Paa, iskreno i ne bas.За сад сам задовољан, а ти?
Izgleda da kasnim malo. Planirala sam da cu mnogo vise do sada zavrsiri.
Jesi isao na konsultacije?
-
- Popularno:
- Prolećni đački odmor
- Može li izbor učiteljice
- Muško telo
- Хрвати бришу сваки траг постојања Срба...
- Da li je blam da muškarci piju koktel u...
- Ивана Страднер: за мир на Балкану кључ...
- Vizuelno lepa kita
- Sta je prioritet Srbima?
- Pritisak vršnjaka da se krene sa seksom
- Dokle da cela Srbija finansira Beograd?
FDU
- Začetnik teme apollo21
- Datum pokretanja
Izgleda da kasnim malo. Planirala sam da cu mnogo vise do sada zavrsiri.
Jesi isao na konsultacije?
DreamyFish
Početnik
- Poruka
- 10
Kako je bilo na konsultacijama?Јесам, а ти?
Јеси излазила раније? Каква очекивања имаш?
Sta se pricalo?
Ja nikako da stignem da dodjem jer nisam iz Bg.
Nemam iskreno nikakva ocekivanja, u fazonu sam bice sta bude, ali se trudim da dam sve od sebe.
DreamyFish
Početnik
- Poruka
- 10
Јесам, а ти?
Јеси излазила раније? Каква очекивања имаш?
Sta se pricalo o monolozima, to mee zaniam?
Da li je isto sto i uvek ili ima nesto npvo?
DreamyFish
Početnik
- Poruka
- 10
Little something
Početnik
- Poruka
- 5
DreamyFish
Početnik
- Poruka
- 10
Волим што те има свуда!
Случајно сам налетео на ову тему и толико ме је заинтересовала да сам буквално остао будан до два ујутру синоћ читајући је. С обзиром да је тема отворена пре готово 18 година и да је баш много тога за све ово време написано, пожелео сам да се региструјем и да и ја изнесем неке своје ставове, са надом да тиме могу некоме, колико је то у мојој могућности, наравно, помогнем по питању ових вечних тема везаних за глуму, глумце и упис на ФДУ уопште. Може се рећи да сам заљубљеник у позориште, дружим се са неким глумцима, сматрам да од глумаца генерално могу да се чују паметне ствари о животу и све што ћу написати је нешто што сам чуо, видео и покупио у међувремену.
Прва ствар, одмах у главу, ако сте млади и маштате да једног дана будете школовани глумци, то јест, примљени на ФДУ - немојте да покушавате више од једанпут. Хтели сте, дали сте све од себе да што боље спремите задатаке, изашли сте пред комисију, нисте прошли у ужи круг, то је то. Живот заиста иде даље, чак можете да будете и захвални што вам је у старту речено да је ваша срећа на неком другом месту. Са много страна, па и овде, чућете и прочитаћете речи попут „Не одустај никад, они намерно одбијају првог пута, то је тест да би видели да ли ти то заиста желиш свим срцем, сви наши најбољи глумци су уписали тек из другог или трећег покушаја...“.
Постоји неколико разлога зашто су, ето, неки од наших најбољих глумаца заиста успели да упишу тек из другог или трећег покушаја, а ви размислите да ли се неки односи на вас:
1) Били су премлади у моменту када су конкурисали
Ово је убедљиво најчешћи разлог. Први пут су конкурисали са 16 или 17 година, комисија је препознала да ту има штофа, али били су заиста сувише млади, па и незрели још увек, не би се уклопили са остатком класе. Андрија Милошевић је, на пример, примљен са 16-17 година, зато што се комисија плашила да се наредне године, ако га одбију, неће ни појавити, али то су заиста издвојени случајеви. По правилу ће вам нешто слично и сама комисија рећи, питаће вас нешто, прокоментарисаће како сте млади и како има времена.
2) Ушли су у ужи избор, али на крају нису примљени
Други најчешћи разлог, често иде под руку са првим. Од 500 пријављених кандидата, успели су да прођу прву селекцију и буду међу 15-16 са којима ће се недељу дана радити, али, након завршених испита и тестова, нису одабрани за класу. Можда нису задовољили у неким областима, можда се нису уклопили у концепт класе професора који те године бира (класа није скуп најбољих кандидата, него најбољих кандидата који се уклапају у целину). У готово сто одсто случајева, њима се сугерише да обавезно пробају и следеће године, из очигледних разлога. Пада ми на памет Нина Јанковић, њој је, на пример, Драган Петровић Пеле пришао након завршеног пријемног и рекао да поради на ономе што је проблематично и под обавезно дође и следеће године, јер он прима класу.
