Како је покатоличена Западна Херцеговина

[sakatilo1]

Ovo je vrlo blisko stvarnom stanju na terenu

 

[Lesandar]

Među Bjelopavlićima bilo je 1633. god. svega još 200 katoličkih kuća, a 1635. god. među Zetom i Moračom broj katoličkih duša nije prelazio mnogo preko hiljade. Piperi, koji su još 1610. god. smatrani skoro svi kao katolici, postali su isto većim delom pravoslavni.

U Popovu do 1627. god. od 12 crkava katoličkih 7 je prešlo u pravoslavne ruke; sličnih pojava je bilo i u okolini Trebinja.

Ima isto tako vesti o prelasku katolika u pravoslavlje u Sremu, oko Rume i Mitrovice.

Glavni razlog za to bio je taj, što katoličko više sveštenstvo u većini nije smelo da živi pod Turcima, nego se zadržavalo mahom u susednim hrišćanskim zemljama. Mnogo izveštaja govori o tom, kako puk po više godina nije video sveštenika među sobom. A bez neposrednog nadzora i stalnog održavanja veza stvari su prirodno morale ići na gore.


http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/6_6_l.html

Е видиш, ја имам податке, да допуним Ћоровића из званичне кореспонденције Ватикана

из књиге:

Прво мало о Херцеговини, пореклу народа и имену, као и податак да је човек по коме је добила име посвећен, да је то испрва била ШИЗМАТИЧКА АРХИЕПИСКОПИЈА ( eso su il primo Achivescovo schismatico) ( уз логичну варијанту да је било који прелазак из вере у веру могао да буде само унутар истог народа, дакле Срби католици , Срби православци, Срби муслимани, што је много битније него само подаци о конфесији)

Па онда мало кукају да их у Херцеговини у то време има само 10.000 док у целој Босни има 60.000 верника (прво лице множине у коме се пише: Нас има)

Ego tibi pro terram debeo ?

 

[sakatilo1]

Koliko tebi za zemlju dugujem

 

[Lesandar]

Koliko tebi za zemlju dugujem

Лепо иде уз твој аватар

 

[sakatilo1]

Лепо иде уз твој аватар

Hvala

 

[Акај]

NE POSTOJI etničko podrijetlo, postoji samo kulturološko podrijetlo.

Хрватска посла.

 

[Mrkalj]

Što je uopće etničko podrijetlo?

Etnos je svojevrstan mit koji se upotrebljava kao ime za grupaciju koja je udarila temelje.

Jer ako već koristite tu floskulu "etničkog podrijetla" i pokušavate ga preslikati na svoje pretke, u najmanju ruku morate preslikati i današnje kulturološke obrasce na njih. Stoga, ako si danas pravoslavac-Srbin; nužno ti je i predak Srbin ukoliko je bio pravoslavac. Drugi slučaj. Ako sam ja danas katolik-Hrvat, nužno mi je i katolički predak Hrvat iako njemu pojam "Hrvat" bio stran ko japanska jabuka. Svi cijelo vrijeme seru da vjera nije bitna, a cijelo vrijeme svaka priča tko je Srbin, a tko je Hrvat NUŽNO uz sebe vuče i religijsku komponentu.

NE POSTOJI etničko podrijetlo, postoji samo kulturološko podrijetlo.

Pomena vredan pokušaj racionalizacije.

Etnička zajednica je zajednica jezika. Ni rimokatolička ni muhamedanska religija ne bi trebalo da budu srbodelnice, kao što pravoslavna religija nije nikakva nacionalna spojnica. Primer su srpski Cincari. Iako u Srbiji danas postoje Cincari koji su em pravoslavci em govore srpski (retko ko zna cincarski), možemo slobodno reći da su oni etnički Cincari. Zašto? Zato što su u 19. veku, u doba formiranja modernih nacija, čukundedovi današnjih srpskih Cincara znali i govorili aromunski jezik. Oni danas imaju i cincarska prezimena i cincarsku svest.

Prema tome, svi kojima je srpski jezik maternji jezik (jezik predaka) jesu etnički Srbi.

Nauka nije bajka, pa se moramo pomiriti sa činjenicom da su etnički Srbi bili i Ante Starčević i Ante Pavelić - i ostala crna svita.

