KAMENOPIS

ne znam da li je ovo za Ikonopis ili Kamenopis ili za ples sa djavolom...hmmmm evo ovde kad sam vec tu valjda nije vech bilo. evo malo da me cenite kao pametna sam i shaljem lepe textove a ne ona djubreta

Halil Dzubran - Lutalica

Telo i dusa

Muskarac i zena sedeli su kraj prozora otvorenog, gledajuci Prolece. Sedeli su tik jedno uz drugo. Zena rece: "Volim te. Naocit si i bogat, i uvek vrsno odeven."
A covek rece: "Volim te. Ti si lepa misao, nesto toliko neopipljivo da se ne da drzati u ruci, i pesma u mojem snu."
Al' zena se otrze od njega ljutito, te rece: "Molim te, ostavi me smesta. Ja nisam nikakava misao, nit' nesto sto promice tvojim snovima. Ja sam zena. Volela bih da zelis mene, zenu i majku dece nerodjene."
I tako se rastadose.
Covek je mislio u sebi: "Gle, jos jedan san pretvori se u maglu."
A zena je mislila: "Kakva vajda od muskarca koji me u maglu i san pretvara."
 
jagodica:
Halil Dzubran - Lutalica

Telo i dusa

Muskarac i zena sedeli su kraj prozora otvorenog, gledajuci Prolece. Sedeli su tik jedno uz drugo. Zena rece: "Volim te. Naocit si i bogat, i uvek vrsno odeven."
A covek rece: "Volim te. Ti si lepa misao, nesto toliko neopipljivo da se ne da drzati u ruci, i pesma u mojem snu."
Al' zena se otrze od njega ljutito, te rece: "Molim te, ostavi me smesta. Ja nisam nikakava misao, nit' nesto sto promice tvojim snovima. Ja sam zena. Volela bih da zelis mene, zenu i majku dece nerodjene."
I tako se rastadose.
Covek je mislio u sebi: "Gle, jos jedan san pretvori se u maglu."
A zena je mislila: "Kakva vajda od muskarca koji me u maglu i san pretvara."
Kliknite za proširenje...

:D
 
Zivot nije moguc u nepripitomljenom vremenu, u vremenu koje protice, nego samo u vremenu koje se na trenutak zaustavilo. Ako shvatimo da vecnost silazi kao blagoslov od Boga, kao vrsta svetlosti koja ne stari, kako kazu vizantijski monasi, a da vreme dolazi od Satane, koji je s leve strane Hrama, shvaticemo da na odredjenom mestu moze da doci do
"zlatnog preseka" vecnosti i vremena. Na tom mestu krsta, gde se vreme i vecnost seku, vreme se za trenutak zaustavlja da bi ga blagoslovila vecnost i to je sadasnji trenutak. Van tog sadasnjeg trenutka u bivsem i buducem vremenu nema zivota, niti ga je ikad bilo, niti ce ga biti.
 
Jednog popodneva setio sam se nečega. Prelazio sam preko gvozdenog mosta na kanalu, razmišljao o svom detinjstvu, u tim trenucima čovečja duša hita stazama prošlosti, i odjednom mi za divno čudo sinu uspomena, setih se da sam kao dečačić – moglo mi je tada biti deset, ili 12 godina – stavio komadić čokolade u kutiju šibica i da sam je zatim sakrio među gvozdenim stubovima, dole ispod mosta. Sećam se, pomislio sam u svojoj detinjoj glavi da ću jednom kada budem tužan, izvaditi čokoladu pa će me ona razveseliti. Poješću je i ona će mi pružiti radost. Bože moj, od tada je prošlo više od 15 godina. Zaboravio sam na kutiju šibica, nije mi više pala na um, sada je sinula u mom sećanju kao kakva daleka, sićušna zvezda. Spustio sam se ispod mosta i počeo da pipam po gvozdenim stubovima i, zamisli našao sam kutiju od šibica. I u njoj čokoladu. Posle 15 godina! Uzeo sam je u ruke i okretao je – i to me je još više rastužilo. Kakvo je blago krila ova kutija šibica! Tugu i glupu tajnu jednog dečačića i komadić životne sreće – parče čokolade. Razgledao sam kutiju – evo, ova kutija nije poznavala Editu. Kakva sam prostranstva prešao od tog vremena u životu i kakve patnje podneo! Obuzela me je neobična misao – kakva obuzima samo mozak usamljenog čoveka – na komadiću hartije ispisao sam datum toga dana i ovih nekoliko reči: “Edita, mislio sam na tebe”. Cedulju sam stavio pored čokolade i kutiju opet vratio na svoje mesto. Za trenutak sam zamišljeno žurio u prazninu – hoću li kroz daljih petnaest godina još jednom navratiti ovamo i šta li ću da ispišem na jednom drugom komadiću hartije?
Pošao sam kući, ali sam se još jednom osvrnuo i dugo posmatrao most. Pomislio sam: Preko mosta po danu tutnje vozovi. Nad njima huji život i vreme. Niko to neće znati, ali i kroz pedeset godina, kad od nas ne bude više ni kostiju, među gvozdenim stubovima uporno će ćutati ovih nekoliko reči: “Edita, mislio sam na tebe”.
Vozovi će nositi sobom nove živote, nove mladosti, nove, još nerođene ljude, koji se pomaljaju iz večnosti, koji se roje, jure, lete preko mosta, a dole među stubovima, progovoriće jedan nemi glas: “EDITA, MISLIO SAM NA TEBE”.