3) Јако су лоше спремили задатке/нису се спремали уопште
И трећи разлог. Многи од њих су први пут само „отишли да виде шта је то“. Ето, тај поменути Андрија Милошевић је отишао да види како изгледа академија, није чак ни спремио текст, импровизовао је „Горски вијенац“ на лицу места. Никола Којо је, на пример, служио војску у том моменту и на један дан је буквално побегао из касарне и отпутовао у Београд на пријемни. Истина је да се таленат увек препознаје, али исто тако је потребно испоштовати форму.
И то је то, што се тиче разлога. Било који четврти је статистичка грешка, а не правило. Ако сте дошли, излагали, а они вас прекидали након 30 секунди и тражили да пређете на следећи задатак, или вас готово игнорисали и међусобно нешто разговарали и записивали, или вам ништа значајно нису рекли осим пар куртоазних реченица и захвалили вам се, или чак и били врло фини према вама, охрабрили вас, пружили вам подршку, а опет нисте прошли... Понављам се, али, то је то. Немате ви ту више шта да тражите, даљим покушавањем само уништавате своје здравље и самопоуздање и губите време.
Добар глумац се роди једном у пет година. Способан, талентован глумац, то је јако ретка појава, толико да се може са потпуном сигурношћу, без икакве резерве, рећи да особа која је талентована за глуму не може, а да не буде примљена. Погледајте око себе, укључите телевизор и погледајте било коју домаћу серију, идите до позоришта да одгледате нешто. Готово 50% наших глумаца су негледљиви, њихова „глума“ је очајна. А то су људи који су прошли ту опсежну, толико стриктну селекцију и примљени на академију, међу 500 других кандидата. Разлог? Разлог је што класа сваке године мора да постоји, морају и ти професори да имају посао и живе од нечега, мора и факултет да ради. Не може се примити само троје студената, нити рећи „Ове године не ваља нико, неће бити класе!“. Било је случајева и да нема ужег избора јер је те године једва сакупљено девет или десет кандидата који су задовољили доњу границу критеријума. Што би рекао Боро Стјепановић у „Аудицији“, парафразирам: „Шта вас брига колико се кандидата прима и да ли има веза и протекције, ако сте талентовани за глуму - бићете примљени“.
Зађите мало дубље у материју, истражујте класе које су уписиване сваке године. Неко неписано правило трећина је следеће: трећина класе се изгуби, трећина добија ангажман по локалним позориштима/школицама глуме/телевизијама, а трећина постају глумци за које најшира јавност зна и врло добро живе од свог посла. Као незамислив успех наводи се прва класа покојног професора Владимира Јевтовића из 1984. године, у оквиру које су сви дипломци постали успешни глумци. Размислите о овој реченици. Погледајте и неке његове касније класе, није се ни он баш прославио неким својим изборима, а сматра се највољенијим и најбољим, готово легендарним професором.
Кад већ споменух домаће серије, размислите још о нечему. На пример, нека Шотрина екранизација Мир-Јам на РТС-у, у оквиру које увек постоји епизодни лик коме циљано ставе неке глупе бркове (како не би био привлачнији од главног лика) и који има две бесмислене реплике попут „Изволите, госпођо Петровић, пробајте мој сир“. Тај човек је исто завршио академију, за време студија је проучавао Шекспира, смисао глуме и позорнице, можда су му, као највећу част, дали и да игра Хамлета, он је летео у својим сновима, маштао како једног дана баш он, на позорници Народног позоришта, под рефлекторима, излази по трећи пут на поклон, а завршио је као карикатура у разноразним греховима рањених орлова, и ту једва. И то је такође реалност коју живе наши глумци, да ли сте сигурни да сте спремни за такву опцију?
