena...
A sada jeste.. Sa njim su uzvadjene i emocije.. Razne emocije. Dobre i lose...
Leto je odavno proslo.. Prosli su meseci, a meni se sada cini kao da su prosli minuti. Svega se secam, i najsitnijeg detalja... Nacin na koj si hodao, nacin na koj si drzao casu, nacin na koj si duvao dim cigareta... Svega.. Nista ne zaboraljam... Pretpostavljam da je to prokletsvo... Jer bih sada dala sve da to, prelepo ali ujedno i tuzno leto, mogu zaboraviti. Tvojih boje kestena ociju, prelepe usne koju su uvek bile razvucene u osmeh, tvoje braon svilekaste kose... Mojih osecanja, emocije... Sve to mi sada donosi samo tugu... Tugu i nista vise. I zato mi i treba zaborav. Da to mogu izbrisati... Ali... mozda sam ipak malo preterala. Nije mi samo tugu donelo... Donelo mi je i radost, naivnost, srecu i najvaznije smeh. Mozda bih sve dala da ga obrisem, ali bih i sve dala da ga kada budem stara baba, da ga se jos uvek secam, i da znam, tek onako za sebe, da me je jedan decak osvojio. U potpunosti osvojio. Volela bih reci „da me je jedan decak voleo“ ali to bi bila laz... Ogromna laz... Jer ljubav ne ostavis da place, ne ostavis je da pati, ne ostavis je slomljenu i ne pokretnjivu da ustane sa dna zivota... Ne odbacis je kao djubre koje jedva cekas da ga bacis, da ga se resis...
Leto... Kad neko to kaze, ljudi odmah pomisle na plaze, mora, prelepo nebo puno zvezda, romantiku, ljubav, ludovanje... A ja.. Ja pomislim na patnju, suze, bol, ljutnju... Ja pomislim na tebe... Gde god se govori o ljubavi ili o letu, pokusavam da se klonim tih razgovora i tema... Jer sve sto ja mogu reci na te dve reci: ljubav i more, je da svi mi zivimo u svetu mastanja, snova i nade... Ali ljudi, nazalost, otvore oci tek kada su povredjeni... Zato bih im rekla samo da drze sirom otvorene oci i da se probude, vrate u realnost... Mozda jeste realnost grozna i oktrutna, ali je bolja od godina oporavljenja, tuge i nesrece.
Hodam ulicom i oko sebe vidim svoju proslost i buducnost, ali sadasnjosti ni traga ni glasa. Vidim decu kako trce i kako se igraju – proslost, i vidim stare ljude koji hodaju ulicama i razmisljaju o nama nepoznatim stvarima – buducnost... Izgleda da sam zarobljena u proslosti i buducnosti... U proslosti zato sto stalno mislim na tebe, htela ne htela, ti si tu u mojim mislima, da me podsetis da budem oprezna, ali ja kao u inat teram kontru i ako znam da ce se isto opet dogoditi... Buducnost... Vau... veliki pojam... A ja o njoj mislim kao prosta stvar koja je uvek najbolja. Boze koliko gresim... Vidim sebe i tebe kako hodamo zajedno srecno zaljubljeni... Ali duboko u dusi znam da se to nikad nece desiti... Da je to sve samo.... pretostavljam masta...
Pored svih upozorenja ja jos uvek mastam... Kakav sam ja to covek.. Idem pretiv sopstvenih reci i verovanja... Mozda mi moramo ziveti u mastanju.. mozda nam to pomaze da svakog jutra ustanemo iz kreveta i krenemo u nama nepoznat pravac.. u ... u nasu buducnost... Mozda je realnost toliko okrutna da nemamo izbora nego da mastamo i verujemo u snove... One lude snove, za koje se nadamo da ce se ostvariti... Posle tek vidimo da se to nikada nece desiti i bacimo se u depresiju...
To se i meni desilo.. I sigurna sam svima nama... I nastavice, jer neki od nas samo snove imaju... Oni... Oni su kada ih jednom pogledamo najsrecniji ljudi na svetu, ali kada se okrenemo samo na minut i posle ih opet pogledamo, vidimo da su oni zapravo najtuzniji ljudi na svetu...
Svima nama treba doza realnosti... Neki od nas mozda nece sresti svoju ljubav, mozda ce neki zavrseti kao „poslednje *****“... Ne mozemo provesti zivot sanjajuci, moramo kad tad otvoriti oci i videti svet takav kakav je... Tuga nas prati svuda, iza svakog ugla je, i pojavi se kada je najmanje ocekujes... Niko to ne zeli... Niko ne zeli tugu... Svi mi zelimo srecu, radost i smeh... Ali to nije moguce.. Moramo imati dve strane u zivotu... Dobru i losu.. Neki bi rekli da je ljubav dobra, a tuga losa... Ja bih kazem da je suprotno... Ljubav je losa, ona nas drzi zatvorene u svom kavezu, zatvorenih ociju, i sve sto imamo su snovi, sve sto vidimo je laz... Tuga.. To je dobra stvar u zivotu.. Mozda je niko ne zeli, ali ona vam skroz otvori oci... Ona vam kaze „Hej, gledaj napred! Nemoj stati!“... To je stvarnost, ne ljubav...