 

[čvrsnica]

Ikavicu nosimo u genima i ne smijemo je zaboraviti


“Najhrvatski govor” je samo jedan od termina kojim Stjepko Težak i Branimir Zrilić opisuju ikavicu, jedan od najstarijih govora na našem području.
Četvrti ikavski skup, posvećen ovom govoru, održan je u četvrtak navečer je u Galeriji kraljice Katarine Kosača u Mostaru u sklopu ovogodišnjih, 11. humskih dana poezije u organizaciji Društva hrvatskih književnika Herceg Bosne i u suradnji s Odjelom za književnost Filozofskog fakulteta u Mostaru. Na ovom skupu o jeziku i ikavskom narječju sudjelovali su jezikoslovci i književnici koji pišu na ikavici, pa je skup tako imao dva dijela – filološko gdje su izneseni stručni radovi o ikavici, te literarni u kojemu su pisci čitali svoja djela pisana u ikavskom duhu. Tako su u filološkom izlaganju sudjelovali Antun Lučić, Iva Šuvak Martinović i Lorina Sabljo, a u literarnom Slavo Antin Bago, Miljenko Buhač, Jozo Jakiša, Kristina Posavac i Anto Zirdum. Književnik Miljenko Buhač je na skupu pročitao fragmente svog prvog proznog djela “Glasovi s propunte”, koje je napisao na ikavici.

Očuvanje narječja

“Cilj ikavskih skupova je, prije svega, očuvanje tog hrvatskog govornog narječja i ukazivanje na to da je većina Hrvata kroz povijest ipak govorila i pisala na ikavici. Štokavsko narječje koje imamo sada, nakon nacionalnog preporoda Hrvata, nešto je čime se svi služimo, ali uspomenu i svu tu vrijednost ikavice koju sa sobom nosimo, takoreći u genima, ne smijemo zaboraviti. Upravo mi koji pišemo i oni koji se time bave znanstveno, moramo ukazivati na ikavicu i ako je ikako moguće barem jednom godišnje organizirati ovakve skupove”, kazao nam je Miljenko Buhač. Iako danas rijetko u svakodnevnom govoru rijetko imamo priliku čuti ikavicu, Buhač kaže da se ona itekako zadržala u nekim našim sredinama koje žive tradicionalno, bez obzira na svu dostupnost tehnologije i modernizaciju društva.
“Ljudi i dalje, pa i oni mlađi, govore onako kako su govorili naši djedovi i bake. Međutim, s druge strane, kroz školu, kroz medije, kroz druženje s pripadnicima drugih podneblja i drugih kultura, jednostavno smo prisiljeni više koristiti standardizirani hrvatski jezik i u tom smislu ikavsko narječje se može samo spontano sačuvati, a manje kroz neke organizirane ili ciljane metode. Uvijek mi je drago čuti ljude iz Dalmacije i dalmatinskog zaleđa i naše zapadne Hercegovine, koji govore tim jezikom koji je prirodan, koji je postao arheološka relikvija u službenim medijima, ali vidi se koliko je on živ, koliko je on u narodu duboko ukorijenjen. Mislim da to ima smisla i da će to ostati i opstati”, kaže nam Buhač. On je, kaže nam, svoje prvo prozno djelo “Glasovi s propunte” pisao na ikavici jer je htio sačuvati uspomenu na taj način govora i na priče koje je kao dijete čuo upravo na tom načinu izričaja.

Ipak je sačuvana

“Svi junaci u toj knjizi govore autentičnom hercegovačkom ikavicom. Ideja vodilja mi je bila sljedeća: ako to ostane negdje zapisano, između dvije korice, onda će i moja knjiga biti jedno autentično svjedočenje da je to ipak živi jezik, da se na tom jeziku i pisalo i govorilo, eto, i u 21. stoljeću, makar i na samim počecima”, kaže Buhač. Prof. Antun Lučić sudjelovao je u filološkom dijelu ovog skupa.
Skup je na najbolji način predstavio ikavsku baštinu, kaže nam prof. Lučić, koja potvrđuje ne osporavanje standarda, nego približavanje onomu što je najbolje za sam jezik, za njegovu čistoću i puninu – da se ukaže na ono što je i sama baština nudila kao dobra rješenja, osobito u leksičkom, sintaktičkom i filološkom pogledu uopće.
Teme skupa su bile različite – usporedba ljubuške i travničke ikavice, oslanjanje na usmenu baštinu (Andrić i A. B. Šimić), odnos prema etnologiji i folkloru, pitanje dijalekta i književnosti, čitala su se djela na ikavici...

Ikavica se obnavlja

“U tom duhu se potvrdilo da je ikavica dobro došla i da se čak na neki način ona i obnavlja u tom duhu. Ikavica je živa ne samo u ruralnim krajevima, iako pod nasrtajima naravi različitih komunikacijskih oblika, i kao pojam, domislica, poslovica i izraz, koji zadovoljava čovjekovu dušu, tako da se može reći da se ona i koristi, a ne da se samo zabacuje, sklanja...Održavanje ovakvih skupova naravno da je korisno i Odjelu za hrvatski jezik i književnost Filozofskog fakulteta i Društvu hrvatskih književnika HB, i mi svi zajedno, i studenti i profesori i afirmirani i manje afirmirani književnici, tražimo neke putove, poveznice i kanale prema ikavici. To je dobro koristiti, afirmirati, ako se može i književno-znanstveno na taj način doraditi tim bolje, a ostalo prepustiti životu, da i ona sama kroz život traži svoj prostor”, kaže nam prof. Lučić. U sklopu Ikavskog skupa predstavljena je i etnološka radionica glazbala.

