Igra - sastavi priču

Ta klupa, na ivici obale, privlači moje umrtvljeno telo, koje tešku glavu jedva nosi. Kroz mračak teško koračam, dok mi se stopala krive i utanjaju u već ohlađeni pesak.
Ne znam kada sam sela, ali uspevam da podignem pogled.
Gledam u vodu, mutnim pogledom, jer glaukom je učinio svoje...
Promiče svetlo malog brodića. Sa njim, u dubinu, idu i misli moje... Osećam se  tesno.
Sve životne predstave odigravaju mi se u svesti. Guta me...mislim samo o tome.
Osećam da nailazi smiraj duše moje.
Ostaću senka onoga što jesam. Svesna sam da sebi moram da pomognem da budem bolje...al nemam snage. Ne ide. Teško je kad nestane snage i volje.
To često moje slamanje, sada je došlo po svoje.
Ćutim...u tisini razmišljam: - ...moglo je da bude i gore.
Tražim tragove svetlosti, plovećih malih brodića. Tražim svetlost da uhvatim i u dubini svoga bića....

Vrhovi
Kamila
Sunce
Ptice
Oaza
 
Врхови планина који су се видели у даљини полако су постајали све ближи.
Усамљени путник није марио за то. Већа брига била му је да ли ће уопште стичи на циљ.
Вешт је и искусам археолог, а зна понешто и о трговини.
Али, мало ко је надмудрио Арапина кад се заинати.
Камила за коју је дао све што је имао све теже је дисала. Знао је да су га преварили.
Било му је жао болесне другарице која га је носила кроз врео песак.
Није требало бити ветеринар да би човек схватио шта следи.
Није очекивао да ће то бити баш тад и у тренутку. Пре него што се снашао, одлетео је у песак.
Сунце је пржило врелином коју никад пре није осетио. Или је његове мили пржио страх.
Свеједно. Покупио је воду и онолико ствари колико је могао и кренуо пешке према планинама.
Ко зна колико му треба да стигне...али воде му је остало само за дан или два, највише.
У пустињи се човек не зноји, вода испарава са тела. Али, он је осетио леден зној како му цури низ кичму.
Први пут се уплашио за свој живот. Осећај њему непознат и стран, и због тога још гори од других страхова.
Птице. Чуо је гласање птица. Одмахнуо је главом, пратећи погледом непрегледне дине.
Планине су се некако смањиле и удаљиле. Издржаће до ноћи, али шта сутра?
Попео се на врх дине, застао и протрљао очи. Поново и поново. А онда се осмехнуо.
Оаза у којој је видео неколико коња и бедуине, и мало језеро била је чаробан призор.
Бог чува храбре, помислио је, прекрстио се, и почео да се спушта у долину.

Картон
Папир
Маказе
Лепак
Стакло
 
Poslednja izmena:
Još jedan radostan dan! Vreme je da pripremimo sve za dolazak Deda Mraza!
Uzimamo beli karton, šareni papir, makaze i lepak.
Već smo smislili kako da ukrasimo prozorsko staklo!
Iskrojićemo puno žutih zvezda - da obasjaju Dedi nebeski put.
Iskrojićemo puno belih pahulja - da može bezbedno
da se spusti.
Iskrojićemo mu i puno crvenih srca - da zna koliko dece ga čeka!
Znate...znamo mi ko je je Deda Mraz!
Znamo i njegov pravi identitet...al nije važno...
Nije važno, sve dok nam donosi radost!
Dok nas zbližava i uzrokuje projavljivanje najboljeg u nama...
- Evo, izvoli. To je poslednja zvezdica, mila.
- Mama, da li to dovoljno da nađe put do nas?
- Jeste dušo. Ne brini....
Zagrljaj je vredan svakog imena, koje radost nosi.

Zavesa
Ikona
Dim
Flaša
Paunovo pero
 
Zavesa
Ikona
Dim
Flaša
Paunovo pero

Na stolu bogata trpeza, sveće su gorele, dve pune čaše vina, ni gutljaj popijenog a flaša već prazna... čudno zar ne...po njoj se onako praznoj, smenjivalo svetlucanje u bojama
crveno, plavo, zeleno, žuto...