Mozda sam malo skrenula sa teme.. Skakala sam iz jednu u drugu... Pocela sam sa letom i zaboravom, a zavrsila svojom filozofijom zivota.. Hmm... Svaka mi cast...
Srecno u zivotu.. Mi odlucujemo kakav cemo zivot imati... Zelim vam sve najbolje, da vam se sve najlepse desi u zivotu... Zelim vam zivot otvorenih ociju.. A vi moze te birati sa ili bez tuge...
Zbogom! Vidimo se.. Ako nam se putevi zivota ukrste!!!
 
Drage kolege,
Primetićete da sam dugo odsustvovao sa ove teme. Kako se stvari odvijaju i ova će tema dobiti dovoljno pristalica, kao što je ima mali klub pesnika i pisaca. Iz toga proizilazi da se dobre teme lako primaju u publici.
U poslednje vreme čitam neke zaista dobre knjige. Nedavno sam pročitao "Dr Arona", nešto pre toga "Belog tigra", a tek pre neki dan roman "Varvara". Ovaj roman je manje poznat, tek je izašao kod nas, i teško se nalazi u knjižarama. Čitao sam ga na preporuku prijatelja i mogu da vam ga preporučim sa zadovoljstvom. Sad čitam "Lovac na zmajeve". Zanimljiva knjiga, bar u početku. Za ksnije ću vam javiti. Inače ko ne zna Varvaru je napisao izvesni Leon Montano. Retko provokativna i neobična knjiga koja drži pažnju do kraja.
 
maska

praznog pogleda na svet, skoro ocishcen samog sebe,
Pred ogledalom sto ga zovu svet, posmatram naborano lice.
Siroke pore, i duboke brazde, sve mu na licu prljavo bese.
Usta puna zemlje, otvorena su, ali pak on cutase.
I dok je svaka tacka na licu njegovom govorila, oko njega se samo plava boja slila.
Apsolutno bez potrebe da sobom truje vode, pustao je gorke suze da se kroz grlo slate.
Nije sebi dopustao da ga suze ociste.
Posmatrah tog cudnog coveka, kako poluodeven sedi, zapitah se, svestan li je svog robusnog tela, kuda li se sva ta snaga u njemu sakrila,
Kao da je rodjena iz leptira.
Njegove ruke, goleme i cvornate, kao kakva grana, behu oziljci od dolazecih rana, prsti mu pak behu meki, tanki i zeleni, skoro kao kakva trava.
Sedeo je nemo, ispred sveta, natrpanih usta zemlje.
Zagledah se jako u mrak koji mu je prekrivao lice.
Oci mu behu duboko, duboko ubacene, sitne i skoro zatvorene dok je umor ocrtavao podocnjake, od guste sume tuge, u ocima mu ne videh ni trunku duse,
A da mu je sva toplota presuhla, svedocise i 2 plave usne, i ostar mrtvachki smrad, i blato krvave zemlje.
Obrazi behu beli i tvrdi, i po koja vena na njima se ucrtavase duboko, kao kakav topli trag u snegu...
Mrtav li je? Polu odraz ili odraz, u ogledalu, covek ili ceo svet u ogledalu?
Svejedno, odavno se razboleo, mozda kao kakav umetnik u naletu, gde ga sopstvene ideje jedu, mozda kao skitnica od svakog bolesti pozajmljujuci malo, zaista, efektu je svejedno.
Zelim da ga dodirnem, da mi makar prsti upadnu na njegove pore na celu, palcima mu stisnem oci, da makar iscedim po koju suzu, ali sam se plasio.
Sijao je svetlom svih kandlebra, ali je i rezao iz utrobe, kao da ga mori vecna glad, sa ocnjacima zarivenim u grumen zemlje.
Sedeo je nemo, ukoceno posedan, ispred mene ravno.
Oh, puste li zelje da je on samo staklo, ovo ispred zamagljeno, i da uzmem krpu i jednim pokretom ruke, napravim mu suze, sto bi ga progutale.
Ali nije.
Od krvi i mesa je, i ta cudovisna spodoba je sedela ispred mene. I ako bi zeleo da odem, rezala bi mucno, iz utrobe.
Nije mi dozvoljavala da prekinem ovo mucno cekanje, kao da imam obavezu da iz groteske izvucem naravoucenije.
Ali zaista, grozomorna patetika je obuzdavala moju volju da pobegnem.
Delimicno od straha, delimicno od intrige.
Mogu li se odnositi?
Da li da ga prihvatim, ili da ga se grozim?
Da pronadjem svoje shake u njegovim?
Taj ukoceni pogled u ocima svojim?
U ustima ukus opori?
I dok se svest , kao leptir, sudara sa onim od cega da pobegne pokushava, veo mira oko njega je ugusilo vreme, prolazile su godine.
Niti jedan delic zemlje mu iz usta ispao nije.
Sve ove moje godine, slusajuci i gledajuci mene.
Kroz trbuh - progovorio je:
"nista se promenilo nije".
 
