Politika ONLINE na dan: 1.9.2006
Velegradske priče
Pucanj u buket lala
Soba u kojoj je 8. aprila 1994. godine nađena mrtva Radislava–Dada Vujasinović,
poznata novinarka „Duge”, već dvanaest godina nije promenila izgled
Radislava–Dada Vujasinović
Nikada me dosad nije spopala tako silna želja da posedujem parapsihološku moć, kao prošle srede u novobeogradskom stanu Radislava i Nevenke–Seke Vujasinović. Kao dete koje se celim bićem utapa u bajku, tako sam ja tada poželeo da mi se u sobi, u kojoj je 8. aprila 1994. godine nađena mrtva njihova kćerka Dada Vujasinović, poznata novinarka „Duge”, posle dodira predmeta prikažu slike o tome šta se istinski dogodilo te krvave noći. Hteo sam da dodirom sive plišane fotelje, lovačke puške sačmarice ili sasušenih mrlja od krvi doživim vizije i na taj način pomognem da roditeljima tragično stradale reporterke prestanu dvanaestogodišnje noćne more. Da konačno saznam: da li se Dada Vujasinović ubila pucajući sebi u grudi, kako tvrdi zvanična istraga, ili je nju neko ubio, u šta su uvereni Radislav i Nevenka, kao i mnogi, mnogi ljudi. Njihovu sumnju je naročito pojačalo to što su stručnom analizom u sobi, koja od tog dana, 8. aprila 1994. godine, nije promenila izgled i već počela da liči na muzejski eksponat, nađene mrlje krvi dve različite krvne grupe. Tako će i ostati sve dok se ponovljenim laboratorijskim analizama i otkrivanjem DNK sa tuđe krvne mrlje ne utvrdi ko je te tragične noći još bio u stanu.
Svom snagom želeo sam da otkrijem istinski kraj devojčice koju sam u planinskom mestašcu Oberhofu, kod Zula u nekadašnjoj Istočnoj Nemačkoj (DDR), u julu 1972. fotografisao običnim „kijevom”, dok se ona, osmogodišnjakinja, sa dve i po godine starijom sestrom Aleksandrom, pentrala po tati Radislavu, uživala u njegovom naručju, uvijala se oko tatinih i maminih nogu kao lijana. Bila je to srećna porodica. Nisam ni znao da će mi ta klinka, koja mi tako umiljato pozira, posle dve decenije postati koleginica i vrlo poznata reporterka, koju će Bogdan Tirnanić u NIN-u sredinom aprila 1994. godine nazvati „poslednjom velikom zvezdom beogradskog žurnalizma”, a redakcija „Intervjua” u telegramu „Dugi” svrstati u one „retke primere u novinarstvu koji postaju legende za života i to u 30. godini, možda jedan u hiljadu. Vi ste imali Dadu”.
– Naša starija kćer Sandra je maštala da bude novinar, nikako Dada. Ona je volela slikarstvo, muziku, balet. Vidite akvarele po stanu, to su sve njeni radovi. Svirala je klavir i išla na balet. Međutim, u usmerenom srednjem obrazovanju, u gimnaziji na Voždovcu, zapalo je novinarstvo. Prvi rad je napisala pod naslovom: „Izem ti školu koja nema matematiku”.
Tu moju primedbu o usmerenom obrazovanju razradila je i napisala članak za koji je dobila najviše pohvale. Tako je to krenulo – kazuje Radislav dok mu u lice nadire seta.
Sa nepunih 18 godina je upisala Filološki fakultet u Beogradu i završila ga sa najvišim ocenama. Najviše se radovala boravcima, a pogotovo letovanjima u Čapljini, gde je Dada inače rođena u februaru 1964. godine. Tamo je uvek čekao njen đed po majci Isajlo Mihić.
– Odlazila je sa đedom na Jaz, na Trebižac, pritoku Neretve. Đed Isa joj bio najveća kletva – seća se Nevenka odlazaka u Čapljinu.
Činilo se da niko nije voleo ljude kao Dada. Posebno je teško pogađalo siromaštvo stanovništva. Tugovala je za mladima koji su napuštali zemlju i odlazili u nepoznato.
– Bila je filantrop u pravom smislu. Volela je sve ljude. Svaku reportažu je odbolovala, zato sam joj i govorio da to nije dobro za novinarstvo. Kad je videla kako su u Borovu Selu ubili nekog pekara, danima nije mogla da se smiri. Plakala je za njim kao da joj je bio rod najrođeniji, iako ga uopšte nije poznavala. Ona je bila milo dete. Imala je meru u svemu još odmalena – govori Dadin tata.
Ali, istinu je iznad svega cenila. Išla je na ratište, sukobljavala se sa ratnim profiterima, njoj i njenoj generaciji, kako je govorila, više niko ne može prepričavati istoriju, jer je ona sada svedok događanja. U sve je htela da se uveri svojim očima i da o svemu promisli.
Nekoliko godina posle havarije u atomskoj centrali u Černobilju pokušali smo, zajednički, da otkrijemo koliko je naših ljudi umrlo od posledica zračenja, jer su se u trenutku eksplozije zatekli na gradilištu čeličane udaljene samo 150 kilometara. Nadležni su čak i to krili ne želeći da se zamere beloruskim investitorima.
Svojoj najboljoj drugarici Sanji, u januaru 1994. godine, pisala je: „Stalno me proganja neko prokleto predosećanje i ne znam kako da ga se oslobodim”.
U četvrtak, 7. aprila 1994. godine, na povratku u stan u novobeogradskom Trećem bulevaru, kupila je veliki buket crvenih i žutih lala. Od praska sačmarice mnoge latice su popadale po sobi. Pucanj u Dadu bio je i pucanj u buket lala.
Ferid Mujezinović
http://www.politika.co.yu/detaljno_arhiva.php?nid=5426&y=2006&m=9&d=1