Pogled mi je dalje odlutao preko ramena muškog bića, koje je do tog momenta bilo moja ikona ... nestvarno lepog, kao što je lepo paunovo pero ali ni za njega se ne zna da li će ti doneti sreću ili nesreću kad na njega slučajno naletiš i uneseš ga u svoj život...ovog trena to je bio samo bezličan obris ljudskog tela

Crveno, plavo, zeleno, žuto...
smenjivale su se boje na novogodišnjim sijalicama koje su zakačene visile naspram prozora, razlivale se po beloj zavesi i pravile takve šare da je Izgledala kao da se šareno poljsko cveće talasa na letnjem povetarcu.
Crveno, plavo, zeleno, žuto...

Pokušavala sam da uskladim svoje disanje i otkucaje srca sa ritmom smene boja i misli su mi zaigrale istu tu igru...
crveno, plavo, zeleno, žuto...

Bol je jenjavao...kao kad se posle ugašene vatre dim razidje i sve se jasnije vidi, postane lakše disati...
Tek kad je nastala potpuna tišina ja sam zaista razumela, saznala istinu, našla rešenje i čula reči...
Reči koje sam u svojim mislima bez prestanka izgovarala...
Crveno, plavo, zeleno, žuto....
❤️💙💚💛

Kafa
Ključ
Kapija
Kaktus
Kosa
 
Dobro jutro svete! Kakvo divno jutro, a kažu petak 13...
Soba mi je puna svetlosti. Sunce ne štedi svoje zrake.
Ovo je jedan od onih dana kada rado ustajem iz kreveta. Osećam da se život dešava napolju...
Na umu mi je  kafa. Ipak, prelep je dan da bih ga počela tako što je pijem sama. Među ljudima je prijatnije. Nije neophodno da sedimo za istim stolom...
Na putu ka ostvarenju svojih namera stoji raščupana kosa, koja bode kao  kaktus. Moraću brzo da se dovedem u red...!
Spremna sam.
Ključ je u vratima, čeka me  kapija...da vidimo šta danas ima da mi ponudi svet! ❤

Zgrada
Naselje
Promet
Znakovi
Ulični psi
 
Јутарње светло које су зраке Сунца слале кроз облаке плесало је кроз измаглицу.
Зграда из које је изашао усмаљени човек блистала је кад се окренуо.
Подсетила га је на сладолед од пистацје. Насмејао се свом стомаку који му се мешао у мисли.
Биће времена и за то после, а сад све мисли мора да усмери према циљу, а он није баш тако близу
Насеље у којем је живео није нарочито велико, али у центру града.
А тај град није нарочити велики, али је потребано добро опружити корак да би се за пола сата стигло у предграђе.
Промет аутомобила није најбоље решен, па је у свако доба дана гужва.
Још бољи разлог да што раније крене на јутарње разгибавање је доба године.
Лето је у његовом граду лепо, али врело и немислосрдно. Боље је што пре домоћи се шуме и брда.
Знакови за једносмерну улицу показали су му да је близу изласка из града.
Лепо је било чути хук реке удаљене пар стотина метара, и осетити свежиу која се спуштала из шуме.
Застао је на тренутак, али не због умора. Прави напор ионакога је так чекао, пет километара узбрдице.
Улични пси који су га много пута јурили увели су му једну навику у понашању.
Одсекао је ножем огранке са једне овећу гране коју је ветар срушио са старог стабла
Послужиће. Као штап, помоћ при ходању, али васпитна мера за сувише храбре џукеле.
Тог јутра их, међутим, ниј било. И да јесте, заборавио би их пет секунди након што се попео на видиковац.
Из пременова речне измаглице, окупан Сунцем, израњао је његов родни град.
Живот је леп.

Ваза.
Слика.
Статуа.
Музеј.
Чувар.
 
Ваза.
Слика.
Статуа.
Музеј.
Чувар.