Ime je ono sto ostaje u secanju.Ne lepi trenuci,ne nezna milovanja,ne vazne stvari,vec ime.
Posle uzasne svadje nakon koje je izgovoreno kobno `zbogom`sve lepo se brise i ostavlja mesta otrovu i nekada vazna osoba postane samo ime.
Dan za danom sve smo dalje od ljubavnog osmeha.
Ime...o njemu sad mislim,dok u parku pokusavam da okrenem svoje kolo srece.Knjiga mi je na krilu otvorena na strani na kojoj prepoznajem sebe,mogu svoje misli da citam izmedju redova.Ruza,koja mi sluzi kao obelezivac je suva i crna,i poprskana lakom,je bila njegov poklon.
Te veceri je bio zanosan,svaki njegov dodir me je ispunjavao ljubavlju.Odveo me je na veceru gledajuci me svojim,kao ambis,crnim ocima.
Te veceri mi je od male pogurene starice na ulici kupio ruzu.
Te veceri nije bio samo ime....
Sada,u parku,smesim se svojoj naivnosti...sklapam knjigu i ustajem...veceras imam sastanak.Uzimam ruzu i bacam je kantu za smece...Bila je lepa...ali vec sam rekla da samo losa secanja ostaju...ova ruza je morala da ode.Osetila sam...bas nista...Pitala sam se sta da obucem veceras...
 
