Dokazi da na Kosovu i Metohiji zive arnauti

Не могући да освоји Адријанопољ, Кантакузен се беше почетком 1342. год. упутио према Солуну, да узме тај други по важности град Царевине, иако је знао да се ту, можда, може сукобити не само с Душановим аспирацијама, него и четама. Али ни један ни други нису имали среће. Душан је био потиснут од Водена, а Кантакузен од Солуна. Кантакузен, шта више, беше стратешким операцијама грчке војске присиљен да се повуче на север и пређе Србима. Са два своја сина, Матијом и Манојлом, и са 2.000 војника дошао је он у Просек и ту се предао српском заповеднику града. Из Просека би упућен у Велес, на подручје његова познаника и пријатеља Војводе Оливера. Кад је Душан, који се баш налазио на путу у походе свом шураку у Бугарску, добио вест о том, поздравио је одмах важног пребега и позвао га на свој двор. Јула 1342. год. примили су Душан и краљица Јелена на свом двору, у Приштини, самозваног византиског цара са много пажње. Лепо дочекан, Кантакузен је остао на српском двору скоро годину дана. Склопио је са Душаном и савез за бољи рад. Цена тог савеза и српске помоћи Кантакузену да се дочепа власти у Византији имала је бити та, да Грци уступе Србима све градове западно од Кавале, у којима би се већина становништва изјаснила за српску власт. Зло грађанског рата давало је наде на Душанову двору, да би та као нека врста плебисцита могла испасти у корист Срба. Обрт политичке среће показивао се већ у понашању појединих људи. Ћесар Хреља, краљев одметник, нашао је за мудро да се опет поврати свом господару и да му као добитак преда још и град Мелник савладавши у њему посаду састављену од Кантакузенових људи. Али, треба нарочито нагласити, да савез између Кантакузена и Душана није био нимало искрен, од самог почетка. Кантакузен је добро знао, да ће Срби тражити наплату за своју помоћ и да та наплата може бити само на рачун грчког подручја. Што српско учешће буде веће, биће природно, већи и њихов рачун. Али њему је било стало до тога, да српском помоћу добије власт и сломи противнике; после ће, кад се учврсти, он гледати да врати све на што је морао пристати у тесном положају. Већ и при преговорима у Србији било је доста тешкоћа; и мада зависан од Душана, Кантакузен се дуго бранио да прими увете који су му постављани. За Кантакузена се много заузимала краљица Јелена. Да се нађе решење био је чак сазван и сабор од 24 српска великаша, на коме је главну реч водила краљица. Њеном утицају и потпори великог војводе Оливера успело је, да нађу то посредно решење, које је остављало отворена врата на обе стране. Кантакузен се могао тешити, да тим решењем Србима стварно није још ништа дао; преговори и расправе око начина провођења могу трајати месецима, а дотле може избити стицајем прилика или случајем и неки по њ и Грке срећнији излаз из целе ситуације. Душан је опет добро видео, да му ова криза у Византији може добро послужити да прошири Србију, и кад већ једна страна тражи његову помоћ он је гледао да је и добро наплати. Понуђено Кантакузеново решење није му било много по вољи, али га је, под утицајем краљице и њених једномишљеника, примио, рачунајући с тим да ипак све обрне у своју корист.

У јесен 1342. год. почела је савезничка акција против Сера. На челу војске беше сам Кантакузен и српске војводе Оливер и Вратко. Поход је, изгледа, био схваћен мало олако. Српски војници са уживањем су пили младо вино, коме нису били много вични, и због тога су се у великом броју поболели од срдобоље; на 1.500 људи платило је главом без иједног непријатељског ударца.

Кантакузенови људи осуђивали су то непажење на чување своје снаге и кад се, због осетних губитака, војска морала враћати не свршивши ништа, један добар део Грка остави савезнике и пође својим послом. Душан је међутим, помоћу мита, добио Воден. Тај успех ојачао је Кантакузенову странку на западу и југу Балкана и још те јесени, помоћу свог нећака Јована Анђела, који је тамо био намесник, Кантакузен осигура Тесалију за себе.