Stavio sam lampu na sto
Praviću se da ne postoji kaldrma kojom sam došao dovde.
Sedam i pišem ti pismo
u vidu slike.
Ona prikazuje unutrašnjost kuće
čiji su zidovi napravljeni od tempera.
Pokucaj na teška drvena vrata
I otvoriće se u hodnik.
U desnom uglu stoji tronožac
sa vazom na površini. Pitaćeš se gde je nestalo cveće.
Reći ću ti koračaj dalje i odškrini vrata od stakla.
Iza njih stoji statua, otetog pokreta. Pomislićeš ćeš čije li je telo
bilo primorano na mir. Čućeš me kako ti skrećem pogled: sa leve strane
je teška zavesa. Pomeri je.
Iza nje je pult za kojim spava prosedi čovek.
Pred njim su karte i tada razumeš — oko tebe je muzej.
Napada te osećaj nelagode dok shvataš da iz njega izlaziš.
A tačno pred vratima stojim ja. Njegov čuvar.
I veruj mi.
Unutra je mir i nemoj nikad, nikad da poželiš da me napustiš.



Prevod
Sedef
Plazma
Tektonski
Ribar
 
Kažu da je u stvari jednostavno nekoga pročitati. Meni, nije. Ograničen sam, verovatno svojom moći shvatanja, da razumem samo deo onoga što neko jeste, ili sam samo dovoljno pošten da priznam to. Kada nekoga zavolim, kada ga poštujem, onda ne vredi jednostavno ga pročitati. Jednostavno nije dovoljno. Moraš se udubiti u to što čitaš, posvetiti se celim umom shvatanju nečega što je neshvatljivo i neuhvatljivo. Neću ni pominjati da nikada nisam uspeo u tome, valjda su svi toga svesni, mislim da niko nikada nije uspeo ni u čemu sličnom. Najbliže tome što mogu uraditi je da čitam kao da prevodim knjigu, udubiti se u značenje svake pojedinačne reči, pa je smestiti u kontekst postojeće rečenice i na kraju uklopiti u smisao knjige. Sizifov posao, čak i uz najbolju volju i najveću upornost. I još nešto, nije samo težak, već i uzaludan, jer ako nekoga već volim i poštujem, čemu analiza. Srećom pa imam bolji sistem, sistem bez analize, sistem koji radi bolje. Otvorim srce, i dam sve u njemu, kao na dlanu. Verujte, radi. I verujte, vredi. Samo tako se održe tanke, krhke niti između ljudi, niti koje kao da su napravljene od sedefa, toliko lepe i tako krhke, a opet toliko jake da ako ih dvoje ljudi koje one vezuju ne unište, niko drugi neće uspeti da uništi, čak ni uz pomoć plazma sekača. Jedini način na koji se ova veza može slomiti je da jedno od njih to učini. Znam da zvuči pogrešno, ali eto dešava se i verujte, ništa na planeti, ni bilo gde drugo nije gore od toga. Kada bi tuga imala glas, njen jauk bi se prolamao eonima, lomeći planine i bacajući kontinente jedne na druge praveći tektonske poremećaje koji bi uništili svet. I ne, to nije preterivanje, jer to ne mogu opisati reči, jednostavno ih nema dosta napravljenih, od početka vremena pa sve do sada. Ipak, živi smo, srećni smo, i svi smo ribari sa kojih visi bezbroj takvih sedefnih niti, i svako, ali baš svako od nas se nada da će se pojaviti neko ko će prihvatiti, i učvrstiti bar jednu od njih u pravu vezu......

