Крсташки ратови

[Q. in perpetuum hibernum]

Документарац који обрађује свакако најпознатију епизоду четвртог крсташког похода, опсаду, освајање, разарање и пустошење Константинопоља 1204.године, бисера цивилизације, ако не најдеструктивнији један од најдеструктивнијих догађаја у свјетској историји.
[..]

 

[suave]

Istoričari u Engleskoj bili su vredni i napravili spisak u kom su pobrojali zasad poznate učesnike prvog i drugog krstaškog pohoda

This database brings together information on men and women who took part in the crusades to the Holy Land in the period between the Council of Clermont (1095) and the end of the Second Crusade (1149). It includes information on their identities, social status, titles, geographical origins, finance, family relationships and affiliations to crusade leaders. It can thus be used to gain information on the lives of individual crusaders, as well as on the composition of individual crusades and their contingents and the contribution made to crusading by different families, countries and regions of Europe.

https://www.dhi.ac.uk/crusaders/

 

[Q. in perpetuum hibernum]

U široj javnosti, a to posebno važi i kod nas, prečesto se se posmatraju krstaški ratovi isključivo kroz kontekst posledica. Vrlo malo se govori o uzrocima, a izdvaja se samo stravično krvoproliće i onda se čak mogu čuti ponekad od svakojakih neznalica i razne gluposti kao što je npr. prenošenje interesa sitnog čoveka na makroregionalne planove, ili tako što ispada u mašti raznih da su neki ljudi probudli jedno jutro, videli koliko bogatstava se nalazi u nekim zemljama i rešili iz ljubomore da dođu i malo pokradu kako bi ojačali svoje privrede.

Naravno, stvari su kao i uvek drastično složenije, a takve priče služe samo udaljavanju od suštine. Uzroka ima dosta (nema malo ni povoda) ali ali jedan od najbitnijih jeste bio ekonomski interes severnoitalijanskih trgovačkih gradova. Jedan od najvažnijih događaja Rekonkiste desio se 1085, kada su kraljevi Kastilje/Leona i Aragona/Navare Alfonso VI i Sančo Ramirez osvojili Toledo (to je vreme čuvenog El Sida). Normanski vođa Ruđer I je februara 1091. godine dovršio isterivanje muslimana u potpunosti sa Sicilije, a nedugo potom je čak i podvrgao svojoj vrhovnoj vlasti Arape na Malti. Svi su se uslovi stvorili za obnovu razvijene pomorske trgovine u zapadnom Sredozemlju, kao i za dalje širenje trgovine na istočni deo Mediterana.

Ovo, inače, donekle koincidira sa urbanizacijom tj. usponom gradova u latinskoj Evropi (nešto što će se i na naše krajeve odraziti); pravi ekonomski bum ih je zahvatio, tada polako nastaju i univerziteti (Bolonja 1088 i Oksford možda i pre 1096). Gradovi su procvetali, a to važi i za trgovačke republike severa Apeninskog poluostrva (Venecija, Đenova, Piza i Amalfi). Rast i raslojavanje stanovništva donosilo je potrebu i uvoza značajno više hrane, kao i luksuznih dobara, svakako. Sve je to stvorilo potrebu da se ostvare veze sa razvijenijim civilizacijama istoka; sa Indijom i Kinom; da se dođe do kompleksnih veština kao što je algebra, izuma kao što je napredniji kompas i najbitnije od svega, da se dođe do izvoza velikih dobara koje dovodi Put svile, kao što su (neprocenjivi) začini. U ovo vreme biber će dobiti drastično na značaju, jerbo će postati praktično prva međunarodna obračunska valuta.

Ovo o čemu govorimo tiče se, zapravo, standardnih istorijskih težnji, veza i značaja, koje imaju vreme još iz doba antike i trgovačkih veza zemalja nekada u drevnoj istoriji tzv. Plodnog polumeseca (nije čak ni neka posebna slučajnost što se krstaške kolonije osnivaju baš na teritoriji, približno govoreći, drevne Fenikije), a pogotovo u istorijatu Rimskog carstva. Jedna mapa za malo pojašnjenja:

U ovo vreme dolazi uspon novog naroda; Turaka Seldžuka, koji značajno prodiru na zapad. U Bici kod Mancikerta 1071. godine zadali su strahovite udarce Romejskom carstvu, osvojili su Nikeju, Edesu i 1085. godine uzeli Antiohiju (koja kontroliše ogranak Puta svile od Palmire). U suštini, barem na neko vreme, zagospodarili su svim glavnim kopnenim putevima; negde 1084. godine zauzeli čak i Smirnu. Nakon što su zauzeli Jerusalim 1070, dakle i gotovo čitavu Svetu zemlju, prekinuli su tolerantnu praksu Fatimida i stravično skrnavili svetinje (a što je nagoveštavalo kakva će generalno biti politika Turaka, sa posledicama po hrišćansku Evropu koji se razvijaju kao kula od karata); hodočašće u Palestinu, bilo je onemogućeno i obustavljeno, a u vreme ratova protiv Romeja, prekinuti su bili i kopneni putevi za trgovinu, koji su (preko Konstantinopolja) bili glavna trgovačka veza za, dalje, ostatak Evrope.