Večeras nastupa preko 30 pjesnika

Večeras u 19 sati je završnica Humskih dana poezije pod nazivom “Sveknjiževna večer” koja je podijeljena u četiri cjeline, a nastupit će preko 30 pjesnika. Prvi dio bit će posvećen preminulom pjesniku Ferdi Kovaču o kojem će govoriti književnik Ivan Sivrić. U drugom dijelu večeri predstavit će se posebni gosti, Hrvatsko građansko društvo Crne Gore iz Kotora, a Boško Grgurević, član Upravnog odbora, predstavit će rad ovoga društva. Hrvatski glasnik predstavit će Tama Popović, urednica. Također će se predstaviti Andrija Petković i Tripo Grgurević, pjesnici. U trećem dijelu večeri nastupaju afirmirani pjesnici, članovi DHK HB i DHK iz Hrvatske, a u četvrtom dijelu članovi Književnog kluba Mostar, mladi pjesnici i pjesnici gosti.

 

[Lesandar]

Ikavicu nosimo u genima i ne smijemo je zaboraviti


“Najhrvatski govor” je samo jedan od termina kojim Stjepko Težak i Branimir Zrilić opisuju ikavicu, jedan od najstarijih govora na našem području.
Četvrti ikavski skup, posvećen ovom govoru, održan je u četvrtak navečer je u Galeriji kraljice Katarine Kosača u Mostaru u sklopu ovogodišnjih, 11. humskih dana poezije u organizaciji Društva hrvatskih književnika Herceg Bosne i u suradnji s Odjelom za književnost Filozofskog fakulteta u Mostaru. Na ovom skupu o jeziku i ikavskom narječju sudjelovali su jezikoslovci i književnici koji pišu na ikavici, pa je skup tako imao dva dijela – filološko gdje su izneseni stručni radovi o ikavici, te literarni u kojemu su pisci čitali svoja djela pisana u ikavskom duhu. Tako su u filološkom izlaganju sudjelovali Antun Lučić, Iva Šuvak Martinović i Lorina Sabljo, a u literarnom Slavo Antin Bago, Miljenko Buhač, Jozo Jakiša, Kristina Posavac i Anto Zirdum. Književnik Miljenko Buhač je na skupu pročitao fragmente svog prvog proznog djela “Glasovi s propunte”, koje je napisao na ikavici.

Očuvanje narječja

“Cilj ikavskih skupova je, prije svega, očuvanje tog hrvatskog govornog narječja i ukazivanje na to da je većina Hrvata kroz povijest ipak govorila i pisala na ikavici. Štokavsko narječje koje imamo sada, nakon nacionalnog preporoda Hrvata, nešto je čime se svi služimo, ali uspomenu i svu tu vrijednost ikavice koju sa sobom nosimo, takoreći u genima, ne smijemo zaboraviti. Upravo mi koji pišemo i oni koji se time bave znanstveno, moramo ukazivati na ikavicu i ako je ikako moguće barem jednom godišnje organizirati ovakve skupove”, kazao nam je Miljenko Buhač. Iako danas rijetko u svakodnevnom govoru rijetko imamo priliku čuti ikavicu, Buhač kaže da se ona itekako zadržala u nekim našim sredinama koje žive tradicionalno, bez obzira na svu dostupnost tehnologije i modernizaciju društva.
“Ljudi i dalje, pa i oni mlađi, govore onako kako su govorili naši djedovi i bake. Međutim, s druge strane, kroz školu, kroz medije, kroz druženje s pripadnicima drugih podneblja i drugih kultura, jednostavno smo prisiljeni više koristiti standardizirani hrvatski jezik i u tom smislu ikavsko narječje se može samo spontano sačuvati, a manje kroz neke organizirane ili ciljane metode. Uvijek mi je drago čuti ljude iz Dalmacije i dalmatinskog zaleđa i naše zapadne Hercegovine, koji govore tim jezikom koji je prirodan, koji je postao arheološka relikvija u službenim medijima, ali vidi se koliko je on živ, koliko je on u narodu duboko ukorijenjen. Mislim da to ima smisla i da će to ostati i opstati”, kaže nam Buhač. On je, kaže nam, svoje prvo prozno djelo “Glasovi s propunte” pisao na ikavici jer je htio sačuvati uspomenu na taj način govora i na priče koje je kao dijete čuo upravo na tom načinu izričaja.

