gost 129003
Primećen član
- Poruka
- 960
Naslov knjige: Barbarosin Jevrejin u Srbiji
Autor: Ivan Ivanji
Izdanje: Stubovi kulture, Beograd, 1998.
Napomena: prikaz knjige je preuzet sa www.mojakritika.com
Pogled na knjigu u izlogu knjižare je obećavao. Barbarosin Jevrejin u Srbiji. Jer, zaboga, svet ima čudnovato dobrih pisaca čiji se trileri čitaju bez daha. Ketrin Nevil je u svoje romane tako jednostavno uvela ljude poput Karla Velikog, Napoleona, Katarine Velike, Voltera, Njutna, Robespjera, Delakroe, ali i pukovnika Gadafija, nezaobilazni Den Braun je Leonarda Da Vinčija, vitezove templare i mnoge druge značajne ljude poznate istoriji preobrazio u junake svojih knjiga. Čitalačka publika (ona preživela) je, pandan hrišćanstvu i islamu, formirala svoju religiju - religiju beletristike i trilera, religiju potrage za svetim gralom, za kopljem sudbine, za Hristovim potomcima, za Atlantidom, za dokazima koji potvrđuju autentičnost alternativne istorije. Jednu fantastičnu istoriju čije su svete knjige velike knjige umetnosti beletristike. Stoga, naslov "Barbarosin Jevrejin u Srbiji" je upadljivo sugerisao. Jer, car Fridrih Barbarosa (Riđobradi) je bio značajan nemački vladar (ne bih o istorijskim činjenicama), ali je vernicima religije beletristike i trilera poznat i kao jedan od vlasnika koplja subdine - koplja kojim je Isus proboden dok je bio razapet i koje poseduje izuzetne moći. Istorijski je poznato da se na putu za Svetu zemlju tokom odlaska u krstaški rat Barbarosa u Nišu susreo sa Stevanom Nemanjom, rodonačenikom srpske dinastije Nemanjića. I eto kvake, spone, spojke, mosta koja i nas Srbe može povezati sa istorijom Evrope, sa potragom za svetim gralom, sa kopljem sudbine!!! Kao u onoj propaloj Darvinovoj evoluciji nastanka čoveka od majmuna - ona karika koja nedostaje! Upravo ono što nam nedostaje, makar u nekom našem unutrašnjem svetu koji samo religija beletristike i trilera može da učini stvarnim. Naslov knjige je zaista obećavao... Možete zamisliti prazninu u mojoj mašti kada sam pročitao knjigu... Iz moje vizure, knjiga je promašaj – ali promašaj u odnosu na moja očekivanja. Ili da se ispravim, možda je bolje reći da je naslov knjige promašaj. Treba uvek biti obazriv sa imenima knjiga, kao i sa imenima dece, jer je ime nešto što nosioca obeleži kroz ceo život, a nekada i duže. Ali, to ne znači da knjiga ne inspiriše kritičara da šta reče o njoj.
Umesto rukopoloženja i naših velikana iz prošlosti u svece religije beletristike i trilera i opisa njihove uloge u potrazi za svetim gralom, čitalac dobija samo epizodne uloge Stevana Nemanje i Svetog Save, a sve da ih autor nije ni pomenuo, radnja knjiga je mogla ostati ista, u čijem je središtu ostareli Titov obaveštajac. I još gore od toga, od meni toliko željenog susreta Barbarose i Stevana Nemanje, samo je opisana "kompenzacija" za celokupan srpski zaostatak za ostatkom sveta - dok su Nemci jeli prstima, mi Srbi smo koristili viljuške... Motiv toliko jevtin i korišćen tokom mračnih devedesetih, da mi se kosa diže na glavi od toga... Jeste, mi vozimo Jugo, a oni Mercedes i Audi, mi živimo sa 10 maraka mesečno, a oni sa dve hiljade, ali... Dok su Nemci jeli prstima, mi Srbi smo koristili viljuške...
Sam autor kaže: Samo veoma samosvesni, veoma snažni ljudi podnose da im se drugi narugaju, jer ih to uveseljava, a ne dostiže sasvim. Stoga, ako nekom svemirskom verovatnoćom Ivan Ivanji i pročita ovu kritiku, neće mi zameriti.
Ono što upadljivo ostavlja utisak na čitaoca je ogromno životno iskustvo autora koje prosto odzvanja sa svake stranice knjige, što sugeriše da je radnja knjige barem delom autentična, a isto se može zaključiti i na osnovu impresivne biografije pisca. Od toga šta predstavlja znak slabosti u jednom običnom razgovoru, od toga kako se u starosti lako zaplače, preko toga kako čvor na kravati otkriva stav čoveka prema životu, preko odnosa čoveka prema porodici u svim mogućim i nemogućim situacijama, zavisnosti odnosa prema Bogu od odnosa prema ocu, o tome da nekada sudbina i samog carstva (a kamoli čoveka) zavisi od jedne reči, od toga da je čežnja za snom čežnja za smrću, pa do saznanja da biti hrabar ne znači ne bojati se, nego savlađivati strah. Teza o tumačenju reči kao izvoru moći zaslužuje zasebnu raspravu, a jedna od tema koja se nameće u knjizi je i besmrtnost, ali u kontekstu kazne.