Upravo pomenuto zauzeće Hristovog groba, kao i činjenica da je Vizantija bila pred padom jerbo su se Seldžuci toliko raširili i zadali stravične udarce, bila je povod u teološkim krugovima za razvijanje raspri i propovedi o potrebi oslobađanja Solomonovog hrama; a s druge strane, saterala je u ćošak cara Aleksija I koji je Saboru u Pjaćenci i papi Urbanu II pisao sa molbom da dođe da pomogne istočnoj braći. Splet tih okolnosti; promena politike i stanja u Svetoj zemlji, a posebno činjenica da su muslimani držali pod kontrolom 3 od 4 stare patrijaršije (Antiohiju, Jerusalim i Aleksandriju) sa izgledima da će uskoro zauzeti i Carigrad i tako kontrolisati sve, kao i direktna molba istočnog rimskog cara da se dođe, postavila je temelje za značajno širi projekat koji u svojoj srži ima navedene ekonomske razloge — što ne znači da na ikoji način umanjujem pomenute psihološke faktore. Jedan od kojih se takođe ne sme izbeđi jeste, prosta činjenica da zajednički neprijatelji ostvaruju jedinstvo. Elita (primarno crkvena), s pravom je smatrala da će spoljašnji zajednički neprijatelj ujediniti ljude i eliminisati međusobne borbe rimokatolika. I bili su u pravu; kao i uvek u takvim situacijama kroz povest, monarsi su ređe ratovali, a pogranični gospodari, sve bi ređe takve stvari činili. A gde ćeš boljeg velikog Neprijatelja od Nevernika koji osvaja tvoja najsvetija mesta...

Eto, ukratko, to bi bila neka suština — vrlo ugrubo; preskočio sam dosta stvari, neke i pojednostavio — opet, ni izbliza toliko da bismo išli do tog nivoa MA sAMo bRE PLJaČKa Ono bRte.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Upravo pomenuto zauzeće Hristovog groba, kao i činjenica da je Vizantija bila pred padom jerbo su se Seldžuci toliko raširili i zadali stravične udarce, bila je povod u teološkim krugovima za razvijanje raspri i propovedi o potrebi oslobađanja Solomonovog hrama; a s druge strane, saterala je u ćošak cara Aleksija I koji je Saboru u Pjaćenci i papi Urbanu II pisao sa molbom da dođe da pomogne istočnoj braći. Splet tih okolnosti; promena politike i stanja u Svetoj zemlji, a posebno činjenica da su muslimani držali pod kontrolom 3 od 4 stare patrijaršije (Antiohiju, Jerusalim i Aleksandriju) sa izgledima da će uskoro zauzeti i Carigrad i tako kontrolisati sve,

Situacija od osme decenije XI stoleća hrišćansku je vaseljenu (posebno katolike) podsećala na vreme pre Bitke kod Poatua 732. godine, kada je franački majordom Karlo Martel zaustavio snage Omejadskog kalifata. Nakon što je tada smatrano da su muslimani zaustavljeni i Evropa konačno spasena, ti i po veka docnije deluje kao da je sve poništeno i da se hrišćani nalaze u još goroj situaciji nego tada. I ljudi se vraćaju caru Irakliju koji 629. godine ulazi u Jerusalim posle poraza Sasanida i iduće godine svečano vraća Krst časni u njega.

Jedan od kojih se takođe ne sme izbeđi jeste, prosta činjenica da zajednički neprijatelji ostvaruju jedinstvo. Elita (primarno crkvena), s pravom je smatrala da će spoljašnji zajednički neprijatelj ujediniti ljude i eliminisati međusobne borbe rimokatolika. I bili su u pravu; kao i uvek u takvim situacijama kroz povest, monarsi su ređe ratovali, a pogranični gospodari, sve bi ređe takve stvari činili. A gde ćeš boljeg velikog Neprijatelja od Nevernika koji osvaja tvoja najsvetija mesta...

Veoma važan aspekat pomenutog bila je borba za investituru; kriza koja je u XI st. eskalirala do razmera građanskog rata između Svetog rimskog carstva i Papske države; oko toga ko postavljavlja crkvene velikodostojnike na teritoriji pod vlašću rimsko-nemačkog cara. Najviše je to eskaliralo u vreme pape Grgura VII (1073-1085) i cara Henrika IV (1084-1105). To je bila tzv. gregorijanska reforma, koja je pod plaštom borbe protiv korupcije učvrstila nadležnosti papske stolice, prenoseći nadležnost investiture tj. unifikujući sve sa pojedinim izolovanim izuzecima (npr. Ugarske, koja donekle i jeste bila na razmeđu pravoslavlja i katoličanstva i to neće prihvatati sve do skoro novijih vremena). To se završilo s više pokušaja smene, ekskomunikacijom cara, itd...po tradiciji, papa Grgur je izjavio da bi radije učestvovao u oslobađanju hrišćanskih svetilišta od agarena, nego u da uspostavlja dominaciju nad hrišćanima.