Miris
Jorgovan
Pogled
Nestvarno
Sudbinski
 
Jedne večeri, dok je sunce zalazilo i dala se osetiti topla letnja noć, mlada žena imala je sudbinski susret. Šetajući parkom, primetila je prelep jorgovan koji je mirisao neodoljivo. Dok ga je mirisala, primetila je jednog gospodina kako je gleda. Bio je to pogled koji je ostavljao bez daha, nešto nestvarno i neopisivo. Nakon nekoliko trenutaka, on je prišao i rekao joj da je upravo on vlasnik tog prelepog cveta. Nisu mogli da prekinu svoj razgovor, čak ni kad je park postao pust i mrak se spustio nad njih. Razmenjivali su priče o svemu i svačemu, pričali o svojim snovima, nadama i željama. To veče, dok su razgovarali ispod jorgovana, shvatili su da su jedno za drugo sudbinski vezani. Kao da se vreme zaustavilo, a svet oko njih se pretvorio u nestvarnu bajku. Od tog trenutka pa nadalje, mlada žena i gospodin su bili nerazdvojni. Često su se sastajali pod jorgovanom i uživali u njegovom mirisu, deleći zajedničke trenutke, dok su njihovi pogledi jedno drugo upijali i stvarali nestvarnu vezu između njih. Jorgovan je tako postao simbol njihove ljubavi, a miris koji je širio simbol njihovog spoja. Ubrzo nakon toga, mladi par je zajedno zasadio još mnogo jorgovana u tom parku, čuvajući tako svoju ljubav.

Planina
Tama
Voda
Ključ
Tajna
 
Кажу, говоре... и причају. Стихују да је тајна среће у води.
Мудрују и стари народи читаоче.
Читаоче мој, залетили су се тамо где је тама када Љиљана угаси светло у зграни терента хила, на југозападу мелбурн стреета.
После сваке муштерије Љиљана легне да спава у нади да ће прије мрака определити Страхињу.
О, како је био добар.
Мудар, веома, никога ко ни мене није мого разумети.
И кад би се трудили зачепљивао је тамо где настаје очепњено.
Ко пошптала нека увек је деловала Љиљана када угаси светло.
Тада је још имала онако и назарен интегритет.
Слушали су је многи.
Давали су је забадава.
Једампут сам је видео како пије кафу јутром.
Јер јутрити касно значи киснити расно.
Насмејала ми се тада.
И управо и само тада као и сада мада бијаше то летња киша.
Оберучке ко ку'чке, слушаш ли о кључу, кључу воде.
Говориш ли тајну пре времена дану давну и трајну. Немачку рајну, а њу у, и у.
Ко се шепури, кључ препури.
Име је звано, по тако Љиљана дотаче Страхињу, ради загонетке, он је по'ебе.
Када видиш онда чујеш, али оно што слушаш то не говориш већ кажеш речено.
Мудрости спроводиш да и најпаметнији не мере да разуме.
Јер то ти је мој читаоче написано у стиху, ради жвице били и пили у планини вили.


О бојо бој како сам мудар :eek:




Решење
Судска такса
Супермен
Лолита
Вино
Писмо
Загонетка
 
Bilo je to leto iza kojeg se niko nije nadao da će biti toliko značajno. Gradske ulice su bile puste, a letnji pljuskovi su često zaklanjali sunce. Ipak, za Aleksandra, to je bilo jedno od najuzbudljivijih leta u životu.

Aleksandar je bio mladi pravnik koji je upravo položio svoj pravosudni ispit. Oduvek je znao da će se baviti ovim poslom, jer je verovao da će jednog dana pronaći rešenje za nepravdu koja je okruživala svet.

Jednog dana, kada se vraćao sa posla, Aleksandar je naišao na neobičnu scenu - neki čovek, obučen kao Supermen, bio je uhapšen i stajao je na ivici puta, vezan lisicama. Aleksandar je zastao da pogleda o čemu se radi, ali policajac koji ga je video, rekao mu je da se skloni, i da je to nešto sa čim on ne bi trebao da se meša. Međutim, Aleksandar nije mogao da se suzdrži, pa je prišao i upitao za objašnjenje. Ispostavilo se da je "Supermen" bio mladi student koji je želeo da privuče pažnju na nepravdu koja se dešava na fakultetu, ali ga je policija uhapsila zbog neprijavljenog skupa.