Почетак једне приче

Рођен је најхладније ноћи те 1972. у околини Врања. У Матичну књигу је уписан сутрадан као дете Милене и Марка Стојисављевића, земљорадника из Мионице код Врања, под именом Стојан Стојисављевић. Био је друго дете, претходно је рођена Душанка која ће, шест година након Стојановог рођења, настрадати на колском прелазу пруге: због сопствене непажње, слабе видљивости и сплета несрећних околности, како је писало у званичном извештају сачињеном након увиђаја са лица места. Годинама након несреће, савешћу оптерећени машиновођа је одвајао од плате за помоћ породици Стојисављевић; кришом је, једном у два-три месеца, остављао на огради смотуљак са новцем који је успео да уштеди и сам хранећи четворо деце. Домаћин је до краја живота смотуљак сматрао божјим даром. Дукат који су Стојисављевићи добили од родбине за рођење Стојана потрошен је на сахрану настрадале ћерке. Стојанова сећања на настрадалу сестру су готово избледела када је матурирао као поновац и матуру прославио попивши први пут у животу флашу црног са стрицем који га је и одшколовао.
- Синовац, ти за школу ниси и немој да се трудиш. Гледај да зарадиш новац да би могао да се ожениш и децу да правиш. Попиј још ову чашу и гледај да са овим новцем нађеш себи стан. Имаш ту за пола године, а после види шта ћеш. Ја сад морам да легнем, а сутра идем у рат, распоређен сам негде у околини Тузле. Српство зове, синовац! Ти би могао да одеш мало код Марка и Милене у Мионицу. Пролеће је, има шта да се ради, заради нешто.
Стојан је гледао бледо у стрица, људескару, не схватајући зашто иде у рат, колико не схватајући ни тај бесмислен предлог да се он, Стојан, врати у Мионицу макар и на бербу, било чега.
- Чича, ја у Мионицу?! Ни мртав!
Двадесет дана пошто је проживео у изнајмљеном стану две улице од стричеве куће, Стојану стиже војни позив којим га позивају да се одазове на војну вежбу.
- Мали,- рече му војник предавајући му позив, - очигледно је у питању нека грешка. Видим и по личној карти да ти ниси могао служити војску, али шта је ту је, позив гласи на твоје име и ти мораш да се одазовеш иначе идеш у затвор, тако да се ти, благо мени, спреми и сутра се јави на ову адресу. Потпиши овде.
Стојан је тако сплетом околности доспео у Вуковар, најудаљеније место на којем се дотад нашао. Упознао је саборце, склопио нераскидива, ратна пријатељства, чудио се другачијем говору, другачијим навикама, шалама; уопште, за њега је одлазак у рат, како је сам после говорио, било једно лепо искуство. Приметио је још нешто што као непушач никако није могао да схвати, а то је да ће људи, пушачи, пре да купе цигарете него хлеб, и да ће и живот ризиковати не би ли, како-тако, набавили цигарете. Својим очима није веровао да је у једној партији покера, између два гранатирања положаја, његов најбољи пријатељ уложио кутију цигарета да би 'покрио' два телевизора и веш машину.
Након шест месеци Стојану стиже телеграм у јединицу у којем га обавештавају да су му настрадали отац и мајка угушивши се у пожару који се из пећи пренео на оскудно покућство и за кратко време захватио натрулу дрвенарију куће и са собом однео и животе Милене и Марка. Стојан је одсуство искористио да организује скромну сахрану и, вративши се у јединицу, том приликом понесе са собом картонску кутију цигарета коју је купио штедећи војничку плату. У јединици га дочекаше као краља.
Случајност, Промисао, шта ли; углавном, Стојан се у јединицу јавио у оном тренутку када је Команда издала наредбу да се ниједан војник до даљег не сме пуштати на одсуство ни под каквим околностима. Стојан је тако постао једини код кога су пушачи могли да набаве цигарете.
Од те картонске кутије цигарета успео је да набави пун камион кућних апарата, веш машина, готово нових телевизора; највећи издатак био је камион и мито којим је подмитио официре да га поново пусте уз обећање да кад следећи пут буде дошао капетану купи један картон ''Марлбора''. Отад је капетан добијао по картон цигарета, Стојанови ратни другови су пушили бесплатне цигарете, а Стојан је разгранао посао и на босанско и дубровачко ратиште. Врањанци су у Стојановом тржном центру опремали куће и станове по најнижим ценама. Додуше, роба није нова, коришћена је, али је јефтина. У то време су се само Врање и Велика Горица поред Загреба у југоистичној Европи могли похвалити да су уређаји који су продавани у мегамаркетима јефтинији за десет одсто од цене у самим фабрикама. Уто, некако с јесени, врати се војска са ратишта; врати се војска, али не и Стојан. Врање се поново напуни младости генерације седамдесето, сетамдесет прво. Проне се глас да је газда Стојан остао на ратишту као добровољац. Шпекулисало се разним странкама и разним називима дивљих животиња: те вуци, те курјаци, лавови, тигрови и слично.
Судбоносно ''да'', вративши се жив и здрав са ратишта, одликовани Стојан изговорио је сад већ као почасни грађанин Врања с обзиром на многобројна донаторства и покровитељства разних културних манифестација, пред свештеником у цркви чију је обнову сам финансирао. Са круном на глави, цветом у реверу и плавооком матуранткињом у венчаници поред себе, освануо је на средњој страни локалних новина, у боји. Председник СО Врања је уз шеретски осмех, и поред сопствене наредбе да се на слављима и весељима забрани употреба ватреног оружја, Стојану, свом куму, опростио десетак метака испуцаних у ваздух. ''Пуцај, куме, пуцај!'' викао је председник гурајући швапске марке у трубе ко булке црвеним Циганима, ''А ви да свирате ко ова Клара Шуман, чујеш, море!''
Још се свадбарско цвеће изнад капије дворишта куће на врањском Дедињу није осушило, кад се у локалним новинама појави вест да је госпођа Стојисављевић у благословеном стању и да ће се, на изричит захтев господина министра Милића, срећна мама породити у клиници ''Илић'', и да ће трудноћу надгледати лично професор доктор Милутин Спасић, декан Медицинског факултета у Београду, стални члан Друштва гинеколога Европе, оснивач асоцијације ''Наше дете'', лауреат Октобарске награде и лични пријатељ Њ.К.В. Едварда VI, председника Светске акушерске асоцијације. Господин министар ће, јавиле су новине, бити и кум новорођенчету које ће се, ако бог да, звати Милутин, ако буде мушко, или , ако буде женско, како госпођа мама одлучи.

...
 