To se završilo s Konkordatom u Vormsu 1122. godine za vreme pape Kaliksta II i cara Henrika V (uz preteču Londonskog konkordata iz 1107. godine, jer se kriza svojevremeno bila proširila i na Englesku). Nemali udeo; ulogu za ovo pomirenje između Svete stolice i sekularnih država zapadne Evrope, imali su upravo Krstaški ratovi. Nije nikakva slučajnost što će se nedugo održati i prvi rimokatolički vaseljenski sabor (u Lateranu, 1123. godine) čime će rimokatolici započeti i sa svojim dogmatskim i praktičnim zaokruživanjem; prvi (što se njih tiče) od VII vas. sabora u Nikeji 787. godine (ne računajući, istina, jedan sabor u Carigradu 869/70. godine, koji je dokrajčio ikonoklazam).

 

[Khal Drogo]

U široj javnosti, a to posebno važi i kod nas, prečesto se se posmatraju krstaški ratovi isključivo kroz kontekst posledica. Vrlo malo se govori o uzrocima, a izdvaja se samo stravično krvoproliće i onda se čak mogu čuti ponekad od svakojakih neznalica i razne gluposti kao što je npr. prenošenje interesa sitnog čoveka na makroregionalne planove, ili tako što ispada u mašti raznih da su neki ljudi probudli jedno jutro, videli koliko bogatstava se nalazi u nekim zemljama i rešili iz ljubomore da dođu i malo pokradu kako bi ojačali svoje privrede.

Naravno, stvari su kao i uvek drastično složenije, a takve priče služe samo udaljavanju od suštine. Uzroka ima dosta (nema malo ni povoda) ali ali jedan od najbitnijih jeste bio ekonomski interes severnoitalijanskih trgovačkih gradova. Jedan od najvažnijih događaja Rekonkiste desio se 1085, kada su kraljevi Kastilje/Leona i Aragona/Navare Alfonso VI i Sančo Ramirez osvojili Toledo (to je vreme čuvenog El Sida). Normanski vođa Ruđer I je februara 1091. godine dovršio isterivanje muslimana u potpunosti sa Sicilije, a nedugo potom je čak i podvrgao svojoj vrhovnoj vlasti Arape na Malti. Svi su se uslovi stvorili za obnovu razvijene pomorske trgovine u zapadnom Sredozemlju, kao i za dalje širenje trgovine na istočni deo Mediterana.

Ovo, inače, donekle koincidira sa urbanizacijom tj. usponom gradova u latinskoj Evropi (nešto što će se i na naše krajeve odraziti); pravi ekonomski bum ih je zahvatio, tada polako nastaju i univerziteti (Bolonja 1088 i Oksford možda i pre 1096). Gradovi su procvetali, a to važi i za trgovačke republike severa Apeninskog poluostrva (Venecija, Đenova, Piza i Amalfi). Rast i raslojavanje stanovništva donosilo je potrebu i uvoza značajno više hrane, kao i luksuznih dobara, svakako. Sve je to stvorilo potrebu da se ostvare veze sa razvijenijim civilizacijama istoka; sa Indijom i Kinom; da se dođe do kompleksnih veština kao što je algebra, izuma kao što je napredniji kompas i najbitnije od svega, da se dođe do izvoza velikih dobara koje dovodi Put svile, kao što su (neprocenjivi) začini. U ovo vreme biber će dobiti drastično na značaju, jerbo će postati praktično prva međunarodna obračunska valuta.

Ovo o čemu govorimo tiče se, zapravo, standardnih istorijskih težnji, veza i značaja, koje imaju vreme još iz doba antike i trgovačkih veza zemalja nekada u drevnoj istoriji tzv. Plodnog polumeseca (nije čak ni neka posebna slučajnost što se krstaške kolonije osnivaju baš na teritoriji, približno govoreći, drevne Fenikije), a pogotovo u istorijatu Rimskog carstva. Jedna mapa za malo pojašnjenja:

U ovo vreme dolazi uspon novog naroda; Turaka Seldžuka, koji značajno prodiru na zapad. U Bici kod Mancikerta 1071. godine zadali su strahovite udarce Romejskom carstvu, osvojili su Nikeju, Edesu i 1085. godine uzeli Antiohiju (koja kontroliše ogranak Puta svile od Palmire). U suštini, barem na neko vreme, zagospodarili su svim glavnim kopnenim putevima; negde 1084. godine zauzeli čak i Smirnu. Nakon što su zauzeli Jerusalim 1070, dakle i gotovo čitavu Svetu zemlju, prekinuli su tolerantnu praksu Fatimida i stravično skrnavili svetinje (a što je nagoveštavalo kakva će generalno biti politika Turaka, sa posledicama po hrišćansku Evropu koji se razvijaju kao kula od karata); hodočašće u Palestinu, bilo je onemogućeno i obustavljeno, a u vreme ratova protiv Romeja, prekinuti su bili i kopneni putevi za trgovinu, koji su (preko Konstantinopolja) bili glavna trgovačka veza za, dalje, ostatak Evrope......

