http://www.nspm.rs/politicki-zivot/vlada-cvetkovic-dacek.html
Енергични Милан Стојадиновић, схвативши поруку, брзо се (попут многих других у Европи) окренуо Немачкој. Резултат није изостао – Југославија је доживела привредни бум.
Према истраживањима западних економских историчара, пред Други светски рат имала је, у поређењу са западним земљама, осетно виши Бруто домаћи производ по глави становника него СФРЈ, у односу на те исте земље на врхунцу свог развоја 1987. године!
Са данашње позиције, лако је осуђивати економску сарадњу са нацистичком Немачком, али се треба сетити да су са њом имали најјаче економске односе управо земље, које су представљале „колевке демократије“. Ни Лондон ни Париз, а ни Вашингтон, нису били гадљиви на профит који је доносила привредна сарадња са Берлином. Но, за разлику од Стојадиновића, који је остварио импозантне привредне резултате, наша проевропска елита после Петог октобра, успела је само да распрода привреду и да додатно задужи земљу. Стојадиновићев прагматизам је био у служби државе, док су многи баштиници тековина ДОС-а, државу стављали у функцију свог личног прагамтизма.
Англосаксонци нису хтели да толеришу губљење политичке и економске контроле над нашим, за њих стратешки важним, простором. Просто се стиче утисак да су тада, као и данас, можда и подстакнути нашом раније испољеном политичком наивношћу, очекивали да се кротко жртвујемо туђим интересима (дајемо много, а заузврат добијамо само наду да ћемо бити прихваћени од „међународне заједнице“).
Стога су дали све од себе да одстране прагматичног српског политичара, који је својој земљи дао право да ради оно што је за њу корисно. У томе су и успели уз помоћ кнеза Павла, уплашеног због пораста моћи Милана Стојадиновића.
Стојадиновић је био тврд и прагматичан преговарач, тако да су га и Англосаксонци и Хрвати жигосали као „српског националисту“, и доживљавали као сметњу „нормализацији“ српско-хрватских односа. Уз то отварање хрватског питања, уз убеђивање кнеза Павла да је његово решавање важно за опстанак земље, за Енглезе је било згодно – како би се ратосиљали Стојадиновића и ојачали свој утицај.
Знали су да ће он бити упоран у одбрани српске позиције и неспреман да Загребу чини неразумне уступке. Сценарио се и остварио, а Стојадиновић је био приморан да се повуче са места председника владе. Његов пад је изазван синхронизованом акцијом домаћих и страних центара моћи. Звучи познато.
Како то већ код Срба често бива, нож у леђа Стојадиновићу забила је његова верна „десна рука“. У питању је био Драгиша Цветковић. За лојалност према кнезу, награђен је местом председника владе. Одмах се бацио на поверени задатак, на „нормализацију односа у региону“, а пре свега српско-хрватских односа. За такав „велики циљ“ српски кооперативни политичари нису жалили српске земље и српске интересе. Уосталом, другачије споразум са Хрватима и није могао да се постигне. За њих је компромис подразумевао – дати им скоро све што траже. Као што и данас сматрају, да ка помирењу води наше прихватање њихове верзије прошлости, и у складу с тим, испољавање кривице и мазохистичко кајање,а уз заборављање свих српских великих страдања (према истраживањима хрватских статистичара она су неупоредиво већа од хрватских страдања).
„Компромисни“ споразум склопљен је 26. августа 1939. године, пар дана пред избијање Другог светског рата. Хрвати су ушли у југословенску владу (познату као влада Цветковић-Мачек), а Југославија је фактички постала асиметрична федерација тј. новостворена Бановина Хрватска, добила је статус федералне јединице са великим надлежностима: самостална законодавна делатност и правосудни систем (није било више судске инстанце ван бановине), финансијски суверенитет, унутрашње послове, право хрватског бана да директно општи са круном… С друге стране, хрватски посланици и министри на југословенском нивоу учествовали су у одлучивању о свим тим питањима на простору ван Бановине Хрватске. Просто се стиче утисак да је тај преседан био инспиративан за Кардеља – наметање модела по коме су слична права у односу на тзв. ужу Србију добиле наше покрајине. Историја се понавља, као што рече чика Маркс – као фарса, а у нашем случају – са трагичним „печатом“.
Успостављена хрватска бановинска администрација, послужила је као темељ будуће НДХ. Та квислиншка држава, добила је већ готов управни апарат, полицију, законодавство. Хрвати су од 1939. године почели несметано стварати и паравојне јединице, које ће током априлског рата 1941. нападати југословенску војску и тако још више погоршавати и онако очајно стање. Уз то, клица државности и механизми за пропаганду, олакшали су избијање хрватског „маспока“, у виду масовног дезертирања и појединих побуна, током априлског рата, чиме је умањен одбрамбени капацитет Југославије. Све у свему, српски политичари су својом капитулантском политиком, омогућили стварање инфраструктуре, која ће послужити за спровођење геноцида над српским народом западно од Дрине. О томе је јасно и надахнуто писао Јован Дучић у спису: „Југословенска идеологија, истина о „југославизму“. Ова збирка текстова је и данас толико актуелна, да је свакако треба изнова исчитавати.
Или пасиван отпор: попут Иве Андрића који током читаве окупације није сарађивао са окупатором или да организује или подржи антифашистичке снаге.