S obzirom da je Ivanji Jevrejin, a da su Jevreji jedna nepoznanica za veliki ostatak čovečanstva, ova knjiga, za mene delom neočekivano, pruža odgovore na neka pitanja, tj. enigmu Jevreja malo približava nama Gojima. O ulozi Jevreja u nastanku gradova u Evropi, razvoju bankarskog sistema kroz istoriju, transportu novca u srednjem veku i finansiranju ratova, više se da naučiti iz ove knjige nego iz gimnazijskih udžbenika. Jevreji su, kao znanci više jezika, kao prevodioci, bili neka vrsta mosta između evropskih naroda. O tome kako su Jevreji uvek i svuda van svoje zemlje smatrani krivcima za smrt Isusa Hristosa, te za svaku pošast, tema je koju iscrpno obrađuju svi meni poznati jevrejski autori, od Singera do Ivanjija, sa više ili manje pompe.
Koga Goji nazivaju antihristom? Možda samog mesiju? - rečenice su nad kojima se treba ozbiljno zamisliti. Zašto Gospod, promene radi, nije mogao da izabere neki drugi narod, a nas Jevreje da ostavi na miru? Paradoksalno ovoj smeloj tvrdnji, Srbi su tokom devedesetih godina prošlog veka (tokom ratova po Kosovu, Bosni, Hrvatskoj) sebe samoproglasili za "nebeski narod", upravo u vreme kada su najviše postradali. Ne bih da komentarišem intelekt onoga kome je to prvo palo na pamet, ali izgleda da je nekako suđeno da onaj koji sebe proglasi božijim - mora da strada. A svaki pisac koji drži do sebe mora da pokaže bar malo bezbožnosti, cenim. Ivanji se pita: Kakav je to moćan Bog koji zahteva tako majušne znake odanosti? Kakav je to Boga koga zanima šta njegove kreature jedu?
Knjiga ima i duhovitih momenata. Npr. to da Barbarosa odlazi u krstaški rat na dve godine da bi imao izgovor da bude daleko od svoje žene podseća na engleski crni humor. Knjigu smatram za dragocen izvor podataka o Barbarosi i Svetom Savi iz vizure njihovih savremenika, ali, naravno, s obzirom da se radi o umetničkoj kreaciji, sve treba prihvatiti sa rezervom.
Autor: Ivan Ivanji
Izdanje: Stubovi kulture, Beograd, 1998.
Napomena: prikaz knjige je preuzet sa www.mojakritika.com
Pogled na knjigu u izlogu knjižare je obećavao. Barbarosin Jevrejin u Srbiji. Jer, zaboga, svet ima čudnovato dobrih pisaca čiji se trileri čitaju bez daha. Ketrin Nevil je u svoje romane tako jednostavno uvela ljude poput Karla Velikog, Napoleona, Katarine Velike, Voltera, Njutna, Robespjera, Delakroe, ali i pukovnika Gadafija, nezaobilazni Den Braun je Leonarda Da Vinčija, vitezove templare i mnoge druge značajne ljude poznate istoriji preobrazio u junake svojih knjiga. Čitalačka publika (ona preživela) je, pandan hrišćanstvu i islamu, formirala svoju religiju - religiju beletristike i trilera, religiju potrage za svetim gralom, za kopljem sudbine, za Hristovim potomcima, za Atlantidom, za dokazima koji potvrđuju autentičnost alternativne istorije. Jednu fantastičnu istoriju čije su svete knjige velike knjige umetnosti beletristike. Stoga, naslov "Barbarosin Jevrejin u Srbiji" je upadljivo sugerisao. Jer, car Fridrih Barbarosa (Riđobradi) je bio značajan nemački vladar (ne bih o istorijskim činjenicama), ali je vernicima religije beletristike i trilera poznat i kao jedan od vlasnika koplja subdine - koplja kojim je Isus proboden dok je bio razapet i koje poseduje izuzetne moći. Istorijski je poznato da se na putu za Svetu zemlju tokom odlaska u krstaški rat Barbarosa u Nišu susreo sa Stevanom Nemanjom, rodonačenikom srpske dinastije Nemanjića. I eto kvake, spone, spojke, mosta koja i nas Srbe može povezati sa istorijom Evrope, sa potragom za svetim gralom, sa kopljem sudbine!!! Kao u onoj propaloj Darvinovoj evoluciji nastanka čoveka od majmuna - ona karika koja nedostaje! Upravo ono što nam nedostaje, makar u nekom našem unutrašnjem svetu koji samo religija beletristike i trilera može da učini stvarnim. Naslov knjige je zaista obećavao... Možete zamisliti prazninu u mojoj mašti kada sam pročitao knjigu... Iz moje vizure, knjiga je promašaj – ali promašaj u odnosu na moja očekivanja. Ili da se ispravim, možda je bolje reći da je naslov knjige promašaj. Treba uvek biti obazriv sa imenima knjiga, kao i sa imenima dece, jer je ime nešto što nosioca obeleži kroz ceo život, a nekada i duže. Ali, to ne znači da knjiga ne inspiriše kritičara da šta reče o njoj.