Похвале на квалитетном посту кроз који се помаже бољем сагледавању теме.
Са написаним се наравно слажем, наравно да су узроци (и разлози) покретања крсташких похода сложенији и ту су узвишени циљеви и "одбрана вјере" само параван иза којег се крију стварни мотиви.
Е сад, свакако су дешавања у Шпанији и Сицилији и један позитиван замах у сукобу хришћанства са исламом погодовали клими покретања похода у "одбрану вјере", но овдје има још нешто по мени важно уз осврт на један дио у приложеном посту

Jedan od kojih se takođe ne sme izbeđi jeste, prosta činjenica da zajednički neprijatelji ostvaruju jedinstvo. Elita (primarno crkvena), s pravom je smatrala da će spoljašnji zajednički neprijatelj ujediniti ljude i eliminisati međusobne borbe rimokatolika. I bili su u pravu; kao i uvek u takvim situacijama kroz povest, monarsi su ređe ratovali, a pogranični gospodari, sve bi ređe takve stvari činili. A gde ćeš boljeg velikog Neprijatelja od Nevernika koji osvaja tvoja najsvetija mesta...

Кроз читав ХI вијек имамо сукобе и ратове хришћанских држава између себе, из разлога разних, некад разлог бјеше само који ће владар или велможа остварити контролу над земљом. Некад и између (рецимо у Француској) централне краљевске власти и све јачих феуда, "де факто" државица. И у Шпанији су све јача хришћанска краљевства Кастиља, Леон, Навара и Арагон ратовала између себе а за савезнике би узимали арапске (муслиманске) таифе, ту је чак и стара визиготска пријестолница Толедо 1085.године повраћена у хришћанске руке више због сплета околности него што то бјеше неки заокрет у одбрани вјере. Иако је наравно повратак Толеда у хришћанске руке имао велики симболични значај и бјеше замајац наредним процесима.
И ту су и папа и блиски кругови тежили сву ту акумулирану ратоборну енергију усмјерити ка једном циљу (а "одбрана вјере" увијек звучи узвишено) и "заједничком непријатељу", али кроз те процесе се указала папи прилика постати врховним ауторитетом у хришћанском свијету, и то не само духовном него и политичком, што ће реално у наредна два вијека и постати.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Ja bih ovde dodao i nešto što ne glašava ovaj gospodin posebno, a to je da je i u nekom dugoročnom smislu, kontrola Carigrada posle 1204. godine bila vrlo ključna jerbo se radilo o jednom od bitnijih trgovačkih čvorova tadašnjeg sveta, koji je spajao istok i zapad.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Dok se razgovara o jezivom IV krstaškom pohodu, vrlo je važno imati na umu da su u datom trenutku odnosi rimokatolika i pravoslavnih bili na najgoroj tački od početka šizme. Iako je u snimku objašnjen jedan vrlo racionalni razlog za početak pljačke, ne pojašnjavaju se dovoljno jasno dublji uzroci.

Aprila 1182. godine, nešto više od 20 godina ranije, desio se jedan od najvećih pokolja u istoriji dotadašnjeg Carigrada. Nestala je ogromna većina od preko 60.000 rimokatoličkih žitelja grada. Latinska je četvrt bila poharana; dobrotvorna društva i crkve popljačkane i razorene. Razjarena rulja ubijala je svakoga; žene, decu, najstarije; pobijeni su bili čak i povređeni i bolesni ljudi na negovanju; žene silovane. Papskom izaslaniku su odsekli glavu i onda vukli njegovo unakaženo truplo po ulicama Carigrada. Preostalih ca. 4.000 preživelih zarobljenika, Vizantijci su prodali muslimanskim Turcima kao roblje, čisto da izvuku koju paricu.

Odnosi Istoka i Zapada uvek su se do tada kretali silaznom putanjom, praktično od najranijih početaka, odnosno od IV stoleća. Ali posle ovog stravičnog pokolja, kada se sve što je u X st. Liutprand Kremonski svedočio iz svog vremena u Carigradu, pokazalo ne samo tačnim već i preblagim.

U 1204. godini, među Mlečanima, bilo je onih koji nisu imali saosećanja prema Romejima. Matori slepi dužd Enriko Dandolo, jedan od ključnih činilaca 4. krstaškog pohoda, bio je svedok tih zbivanja; bio je učesnik tragičnog pokušaja pritiska na Romeje 1170-ih kada je flota doživela stravični debakl zbog epidemije kuge i morala se vratiti, a potom je često boravio u Carigradu kao izaslanik, uključujući i kao pregovarač na vizantijskom dvoru o reparacijama za pogrom iz '82.

Kriza iz 1171/2. godine i generalno ova zbivanja (bilo je hapšenja i konfiskacije mletačke imovine i pre nemilog događaja; u jednom danu je čak 10.000 Mlečana bilo pohvatano) potresli su duboko mletačko društvo, ostavljajući trajne pečate. Venecija, Đenova, Piza i druga mesta, krajem XII stoleća, razvila su jaku percepciju o Vizantincima kao civilizacijski nečemu na pola puta prema Turcima, a do zbivanja početkom XIII st. cele generacije su odrasle na pričama o vizantijskoj okrutnosti. U samom krstaškom ratu učestvovali su i neki pojedinci koji su pripadali porodicama koje su nastradale dvadesetak godina unatrag.

