Sveti Teofan Zatvornik ostavio nam je jednu metaforičnu priču o tome ko i kako odlazi u raj ili pakao, odnosno šta čovek treba da radi da bi zaslužio jedno ili drugo.
Jedan starac, godinama živeći u samoći u pustinji, pao je u duhovnu malaksalost i mnoštvo pomisli počelo je da muči dušu njegovu, ulivajući mu sumnju da li on ide pravim putem i da li postoji nada da će trudovi njegovi najzad biti krunisani uspehom.
Starac je sedeo oborene glave. Srce je tištalo, a oči nisu puštale suze. Suva tuga mučila ga. Dok se on tako mučio u svome jadu, javio mu se anđeo Božiji i rekao mu: „Šta se plašiš i zašto takve pomisli ulaze u srce tvoje? Nisi ti ni prvi ni poslednji koji ide tim putem. Mnogi su već prošli njime, mnogi idu i mnogi će proći njime i ući u svetle obitelji Raja. Pođi sa mnom, ja ću ti pokazati razne puteve kojima idu sinovi ljudski, kao i to kuda odvode ovi putevi. Gledaj – i pouči se!“
Starac se povinova naređenju anđela, ustao je i pošao. No, tek što je učinio nekoliko koraka napred, on kao da se obreo nekoliko koraka van sebe i pogružio se u posmatranje čudnog viđenja koje se otkrilo njegovim duhovnim očima. On je video, levo od sebe, gusti mrak, kao neprobojni zid, iza koga su se čuli šum, larma i metež. Zagledavši se pažljivije u mrak on je video široku reku po kojoj su se valjali talasi, napred i nazad, levo i desno sa ljudima u njima i kad god bi se pojavio neki talas pred njegovim očima, do njegovih ušiju dopirao bi neki tajanstveni glas koji mu je objašnjavao:
„To je talas neverovanja, bezbrižnosti, hladnoće; a to je nemilosrda, razvrata, otimanja; a to je zabave, zavisti i razdora; a to je pijanstva, nečistote, lenjosti, nevernosti u braku…“ i tako dalje i tako dalje.
Svaki talas nosio je u sebi mnoštvo ljudi i čas ih podizao uvis, čas ih je bacao u dubinu. U užasu starac je zavapio: „Gospode, da li će svi ovi da poginu, zar nema nade da će se spasti?“
Anđeo mu je odgovorio: „Pazi dalje i videćeš milost i pravdu Božiju.“
Starac je bolje pogledao reku i spazio na celoj njenoj površini mnogo malih lađa u kojima su sedeli svetli mladići sa svakovrsnim oruđima za spasavanje utopljenika. Oni su ih sve prizivali k sebi, jednima su pružali ruke, drugima su spuštali daske i letve, trećima su bacali užad, a ponekad su u dubinu spuštali kuke i čaklje da bi se uhvatio neko za njih. Ali su odzivi na njihove pozive bili retki, a još manje je bilo onih koji su se koristili pruženim oruđima spasenja. Većina njih odbijali su ih sa prezrenjem i kao sa nekom divljom nasladom, pogružavali se u ovu reku, koja je isparavala dim, smrad i gar. Starac je podigao svoj pogled dalje i tamo spazi bezdan u koji se reka survavala.
Mnogobrojni mladići su plivali u lađama pored same ivice bezdana i brižno nudili pomoć svakome utopljeniku, ali odziv je bio veoma slab i hiljade nesrećnika survavalo se u bezdan iz koga su se čuli očajni krici i škrgut zuba. Starac je pokrio lice rukama i zaplakao.
U tome je začuo glas sa neba: „Gorko, ali ko je kriv? Reci mi šta bih ja mogao da učinim za njihovo spasenje, a šta nisam učinio. Ali oni sa ogorčenjem odbijaju svaku pruženu im pomoć. Oni će me odbiti ako im siđem i u najžalosnija mesta njihova stradanja.“
Pošto se malo umirio starac okrenu pogled na desnu stranu, ka svetlom Istoku, i bio je utešen radosnim viđenjem. Oni koji su se odazvali pozivu svetih mladića, pružili im ruku, ili se hvatali za bilo koje oruđe spasenja, bili su izvlačeni na desnu obalu reke. Ovde su ih prihvatala druga lica, uvodili ih u nevelika divna zdanja rasuta u velikom broju po čitavoj obali reke, tamo su ih umivali čistom vodom, oblačili u čiste haljine, opasivali, obuvali, davali štap u ruke, potkrepljivali ih hranom i odašiljali ih na put, dalje na Istok, da idu bez zadržavanja, pažljivo gledajući pred noge, da usput ne propuste ući u svako zdanje koje ih sretne na putu, da se u svakom zdanju okrepe hranom i savetom čuvara ovih zdanja.