Следећи сценарио, опет, запитајте се да ли се можда у њему проналазите. Трећи сте разред средње школе, школа вам је досадна, ништа вас то не интересује, провлачите се са лошим оценама... То је то, уписаћете академију. Па, на жалост, искуство каже да - нећете. Сви људи који су икада уписали академију, претходно су или били у аматерским позориштима, или се такмичили у рецитовању, писали поезију, или били солисти, певали у хору или, у најгорем случају, барем били познати ширем друштву по томе што изузетно добро имитирају професоре. Нико није глуму уписао тако што му је са 18 година пало на памет да то не би била лоша идеја и са улице упао на пријемни. Нико не може да вам забрани да верујете у себе и да сте баш ви тај или та, али реалност може бити врло сурова. Проценат људи који се сами спремају за пријемни је такође занемарљив, готово сви буду припремани од стране неког професионалног глумца или барем професора књижевности.
Даље, као што се могло и видети по неким врло бесним члановима који су куцали овде, и то што сте члан аматерског позоришта не мора да значи да сте заиста талентовани. Аматерска позоришта и школе и школице глуме првенствено служе да би глумци који их воде могли да имају извор прихода. Не знам да ли сте приметили да су, баш случајно, увек деца богатих родитеља „талентована“ за све? Зашто би неки глумац, који нема стални ангажман, одбио новац да подучава ваше неталентовано дете, ако сте ви ради да га платите? И нормално да ће вам рећи да вам је дете врло талентовано, њему је то у интересу. Нормално је и да ће вам породица и родбина, које довучете на представу, рећи да сте били изванредни. Зар стварно мислите да ико има срца да вам каже „Е, ово је катастрофа, немој више“? То је тај несрећни процес у којем особа из године у годину добија лажну афирмацију, све док у њу и сама не поверује, а реалност, као што рекох, реалност је сурова.
Хајде мало и о везама, мада ја овај текст пишем са намером да вам докажем да вам веза није потребна ако сте талентовани, као и да ће вам посао глумца бити животна патња и мука ако нисте. Нормално да постоје везе и нормално да се људи знају, деца глумаца, тетке, стричеви, и да увек неко, негде, има неког свог. Нормално је да није нормално да исти професори, који седе у комисији или чак примају класу, буду у исто време запослени у аматерским позориштима, попут Дадова. Нормално да није нормално и да овај прежаљени Мика Алексић и његова супруга деценијама држе драмски студио, а притом је та иста госпођа Машић запослена као професор на ФДУ и у класу прима своје ученике. Сукоб интереса је очигледан, као и разлог зашто су сви, и поред свих тих прича да је Мика груб и безобразан, а сад и ових тежих оптужби, и даље трчали код њега и давали му огромне паре, јер знају да им је он најбоља карта на коју могу да играју при упису. Толико.
О самој глуми и припреми задатака нећу да пишем, јер нећу да се претварам да о томе знам пуно. Видео сам да је овде писало неколико људи који су студирали или завршили глуму, један од њих је Душан Матејић, који је данас, ако се не варам, асистент професору Карановићу на предмету „Глума“. Све што могу да вам препоручим, пошто сам видео да је и таквих, јесте да се не глупирате, попут момка који се похвалио како је са слушалицама у ушима изашао пред комисију. Можда ви помислите да ћете их тиме импресионирати, или тако оставити утисак смирености и самопоуздања, а оставићете само утисак џибера који не поштује образовну институцију у коју је крочио. Покажите искрено и поштено оно што сте спремили, верујте у себе и надајте се најбољем, то је све.
Ти, који ово читаш, а спремаш се за пријемни испит, желим ти бесконачно много среће на том путу.
Прва ствар, одмах у главу, ако сте млади и маштате да једног дана будете школовани глумци, то јест, примљени на ФДУ - немојте да покушавате више од једанпут. Хтели сте, дали сте све од себе да што боље спремите задатаке, изашли сте пред комисију, нисте прошли у ужи круг, то је то. Живот заиста иде даље, чак можете да будете и захвални што вам је у старту речено да је ваша срећа на неком другом месту. Са много страна, па и овде, чућете и прочитаћете речи попут „Не одустај никад, они намерно одбијају првог пута, то је тест да би видели да ли ти то заиста желиш свим срцем, сви наши најбољи глумци су уписали тек из другог или трећег покушаја...“.