Naravno, ovo ne može nikada služiti kao opravdanje za užase koji su usledili u vreme pohare Carigrada, ali vrlo je važno razumeti složene romejsko-mletačke odnose u proteklih nekoliko decenija da bi se razumelo koji su to događaji i procesi doveli do toga što se desilo. Ovo posebno naglašavam jerbo imamo vrlo često slučajeve da se IV krstaški rat interpretira kroz prizmu zlih i ljubomornih Venecijanaca koji su došli i popljačkali grad, željni da imaju ono ono što drugi nemaju, toliko puta simbolički predstavljeno čuvenim Konjima Sv. Marka.

Nerazumevanje šire slike, ignorisanje konteksta i posebno dublje suštine, koja objašnjanjava uzroke, najveći je greh protivu istorije. Kao i, ništa manje, brkanje objašnjenja sa opravdanjima.

P. S. Ova zbivanja o kojima sam govorio imala su i direktne posledice na naše krajeve, jer je bio stvoren srpsko-mletački savez protiv Vizantije, u vreme velikog župana Stefana Nemanje. Vizantijska istoriografija u srpskoj pobuni vidi Mletačku republiku i kao originalnog instigatora (koji je Srbe diplomatskim i možda nekim sredstvima, nabedio da krenu u pravcu Kotora i dr.).

 

[Khal Drogo]

Већ сам у посту бр.16 изнио опширнији осврт на четврти крсташки поход гдје сам (по мени) изнио све оно битно што имамо у видео прилогу који је горе приложио форумаш Q. in perpetuum hibernum. У том прилогу је ипак "малчице" превелик акценат дат унутрашњем сукобу и политичким превирањика унутар Ромејског царства, кроз који се "изокола" ипак покушава амнистирати крсташка војска која је похарала бисер цивилизације, Но добро, ствар виђења.
Сасвим коректан чланак о четвртом крсташком походу имамо у енглеској википедији (овдје), нешто сажетији и такође добар у руској (овдје), а ради бољег сагледавања околности које су вадале није лоше прочитати дјело Георгија Острогорског Историја Византије, одјељак унутрашњи слом и пад Цариграда стр.376-391..
Ево и руског документарца који обрађује четврти крсташки поход.

Е сад, форумаш Q. in perpetuum hibernum. је дао осврт на генезу анимозитета и сукоба Византа и Венеције са посебним освртом на масакр Латина 1182.године у Константинопољу (сасвим добар чланак овдје), тај сукоб је тињао неколико деценија, гријеха имају обје стране, а након поменутог масакра и прогона Млечана сасвим извјесно постојала је тежња за одмаздом.
Што отвара могућност да су Млечани и прије почетка градње велике флоте 1201.године за потребе крсташког похода имали притајене намјере да умјесто Египта циљ (оно као план Б) ипак буде Цариград, Немамо потврде да су такве намјере постојале прије него што је запело око плаћања трошкова похода, но некако не бих ту могућност одбацио.
У сваком случају, ни унутрашњи византијски сукоб, ни гријеси становника Византиона од прије пар деценија не могу ни оправдати ни опрати брутално разарање и уништавање бисера цивилизације праћено бестијалним дивљаштвом и крвопролићем Једна од најцрњих епизода у историји

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Nema direktnih dokaza, ali ja sam prilično ubeđen da je, i to govoreći isključivo o duždu Dandolu i Mlečanima (dakle ne o papi i ostalima) još u pri početku krstaškog rata Carigrad bio prijatejeni plan B; možda su i sa članovima vizantijske porodice bili u kontaktu, ili informativno upućeni u unutrašnja zbivanja, svakako i ranije. Svakako se uklapa u njihovu ekonomsku regionalnu strategiju i restauraciju uticaja koji su posedovali pre par decenija.

 

[Khal Drogo]

.... ali ja sam prilično ubeđen da je, i to govoreći isključivo o duždu Dandolu i Mlečanima (dakle ne o papi i ostalima) još u pri početku krstaškog rata Carigrad bio prijatejeni plan B; ...

Улога папе Иноћентија III током четвртог крсташког рата те освајања и пустошења Задра и Цариграда и није јасна. Слажем се да код њега није постојала ни притајена намјера да се крсташки поход преусмјери на хришћанске градове, томе иду у прилог и његове поруке, писма и оштре реакције. Што је некако и разумљиво, иако је постојао ривалитет и анимозитет између Цариграда и Рима, ту је и тај раскол из 1054-е који још није имао димензију како се данас представља, сасвим сигурно је постојала и тежња Рима (папе) за доминацијом у хришћанском свијету на штету Цариграда, но исто тако је морао знати да би пустошење Цариграда, симбола хришћанства и бисера цивилизације била мрља коју историја никад не би опростила.

Тако да по мом мишљењу папа није имао учешћа (званичног свакако не, али овдје мислим на неке дискретне споразуме) у преусмјеравању крсташког похода који ће имати за епилог разарање бисера цивилизације.