Ipak je sačuvana

“Svi junaci u toj knjizi govore autentičnom hercegovačkom ikavicom. Ideja vodilja mi je bila sljedeća: ako to ostane negdje zapisano, između dvije korice, onda će i moja knjiga biti jedno autentično svjedočenje da je to ipak živi jezik, da se na tom jeziku i pisalo i govorilo, eto, i u 21. stoljeću, makar i na samim počecima”, kaže Buhač. Prof. Antun Lučić sudjelovao je u filološkom dijelu ovog skupa.
Skup je na najbolji način predstavio ikavsku baštinu, kaže nam prof. Lučić, koja potvrđuje ne osporavanje standarda, nego približavanje onomu što je najbolje za sam jezik, za njegovu čistoću i puninu – da se ukaže na ono što je i sama baština nudila kao dobra rješenja, osobito u leksičkom, sintaktičkom i filološkom pogledu uopće.
Teme skupa su bile različite – usporedba ljubuške i travničke ikavice, oslanjanje na usmenu baštinu (Andrić i A. B. Šimić), odnos prema etnologiji i folkloru, pitanje dijalekta i književnosti, čitala su se djela na ikavici...

Ikavica se obnavlja

“U tom duhu se potvrdilo da je ikavica dobro došla i da se čak na neki način ona i obnavlja u tom duhu. Ikavica je živa ne samo u ruralnim krajevima, iako pod nasrtajima naravi različitih komunikacijskih oblika, i kao pojam, domislica, poslovica i izraz, koji zadovoljava čovjekovu dušu, tako da se može reći da se ona i koristi, a ne da se samo zabacuje, sklanja...Održavanje ovakvih skupova naravno da je korisno i Odjelu za hrvatski jezik i književnost Filozofskog fakulteta i Društvu hrvatskih književnika HB, i mi svi zajedno, i studenti i profesori i afirmirani i manje afirmirani književnici, tražimo neke putove, poveznice i kanale prema ikavici. To je dobro koristiti, afirmirati, ako se može i književno-znanstveno na taj način doraditi tim bolje, a ostalo prepustiti životu, da i ona sama kroz život traži svoj prostor”, kaže nam prof. Lučić. U sklopu Ikavskog skupa predstavljena je i etnološka radionica glazbala.

Večeras nastupa preko 30 pjesnika

Večeras u 19 sati je završnica Humskih dana poezije pod nazivom “Sveknjiževna večer” koja je podijeljena u četiri cjeline, a nastupit će preko 30 pjesnika. Prvi dio bit će posvećen preminulom pjesniku Ferdi Kovaču o kojem će govoriti književnik Ivan Sivrić. U drugom dijelu večeri predstavit će se posebni gosti, Hrvatsko građansko društvo Crne Gore iz Kotora, a Boško Grgurević, član Upravnog odbora, predstavit će rad ovoga društva. Hrvatski glasnik predstavit će Tama Popović, urednica. Također će se predstaviti Andrija Petković i Tripo Grgurević, pjesnici. U trećem dijelu večeri nastupaju afirmirani pjesnici, članovi DHK HB i DHK iz Hrvatske, a u četvrtom dijelu članovi Književnog kluba Mostar, mladi pjesnici i pjesnici gosti.

Пућанство, јел ти знаш све хрватске језике?

 

[kresic]

Pomena vrědan pokušaj racionalizacije.

Etnička zajednica je zajednica jezika. Ni rimokatolička ni muhamedanska religija ne bi trěbalo da budu srbodělnice, kao što pravoslavna religija nije nikakva nacionalna spojnica. Priměr su srpski Cincari. Iako u Srbiji danas postoje Cincari koji su em pravoslavci em govore srpski (retko ko zna cincarski), možemo slobodno reći da su oni etnički Cincari. Zašto? Zato što su u 19. věku, u doba formiranja modernih nacija, čukundědovi današnjih srpskih Cincara znali i govorili aromunski jezik. Oni danas imaju i cincarska prězimena i cincarsku svěst.

Prema tome, svi kojima je srpski jezik maternji jezik (jezik prědaka) jesu etnički Srbi.

Nauka nije bajka, pa se moramo pomiriti sa činjenicom da su etnički Srbi bili i Ante Starčević i Ante Pavelić - i ostala crna svita.

ha,ha...bas si mrkalj...etnicki srbi,etnicki hrvati...sve su to mrkalji.

 

[čvrsnica]

Пућанство, јел ти знаш све хрватске језике?

ti si mi vise puta objasnjavao

 

[Lesandar]

ti si mi vise puta objasnjavao

Исусе, ти не знаш све ћимбенике, два тједна три Здравомарије прид спавање.

