Da li je Kosmet izgubljen?
Često u srpskim medijima može da se čuje od raznih pojedinaca da je „Kosovo izgubljeno“[30]. Postavlja se pitanje kako je ono „izgubljeno“, kada se na nas još uvek vrši pritisak povodom tog, navodno „izgubljenog“ Kosmeta? Pošto „Kosovo“ nije jedina marionetska država, niti teritorija nepriznata od svoje matice, treba videti da li Rusi vrše pritisak na Gruziju da prizna „nezavisnost“ Južne Osetije i Abkhazije? Oni to ne čine. Zašto onda Zapad vrši pritisak na Srbiju u našem slučaju? Ukoliko je „Kosmet izgubljen“ za Srbiju, a pošto Srbija ne može vojno da povrati isti, zbog pretnje NATO vojskom, čemu onda uopšte ubeđivanje Srbije da je nešto izgubljeno ukoliko je to stvarno tako?
Naime, stvar je jednostavna. Pre rusko-gruzijskog rata 2008. oko Južne Osetije, Gruzija već nije imala pod kontrolom Abkhaziju i Južnu Osetiju, što je bio rezultat poraza Gruzije tokom ratova 1991-1992. za kontrolu nad tim oblastima[31]. Dakle, gruzijska država nije bila u stanju da uspostavi svoj suverenitet nad tim oblastima, pa je bila prisiljena da traži posredništvo Rusije, što je prekršila 2008. god. napadom na ruske mirotvorce, time kršeći ugovor o primirju. Pre toga Rusija nije priznavala Južnu Osetiju i Abkhaziju. Gruzija je bila poražena od sopstvenih separatista, bez ikakvog spoljneg mešanja i prinuđena da traži posredništvo spoljne sile.
Takođe treba primetiti da u svetu postoje neke teritorije, poput Pridnjestrovlja, koje nisu priznate, ali koje su de fakto nezavisne. Te teritorije ne dožiljavaju kao tragediju činjenicu da nisu priznate, jer su zaista nezavisne. Pridnjestrovlje je pobedilo matičnu državu Moldaviju u građanskom ratu i ne postoji način da Moldavija može samostalno da povrati Pridnjestrovlje. To je zato što su separatisti uspeli da se izbore sa matičnom državom i da je pobede sopstvenim naporima, bez strane intervencije. Njihova nezavisnost je zaista realnost, ne veštački nametnut konstrukt kao u slučaju „Kosova“. Zato njima i ne smeta što ih Moldavija i ostatak sveta smatraju delom Moldavije. Kosovske separatiste i njihove mentore, iritira što Srbija smatra Kosmet svojim sastavnim delom.
Sa druge strane, kosovski separatisti su igrali beznačajnu ulogu u ratu 1999, koji je bio rat između SRJ i NATO pakta, gde je vojna sila SRJ pretrpela minimalne gubitke. Pre mešanja stranog faktora u ratove u bivšoj Jugoslaviji, srpska strana je bila ta koja je apsolutno vojno dominirala i koja je bila državotvorni faktor koji je stvorio tu Jugoslaviju. Upravo tu leži koren pritiska na Srbiju da zaboravi Kosmet. Srbija ne može zaista da kontroliše Kosovo sve dok je za njega zainteresovana SAD. Stvar je u tome što je pitanje da li će SAD večno imati vojno prisustvo na Balkanu. Bez pretnje sile SAD, „država Kosovo“ ne može opstati niti se samostalno braniti, jer nije rezultat samostalnih napora, poput Pridnjestrovlja. Ukoliko bi Srbija u nekoj budućnosti promenila politiku i obnovila privredu, ona bi mogla da povrati svoj dominantni status i da ponovo reintegriše izgubljene oblasti, koje su izvan kontrole Srbije samo i isključivo zbog vojne pretnje stranih sila, koje ne moraju biti sile i u budućnosti. Zato se podstiče fatalistički stav, koji zastupaju lobisti tih sila u Srbiji.
Da li Srbija nema nikakvu kontrolu nad Kosovom?
Što se tiče tvrdnji da je Srbija izgubila svaku kontrolu i suverenitet nad teritorijom Kosmeta, zašto se onda traži da Srbija „raspusti paralelne i kriminalne strukture na severu Kosova“[32][33]? Ukoliko Srbija nema nikakvu kontrolu nad svojom južnom pokrajinom, kako to da predstavnici „nezavisne države Kosova“ to traže od Srbije? Već sami ti zahtevi i ultimatumi ukazuju na to da država Srbija ima, barem delimično, prisustvo i uticaj na Kosmetu. Sve ovo protivreči tvrdnji da Srbija nema nikakvu kontrolu. Iako nema vojske i policije Srbije u Kosmetu, ipak na nekim delovima te pokrajine fukcionišu institucije Srbije, iste one za koje se zahteva njihovo ukidanje od strane onih, koji tvrde da Srbija ne kontroliše Kosmet. Tako da možemo videti kakav spin i propaganda se ovde vrši.