Након што је запело око плаћања и како је пронађено рјешење да крсташи за рачун Венеције освоје Задар који би повратили под њихову контролу, у тој новонасталој ситуацији улога папе Иноћентија III бјеше амбивалентна. Забранио је крсташима западног хришћанског свијета да почине било каква звјерска дјела против својих хришћанских комшија. Међутим, ово писмо није стигло до војске на вријеме. Сам напад је осудио али тек када је почела опсада, повукао је свог легата да би се дистанцирао од напада, уз то запријетио екскомуникацијом сваком ко је учествовао у нападу. Већина Француза је игнорисала пријетњу и извршила напад, папа Иноћентије их је екскомуницирао, али им је убрзо опроштено да би наставили крсташки поход. Исто тако се, барем званично, оштро противио нападу на Константинопољ и послао је многа писма у којима је упозоравао крсташе да не пљачкају град. Екскомуницирао је крсташе који су напали и похарали град, али и није (или није ни био у могућности) поништио акције крсташа, што је имало за епилог почетак владавине Латинског царства над Цариградом, која је трајала наредних шездесет година.

Тако да по мени сам папа није имао учешћа у преусмјеравању акција крсташа, вјероватно је сазнао тек накнадно о догађахима који су пошли по злу и на срамоту, али се временом прилагођавао новонасталим околностима.

Бизарна епизода се десила током опсаде и освајања Задра. Становници Задра су преклињали да их поштеде, да су и они католици, и таман су убиједили крсташе да поштеде град, оно није ред да католици тероришу католике, када су у терен улетиле Задранке и кренуле под*ебавати крсташе, те каква су војска млакоња, те нит ко је.бе нит ко силује, и ту су крсташи чисто оно да сачувају репутацију и традицију крсташких похода у ходу промијенили одлуку, након освајања града 24. новембра 1202. године, услиједило је ппљачкање праћено силовањима, а једини прави сукоб бјеше заправо када су се Млечани са другим крсташима помарисали око подјеле плијена, и колику ће квоту Задранки добити које ће силовати наравно.

 

[Khal Drogo]

Арапи су уз помоћ својих историчара урадили серијал документарних филмова "Крсташки ратови у очима Арапа" од 4 епизоде кроз које је описано виђење изрока и одвијања крсташких ратова из арапске перспективе.
Ево прве епизоде, а Ал-Џазира која на овим просторима предано ради на развоју радикалног ислама уз примјесе србофобије наравно је дала допринос популаризацији ове серије и омогућила хрватску синхронизацију и превод

Друга епизода; https://www.youtube.com/watch?v=n9yEzd8vLBU
Трећа епизода; https://www.youtube.com/watch?v=1tD8dY9nRwo
Четврта епизода; https://www.youtube.com/watch?v=aU6IWcwfvpg

У серији је примјетна тенденциозност изнад разумљиве мјере, а такође и премало историје и превише "тумачења" историје.
Тамо гдје историчар даје објашњење "Крсташи су имали успјеха зато што је Бог (Алах) казнио муслимане зато што су били нејединствени", а таквим и сличним тумачењима обилује серија, тешко је очекивати било какав допринос разумијевању тих процеса, напротив, више помаже неразумијевању.
Истинским заљубљеницима у историју и којима тема крсташких ратова побуђује знатижељу, препоручујем да ипак заобиђу ову серију.

 

[Khal Drogo]

Још један веома добар документарац који обрађује четврти крсташки поход

 

[Khal Drogo]

Документарац који обрађује догађаје прије битке и битку код Монтжисара 25. новембра 1177 (овдје)

 

[Khal Drogo]

Још један веома добар документарац који обрађује трећи крсташки поход

 

[Khal Drogo]

 

[Rogonos]

Dobra animacija. Saladinovo dobročinstvo prema hrišćanima svakako je jedan od razloga zašto je Saladin toliko poštovan i na zapadu odnosno u anglosaksonskoj istoriografiji. Drugi razlog može biti nešto što je imao zajedničko sa svojim protivnicima i što se i danas visoko ceni: Viteštvo, hrabrost, iskrenost, pravednost i pristojnost itd. itd.

Kada se Ričard Lavljeg Srca razboleo, poslao mu je lekara, a u ratu je štitio civile od sopstvenih vojnika. Nije ga zanimalo lično bogatstvo, nije posedovao ni jednu kuću. Gde toga ima danas?

Ali zar kralj Bajbar nije najveći heroj u istoriji krstaških ratova u arapskom svetu? Bio je isto tako nemilosrdan, brutalan i lišen časti kao i hrišćanski vitezovi.
Mameluci su pomeli sve što im se našlo na putu: Prvo su poklali sve hrišćane u Antiohiji - muškarce, žene i decu, pa su posle toga išli sve dok nisu nestali svi tragovi krstaške države. Konačna destinacija je bila Akon, zatim su uništili svaku zgradu i postrojenje duž obale da bi zaustavili buduće krstaške ratove.

Što se tiče same bitke, može biti zanimljivo i sa vojno-istorijskog stanovišta da krstaši svoje pobede nisu zahvaljivali toliko vitezovima koliko superiornoj teškoj konjici, već pre svega izvanrednim utvrđenjima i širokoj upotrebi samostrela.