Potrebna mi je pomoc... Mozda se ne uklapam u ovu temu, ali mi je potreban savet... Evo o cemu se radi... Nas razredni staresina odlazi u penziju na kraju ove skolske godine, hteli smo da mu priredimo neko iznenadjenje i da sastavimo neki lep govor koji cemo procitati na roditeljskom sastanku, pa bih zamolila ako neko ima neku ideju neka se javi ovde... Unapred zahvalna...
 
katja.com:
Potrebna mi je pomoc... Mozda se ne uklapam u ovu temu, ali mi je potreban savet... Evo o cemu se radi... Nas razredni staresina odlazi u penziju na kraju ove skolske godine, hteli smo da mu priredimo neko iznenadjenje i da sastavimo neki lep govor koji cemo procitati na roditeljskom sastanku, pa bih zamolila ako neko ima neku ideju neka se javi ovde... Unapred zahvalna...
Kliknite za proširenje...

Imam ja ideju.
Ako ne možete da sklopite neki "lep govor", onda samo govorite iz srca.
Ako je to u vama lepo, naravno.
U suprotnom, preskočite govor.
 
Poslednji Anđeo u ludnici

Bio je to jedan od onih dana koje je trebalo elegantno preskočiti. Prespavati. Jednostavno pritisnuti dugme i isključiti sluh. Možda ustati, pojesti komad lubenice i ispiškiti se.
- Ustani - vikao je, skakao po krevetu, a onda počeo noktima da prevlači po neprobojnom staklu.
- Odlazi - rekla sam mu tiho, onako kako samo bes to može da izgovori.
- Lepo ti stoji belo - rekao je tužno i u znak pomirenja mi prineo ispružen dlan sa osam belih i dve plave pilule.
- Hvala - pogledala sam ga u oči i odmah bila svesna svoje predaje.
Nasmešio se, nežno do smrti nežno, neuvežbano....
- Hej, vidi šta imam - njegov najiskreniji način da me uveseli.Držao je u rukama makaze i smejao se srećno kao dete, koje je sestrici nabralo buket divljeg cveća.
- Ukrao sam ih juče iz ambulante - glas mu je bio tiši nego obično, zbog uzbuđenja.
- Lepo ti stoji belo - rekao je još jednom.
- Molim te, odlazi...odlazi odavde, samo si ti još ostao...neću te kriviti, znaš da ti nije mesto među ovim zidovima....- preklinjala sam, posle dugo vremena. Umeo je da me pročita. Znao je da sam iskrena.
Sevnule su makaze. Dva brza moćna poteza. Perje, belo kao soba.
- Sada ne mogu nigde - tiho, zastrašujuće, možda zbog osmeha.
Brzo su mi previli zglobove i vratili u sobu. Sedeo je šćućuren u uglu, učinilo mi se uplašen...čekao je.
- Dođi - zagrlila sam ga, pažljivo, da mu ne povredim isečena krila.
- Uzmi parče lubenice...molim te...hajde...zbog mene....- tepala sam mu, dok mi je jeo iz ruke, čisto da mi udovolji.
- Sada ne mogu nigde - ovaj put je to izgovorio plašljivo, čekajući na moj odgovor.
- De,de, biće sve u redu - tešila sam ga...
- Ipak si ti poslednji Andjeo u ludnici.
 
Cudno je koliko me ima u svemu sto napisem.
Ja sam utvara koja pohodi devicu,mac koji se suprostavlja vukovima.
Ja sam zvezda koja trazi samo svoju iskru,okruzena beskrajnim plavim krugom,koji je u tome sprecava.
Isto tako,devicin strah je i moj strah,režanje vukova je krik moje duse,a plavi krug je onaj deo mene koji sputava rec da iza se preslika na papir,koji sumnja u svaki slog mojih misli.
Obgrlivsi sve to,obuhvatam sebe u celosti.
Kontrolisem sebe,dopustajuci sebi slobodu svake najskrivenije misli-jer,ja sam sve i ja sam i nista.