У Цариграду су за то време радили свима средствима, да разбију савез између Душана и Кантакузена. Деловали су чак и преко бугарског цара Александра, свог пријатеља а Душановог шурака. Душану је странка царице Ане нудила одмах све, што му је имао да обезбеди савез са Кантакузеном, то јест читаво подручје западно од Кавале и Филипија сем Солуна, – само ако им изда, убије или бар засужњи противника. Веран датој речи Душан је одбио два грчка посланства и на пролеће 1343. год. поново је, заједно с Кантакузеном, предузео ратни поход. Једно време водио је војску сам Душан. Како је крајем 1342. год у децембру умро превртљиви ћесар Хреља, кога су вероватно прилике и Душаново незадовољство с њим нагнали да оде у Филски Манастир, где је постао монах Харитон и где је и сахрањен, то је краљ подвргао себи његову важну пограничну област. После тога је нарочиту пажњу обратио Албанији, у којој је од лањске године његова војска с успехом деловала, тако да је у јуну 1343. год. Кроја, као главни град средње Албаније била већ у Душановим рукама. Он је тад потврдио граду све раније повластице. Кантакузен је ратовао и опет под Сером, који се упорно бранио. Да покажу своју тврду одлуку истрајности у борби, они су Кантакузенова посланика, који је дошао да преговара о предаји, не само убили него чак и рашчеречили и његове комаде тела извесили на градске зидине, да буду опомена и спољашњем и унутрашњем непријатељу. Кантакузен није имао начина да их савлада и казни. Постоји и чињеница, да се српски војници под њим нису борили са вољом и да су му у два-три маха отказивали послушност. То и неуспеси под Сером учинише, да се Кантакузен поче осећати нелагодно међу Србима. Јавила се сумња. Она се појавила нарочито од онда, кад је Кантакузен преваром добио Бер, на који је већ раније Душан био ставио руку. Сигурно је сем тога знао и за поруке из Цариграда, а у сумњи га је појачао нарочито долазак млетачког посланика Марина Венијера (у лето 1343.) од кога се бојао да ће, по жељама и молбама из Цариграда, утицати на Душана, да се дотадашњи савез раскине. Вероватно се у Србији била мало охладила и она странка, која је раније радила за њ. За Душана је већ чуо, да га је заузимање Бера, у ком се Кантакузен настанио, довело у велику јарост. Због свега тога Кантакузен се реши да напусти Србе и потражи срећу на другој страни. Упутио се против Солуна. На краљев позив, да дође на нове преговоре, није се хтео одазвати. То онда изазва Душана, који је то можда једва дочекао, да пође на њ. У исто време стизала је и цариградска флота у помоћ Солуну. Да не би дошао међу два непријатеља, Кантакузен се брзо повукао у Бер. Природна је ствар, да је после тога дошло лако до споразума између Душана и царице Ане. Да би споразум постао чвршћи би, крајем августа, верен мали шестогодишњи краљевић Урош са сестром младог цара Јована Палеолога.
 
Гоњен од Византије и напуштен од Душана, Кантакузен се беше нашао у врло тешком положају. Његова одлука створена је, међутим, брзо. Једини активни непријатељ цариградских господара беху у тај мах Турци. Против њих тражила је Византија баш ове, 1343. год., помоћ млетачке флоте. Кантакузен, који је и од раније имао веза с њима, затражи турску заштиту. Омар, ајдински емир, један између најмоћнијих у Малој Азији, брзо се одазва вапају угроженог, као што је годину пре спасавао у Димотици и жену Кантакузенову од Бугара. Турци с Омаром и са својом великом флотом чамаца избише ненадано на ушће Вардара. С Кантакузеном заједно покушаше узалуд нови напад на Солун. Али уједињена хришћанска флота Млечића, родских витезова и кипарског краља, које је окупио и бодрио сам папа, уништи код Халкидике турске лађе. Турци, одсечени од своје базе, нађоше се на муци. Краљ Душан, који је за то време освајао по Албанији и Маћедонији и био, у тај мах, близу Зихне, посла против тих Турака, којих је било око 3.000 људи, свога војводу Прељуба, са тешком коњицом. Код Стефанијане, између Солуна и Сера, дође до сукоба. Ту Турци вешто преварише Србе. Повучени на један брежуљак, пун грмља, они су сачекали да српски коњаници одседну с коња и да се с напором, у тешким оклопима, стану пети уз брдо. Онда су они, за тили час, слетели низ брдо, на другу страну, дочепали се српских коња, побили нешто људи и одјурили у Тракију, где се налазио Кантакузен (1344. год.). У Тракији је Кантакузен и без њих имао успеха, а сад је постао озбиљна опасност. Из Цариграда су звали у помоћ и Србе и Бугаре. За време тих борби у Тракији чешће се помиње неки војвода Момчило. То је један од оних на Балкану доста обичних епских авантуриста, који је као четник служио и Србима и Грцима, делујући у главном у Радопи и по јужној Маћедонији. Год. 1344. оставио је Душана и прешао Кантакузену. Његова чета била је у ствари права, и то врло озбиљна, војска и имала је на 5.000 пешака и на 300 коњаника. Кантакузен га одликује чином севастократора, а царица Ана чином деспота, само да би га придобила на своју страну и везала чвршће. Али он није веран ником. Напустио је доскора и Кантакузена и прогласио се као потпуно самосталан. Самовољан је био несумњиво увек. Оставивши Кантакузена напао је одмах његове турске савезнике, па и њега сама. Али то му беше пред главу. Озлојеђени Турци, заједно с Кантакузеном, нападоше га непоштедно. Момчило је тражио склоништа у тврдом приморском граду Перитеориону, али га грчки становници нису хтели примити, и он је, недовољно спреман, морао да уђе у борбу на пољу. Засути турским стрелама попадали су он и његови другови после храбре одбране (1345. год.). Епска песма српска пренела је тог родопског војводу у херцеговачки Пирлитор и дала о њему и његовом крилатом Јабучилу једну од најлепших својих творевина.