Spojler

Мислим, знати три језика није мала ствар, кад вам их је Бого дао толико. Кад би знанственици открили какав је био језик Водених Хрвата, ди би нам крај био. Можда бућ, бућ, глу, глу, глу?

 

[Kor]

Cudi de da nema naseg lipog Waltera sve sa svoja 3 copy'n'paste posta

jako mi nedostaje

 

[Lesandar]

kako da ne Srbi su imali uticaj na Osmanlije u tolikoj meri da je katolicka raja prelazila na pravoslavlje jer su imali bolji,povlasteniji polozaj od pripadnika vladajuce muhamedanske religije,a u stvari se i ne radi niokakvim Srbima jer su to pravoslavni Hrvati
nabijanje na kolac pravoslavnih Srba je dokaz bratske ljubavi Turaka prema pravoslavnom življu

Овде, видим влада једна фама о некаквом повлашћеном положају Срба, као православаца у Босни и Херцеговини за време Османлијског царства. Нећу да улазим у то, да ли је извор за ове глупости погрешно протумачио један конкретан догађај него само да разјасним шта се, у ствари догодило.

Дакле, постојао је један период "повлашћеног" положаја Православне цркве у Османлијском царству. Наравно, прича је сасвим другачија од оне која се протура, јер је у питању само дозвола за обављањем службе у циљу лакшег сакупљања новца од православних верника, чији је велики до ишао у касу Порте и то само под патронатом Васељенске патријаршије која је коначно испословала код Порте да се укине Пећка патријаршија а тиме и српска јурисдикција над црквама у Србији и Босни 11. септембра 1766. године. Ситуација је ишла дотле да су попови ( Васељенска патријаршија је инсталирала нове попове који , углавном нису били Срби) ишли са турском војском да скупљају порез у народу.

" Четврти период (1766—1920)

11. септ. 1766. г. издан је берат о укидању Пећке патријаршије, са одлуком: „Никад никоме више да се не даје (засебно) та Патријаршија, ни на какву и ни на чију молбу“. “Кад је она укинута десило се на национално-политичкоме плану, друго српско Косово. Српски православни народ потпао је сада поред политичко-националног ропства и под црквено-духовно ропство Фанариота, људи „материјално веома лакомих и национално великогрчки оријентисаних“. Да би уништио значај Пећи као верско-националног и политичког средишта Српског народа — Цариградски патријарх „потчинио је Пећ под управу призренске митрополије“ на челу са митрополитом Гаврилом, бившим митрополитом амасијским, дакле — Грком, који је дао свој пристанак. на укидање Пећке патријаршије. Тако је сада призренска митрополија обухватала: призренски, новобрдски, вучитрнски, ђаковачки и пећки крај. На формирање овако простране митрополије, наследнице Пећке патријаршије, дали су свој пристанак бивши патријарх Калиник II, нишки Гаврило, скопски Константин, самоковски Неофит и ћустендилски Гаврило, дакле, иста лица која су дала пристанак на укидање Пећке патријаршије. Једна од трагичних последица укидања Пећке патријаршије за Српски народ, а посебно за призренску митрополију, је прелазак становништва Горе и Опоља у ислам. "

 

[Mrkalj]

http://www.dnevni-list.ba/index.php?option=com_content&task=view&id=13977&Itemid=

Ikavicu nosimo u genima i ne smijemo je zaboraviti

“Najhrvatski govor” je samo jedan od termina kojim Stjepko Težak i Branimir Zrilić opisuju ikavicu...

Očuvanje narječja

“Cilj ikavskih skupova je, prije svega, očuvanje tog hrvatskog govornog narječja i ukazivanje na to da je većina Hrvata kroz povijest ipak govorila i pisala na ikavici.

Štokavsko narječje koje imamo sada, nakon nacionalnog preporoda Hrvata, nešto je čime se svi služimo, ali uspomenu i svu tu vrijednost ikavice koju sa sobom nosimo, takoreći u genima, ne smijemo zaboraviti.

Međutim, s druge strane, kroz školu, kroz medije, kroz druženje s pripadnicima drugih podneblja i drugih kultura, jednostavno smo prisiljeni više koristiti standardizirani hrvatski jezik

Ikavica se obnavlja

“U tom duhu se potvrdilo da je ikavica dobro došla i da se čak na neki način ona i obnavlja u tom duhu. ... tražimo neke putove, poveznice i kanale prema ikavici... ako se može i književno-znanstveno na taj način doraditi tim bolje, a ostalo prepustiti životu, da i ona sama kroz život traži svoj prostor”, kaže nam prof. Lučić.​

Na stranu šala, ali ovi Herceg-Bošnjaci ozbiljno misle da govori kajkavaca ekavaca i čakavaca ekavaca nisu hrvatski govori? Ili kako rekoše: "hrvatska govorna narječja"?