Aleksandar je osetio žaljenje prema studentu, pa je odlučio da mu pomogne. Otišao je u sud da plati sudske takse i tako omogući njegovo puštanje. Kada je student bio oslobođen, Aleksandar mu je ponudio čašu vina u obližnjem kafeu. Student se zahvalio na pomoći i priznao mu je da je bio inspirisan knjigom "Lolita" i njenom sposobnošću da izrazi tajne želje i strasti koje se čuvaju u srcu.

Aleksandar se tada setio pisma koje mu je prethodnog dana stiglo na posao. Bilo je nepoznato od koga dolazi, ali kada ga je otvorio, pronašao je zagonetku u kojoj se tražilo da se otkrije misterija koja je stajala iza nepravde u gradu. Aleksandar je bio uporan u rešavanju zagonetke, pa se kroz nekoliko sati koncentrisanog razmišljanja i istraživanja, suočio sa istinom koja je šokirala sve oko njega.

U gradu je bila mreža korupcije koja je uticala na izbore, zapošljavanje i mnoge druge odluke. Otkrio je da su sudske takse bile jedan od načina da se izvlače novac iz budžeta, a da su mnogi od tih sudskih procesa bili namerno odugovlačeni kako bi se povećao broj sudske takse i uvećao budžet grada. Ova saznanja su Aleksandra šokirala, ali su mu istovremeno dala novu snagu i motivaciju da pronađe rešenje za ovaj problem.

Odlučio je da u narednim danima i nedeljama istražuje ovaj slučaj i da upozori javnost na ove nepravilnosti. Međutim, osećao je da će mu biti potrebna pomoć, i to ne bilo kakva pomoć - trebao mu je "Supermen".

Aleksandar je ponovo sreo studenta i predložio mu da se pridruži njegovoj borbi. Student se složio, ali samo pod uslovom da mu Aleksandar pomogne da se obrati javnosti i objasni im o čemu se radi. Aleksandar je prihvatio ovaj uslov i napisao sjajnu izjavu u kojoj je objasnio šta se događa u gradu i pozvao građane da se pridruže njegovoj borbi protiv korupcije.

Njihov apel je naišao na ogroman odjek, a javnost je zahtevala da se istraže svi slučajevi koji su bili povezani sa korupcijom. Gradski zvaničnici su odbijali da sarađuju sa Aleksandrom i studentom, pa su oni organizovali proteste ispred gradske skupštine, koji su privukli veliki broj ljudi. Ubrzo nakon toga, mediji su počeli da izveštavaju o ovom slučaju i pritisak javnosti je postajao sve jači.

Nakon nekoliko meseci istraživanja i protesta, konačno je doneta odluka da se sprovede istraga o korupciji u gradu. Iz ovog procesa su izašla mnoga rešenja, a grad je prošao kroz veliku transformaciju u borbi protiv korupcije. Student je postao poznati lider u borbi za prava studenata, a Aleksandar je dobio nagradu za hrabrost i odlučnost u ovoj borbi.

Čak i danas, mnogi građani se sećaju ovog leta kao vremena kada su otkriveni mnogi skandali u gradu, a korupcija je dobila ozbiljan udarac. Aleksandar je shvatio da nije lako biti heroj i da je za uspeh potrebna istrajnost i upornost, ali se i dalje nadao da će jednog dana pronaći rešenje za sve nepravde koje postoje u svetu.


Šljiva
Čaša
Kolačić
Saksija
Klima
 
Šljiva
Čaša
Kolačić
Saksija
Klima


Kkk, kk, kono, konobaaar!
Mo, mmmo, možee je, jje, jeeed, jednaa šlji, šljivv, šljiva !?
I je, jee, jedna noo, nova ča, čaaa, čačkalica kad ne, ne mo, mogu iz, izzgo, izgovoriti č, čaš, čaša?
A, aloo! D, da li mm, me ču, čuuuješ?!
Poo, oo, obri, obriši stol, stolnjak!
Pa, pala je sa, saks, saksija, n, na koo, kool, kolačić.
A, Aloo! Ooo, ova kk, kliimm, klima me ne, neeer, nervira, gas, gasi to!
D, dooo, dolazi, ina, inače, ću napra, napraviti lo, lomm!
- St, sti, stiže, gos, gooospon šlji, šljivv, Šljivić, pardon, sss,sti, stiže šlj, šljiva i ča, a, čaš, čaša...