Veoma vešta kombinovana bitka, gde se svi elementi vojske međusobno dopunjuju i pokrivaju i štite, samostreli su bili daleko superiorniji u preciznosti, dometu i prodornosti, vitezovi su štitili strelce od bližih napada, strelci su zauzvrat štitili vitezovi protiv lakih konjanika sa lukovima, protiv kojih krstaši u početku nisu mogli ništa.

Na muslimanskoj strani je postojala faza pod Saladinom kada je bio pod snažnim uticajem viteških ideja, tako da su muslimani često tražili otvorenu borbu prsa u prsa, ali su u tome i dalje bili brojčano nadmašeni uprkos brojčanoj nadmoći i napadima konjice. takođe pao pod samostrelnom vatrom krstaša, što je totalni preokret početne situacije u nekim borbama.

 

[Khal Drogo]

Dobra animacija. Saladinovo dobročinstvo prema hrišćanima svakako je jedan od razloga zašto je Saladin toliko poštovan i na zapadu odnosno u anglosaksonskoj istoriografiji. Drugi razlog može biti nešto što je imao zajedničko sa svojim protivnicima i što se i danas visoko ceni: Viteštvo, hrabrost, iskrenost, pravednost i pristojnost itd. itd.

Kada se Ričard Lavljeg Srca razboleo, poslao mu je lekara, a u ratu je štitio civile od sopstvenih vojnika. Nije ga zanimalo lično bogatstvo, nije posedovao ni jednu kuću. Gde toga ima danas?

Ali zar kralj Bajbar nije najveći heroj u istoriji krstaških ratova u arapskom svetu? Bio je isto tako nemilosrdan, brutalan i lišen časti kao i hrišćanski vitezovi.
Mameluci su pomeli sve što im se našlo na putu: Prvo su poklali sve hrišćane u Antiohiji - muškarce, žene i decu, pa su posle toga išli sve dok nisu nestali svi tragovi krstaške države. Konačna destinacija je bila Akon, zatim su uništili svaku zgradu i postrojenje duž obale da bi zaustavili buduće krstaške ratove.

Što se tiče same bitke, može biti zanimljivo i sa vojno-istorijskog stanovišta da krstaši svoje pobede nisu zahvaljivali toliko vitezovima koliko superiornoj teškoj konjici, već pre svega izvanrednim utvrđenjima i širokoj upotrebi samostrela.

Veoma vešta kombinovana bitka, gde se svi elementi vojske međusobno dopunjuju i pokrivaju i štite, samostreli su bili daleko superiorniji u preciznosti, dometu i prodornosti, vitezovi su štitili strelce od bližih napada, strelci su zauzvrat štitili vitezovi protiv lakih konjanika sa lukovima, protiv kojih krstaši u početku nisu mogli ništa.

Na muslimanskoj strani je postojala faza pod Saladinom kada je bio pod snažnim uticajem viteških ideja, tako da su muslimani često tražili otvorenu borbu prsa u prsa, ali su u tome i dalje bili brojčano nadmašeni uprkos brojčanoj nadmoći i napadima konjice. takođe pao pod samostrelnom vatrom krstaša, što je totalni preokret početne situacije u nekim borbama.

Одличан пост. Са свиме написаним се слажем. Већ сам се осврнуо на ову двојицу јунака Салах ал-Дина и Ричарда чији ривалитет је обиљежио трећи крсташки поход у овој објави.
Све наведено за Салах ал-Дина стоји, изванредан војсковођа којег су красиле бројне врлине. На другој страни Ричард сушта супротност, бјеше лош краљ, владар чију су владавину обиљежили промашаји и погрешне одлуке, лош муж, писао је пјесме и био грозан пјесник, иако енглески краљ са енглеским је лоше стајао, живот је проводио углавном у Француској (велики део тада у саставу енглеског краљевства), научио је са муком тек стотињак енглеских ријечи, оно што се баш мора, и као војсковође имао је и успјеха и неуспјеха, али бјеше велики ратник, јунак којем тешко да бјеше премца.

Но Ричард је своје тренутке славе имао током деблокаде Јафе (овдје).
Јафа бјеше та прекретница, ту је Ричард извео један од најодважнијих подухвата у историји, ту је урадио нешто што могуће нико у историји није, потпуно сам на коњу кренуо у јуриш на противнике помахнитало урлајући и тражећи мегданџију да му се супростави, ту је потпуно безнадежну ситуацију окренуо у своју корист.
Салах ал-Дин је стекао репутацију, велику славу и у муслиманском свијету, због врлина и великодушности и у хришћанском, остаће упамћен уз Бајбарса као највећи арапски јунак у историји, но након Јафе његов ауторитет бјеше пољуљан. Ричарду на другој страни су сви неуспјеси, промашаји, гријеси након Јафе опроштени, остаће упамћен једноставно као Лавље Срце.

Што се Бајбарса тиче једна јако занимљива личност невјероватне животне приче, од изгнаника, у свом путешествију од немила до недрага прокрстарио је и нашим просторм, роба до војсковође, султана и вјероватно, иако по народности није Арапин него Куман, највећег јунака арапске историје.
Посветио сам му пост на другој теми у овој објави, и на овој теми написаће се која о овом војсковођи.