Постоји неколико разлога зашто су, ето, неки од наших најбољих глумаца заиста успели да упишу тек из другог или трећег покушаја, а ви размислите да ли се неки односи на вас:
1) Били су премлади у моменту када су конкурисали
Ово је убедљиво најчешћи разлог. Први пут су конкурисали са 16 или 17 година, комисија је препознала да ту има штофа, али били су заиста сувише млади, па и незрели још увек, не би се уклопили са остатком класе. Андрија Милошевић је, на пример, примљен са 16-17 година, зато што се комисија плашила да се наредне године, ако га одбију, неће ни појавити, али то су заиста издвојени случајеви. По правилу ће вам нешто слично и сама комисија рећи, питаће вас нешто, прокоментарисаће како сте млади и како има времена.
2) Ушли су у ужи избор, али на крају нису примљени
Други најчешћи разлог, често иде под руку са првим. Од 500 пријављених кандидата, успели су да прођу прву селекцију и буду међу 15-16 са којима ће се недељу дана радити, али, након завршених испита и тестова, нису одабрани за класу. Можда нису задовољили у неким областима, можда се нису уклопили у концепт класе професора који те године бира (класа није скуп најбољих кандидата, него најбољих кандидата који се уклапају у целину). У готово сто одсто случајева, њима се сугерише да обавезно пробају и следеће године, из очигледних разлога. Пада ми на памет Нина Јанковић, њој је, на пример, Драган Петровић Пеле пришао након завршеног пријемног и рекао да поради на ономе што је проблематично и под обавезно дође и следеће године, јер он прима класу.
3) Јако су лоше спремили задатке/нису се спремали уопште
И трећи разлог. Многи од њих су први пут само „отишли да виде шта је то“. Ето, тај поменути Андрија Милошевић је отишао да види како изгледа академија, није чак ни спремио текст, импровизовао је „Горски вијенац“ на лицу места. Никола Којо је, на пример, служио војску у том моменту и на један дан је буквално побегао из касарне и отпутовао у Београд на пријемни. Истина је да се таленат увек препознаје, али исто тако је потребно испоштовати форму.
И то је то, што се тиче разлога. Било који четврти је статистичка грешка, а не правило. Ако сте дошли, излагали, а они вас прекидали након 30 секунди и тражили да пређете на следећи задатак, или вас готово игнорисали и међусобно нешто разговарали и записивали, или вам ништа значајно нису рекли осим пар куртоазних реченица и захвалили вам се, или чак и били врло фини према вама, охрабрили вас, пружили вам подршку, а опет нисте прошли... Понављам се, али, то је то. Немате ви ту више шта да тражите, даљим покушавањем само уништавате своје здравље и самопоуздање и губите време.
Добар глумац се роди једном у пет година. Способан, талентован глумац, то је јако ретка појава, толико да се може са потпуном сигурношћу, без икакве резерве, рећи да особа која је талентована за глуму не може, а да не буде примљена. Погледајте око себе, укључите телевизор и погледајте било коју домаћу серију, идите до позоришта да одгледате нешто. Готово 50% наших глумаца су негледљиви, њихова „глума“ је очајна. А то су људи који су прошли ту опсежну, толико стриктну селекцију и примљени на академију, међу 500 других кандидата. Разлог? Разлог је што класа сваке године мора да постоји, морају и ти професори да имају посао и живе од нечега, мора и факултет да ради. Не може се примити само троје студената, нити рећи „Ове године не ваља нико, неће бити класе!“. Било је случајева и да нема ужег избора јер је те године једва сакупљено девет или десет кандидата који су задовољили доњу границу критеријума. Што би рекао Боро Стјепановић у „Аудицији“, парафразирам: „Шта вас брига колико се кандидата прима и да ли има веза и протекције, ако сте талентовани за глуму - бићете примљени“.
Зађите мало дубље у материју, истражујте класе које су уписиване сваке године. Неко неписано правило трећина је следеће: трећина класе се изгуби, трећина добија ангажман по локалним позориштима/школицама глуме/телевизијама, а трећина постају глумци за које најшира јавност зна и врло добро живе од свог посла. Као незамислив успех наводи се прва класа покојног професора Владимира Јевтовића из 1984. године, у оквиру које су сви дипломци постали успешни глумци. Размислите о овој реченици. Погледајте и неке његове касније класе, није се ни он баш прославио неким својим изборима, а сматра се највољенијим и најбољим, готово легендарним професором.