Montenegro
Sidro
Klavir
Vino
Policija
 
Udobno se smeštam u fotelju i uključujem tv. Prva slika je nezanimljiva - sirene, policija, kriminal... Pretežno je tako na svim kanalima. Odustajem!
Pogled mi skreće na klavir i knjigu na njemu. Osećam da sam trenutno toliko lenja da odem do nje.
Razmišljam - tako bi mi prijalo sunce, plaža, veliki šešir i  vino u rucu. ...pevušim tiho - Montenegro, zove mene....
Nista od toga. Vraćanjem u realnost, nailazi nova energija, uzimam jaknu i krećem u šetnju.
Ako ne mogu da imam ono što nemam, bar mogu ono što imam.
Odlazim do trga, sedam na klupu i uživam posmatrajući sidro, davno poklonjeno našem gradu i golubove koji bez straha šetaju oko mene.
Za uživanje je potrebno tako malo....


April
Sneg
Maj
Đurđevdan
Porodica
 
April je te godine bio veoma čudljiv.
Nikola je znao da u njegovom rodnom selu vreme može lako i brzo da se promeni.
Ipak je odlučio da se poslednja tri kilometra popne makadamom, i parkira auto kraj seoske prodavnice.
Ništa, osim nekoliko sivih oblaka u daljini, nije upućivalo na nevreme.
A ono je stiglo brzinom munje, hučeći vetrom i zaslepljujući mećavom koja se stvorila niotkuda.
Sneg je vejao takvom silinom, nošem olujnim vetrom, da se Nikola nekoliko puta zaneo unatrag, i umalo srušio
Srećom, kraj puta su bile pobodne motke u ravnomernom razmaku, ofarbane tom rukom poljoprivrednilka.
Ponegde te jarkocrvene farbe nije ni bilo, verovatno jer su ljudi farbali žureći da stignu na druge poslove.
Kada se već umorio od borbe sa mečavom, i počeo pomalo da strepi, Nikola je ugledao prvu kuću malog zaseoka.
Zakucao je na vrata, najsnažnije što je mogao. Uskoro se čula škripa šarki ikvake, i ugledao je poznato lice.
Komšija njegovih roditelja se bez reči pomerio da uđe, i skloni se od nevremena
Maj nije bio daleko, svega dva ili tri dana udaljen, ali u planini je januar uvek tu negde iza ugla, i vreba.
Kad se malo ogrejao, i pribrao, Nikola je izvadio iz džepa mobilni telefon, i otkucao svojima poruku da ne brinu.
Nikada nije bio tako zahvalan na modernoj tehnologiji koja je sigla i u njegovo selo.
Otac mu je poslao samo dve rečenice kao odgovor: Smrkava se. a ovo čudo ne prestaje. Spavaj kod komšije.
Začuo je zvuk vađenja plutanog čepa, i znao je da verovatno neće ni spavati, već pijuckati vino do zore.
Đurđevdan dolazi, na odmoru je, i ponovo među svojima, posle mnogo vremena.
Lep osećaj, vredniji od bilo čega.
Porodica je sve, ma šta ljudi govorili.


Prevara
Izdaja
Oproštaj
Snaga
Ljubav
 
snow dreamer ❤:
Udobno se smeštam u fotelju i uključujem tv. Prva slika je nezanimljiva - sirene, policija, kriminal... Pretežno je tako na svim kanalima. Odustajem!
Pogled mi skreće na klavir i knjigu na njemu. Osećam da sam trenutno toliko lenja da odem do nje.
Razmišljam - tako bi mi prijalo sunce, plaža, veliki šešir i  vino u rucu. ...pevušim tiho - Montenegro, zove mene....
Nista od toga. Vraćanjem u realnost, nailazi nova energija, uzimam jaknu i krećem u šetnju.
Ako ne mogu da imam ono što nemam, bar mogu ono što imam.
Odlazim do trga, sedam na klupu i uživam posmatrajući sidro, davno poklonjeno našem gradu i golubove koji bez straha šetaju oko mene.
Za uživanje je potrebno tako malo....