Lajoš Zilahi
 


iz kojeg cvijeta dolaziš

zašto nisi kao i sve druge žene

koje prođu kao sjene

čija se ni imena ne pamte

čiji se dodiri usana zaborave

s prvim jutrom


iz koje si ti ljubavi

iz koje knjige

iz kojeg romana

kad mi tako bez ikakvog plana

bez namjere

srce lomiš na dijelove

i noći mi pretvaraš u dane


koja si ti žena

kad mi pola života u tebe stane

zbog koje žalim

sve ovo što prebrzo ide

što su jeseni bliže

i što mi se suze vide prvi puta


jedino si s neba mogla doći

jer druge putove poznam

i na njima sam s drugima bio sam



iz kojeg si svijeta

iz kojeg cvijeta nosiš taj miris

da te volim

i nikad ne prebolim.
 
Machak69:
Voleo sam je. U danima koji su dolazili, voleo sam je sve vise. Voleo bih je najvise kada je zabacivala glavu i smejala se celim telom, dok je njena kosa-slap padala po njenim ramenima sve do struka, ta griva neobuzdanog smeha, taj neobuzdani grcaj radosti - voleo sam sve sto je bilo njeno, i sve sto je bilo ONA.

Voleo sam je. Tajno. A mozda bi sve drugacije bilo da nisam krio to, da se nisam drzao moralnih normi, zivotnih nacela i decacke lojalnosti - ona je bila vec necija; a on...on je bio moj najbolji drug.

Tada, kad smo se jos igrali muskaraca a bili smo tek decaci, uz tek nagovestaj neobrijanosti za koji bi smo se grcevito borili danima, govorili bi svojim najdubljim glasovima za svoje devojke 'My woman!'. Dok smo se gledali kao ozbiljno i odraslo, filozofski i sa spoznajom svih mudrosti zivota, preko prokrijumcarenih konzervi piva (ziveli smo u jednoj dalekoj Islamskoj zemlji u kojoj je alkohol zakonom bio zabranjen), ja koji sam se terao da ne povratim od odvratne tekucine koju nisam voleo, i on koji je vise nego uzivao u svojim ukradenim zadovoljstvima, razmisljao sam samo o jednom: kako je krilatica 'My woman!' paradoksalno dobila svoje istinsko znacenje i prestala da bude samo decacko razmetanje, bas onog trenutka kada sam shvatio da je volim; i da je ona, zaista, mislio sam, bila tudja zena....

Pocinjalo je leto te godine, i dolazilo je vreme da se lagano krene; nasi su se putevi neminovno razilazili. Odlazili smo kuci, posle duge 4 godine koje smo proveli zajedno, odlazili smo kuci - ali ne onoj privremenoj kuci, u kojoj smo stanovali, jeli, spavali protekle 4 godine - vracali smo se KUCI.

Naravno, niko mi tad jos ne bese rekao da je dom tamo gde ti je srce.....A moje je srce ostalo sa njom. I nisam siguran da li je tada vec mogla naslutiti, pred moj odlazak, kakva se bura podizala u mojim grudima svaki put kada bi je gledao, kakvi su se orkani lomili o moja rebra, i koji vihori raznosili pesak mog uma po uzarenoj pustinji koja je ostajala svaki put kada bi od mene odlazila.....
Ne znam da li je tada mogla naslutiti, jer mislio sam joj nikada ne-reci....ne izustiti ni glasa...ne odati ranjenu pticu treptajem oka; mislio sam precutati.

Ali....kao i uvek kada bih nesto cvrsto odlucio, zivot je za mene imao drugi plan...
Kliknite za proširenje...
sad :(
 


Imam dva muškarca koji uvijek

prelaze preko moje staze snene;

jedan je onaj kojeg volim ja,

drugi je onaj koji voli mene.



Jedan je u noćnim snovima

što u mom mračnom duhu uzleću,

drugi je pred vratima mog srca,

gdje ga nikad pustiti neću.



Jedan mi pruža proljećni dah

sreće što nesta kao sen,

drugi mi je dao cio svoj život,

ne dobi zauzvrat ni tren.



Jedan huči u pjesmi krvi

gdje ljubav slobodno plovi,

drugi je jedno s tužnim danom

u kome se dave snovi.



Svaka žena stoji između te dvojice

zaljubljena, ljubljena čisto

jednom se u sto godina desi

da se to dvoje stope u isto.



 
Machak69:
Neobuzdana tresnja:
Uvek se ubedacim kad procitam tvoj txt :cry:
Srecna sam,ali me onda to potseti na staru ljubav i na tuzne ljubavi uopste i onda se malkice snuzdim :(
Kliknite za proširenje...

Sorry, Neobuzdana..... :?

("Pricha o ljubavi
ume da udavi...")
Kliknite za proširenje...

Price o ljubavi ne mogu da udave onog ko je bar jednom u zivotu dotakao ljubav. Samo ona hladna srca i siva mogu da ostanu potpuno ravnodusna.... Ne davis...samo pisi,prelepo pises :oops: ....
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top