Starac je preleteo pogledom po obali reke i video kako duž nje izbavljeni iz reke idu ukazanim putem. Na njihovom licu jasno se odražavala radost i oduševljenje. Videlo se da su osećali osobitu lakoću i silu – i kao na krilima žurili su napred putem, posutim divnim cvećem. Starac je skrenuo svoj pogled dalje na Istok i evo šta je spazio. Prijatna livada se prostirala nedaleko od obale. Dalje iza nje započinjao je lanac planina sa brdima, od kojih su neka bila gola, a neka pokrivena većom ili manjom šumom, a između brda videli su se klanci i dubodoline. Po svima njima bili su putnici. Neki su se penjali uzbrdo, neki su sedeli umorni, neki su stajali kolebajući se, neki su se borili sa zverima i zmijama. Jedan je išao pravo Istoku, drugi je okolišao, a treći je presecao popreko puteve drugih. Svi su bili u trudu i znoju, borbi i naprezanju, i duševnih i telesnih sila.
Retko su bili putnici koji su uvek videli put: često se on gubio ili delio u raskršća; negde su bili magla i mrak, negde ga je presecao ambis ili strma litica; negde su put pregrađivali zveri iz šume ili otrovni insekti iz pećina. Ali gle čuda! Svuda po brdima bila su rasejana sjajna zdanja slična onima na obali reke, u koja su prihvatani utopljenici koji su spaseni iz reke. Čim bi putnik ušao u ova zdanja, kako mu je zapoveđeno na početku puta, ma kako umoran bio, izlazio je iz njih bodar i pun snage. Tada ni zveri ni insekti nisu mogli da gledaju na njega nego su bežali; nikakva prepona nije ga mogla zadržati, i on je brzo i lako nalazio skriveni put po ukazanjima koja je u zdanjima dobijao. Čim bi koju preponu na putu savladao ili nekog neprijatelja pobedio, on je bivao sve veći, snažniji i lepši; što se više kretao ka vrhu, bio je sve bolji i svetliji. Vrh planine bio je ravan i sav u cveću. Ko dospe do vrha, uđe u svetli oblak i više se ne vidi.
Starac je podigao pogled iznad onog oblaka i iza njega spazio čudnu svetlost, neopisive lepote, iz koje su do njegovih ušiju dopirali umilni zvuci „Svat, svjat, svjat Gospod Savaot!“
Starac je u umiljenju pao na zemlju i tada je iznad sebe čuo reč Gospodnju: „Tako trčite da postignete“ (I Kor. 9,24). Kada je ustao na noge, starac je video kako se sa raznih mesta i visina planine veliki broj putnika vraća natrag ka reci, neki ćuteći, neki sa krikom i hulnim psovkama. Svakoga od njih pozivao je sa svih strana glasom: „Stani, stani!“, ali gonjeni od nekih malih tamnolikih bića, oni nisu obraćali pažnju na opomene i ponovo su se pogružavali u smrdljivu reku.
Tada je starac u čuđenju uzviknuo: „Gospode, šta je ovo ?“
I čuo je odgovor: „To je plod samovolje i nepokoravanje poretku koje je Bog ustanovio!“
Time se viđenje završilo. Posle završenog viđenja, anđeo je zapitao starca: „Jesi li se utešio?“
Umesto odgovora, starac mu se pokloni do zemlje.
Reka je svet, pogruženi u njoj su ljudi koji žive po duhu ovoga sveta, u strastima, porocima i gresima; svetli mladići u lađama su anđeli i uopšte blagodat Božija koja priziva spasenje; bezdan u koji se survava reka sa ljudima jeste propast; krasno zdanje na desnoj obali reke jeste Crkva, u kojoj se kroz tajnu krštenja i pokajanja obraćeni grešnici umivaju od greha, oblače u haljine opravdanja, opasuju se silom nebeskom i postavljaju na put spasenja; ulazak na goru sa raznim teškoćama – to su razni napori za očišćenje srca od strasti; zveri i insekti – to su neprijatelji čovekovog spasenja; ravna površina na brdu – to je umirenje srca; svetli oblak koji sakriva putnike – to je spokojna smrt; svetlost poviše gore – to je raj blaženi; zdanja rasejana po gori – hramovi Božiji.
Ko ulazi u ova zdanja na putu, tj. prima svete tajne i učestvuje u crkvenim bogosluženjima i molitvama Crkve, koristi se savetima i rukovodstvima pastira – taj lako savladava sve prepreke i brzo dostiže savršenstvo. A ko ovo dobrovoljno odbacuje, ne potčinjava se zapovestima crkvenih pastira, taj brzo pada i duh ovoga sveta ponovo ga privlači.
(baštabalkana)