Zašto se od Srbije traži da uradi nešto što ona ne može da uradi, ukoliko je za nju Kosovo „izgubljen slučaj“? Kao što to i strani izvori potvrđuju, separatističke marionetske vlasti na Kosmetu nemaju skoro nikakav uticaj na sever Kosmeta, kojeg skoro u potpunosti ne kontrolišu[34]. Ukoliko albanski separatisti odbijaju da priznaju realnost da ne kontrolišu sever Kosmeta, zašto bi Srbija morala da pristane da odustane od uticaja koji realno ima nad delovima te teritorije koja smatra za svoju?
Ako Srbija već ima svoje prisustvo na Kosmetu, malo besmisleno služi opravdavanje da ga ona samoukine, pod izgovorom da ga nema. Sve ovo podseća na „prevoženje žednih preko vode“.
Zaključak
Kao što se iz svega može videti, Srbija upravo zbog realnosti ne sme nikad odustati od Kosmeta, niti priznati pseudo - državu na njenoj teritoriji. Od Srbije se traži da u ime „realnosti“ utiče na promenu realnosti, koja kao što vidimo i nije tako beznadežna. Da je situacija toliko beznadežna za Srbiju, ne bi se toliko trudili da nas toliko uporno i glasno ubeđuju u to da je naša situacija beznadežna. Upravo je fatalistički osećaj beznađa ono što želi da se stvori ovde. Nas ubeđuju da dignemo ruke od nečega, što smo navodno izgubili. Ako smo to već izgubili, šta im toliko smeta što mi tvrdimo da je to i dalje naše, posebno što ga trenutno ne možemo povratiti silom ?
Treba primetiti da je spoljašnji pritisak na Srbiju oko Kosova postao znatno manji od unutrašnjeg. To je zato što je na spoljnem planu, naš položaj znatno bolji nego što ga NATO lobisti u Srbiji predstavljaju. Najveći deo sveta i čovečanstva nije priznao „Kosovo“, a ono nije član međunarodnih institucija. Zbog toga sada Zapad radi na internalizaciji kosovskog pitanja u Srbiji, kroz svoje lobiste. Upravo oni koji nam ukazuju na sve one stvari koje je ovaj tekst opavrgavao, kao i mediji koji to pričaju, razotkriva nam koji su sve pojedinci i mediji pod kontrolom SAD i NATO-a.
Upravo zbog svega ovoga država Srbija nema šta da pregovara sa predstavnicima „Kosova“, jer niko ne priča sa marionetom, već sa lutkarom. Kao što je pregovaranje između Kine i Mandžukuoa bilo besmisleno, jer je Mandžukuo bio isto što i Japan, tako je „Kosovo“ isto što i SAD. Amerika traži od nas da „pregovaramo“ sa „Kosovom“ iz istih razologa zbog kojih je Japan zahtevao od Kine da prizna Mandžukuo. Radi se o simboličkom gestu poniženja i pokornosti. Iako su pregovori između Srbije i kosovskih Albanaca pregovori između Srbije i SAD oko Kosova, koja se svode na američke ultimatume, oni podmeću Albance kao paravan za svoju imperijalnu i neokolonijalnu politiku. Nešto što je već viđeno na Balkanu.
Sve dogovore i garancije koje Srbija napravi sa njima, oni mogu kasnije da prekrše, kao što je primer rezolucije 1244. Sa druge strane, one će nas obevezati i imati kobne posledice po odnose sa zemljama koje Srbiji daju podršku oko Kosmeta. Već smo videli da situacija nije tako beznadežna kao što neki pokušavaju da je predstave, a budućnost nije nešto što je predodređeno (što je fatalizam), nego nešto u čijem stvaranju i mi utičemo. Tako i strani lobisti pokušavaju da nas pozivanjem na lažnu „realnost“ nateraju da odbacimo pravu realnost.
Treba žrtvovati cijeli narod zbog par usijanih glava koje se žele tući sa svijetom? Upravo zbog takvih kao ti, Srbi se nalaze u ovakvoj situaciji.
-''диплома је невин''а и узео пола бивше власти