I, da utvrdimo gradivo - Hrvati Herceg-Bošnjaci rekoše:

kroz druženje s pripadnicima drugih kultura, jednostavno smo prisiljeni više koristiti standardizirani hrvatski jezik ​

 

[Lesandar]

Ikavicu nosimo u genima i ne smijemo je zaboraviti

Spojler

“Najhrvatski govor” je samo jedan od termina kojim Stjepko Težak i Branimir Zrilić opisuju ikavicu, jedan od najstarijih govora na našem području.
Četvrti ikavski skup, posvećen ovom govoru, održan je u četvrtak navečer je u Galeriji kraljice Katarine Kosača u Mostaru u sklopu ovogodišnjih, 11. humskih dana poezije u organizaciji Društva hrvatskih književnika Herceg Bosne i u suradnji s Odjelom za književnost Filozofskog fakulteta u Mostaru. Na ovom skupu o jeziku i ikavskom narječju sudjelovali su jezikoslovci i književnici koji pišu na ikavici, pa je skup tako imao dva dijela – filološko gdje su izneseni stručni radovi o ikavici, te literarni u kojemu su pisci čitali svoja djela pisana u ikavskom duhu. Tako su u filološkom izlaganju sudjelovali Antun Lučić, Iva Šuvak Martinović i Lorina Sabljo, a u literarnom Slavo Antin Bago, Miljenko Buhač, Jozo Jakiša, Kristina Posavac i Anto Zirdum. Književnik Miljenko Buhač je na skupu pročitao fragmente svog prvog proznog djela “Glasovi s propunte”, koje je napisao na ikavici.

Očuvanje narječja

“Cilj ikavskih skupova je, prije svega, očuvanje tog hrvatskog govornog narječja i ukazivanje na to da je većina Hrvata kroz povijest ipak govorila i pisala na ikavici. Štokavsko narječje koje imamo sada, nakon nacionalnog preporoda Hrvata, nešto je čime se svi služimo, ali uspomenu i svu tu vrijednost ikavice koju sa sobom nosimo, takoreći u genima, ne smijemo zaboraviti. Upravo mi koji pišemo i oni koji se time bave znanstveno, moramo ukazivati na ikavicu i ako je ikako moguće barem jednom godišnje organizirati ovakve skupove”, kazao nam je Miljenko Buhač. Iako danas rijetko u svakodnevnom govoru rijetko imamo priliku čuti ikavicu, Buhač kaže da se ona itekako zadržala u nekim našim sredinama koje žive tradicionalno, bez obzira na svu dostupnost tehnologije i modernizaciju društva.
“Ljudi i dalje, pa i oni mlađi, govore onako kako su govorili naši djedovi i bake. Međutim, s druge strane, kroz školu, kroz medije, kroz druženje s pripadnicima drugih podneblja i drugih kultura, jednostavno smo prisiljeni više koristiti standardizirani hrvatski jezik i u tom smislu ikavsko narječje se može samo spontano sačuvati, a manje kroz neke organizirane ili ciljane metode. Uvijek mi je drago čuti ljude iz Dalmacije i dalmatinskog zaleđa i naše zapadne Hercegovine, koji govore tim jezikom koji je prirodan, koji je postao arheološka relikvija u službenim medijima, ali vidi se koliko je on živ, koliko je on u narodu duboko ukorijenjen. Mislim da to ima smisla i da će to ostati i opstati”, kaže nam Buhač. On je, kaže nam, svoje prvo prozno djelo “Glasovi s propunte” pisao na ikavici jer je htio sačuvati uspomenu na taj način govora i na priče koje je kao dijete čuo upravo na tom načinu izričaja.

Ipak je sačuvana

“Svi junaci u toj knjizi govore autentičnom hercegovačkom ikavicom. Ideja vodilja mi je bila sljedeća: ako to ostane negdje zapisano, između dvije korice, onda će i moja knjiga biti jedno autentično svjedočenje da je to ipak živi jezik, da se na tom jeziku i pisalo i govorilo, eto, i u 21. stoljeću, makar i na samim počecima”, kaže Buhač. Prof. Antun Lučić sudjelovao je u filološkom dijelu ovog skupa.
Skup je na najbolji način predstavio ikavsku baštinu, kaže nam prof. Lučić, koja potvrđuje ne osporavanje standarda, nego približavanje onomu što je najbolje za sam jezik, za njegovu čistoću i puninu – da se ukaže na ono što je i sama baština nudila kao dobra rješenja, osobito u leksičkom, sintaktičkom i filološkom pogledu uopće.
Teme skupa su bile različite – usporedba ljubuške i travničke ikavice, oslanjanje na usmenu baštinu (Andrić i A. B. Šimić), odnos prema etnologiji i folkloru, pitanje dijalekta i književnosti, čitala su se djela na ikavici...