 

[Rogonos]

Одличан пост. Са свиме написаним се слажем. Већ сам се осврнуо на ову двојицу јунака Салах ал-Дина и Ричарда чији ривалитет је обиљежио трећи крсташки поход у овој објави.
Све наведено за Салах ал-Дина стоји, изванредан војсковођа којег су красиле бројне врлине. На другој страни Ричард сушта супротност, бјеше лош краљ, владар чију су владавину обиљежили промашаји и погрешне одлуке, лош муж, писао је пјесме и био грозан пјесник, иако енглески краљ са енглеским је лоше стајао, живот је проводио углавном у Француској (велики део тада у саставу енглеског краљевства), научио је са муком тек стотињак енглеских ријечи, оно што се баш мора, и као војсковође имао је и успјеха и неуспјеха, али бјеше велики ратник, јунак којем тешко да бјеше премца.

Но Ричард је своје тренутке славе имао током деблокаде Јафе (овдје).
Јафа бјеше та прекретница, ту је Ричард извео један од најодважнијих подухвата у историји, ту је урадио нешто што могуће нико у историји није, потпуно сам на коњу кренуо у јуриш на противнике помахнитало урлајући и тражећи мегданџију да му се супростави, ту је потпуно безнадежну ситуацију окренуо у своју корист.
Салах ал-Дин је стекао репутацију, велику славу и у муслиманском свијету, због врлина и великодушности и у хришћанском, остаће упамћен уз Бајбарса као највећи арапски јунак у историји, но након Јафе његов ауторитет бјеше пољуљан. Ричарду на другој страни су сви неуспјеси, промашаји, гријеси након Јафе опроштени, остаће упамћен једноставно као Лавље Срце.

Што се Бајбарса тиче једна јако занимљива личност невјероватне животне приче, од изгнаника, у свом путешествију од немила до недрага прокрстарио је и нашим просторм, роба до војсковође, султана и вјероватно, иако по народности није Арапин него Куман, највећег јунака арапске историје.
Посветио сам му пост на другој теми у овој објави, и на овој теми написаће се која о овом војсковођи.

Hvala ti. Dobro si ovo sažeo i istina je to što kažeš, ali ja se uvek trudim da uključim taj duh vremena pogotovo kada se radi o srednjem veku. Kao i uvek u istoriji, moramo da "razumemo" ljude iz njihovog vremena, a ne da ih merimo sa moralnim konceptima našeg vremena, koji u mnogim slučajevima dolaze tek iz prosvetiteljstva 18. veka

Recimo kralj Džon je uvek smatran lošim dečakom, posebno za razliku od njegovog brata Ričarda Lavljeg srca. Naravno, ovde treba napomenuti da je Džon zapravo propao čisto u smislu politike moći, izgubivši skoro sve engleske kopnene posede od francuskog kralja Filipa.

Istina je da je John potpisao Magna Chartu i time pokrenuo odlučujuću promenu ustavnog prava. U to vreme, međutim, ovaj dokument je bio samo znak domaće slabosti, jer tada niko nije predvideo posledice Magna karte.

Ričard Lavljeg Srca je, s druge strane, inspirisao ljude. Ali u čisto političkom smislu, malo je učinio za svoju zemlju i retko je boravio u Engleskoj, to je istina. Plantageneti su bili izvorno francuska dinastija, koja je imala ogromnu imovinu u Francuskoj, i bila je potpuno vezana za viteštvo pod francuskim uticajem.

 

[Bren]

Арапи су уз помоћ својих историчара урадили серијал документарних филмова "Крсташки ратови у очима Арапа" од 4 епизоде кроз које је описано виђење изрока и одвијања крсташких ратова из арапске перспективе.

Zar to nije knjiga Amina Malufa?

 

[Khal Drogo]

Zar to nije knjiga Amina Malufa?

У посту сам се осврнуо не на књигу него на документарно играну серију у продукцији Ал-Џазире урађену 2016.године, приложио сам и све 4 епизоде, ко има вољу може да погледа.
Књига Амина Малуфа (овдје на оригиналном француском) из 1984. јесте послужила као инспирација за документарну серију, међутим серија је документовани приказ те историјске епохе (за разлику од књиге која је више есеј) урађена по узору на би-би-сијеве серије гдје кроз серију имамо излагања историчара кроз која се баве догађајима и личностима, ту су уврштена и нека новија сазнања.
Како сам већ примијетио, у документарној серији је примјетна тенденциозност историчара који описују те догађаје изнад разумљиве мјере, а такође и премало историје и превише "тумачења" историје. На ал-Џазирину серију сам се осврнуо да је поменем да је урађена, но истинским заљубљеницима у историју и којима тема крсташких ратова побуђује знатижељу, препоручујем да заобиђу ову серију.

 

[Bren]

Seriju nisam gledao ali pogledaću kad stignem. Što se Malufove knjige tiče , čini mi se , da daje prilično realan prikaz događanja u krstaškim ratovima na Levantu.

 

[Khal Drogo]

Документарац који обрађује битку код Арсуфа 1191.године

 

[Khal Drogo]

 

[Mstislav]

Na Viasat History nedavno pustili trodelni dokumentarac o krstaskim ratovima.

The Crusades - Holy War​

 

[Khal Drogo]