(elem,razredna me je navela da napravim analizu nekih radova koje sam joj dala da procita,i eto sta je ispalo od toga.navedeni elementi su delovi tih radova,mozda cu smoci hrabrosti da i njih okacim(: )
 
*samouka*:
Poslednji Anđeo u ludnici

Bio je to jedan od onih dana koje je trebalo elegantno preskočiti. Prespavati. Jednostavno pritisnuti dugme i isključiti sluh. Možda ustati, pojesti komad lubenice i ispiškiti se.
- Ustani - vikao je, skakao po krevetu, a onda počeo noktima da prevlači po neprobojnom staklu.
- Odlazi - rekla sam mu tiho, onako kako samo bes to može da izgovori.
- Lepo ti stoji belo - rekao je tužno i u znak pomirenja mi prineo ispružen dlan sa osam belih i dve plave pilule.
- Hvala - pogledala sam ga u oči i odmah bila svesna svoje predaje.
Nasmešio se, nežno do smrti nežno, neuvežbano....
- Hej, vidi šta imam - njegov najiskreniji način da me uveseli.Držao je u rukama makaze i smejao se srećno kao dete, koje je sestrici nabralo buket divljeg cveća.
- Ukrao sam ih juče iz ambulante - glas mu je bio tiši nego obično, zbog uzbuđenja.
- Lepo ti stoji belo - rekao je još jednom.
- Molim te, odlazi...odlazi odavde, samo si ti još ostao...neću te kriviti, znaš da ti nije mesto među ovim zidovima....- preklinjala sam, posle dugo vremena. Umeo je da me pročita. Znao je da sam iskrena.
Sevnule su makaze. Dva brza moćna poteza. Perje, belo kao soba.
- Sada ne mogu nigde - tiho, zastrašujuće, možda zbog osmeha.
Brzo su mi previli zglobove i vratili u sobu. Sedeo je šćućuren u uglu, učinilo mi se uplašen...čekao je.
- Dođi - zagrlila sam ga, pažljivo, da mu ne povredim isečena krila.
- Uzmi parče lubenice...molim te...hajde...zbog mene....- tepala sam mu, dok mi je jeo iz ruke, čisto da mi udovolji.
- Sada ne mogu nigde - ovaj put je to izgovorio plašljivo, čekajući na moj odgovor.
- De,de, biće sve u redu - tešila sam ga...
- Ipak si ti poslednji Andjeo u ludnici.
Kliknite za proširenje...


:sad2: savršeno je blaga reč kojom bi prokomentarisao ovo !!! :sad2:
 
`Uvek su mi govorili-duboko udahni.Svaka nova prepreka je bila samo jos jedan izgovor da ostanem da istom mestu,da imam iste ideje da budem ista tudja budala kao sto sam uvek I bila.Nikome ne zelim da bude kao ja.Nisam znala svoje struje,hvatala sam tudje zelje,tudje snove I zivela sam u njima kao da su moji.Ipak sa svakim uspehom koji ne bih dozivela,ili novom nesrecom koja bi proistekla iz tih laznih nadanja ja bih izasla kao da se nista nije desilo…jer I nije,ja nikada nista ne bih postigla.
Ovo pismo ostavljam tebi,moja kceri,moje zlato,mom jedinom uspehu.Samo sam imajuci tebe pobedila, ponovo na tudju nesrecu.Nisi moja krvlju,ali jesi srcem.S toga sve sto posedujem je samo tvoje.Nije mnogo u pogledima drugih,ali na kaju ce te dovesti na moje oci I u moj konacni san,jer ja nisam ono sto jesam I ne zivim ono sto sam zivela niti cu ikada vise biti samo ja.Cekam te na vrhu juznog vetra. Zapamti samo jedno,oslonac trazi u svojoj sreci I uzmi ono sto zelis.`
Citala je ovo pismo lezeci u krevetu.Nasla ga je u knjizi koju je nedavno nabavila iz knjizare na uglu Ulice Prosjaka.Papir,dvaputa presavijen bio je star I pozuteo.Da li je moglo biti istina to sto neko pise?Da li je ikada dospelo svom pravom vlasniku,onome kome je namenjeno? Uzdahnula je I pogledala datum kada je knjiga napisana…pre vise od sto godina.Ko zna mozda je nekada davno I bilo u rukama vlasnika,vlasnice?-Ne vredi,idem da spavam.-odlucila je najzad.Sredina knjige je davno predjena i poslednja stranica koja joj je dozvoljena za taj dan,to vece,je davno ostala iza nje.Nije smela da izaziva srecu.
 