Umesto rukopoloženja i naših velikana iz prošlosti u svece religije beletristike i trilera i opisa njihove uloge u potrazi za svetim gralom, čitalac dobija samo epizodne uloge Stevana Nemanje i Svetog Save, a sve da ih autor nije ni pomenuo, radnja knjiga je mogla ostati ista, u čijem je središtu ostareli Titov obaveštajac. I još gore od toga, od meni toliko željenog susreta Barbarose i Stevana Nemanje, samo je opisana "kompenzacija" za celokupan srpski zaostatak za ostatkom sveta - dok su Nemci jeli prstima, mi Srbi smo koristili viljuške... Motiv toliko jevtin i korišćen tokom mračnih devedesetih, da mi se kosa diže na glavi od toga... Jeste, mi vozimo Jugo, a oni Mercedes i Audi, mi živimo sa 10 maraka mesečno, a oni sa dve hiljade, ali... Dok su Nemci jeli prstima, mi Srbi smo koristili viljuške...
Sam autor kaže: Samo veoma samosvesni, veoma snažni ljudi podnose da im se drugi narugaju, jer ih to uveseljava, a ne dostiže sasvim. Stoga, ako nekom svemirskom verovatnoćom Ivan Ivanji i pročita ovu kritiku, neće mi zameriti.
Ono što upadljivo ostavlja utisak na čitaoca je ogromno životno iskustvo autora koje prosto odzvanja sa svake stranice knjige, što sugeriše da je radnja knjige barem delom autentična, a isto se može zaključiti i na osnovu impresivne biografije pisca. Od toga šta predstavlja znak slabosti u jednom običnom razgovoru, od toga kako se u starosti lako zaplače, preko toga kako čvor na kravati otkriva stav čoveka prema životu, preko odnosa čoveka prema porodici u svim mogućim i nemogućim situacijama, zavisnosti odnosa prema Bogu od odnosa prema ocu, o tome da nekada sudbina i samog carstva (a kamoli čoveka) zavisi od jedne reči, od toga da je čežnja za snom čežnja za smrću, pa do saznanja da biti hrabar ne znači ne bojati se, nego savlađivati strah. Teza o tumačenju reči kao izvoru moći zaslužuje zasebnu raspravu, a jedna od tema koja se nameće u knjizi je i besmrtnost, ali u kontekstu kazne.
S obzirom da je Ivanji Jevrejin, a da su Jevreji jedna nepoznanica za veliki ostatak čovečanstva, ova knjiga, za mene delom neočekivano, pruža odgovore na neka pitanja, tj. enigmu Jevreja malo približava nama Gojima. O ulozi Jevreja u nastanku gradova u Evropi, razvoju bankarskog sistema kroz istoriju, transportu novca u srednjem veku i finansiranju ratova, više se da naučiti iz ove knjige nego iz gimnazijskih udžbenika. Jevreji su, kao znanci više jezika, kao prevodioci, bili neka vrsta mosta između evropskih naroda. O tome kako su Jevreji uvek i svuda van svoje zemlje smatrani krivcima za smrt Isusa Hristosa, te za svaku pošast, tema je koju iscrpno obrađuju svi meni poznati jevrejski autori, od Singera do Ivanjija, sa više ili manje pompe.
Koga Goji nazivaju antihristom? Možda samog mesiju? - rečenice su nad kojima se treba ozbiljno zamisliti. Zašto Gospod, promene radi, nije mogao da izabere neki drugi narod, a nas Jevreje da ostavi na miru? Paradoksalno ovoj smeloj tvrdnji, Srbi su tokom devedesetih godina prošlog veka (tokom ratova po Kosovu, Bosni, Hrvatskoj) sebe samoproglasili za "nebeski narod", upravo u vreme kada su najviše postradali. Ne bih da komentarišem intelekt onoga kome je to prvo palo na pamet, ali izgleda da je nekako suđeno da onaj koji sebe proglasi božijim - mora da strada. A svaki pisac koji drži do sebe mora da pokaže bar malo bezbožnosti, cenim. Ivanji se pita: Kakav je to moćan Bog koji zahteva tako majušne znake odanosti? Kakav je to Boga koga zanima šta njegove kreature jedu?
Knjiga ima i duhovitih momenata. Npr. to da Barbarosa odlazi u krstaški rat na dve godine da bi imao izgovor da bude daleko od svoje žene podseća na engleski crni humor. Knjigu smatram za dragocen izvor podataka o Barbarosi i Svetom Savi iz vizure njihovih savremenika, ali, naravno, s obzirom da se radi o umetničkoj kreaciji, sve treba prihvatiti sa rezervom.