April
Sneg
Maj
Đurđevdan
Porodica
Kliknite za proširenje...
Negde pocetkom maja, u ono vreme prije zavrsetka aprilskih dana kada se jos ponegde moze razaznati snijeg, porodica Boskovic je slavila djurdjevdan.


Knjiga
Pisanje
Delo
Stil
Drakula
Rob Roj
 
Veliki Getsbi je treći roman F. S. Ficdžeralda, predstavlja najveće dostignuće njegovog stvaralaštva, ta knjiga , delo, njegov stil, celokupno pisanje već generacijama oduševljava čitaoce. Ni film ne zaostaje.Mada ja licno vise volim da se opustim kad vidim neki film gde drakula hoda po selu I juri seljane. Neke laganice. Bajkovite avanture. Istorijske drame , nekad meni drage, sad su mi teske, jer sad je drama I kroz prozor kad se gleda... (ali mi ostade u secanju Rob Roj iz '95-te...)


mama
Boranija
Formula
Med
Pesak
 
...izlaskom sunca, izaši su svi napolje.
Konačno, kiša je stala.
Pesak u uglu dvorišta, još je vlažan.
- Mama, smem li da se igram?-
-Da, samo nemoj da sedaš u pesak.-
Odlazi da donese  boraniju iz zamrzivača,
koju sprema najbolje na svetu.
-Mama, hoćeš li mi sačuvati čarobnu formulu,
hoću i ja da kuvam lepa jela kao i ti, kad porastem?-
-Naravno dušo.-A hoće li pčele moći da mi daju formulu, kao i tati, da pravim i ukusan  med?-
Osmeh koji samo deca znaju da izmame, zasijao je na maminom licu.
-Zašto da čekamo, hajde odmah da nađemo jednu, da vidimo kako to rade? Dvorište je prepuno cveća, pokazaću ti kako sve počinje.-
Radost je preplavila devojčicu, uhvatile su se za ruke i krenule u nezaboravno otkrivanje novih formula.....

Kanap
Frižider
Jaram
Bačva
Stolica
 
Polako je isao kroz kuhinju. Oronulu. Sa plafona je virila trska. Otvorio je prazan frizider kao da zeli jos jedanput da proveri
da li je svu hranu razdelio seoskim skitnicama. Makar neke koristi od njega...
Izasao je na straznja vrata i pokupio kesu da stola.
Jaram u dvoristu nije koristio decenijama vec. Onako blatnjav i crvotocan delovao je kao da se nikada nisu druzili po njivama, sumama, drumovima.
Prazan jaram prazan zivot pomislio je.
Bacva rakije koju je sakrio u stali mirisala. Kajsijevaca. Usamljenih dusa opijacica.
Odvrnuo je slavinu i sipao icu. Nazdravio je sam sebi i zadovoljno se osmehnuo.
To je bio taj napitak koji ga je podsetio kakav je je bio. Vedar. Nasmejan. Ljudina.

Preko grede je prebacio kanap. Vezao je "pasnjak". Koja igra reci.
Pasnjaci njegovi su davno u korovu.
Stolicu je odgurnuo nogom.
Konacno je postao slobodan.