Pod cempresima
Dva mocna cempresa stajahu pored napustenog sumskog puta. Jedan bese velik i veoma star, a drugi bese dom Sove i njenog sina Sivka.
Sova bese obicna domacica. Muz joj je poginuo - lovci ga ubise. I tako, ostade ona sama sa svojim cedom. Sivko bese nestasno dete kao i sva deca - voleo je da se igra i da istrazuje. Neverovatno je podsecao na svog preminulog oca.
Dodje prolece. Svi stanovnici sume ga sa radoscu docekaju, sem majke Sove. Ona nije volela prolece, jer su tada dolazili lovci u sumu. Njen strah je svake godine sve vise rastao - Sivko je bivao sve veci i veci i sve dublje je zalazio u sumu. Majka ga je svaki put pred odlazak od kuce savetovala: "Van kruga ne ici, lova cete stici".
Kao i svake godine, prolece donese sa sobom svoje blagodeti i lepote. Drvece zacas ozeleni, cvece iznikne i pusti svoje divne mirise. Sunce sijase svaki dan sve jace i jace. Sivka je sve vise privlacilo da napusti krug cempresa i iskusi cari neotkrivenog sveta. Taman krene u pravcu misterije, kad se seti majcinih reci, i zaustavi se. Ali onda cu graju drugih zivotinja i bese mu zao sto ne moze s njima da se igra. I tada odluci: otici ce da istrazi zabranjeni deo sume.
Tamo bese sve tako lepo... I trava bese zelenija, i drvece bese vece i prostor tako tajanstven... Mnogo novih zivotinja bese tamo, novih drugara... Cvece je bilo hipnotisuceg mirisa, a kamenje tajanstvenih boja. Sivko je istarzivao, zalazio u svaku rupu, provirivao iza svake travke, cak je nasao i mali potok.
Najednom, cu se pucanj. Sve zivotinje pobegose, sem Sivka. On se mnogo uplasio. Leteo je svuda naokolo. Lovci su se sve vise priblizavali, a on je bio sve vise uplasen. Jos jedan pucanj razbi tisinu. Sivko oseti bol. Bio je pogodjen. Onesvescen, pao je na zemlju.
Probudio se u svom krevetu, pored majke Sove. Nikad vise nije otisao dalje od cempresa. Pod cempresima zauvek ostase.

izvinjavam se za greske, mrzelo me dda pregledavam... :D
 
Iza granice oka

Osecam u grudima nesto sto je oduvek bilo moje,uvek isto,jednako promenljivo I prevrtljivo,kao divlja ptica ljupkosti,kao rec okeana,mac sa neba sto veze probijanjem moje srce sa vecnoscu,uvek novi trag jednog istog begunca,iza granice oka.Davna elegija je sad ostala iza mene,u granama borova,na planini Bika.Pakao nikad nikad nije bio blizi,mada mi oci ponovo postadose svetle I progledase kroz ruzna lica jutara I pasa uvidevsi nezne spletove vecnosti svijene kao par ljutitih zmija unutar cvetnog kruga.Brodovi vise ne isplovise sa ovog ostrva jeze,sve dok se ne povukoh u kucu Sudbine.Sada kad smo razbili ljusku nacije,sada kad smo isterali I zveri I svece,sada kad smo ugasili mesec I raspalili buktinju vestackog sunca moramo se ponovo vratiti nauci sustine,Kosmicke reci I ljubavi noci.A ti draga, sa dusom uvijenom u svilu beskraja,sa ocima vedrim kao obecanje mladog satira,svij se uz stablo I cekaj da se spusti purpurna noc na ostrvo jeze jer tada cu doci, jasuci uporedo sa Djavolom opet kao nekad kad smo bili neko drugi,sasvim drugi,sa drugim imenom I likom,a jednako Lavovi I Ovce,sa istom dusom greha I vecnom neutazivom zeljom za daljinom.
 
Ima jedan čovek što je rešio da sredi sve svoje poslove i da se onda posle 40 godina provedenih u inostranstvu, vrati u svoj rodni kraj.

Spakovao je stvari, kupio kartu za avion, a onda ga u taksiju do aerodroma kidnapovali neki banditi, potpuno ga zamenivši za nekog drugog lika.
Ali to nije bitno.

Bitno je da su ga držali zatvorenog u podrumu blizu 7 godina i terali ga da napamet uči himne svih zemalja na svetu.

Pa ti sad idi negde..
 
Jos jedan sasvim dosadan dan na poslu. Smorio sam se kao Bebi Dol na liposukciji. Levo smetalo, totalno mimo svega i svacega. Kad bi se kojim slucajem otvorila rupa na mestu gde sedim, i ja propao u bezdan, verovatno bi proslo dosta vremena do svesti o tome da me nema.
Jedino sto mi okupira paznju jesu noge i dupeta devojaka za koje jedan kolega kaze da dolaze na posao u autfitu za prostituciju a ne za dosadan kancelarijski posao.
I ponovo ona drevna biblijska prica o Adamovoj dosadi i stvaranju zene od njegovog rebra postaje aktuelnom kako mi se kroz koprenu dosade pomalja ideja kristalizovana u jednoj jedinoj reci - *****.
 