Кад већ споменух домаће серије, размислите још о нечему. На пример, нека Шотрина екранизација Мир-Јам на РТС-у, у оквиру које увек постоји епизодни лик коме циљано ставе неке глупе бркове (како не би био привлачнији од главног лика) и који има две бесмислене реплике попут „Изволите, госпођо Петровић, пробајте мој сир“. Тај човек је исто завршио академију, за време студија је проучавао Шекспира, смисао глуме и позорнице, можда су му, као највећу част, дали и да игра Хамлета, он је летео у својим сновима, маштао како једног дана баш он, на позорници Народног позоришта, под рефлекторима, излази по трећи пут на поклон, а завршио је као карикатура у разноразним греховима рањених орлова, и ту једва. И то је такође реалност коју живе наши глумци, да ли сте сигурни да сте спремни за такву опцију?
Следећи сценарио, опет, запитајте се да ли се можда у њему проналазите. Трећи сте разред средње школе, школа вам је досадна, ништа вас то не интересује, провлачите се са лошим оценама... То је то, уписаћете академију. Па, на жалост, искуство каже да - нећете. Сви људи који су икада уписали академију, претходно су или били у аматерским позориштима, или се такмичили у рецитовању, писали поезију, или били солисти, певали у хору или, у најгорем случају, барем били познати ширем друштву по томе што изузетно добро имитирају професоре. Нико није глуму уписао тако што му је са 18 година пало на памет да то не би била лоша идеја и са улице упао на пријемни. Нико не може да вам забрани да верујете у себе и да сте баш ви тај или та, али реалност може бити врло сурова. Проценат људи који се сами спремају за пријемни је такође занемарљив, готово сви буду припремани од стране неког професионалног глумца или барем професора књижевности.
Даље, као што се могло и видети по неким врло бесним члановима који су куцали овде, и то што сте члан аматерског позоришта не мора да значи да сте заиста талентовани. Аматерска позоришта и школе и школице глуме првенствено служе да би глумци који их воде могли да имају извор прихода. Не знам да ли сте приметили да су, баш случајно, увек деца богатих родитеља „талентована“ за све? Зашто би неки глумац, који нема стални ангажман, одбио новац да подучава ваше неталентовано дете, ако сте ви ради да га платите? И нормално да ће вам рећи да вам је дете врло талентовано, њему је то у интересу. Нормално је и да ће вам породица и родбина, које довучете на представу, рећи да сте били изванредни. Зар стварно мислите да ико има срца да вам каже „Е, ово је катастрофа, немој више“? То је тај несрећни процес у којем особа из године у годину добија лажну афирмацију, све док у њу и сама не поверује, а реалност, као што рекох, реалност је сурова.
Хајде мало и о везама, мада ја овај текст пишем са намером да вам докажем да вам веза није потребна ако сте талентовани, као и да ће вам посао глумца бити животна патња и мука ако нисте. Нормално да постоје везе и нормално да се људи знају, деца глумаца, тетке, стричеви, и да увек неко, негде, има неког свог. Нормално је да није нормално да исти професори, који седе у комисији или чак примају класу, буду у исто време запослени у аматерским позориштима, попут Дадова. Нормално да није нормално и да овај прежаљени Мика Алексић и његова супруга деценијама држе драмски студио, а притом је та иста госпођа Машић запослена као професор на ФДУ и у класу прима своје ученике. Сукоб интереса је очигледан, као и разлог зашто су сви, и поред свих тих прича да је Мика груб и безобразан, а сад и ових тежих оптужби, и даље трчали код њега и давали му огромне паре, јер знају да им је он најбоља карта на коју могу да играју при упису. Толико.
О самој глуми и припреми задатака нећу да пишем, јер нећу да се претварам да о томе знам пуно. Видео сам да је овде писало неколико људи који су студирали или завршили глуму, један од њих је Душан Матејић, који је данас, ако се не варам, асистент професору Карановићу на предмету „Глума“. Све што могу да вам препоручим, пошто сам видео да је и таквих, јесте да се не глупирате, попут момка који се похвалио како је са слушалицама у ушима изашао пред комисију. Можда ви помислите да ћете их тиме импресионирати, или тако оставити утисак смирености и самопоуздања, а оставићете само утисак џибера који не поштује образовну институцију у коју је крочио. Покажите искрено и поштено оно што сте спремили, верујте у себе и надајте се најбољем, то је све.
Ти, који ово читаш, а спремаш се за пријемни испит, желим ти бесконачно много среће на том путу.
Konstantaa
Početnik
- Poruka
- 1