planeta
tama
zvezda
zemlja
srce
 
planeta
tama
zvezda
zemlja
srce

Umorna je gurala kofu ispred sebe , zogerom, motkom, ko bi ga znao ?!, a voda je pljuskala naokolo.
Na kraju dugog hodnika otvorila je staklena vrata i izašla u dvorište. Zemlja je bila prekrivena papirićima koji su se ljuljali na povetarcu. Pljusnula je vodu u kanal, i sela na stepenik. Iz džepa je izvukla cigaru, upalila i povukla jedan dim.
Phuuuuuu...
Izbaci ga ...
I dim, i uzdah , i sebe samu...
Gleda tupim pogledom niz dvorište, prazno bez dece... Život prolazi lagano, tama joj se uvlači u srce... Neka zvezda zasija u prašini, zasvetluca pod poslednjim zracima Sunca... Nekom je otpala sa ranca, jakne ili ko zna čega... Ne dira je. Ne pipa više ništa. Ne ide joj se ni kući. Sedela bi ovako danima i gledala u prazno. Kako je dospela dovde ?
Imalo je boljih dana , ali to više i ne pamti kao svoju uspomenu. Kao da je to bio nečiji tuđ život, tuđa sreća.
Vetar se razduva jače i potera sve po dvorištu. Ogromna kesa dolete preko ograde i na trenutak otkri natpis "Planeta sport", u daljini zagrme i poče da pljušti. Nevoljko se diže i pohita kući.



parket
misao
knjiga
poljubac
usne
 
parket
misao
knjiga
poljubac
usne

Bila je tamo gdje je oduvjek i bila. Voljela je taj trijem. Stara stolica na ljuljanje, pogleda odlutalog na pučinu. U nozdrvama miris morske soli, čuje se samo gaktanje galebova i dreka zrikavaca u maslinama. Nebo ljubi more. Pod njenim nogama zaškripao je parket dok se stolica ritmički njihala. Sve je završila, ostalo je samo da čeka.

Na stolu zdjela sa smokvama, bokal vode i knjiga. Skrivena između požutjelih stranica i stihova odavno napamet naučenih, živjela je jedna slika. Na njoj nasmješen plavokosi mladić i jedan djevojčurak pogleda usplahirene srne. Njena prva ljubav. Glavom joj je prošla misao-da li je ikad naslutio? Dok je uveliko širio krila, ona je samo stajala sa strane i volila ga više od svih. Nije se usudila da mu pokaže osjećanja plašeći se da bi tako zauvjek čarolija nestala. Nikada se nije pokajala. Danas zna, tako je moralo da bude...ona da ostane, on da se otisne u svijet.

Cap, cap, cap, cap, cap... iz sanjarenja je prenio bat sitnih koraka. Stari parket se ponovo dremljivo oglasio. Tople ručice njene male unučice objesile su joj se oko vrata. Užurbano prislonila je usne i utisnula poljubac na bakin obraz. Njen miris i zvonak glasić preplavili su je ljubavlju.

-Bako, bako, stigla, sam. Ima li šta slatko? Šta to radiš...čitaš...dođi, idemo-"vezla" je radosno djevojčica. Vrhovima prstiju nježno je pomilovala sliku i vratila je u knjigu, dok je malena nestrpljivo cupkala kraj nje. Potom je ustala, pružila ruku i smješeći se dozvolila unuci da je vodi.

zanos
djetinjstvo
mirisi
osmjeh
golubovi
 
Zanos je obeležio celo moje detinjstvo. Jednostavno je bilo premalo dece mojih godina sa kojima bih se mogao družiti pa je nekako logično bilo da se "družim" sa knjigom. Onda bih rekao da je to bilo zbog pukog "moranja", sada kažem da je to bilo više nego sreća. Na moju radost, samo knjiga me je izvukla iz tužnog proseka ljudi kojima je krajnji domet sakupljati novac i koji ne znaju i ne žele ništa drugo. Elem, to moje druženje sa knjigama je stvorilo u meni želju i mogućnost da zamislim, uživam i stvaram u svome svetu, svetu fantazije čiji su mi mirisi i boje terali osmeh na lice. Živeo sam, i još uvek živim u dva sveta, realnom i svetu fantazija, i iskreno oba ih volim podjednako, ali iz sasvim različitih razloga. Za mene oni su stopljeni i nemaju jasnu granicu, i dok mi je telo primorano da bude u jednom, misli su slobodne da kao golubovi odlete gde one hoće, i da se vrate samo ako one to žele....
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top