Cekala ga je.Hodao je sporo,sporo kao brzi vozovi Srbije.Vukao je noge na takav nacin da joj je to grcilo misic na levoj strani nosa.Dugo je cekala ovaj trenutak i znala je da kada konacno pristigne da ce zajedno sa njim usetati i lagani povetarac iz Normandije,povetarac koji je toliko volela.Tamo je upoznala njega,provela dane mirisnog proleca,divjeg seksa i ukusa prvoklasnog skotskog viskija.Tamo je osetila zivot.Ah,koliko joj je drago shto ce ovo biti poslednji put kako ga vidi.Nece vise slusati price o trubi i o tome kako je zivot sam jedna iluzija koju odbijamo da vidimo u pravom zaru,zaru ciganskih vecernjih igara i dzezu mocvarne Luizijane.Osecala je kako ce povratiti od same pomisli na slicne baljezgarije,ali se ubrzo potom nasmejala gluposti kratkim,sirokim smeskom.
Video ju je jos sa skvera.Prokleto bice koje iskusava i prozdire napacene duze pogledom gugutke.Prezirao je taj cuveni geg koje su njene pune usne cinile u izcudjavanju i maleni nos koji se pomerao dok je pricala,kada bolje razmisli,retko sta je voleo kod nje.Naravno osim nje same.

Cisto da prebacim post na ovu temu.
 
Noc … tvoj pogled luta po zadimljenoj kafani.. trazis je…ali nijedna na nju ne lici.
Prevrces svaki kutak svoga secanja i cutis..njen lik naslucujes na dnu case….nestvaran i tako dalek… osecas njen dah na svom ramenu i njene prste u kosi…reci su bile lazljive, i one su krive sto ti sad tako prokleto nedostaje,…i ova kisa sto pada bez prestanka…i ovi ljudi sto su zauzeli vas sto za dvoje…svi su ti krivi…a rekla ti je…kad jednom ode nista je vise nece vrati
 
Sa zidova nestade blještava belina. Tu je šum i sena ostarelog hrasta, pesma zrelog žita i topot vode što niz niske bedeme lagano udara.
Pamučni oblak nosi svoje suze i traži dušu u zemlji da podeli svoju tugu, dok koliba stara u vrbama drema.
I opet se lomi sve u meni... Suvišna, nigde da pripadam, nemoćna... Guši me jecaj u grudima, ne dozvoljava da udahnem vazduh svoje mladosti,
oduvan,
nestao,
isušen,
skoren...
Zvuk pištući više ne nestaje... uvek tu, upozorava na
dolazeći kraj...
Čega?
Ni san više ne govori,
ćuti...
Dosadilo mu je da se ponavlja...
... a možda je već i ispunjen...


Možda su moji snovi suviše jaki i veliki da bi bili deo ove stvarnosti..
a možda je i ova stvarnost samo mali delić mojih snova...
 
Ponekad – koliko volim ovu reč, koliko je ta reč neobično daleka ali i bliska, melanhonična, prošla.
Ponekad kada ostanem sam, kada noć utuli dan, uz muziku rvem se sa setom, sa nečim tužnim a sve to zbog izgubljenih dana,
zbog toga što shvatam kako život lagano a ponekad i brzo prolazi, kako se poneki prelepi, srećni i čudni trenuci ne mogu više vratiti.
A pesma samo predstavlja kap koja će pokrenuti bujici sentimentalnih talasa,
reči koje samo pokušavaju da objasne i povrate me u realnost. Zato pišem da razbistrim granicu između jave i sna,
mojih misli i svakodnevice.
Trenutno je 2 časa, noć ili jutro. Napolju je mrak, hladno, ostavljeni nanosi snega, tišina.
Sedim u svojoj sobi, za stolom. Predamnom beli papir, upaljena stona lampa, nalivpero u ruci i Ti.
Vidim te kako se nadižeš nadamnom i s osmehom pružaš svoje vrele usne boje kajsije..
Uveče s tobom zaspim
Ujutru me tvoja slika budi
Ja ni u snu bez tebe
Ne mogu zaspati
I kada me duša boli
Tebe privijam na grudi
 
Poslednja izmena:
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Baudrillard
Osmoro pisaca u najužem izboru za Nagradu "Aleksandar Tišma"
Odgovora
2
Pregleda
163
Black_star
Black_star
Nina
Pisaća mašina Agate Kristi i rukopis njenog poslednjeg romana na izložbi
Odgovora
0
Pregleda
133
Nina
Nina
Baudrillard
Konkurs za književni prikaz i kritiku
Odgovora
0
Pregleda
133
Baudrillard
Baudrillard

Back
Top