Ikavica se obnavlja

“U tom duhu se potvrdilo da je ikavica dobro došla i da se čak na neki način ona i obnavlja u tom duhu. Ikavica je živa ne samo u ruralnim krajevima, iako pod nasrtajima naravi različitih komunikacijskih oblika, i kao pojam, domislica, poslovica i izraz, koji zadovoljava čovjekovu dušu, tako da se može reći da se ona i koristi, a ne da se samo zabacuje, sklanja...Održavanje ovakvih skupova naravno da je korisno i Odjelu za hrvatski jezik i književnost Filozofskog fakulteta i Društvu hrvatskih književnika HB, i mi svi zajedno, i studenti i profesori i afirmirani i manje afirmirani književnici, tražimo neke putove, poveznice i kanale prema ikavici. To je dobro koristiti, afirmirati, ako se može i književno-znanstveno na taj način doraditi tim bolje, a ostalo prepustiti životu, da i ona sama kroz život traži svoj prostor”, kaže nam prof. Lučić. U sklopu Ikavskog skupa predstavljena je i etnološka radionica glazbala.

Večeras nastupa preko 30 pjesnika

Večeras u 19 sati je završnica Humskih dana poezije pod nazivom “Sveknjiževna večer” koja je podijeljena u četiri cjeline, a nastupit će preko 30 pjesnika. Prvi dio bit će posvećen preminulom pjesniku Ferdi Kovaču o kojem će govoriti književnik Ivan Sivrić. U drugom dijelu večeri predstavit će se posebni gosti, Hrvatsko građansko društvo Crne Gore iz Kotora, a Boško Grgurević, član Upravnog odbora, predstavit će rad ovoga društva. Hrvatski glasnik predstavit će Tama Popović, urednica. Također će se predstaviti Andrija Petković i Tripo Grgurević, pjesnici. U trećem dijelu večeri nastupaju afirmirani pjesnici, članovi DHK HB i DHK iz Hrvatske, a u četvrtom dijelu članovi Književnog kluba Mostar, mladi pjesnici i pjesnici gosti.

Чврле, признај да си ово сам написао, ни Хроби ти није помагао. Него, да те питам, имаш ли ти шта са овијема?

I za Mociniga Ge(nera)la dodjoše prokleti arkači iz Carne Gore i staše pod Imockim, a za Turčina ne bieše niedne cigle kuće arkača u svem kadiluku. I tome krivi bieše naši ljudi karstiani jer pođoše bižati u tursku zemlju kako se mir učini, A Imocki se uze za karstiane da onde stoi, koi biaju uskočili z Goranaca i Blata mostarskog. I tako u Imoti se naseliše Sizmatici jer je naš narod dobro bi stao mirno pod krilom principa privedroga i milostivoga.

 

[menjam.se]

Овде, видим влада једна фама о некаквом повлашћеном положају Срба, као православаца у Босни и Херцеговини за време Османлијског царства. ...

Ма, не могу ни сами са собом да се договоре. У исто време спопадају православне како су били повлашћени у Турској, и како су им Турци одводили жене и кћери на оплодњу, па их враћали, док католике нису ни пипали...

 

[menjam.se]

А да је прелазака са католичанства на православље и обрнуто било, ја не видим ко то спори? Хрвати су само побркали лончиће, па сматрају да са њима има везе ако су Србокатолици прелазили на православље. Пре Светог Саве, католичка црква се простирала и по Рашкој и Косову, чак и даље на исток. Није то преко ноћи могло да нестане.

 

[Kor]

А да је прелазака са католичанства на православље и обрнуто било, ја не видим ко то спори? Хрвати су само побркали лончиће, па сматрају да са њима има везе ако су Србокатолици прелазили на православље. Пре Светог Саве, католичка црква се простирала и по Рашкој и Косову, чак и даље на исток. Није то преко ноћи могло да нестане.

Коме ти то говориш, друже? Они живе у свом трипу и ту се ништа учинити не може.

 

[walter45]

Овде, видим влада једна фама о некаквом повлашћеном положају Срба, као православаца у Босни и Херцеговини за време Османлијског царства. Нећу да улазим у то, да ли је извор за ове глупости погрешно протумачио један конкретан догађај него само да разјасним шта се, у ствари догодило.

a di to pishe da se radi o tamo nekim famoznim "srbima"?na tom podruciju,hercegovine i "stare hercegovine"(niksic) zivi samo jedan narod,naime,Hrvatski narod...
++++
cuveni turski putopisac evlija celebija, u svojim putopisima je zabiljezio da su plemena niksici i pivljani - Hrvati.



