Ovo je beseda Njegove Svetosti Patrijarha srpskog Porfirija na Nedelju Pravoslavlja, 24. marta 2024. godine, u hramu Svetog Save na Vračaru.
U ime Oca i Sina i Svetoga Duha! Braćo i sestre, prošla je prva nedelja posta, a sama nedelja koju danas proslavljamo zove se Nedelja Pravoslavlja. Prva nedelja Vaskršnjeg posta je uspomena na događaj koji je nazvan Pobedom Pravvoslavlja, pobedom nad svim jeresima, a to znači nad lažnim, pogrešnim, izvitoperenim učenjem Crkve, učenjem koja su suprotna reči Hristovoj, propovedi Svetih apostola, iskustvu Svetih otaca i istinama vere koja su formulisane na Sedmom vaseljenskom saboru. Sve to zajedno nije ništa drugo nego iskustvo Otkrovenja Božjeg, otkrivene istine o tome ko je Bog u kojeg verujemo i ko je i kakav čovek koga treba da izgrađujemo u sebi, tj. ko je i kakvo je poreklo i naznačenje čovekovo.
U prvu nedelju posta 842. godine, koja se naziva Nedelja Pravoslavlja, potvrđena je pobeda Crkve nad ikonoborcima. Potvrđena je vera u to da mi možemo da izobražavamo lik Hristov na ikonama, kao i likove svetitelja Božjih. Sporovi i potresi koji su trajali vezani za to da li treba ili ne treba poštovati ikone, klanjati im se i izobražavati lik Božji, lik Sina Božjeg i svetitelja, trajali su 120 godina i više. Međutim, taj događaj, koga se danas sećamo kao pobede nad ikonoborcima, znači mnogo više od onoga što nam se na prvi pogled može učiniti, jer u činjenici da možemo izobražavati lik Sina Božjeg na ikonama i klanjati se tom liku, kao i da možemo izobražavati ikone Božje, tj. ljude-svetitelje Božje i klanjati im se, otkriva se osnovna istina naše vere, a to je istina da je Logos postao telo, kako beleži Sveti Jovan Jevanđelist. To je istina da je Sin Božji postao čovek. U toj istini otkriva se još jedna istina, a to je da se u ličnosti Hristovoj sjedinjuje ljudska priroda sa božanskom i nama ljudima je data mogućnost da čovek po blagodati može biti obožen, da može postati Bog, ne po svojoj prirodi, nego po blagodati Božjoj i po naznačenju koje je Bog postavio čoveku kao cilj njegovog postojanja.
To oboženje nije ništa drugo nego upotrebiti darove koje smo dobili od Boga u skladu sa našom prirodom i naznačenjem Božjim, u skladu sa voljom naše prirode, jer kako kaže Sveti Maksim Ispovednik: Postoji i prirodna volja našega bića. Ta prirodna volja nije nita drugo nego apetit, sposobnost da učestvijemo u svemu onome što je božansko. To kako možemo ići putem oboženja, kako možemo učestvovati u onome što je božansko, otriveno je nama Sinom Božjim i zabeleženo u svetom Jevanđelju. Ono što je volja Božja i ono što je naša prirodna volja u skladu sa voljom Božjom otkrilo nam se u Jevanđelju Hristovom. Otkrilo nam se šta je to ličnost, šta je to zajednica, koje su mogućnosti ličnosti i koje su mogućnosti zajednice, šta je to porodica i mnogo onoga što nam je odavno jasno Jevanđeljem a o čemu se pita moderan čovek: šta je to sloboda, da li je sloboda da činim u odnosu onoga što mi je dato, dušom i telom, ono što ja hoću, jer je to moje vlasništvo, da li smo mi zaista suštinski vlasnici bilo čega, pa i svoga bića, ili nam je sve dato i zadato da svoju volju i svoju slobodu upodobimo volji Božjoj. Zato, braćo i sestre, postoji podvig. Nije dovoljno reći Bog je ljubav, On sve prašta i sve prihvata. To jeste istina, ali da bismo ljubav Božju usvojili i da bismo je pre svega bili svesni, treba se truditi. Treba živeti u podvigu, u saradnji sa blagodaću Božjom, treba čistiti svoj um i srce i tako nam telo postaje čisto. Budite savršeni, budite sveti, to je reč Hristova.
Podvig posta na koji smo pozvani, braćo i sestre, služi nam da bismo izgrađivali poverenje u reč Hristovu, u reč Jevanđelja, jer samo onda kada imamo poverenje u Hrista i Njegovu reč onda Jevanđelje može postati naš zakon. U tom poverenju u reč Hristovu stičemo i međusobno poverenje i postajemo zajednica. Poverenjem u Gospoda i Njegovu reč izgrađujemo zajednicu sa Njim, a kroz Njega sa drugima, a to je Crkva. Otuda podvig, svaki podvig pa i podvig posta, znači poverenje u reč Crkve koja je telo Hristovo u saborni um Svetih Otaca. Nismo mi tu da ispitujemo, istražujemo i proveravamo reč Hristovu i da proveravamo reč Svetih Otaca zabeleženih u sedam Vaseljenskih sabora i koje su potvrđeni u Nedelji Pravoslavlja. Nismo tu da dodajemo i oduzimamo, nego da dođemo i vidimo kako nas poziva današnje Jevanđelje rečima apostola Filipa, koji poziva Natanaila da vidi Hrista, da dođemo i vidimo ne samo svojim telesnim očima, nego da postanemo učesnici događaja koji se zove Hristos i da sve ono što jeste predanje, živeći predanje, osadašnjujemo. Predanje nije istorija, nije prošlost, nego je u Crkvi predanje aktuelno, jer je reč o istini koja je večna.
Zato, braćo i sestre, danas slaveći svih sedam Vaseljenskih sabora, slaveći Nedelju Pravoslavlja, slavimo i činjenicu da je Sin Božji postao čovek da i mi možemo biti spaseni, da smo stvoreni za večnost i da možemo učestvovati u onome što je Božje, da možemo biti oboženi. To slavimo danas i to nas poziva na veru, na poverenje, na preobražavanje našeg bića u crkveno biće, u blagodano u saborno biće, kako bismo onda u Nedelju Pravoslavlja stali da branimo učenje Crkve, zato što hoćemo da nam život bude crkven i zato što naš život potvrđuje učenje Crkve. Tu ne postoji nikakva šizofrenija niti podela, jedno te isto je naša vera kao učenje, kao teorija, kao viđenje i život kao potvrda onoga u šta vrerujemo i u isto vreme kao put koji nas vodi u sozercanje onoga u šta verujemo.
Neka bi Gospod dao da uvek budemo pravoslavni i verom svojom i životom svojim, jer onda nećemo imati straha i frustracija, nećemo biti isključivi, nego će ljubav kao lestvica kojom živimo u njenom podnožju ovde i sada biti lestvica koja nas vodi u Carstvo nebesko, gde je Jedan u Trojici Bog, Otac i Sin i Sveti Duh, kome je slava u vekove vekova. Amin!
(baštabalkana)
