Убиства, пљачке, отмице...
„Сматрамо да је неодложно предузети мере да се заштити хришћанско становништво од напада законима непокорних Арбанаса , и примерено казне виновници злочина ”- упозорава посланик Новаковић министра Турске
У званичном обраћању Стојан Новаковић, посланик Србије у Цариграду министру иностраних послова Турске Тефик-паши наводи податке, аргументе којима поткрепљује дипломатску ноту о великој забринутости за положај и судбину угроженог српског становништва у Косовском вилајету. Новаковић, између осталог, предочава да је српска влада детаљно упозната са озбиљним проблемом у Старој Србији.
„По подацима које има Краљевска Влада, за врло кратко време, од само неколико месеци, прошлога лета и зиме, извршено је у санџацима Приштевском, Ново-Пазарском, Пећком и Пизренском, више од 400 злочина као што су: убиства, паљевине, разбојништва, скрнављења храмова и цркава, отмица, силовања, пљачкања, крађа читавих стада… Овај број представља тек мали део, највише петину, онога што се у ствари дешава, пошто се за већину злочина и не сазнаје, јер се жртве или њихове породице не смеју ни да жале”.
Новаковић затим опомиње да ни један од криваца, именованим у прилозима, није био оптуживан, нити кажњаван. Указује да такво стање „не омогућава опстанак српског живља“ у тим крајевима, да је неиздрживо и да може допринети буђењу злих духова, врло опасних и штетних за добре односе између Турске и Србије.
Народ Краљевине изреволтиран и киван
„Наши бегунци који траже спасења и заштите у Србији, сем тога што излажу Краљевину великим незгодама и трошковима, причају о својим патњама и арбанаском насиљу и о онима који су у Царевини остали да трпе зулум. Отуда потиче велика узрујност у земаљском јавном мњењу, која доводи Владу Његовог Величанства Краља у тежак положај, чија се озбиљност не може предвидети”.
Новаковић моли да се на то укаже султану и Високој Порти који би могли да се позову на сопствена осећања правде, као и на добре намере према Србији, како би се дефинитивно стало на пут нередима и насиљима на Косову и Метохији.
Потресна сведочанства српских страдања
„Српска Влада сматра да је неодложна потреба да се предузму стварне мере да се у поменутим крајевима заштити хришћанско становништво, увек тако мирољубиво и верно Царству, од напада фанатичког и законима непокорног арбанаског становништва и да се примерено казне виновници мрских злочина, чија је успомена још жива у сећању народном”.
Био је, наравно, врло јасан посланик Новковић. Оно што је за сваку похвалу, будући да ни у то време Србија није била јака, стабилна држава и помоћ није ни од кога очекивала, нити добијала, као што су у овом случају Албанци од Турске и султана, јесте њен јак, чврст, непоколебљив став да се Срби заштите. За овдашње прилике, то је изузетна храброст. Моћна Турска политички перфидно, уз прећутно одобравање, допуштала је зверства. То се и сада дешава на Космету, с тим што Шиптари сем Албанца, Америке, Велике Британије имају подршку великог дела ЕУ и, за нашу трагедију, неких политичара у овој држави.
Влада Краљевине предлаже путеве решења вишегодишње кризе у Косовском вилајету. Новаковић сугерише конкретне мере: „Пут да се постигне жељени циљ и зајамчи ред и безбедност видимо у изашиљању на лице места нарочите комисије која би дала довољног јемства у својој непристрасности и способности у којој би се ставило у задатак да учини озбиљан извиђај, да кривце пронађе и судовима преда и да предузме све мере Затим, у именовању енергичних и поштених чиновника, способних да наморају Арбанасе да се покоравају законима и Царским властима, да поштују туђ живот и имање”.
Захтев без одлагања
Српски посланик у Цариграду дипломатску ноту завршава нескривеном жељом да се одрже добри пријатељски односи Србије и Турске.
„Влада Његовог Величанства Краља наредила ми је да ово, што претходи, ставим до знања Царској Отоманској Влади, да обратим озбиљну пажњу и да је замолим да изволи без одлагања да предузме потребне мере да се отклоне опасности, које ова ситуација собом доноси. Краљевска Влада се нада да ће Царска Влада у својој жељи да очува мир и зајемчи ред на границама царевине, хтети узети у озбиљну оцену доставу и молбу, које сам изложио и у том смислу, част ми је замолити Ваше Превасходство да ме што скорије извести шта царска Влада намерава даље предузимати по овој дипломатској ноти”, завршио је званично писмо српски посланик.
Нота упућена Тефик-паши, министру спољних дела Турске царевине поткрепљена је сведочанствима о бројним убиствима, уништавањима српских кућа, пожарима,силовањима, скрнављењима православних светиња. Све то сабрано је у посебном прилогу. Апострофирана су зверска убиства. Део из поменутог документа сада је доступан и нашим читаоцима.
На удару све што је православно
„Два Арнаута, Ајдар Ускоковић из села Бусовата (Гиљанска нахија) и Суљо, убише Србина Гаврила Кушлиовца и тешко ранише његовог брата Саву. Ово се догодило у месецу марту, близу села Божевца, где становаху оба брата. Убише 19. априла и сељака Гику Денића, одведоше, како његове волове, тако и сву стоку његових пријатеља Јанка Томића и Цана Станимировића из села Чаглавице. У месецу јануару, Бајрам, син Исмаила Аџе из Новог Села (Пећке нахије), уби Вучу Јеремића из Гораждевца, испаливши пет револверских метака на њега, у дућану Филипа Брандића, у главној улици у вароши Пећи. Арнаути из Кабаша, познати са својих злочина, Мустафа и Адем заклаше Ђорђа Катанчевића из села Витина”.
У допису је много трагичних случајева и страдања нејачи, девојака и жена. Неке примере из писма цитирамо. „У почетку месеца маја Арнаути нападоше на кућу Вукосава Драгутиновића, чију кћер хтедоше отети. Али Вукосав са својим људима успе да их одбије. Не могавши одвести његову кћер, заклаше му жену. После неког времена,нападоше поново на дом Вукосављев и убише и њега и сина му Вукоту. На сличан начин страдаше Гига Стојиљковић из Гоголевца, Станислав Станојевић из Угљара, Живко Симеоновић из Кијевца, Перо Раденковић из Вучитрна, Станко Максимовић из Кончуља. Убице зверски погубише Нису Станисављевића и његовог сина који имадоше свега 8 година, док је чувао стоку”.
Много је сведочанстава о монструозним злочинима албанских група, које су харале вилајетом и масакрирале, кад год добију прилику за то. Један од њих је унео велики страх у призренској нахији и бројне породице присилио на сеобу.
„Вукашин Митровић и његов друг из села Јажинца код Призрена, пролазећи кроз Гатњанску шуму спазише издалека Арнауте којима је старешина био из Сопотнице. Бојећи се да их ови разбојници не убију, нагну бежати. Сустигоше Вукашина и свега га исеку на комаде, а друг Вукашинов успе да побегне. Од тога времена нико миран ни спокојан није у призренској нахији”, пише у прилогу Новаковића.