...Posle napada na Kotor turski zapovednici su rešili da kazne Pivljane i Nikšiće, koji su pomagali Mlečanima. U ekspediciji, kojoj se pridružio i Čelebija, učestvovalo je 10.000 vojnika. Za ta plemena Evlija piše, da su "ovejani Hrvati". Oni, veli, s hercegovačkim pašama "govore jedino s vrhovima od andžara", pa zbog toga "upravnik te oblasti njima nikoga ne sme da pošalje"...

http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/6_7_l.html

++++

 

[sakatilo1]

a di to pishe da se radi o tamo nekim famoznim "srbima"?na tom podruciju,hercegovine i "stare hercegovine"(niksic) zivi samo jedan narod,naime,Hrvatski narod...
++++
cuveni turski putopisac evlija celebija, u svojim putopisima je zabiljezio da su plemena niksici i pivljani - Hrvati.



...Posle napada na Kotor turski zapovednici su rešili da kazne Pivljane i Nikšiće, koji su pomagali Mlečanima. U ekspediciji, kojoj se pridružio i Čelebija, učestvovalo je 10.000 vojnika. Za ta plemena Evlija piše, da su "ovejani Hrvati". Oni, veli, s hercegovačkim pašama "govore jedino s vrhovima od andžara", pa zbog toga "upravnik te oblasti njima nikoga ne sme da pošalje"...

http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/6_7_l.html

++++

Za ta naša plemena Evlija piše, po bog zna čijim obaveštenjima, da su "ovejani Hrvati"kad se nešto citira onda se to radi od početka do kraja a ne vadi se samo ono što odgovara onome ko citira

 

[Lesandar]

Za ta naša plemena Evlija piše, po bog zna čijim obaveštenjima, da su "ovejani Hrvati"kad se nešto citira onda se to radi od početka do kraja a ne vadi se samo ono što odgovara onome ko citira

"Lipi Walter" ima čudne običaje, naime, kad citira neke stvari onda ih ne citira onako kako treba nego komentariše, secka i pravi ostale krivotvorine, takorekuć ulepšava stvarnost, verovatno zbog kompleksa iz kojeg je i uzeo nick sa imenom pištolja. Možda bi Frojd imao šta reći po tom pitanju . Pištolj je supstitut, za šta?

 

[Zarathustra]

"Lipi Walter" ima čudne običaje, naime, kad citira neke stvari onda ih ne citira onako kako treba nego komentariše, secka i pravi ostale krivotvorine, takorekuć ulepšava stvarnost, verovatno zbog kompleksa iz kojeg je i uzeo nick sa imenom pištolja. Možda bi Frojd imao šta reći po tom pitanju . Pištolj je supstitut, za šta?

Meni je Hrvatica Lili sa pdf-a politika rekla da joj se čini je on pokatoličeni Srbin iz Hercegovine. Ona sama nema dobro mišljenje o Hercegovcima kao ni većina Zagrepčana.

 

[Lesandar]

Meni je Hrvatica Lili sa pdf-a politika rekla da joj se čini je on pokatoličeni Srbin iz Hercegovine. Ona sama nema dobro mišljenje o Hercegovcima kao ni većina Zagrepčana.

Walterčić je splitski Vlaj, još gora fela od Ercegovca.
Veoma cenim prave Hrvate, nikada s njima nisam imao problema. Najgori su ovi naši što kevću i grizu za nogavicu. Zato sam i postavio Čvrsnici pitanje da li ima nešto sa "kletim rkaćima", jer je, najpoznatiji ustaški trorista Miljenko Hrkač, treće ili četvrto koleno pravoslavnih doseljenika iz Crne Gore u Zapadnu Hercegovinu, koje katolici nisu prihvatili dok, naravno, nisu uzeli njihovu veru.

 

[buckoni]

a di to pishe da se radi o tamo nekim famoznim "srbima"?na tom podruciju,hercegovine i "stare hercegovine"(niksic) zivi samo jedan narod,naime,Hrvatski narod...
++++
cuveni turski putopisac evlija celebija, u svojim putopisima je zabiljezio da su plemena niksici i pivljani - Hrvati.



...Posle napada na Kotor turski zapovednici su rešili da kazne Pivljane i Nikšiće, koji su pomagali Mlečanima. U ekspediciji, kojoj se pridružio i Čelebija, učestvovalo je 10.000 vojnika. Za ta plemena Evlija piše, da su "ovejani Hrvati". Oni, veli, s hercegovačkim pašama "govore jedino s vrhovima od andžara", pa zbog toga "upravnik te oblasti njima nikoga ne sme da pošalje"...

http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/6_7_l.html

++++

Izgleda da se Evlija dobro zaj...o.