Док се Кантакузен бавио на истоку, заузимао је Душан полагано западне делове Балканског Полуострва и јужну Маћедонију. У јесен 1345. год. беху у његовим рукама Берат, Валона и Канина у Албанији, и Костур, Драма, Филипи, и Хризопољ у Маћедонији. Узео је и Бер, Кантакузенову базу у том крају. Кавала, односно тад звани Крстопољ, постаде крајња тачка византиске западне границе. Неосвојив за Србе остаде бедемима добро опасани и упорно брањени Солун, за којим је Душан жудио целог живота. Успеси које је краљ постигао од 1331.-1345. беху доиста велики. На Балкану Душан није имао такмаца. Физички већи од свих људи он је то био и као владар балканског подручја. Према Србији све су друге државе ишле у други и трећи ред. Бугарска се привијала уза њ, Византија се хватала за његов скут. Босна га се бојала. Душан осећа своју снагу и превласт Србије. Освојивши и значајни Серез, најважнији град између Цариграда и Солуна, краљ 15. октобра 1345. пише Млетачкој Републици са пуно поноса, да је постао "господар готово целог Царства Ромејског."

Видећи своје успехе и немоћ Византије Душан долази на смелу и велику замисао. Он жели да постане господар Цариграда и да на рушевинама иструлеле Византије подигне моћно царство једног млада народа, пуна полета и стварне снаге. Посед Цариграда стари је сан свих словенских држава које су се стварале око Византије, на Балкану и Црном Мору. За њим су тежили Симеонови Бугари, Душанови Срби и после Руси кроз готово цео XVIII и XIX век. У старом Серу, далеко на југоистоку Маћедоније, Душан ствара одлуку да прогласи Српско Царство. Већ јануара 1346. полази његово посланство у Млетке, да пријатељску републику обавести о његовој намери и да јој понуди савез за освајање остатака европске Византије. Тај савез с Млецима Душану је требао највише ради флоте које сам није имао а без које је било немогуће потпуно опсести и савладати Цариград. Само с копнене стране није га дотле могао нико освојити. Али Млеци нису пристајали на ту понуду; једно с тога, што су у то време ратовали с Мађарима ради Далмације, а друго, што им није ишло у рачун, да се слаба влада Византије, која им је често из нужде, давала многе олакшице замени владом једне јаке а младе и усред тога можда осионе државе.

За свечани чин царева крунисања, које је имало да видно, за све векове, обележи врхунац моћи Српске Државе, сјајни успех генерацијама с планом прибиране и развијане народне енергије, чињене су велике припреме. Уз цара је требао постојати и патријарх, који ће извршити крунисање; уз царство и иначе треба да буде патријаршија, највећа црквена уз највећу световну власт. За крунисање није се могло ни мислити на цариградског патријарха; а на бугарског за такав чин у српској држави није се хтело мислити. За патријарха српског Душан даде прогласити архиепископа Јањићија, свог доброг сарадника, који је раније био логотет. Пристанак за проглашење српске патријаршије дали су само од Душана у пола или сасвим зависни црквени поглавари, бугарски патријарх и автокефални охридски архиепископ. Проглас, према том, није био строго канонски, него више израз самовоље и сопствене снаге. Ради тога и ради политичког карактера читава акта бацила је цариградска патријаршија проклетство на ову српску црквену тековину и прекинула с њом везе.
 
На крунисање Душаново, које се имало извршити у Скопљу, скупила се сва господа српска, световна и црквена. Поред српског патријарха нашао се ту и бугарски, а беше много епископа и црноризаца, нарочито из Свете Горе. Дубровачка Република послала је нарочито изасланство с богатим поклонима. На Васкрс, 16. априла 1346. год., крунисан је Душан за цара, а његов син, деветогодишњи Урош за краља. Србија је постала Царевина, с пуном амбицијом да замени у пола сломљену Византију. То казује и нова титула Душанова, која га означава као Цара Србљем и Грком – βαδιλευζ και αυτοκρτρωα Σερβιαζ και Ρωμανιαζ, и његова изрека, да му је Богородица помогла да "краљује великим и славним градовима грчким и да буде наставник великим и светим царевима грчким". С том амбицијом Србија је узела на се и извесне традиције, установе и ликове цариградске империје, који су сматрани као атрибут и наслеђе царског достојанства, иако су имали у понечем чист византиски карактер, који је извесним делом био и производ њихове културе. Рим је, речено је једном лепо, био град, који је створио једно царство; а цело једно царство стварало је Цариград. У њему је с тога гледан идеал царства, царски град по превисходству. Грци су га сами звали само Град и Константинов град, а у Словена је он добио име Цěсарь градь и Цариградь. С тога су традиције тог града, врло поносна на свој престонички положај, биле примане од свих суседа са несумњивим респектом, и с тога су и некад Симеон бугарски, као сад Душан српски, иако политички противници Византије, прихватали са жудњом њен царски нимбус.

Поставши цар, Душан је наградио све своје важније сараднике. Како се сам попео у чину по византиском узору, тако је по истом обрасцу унапредио и њих. Титулу деспота, највећу после царске, добише царев полубрат Симеон, брат царице Јелене Јован Асен, који је био у Душановој служби, и Јован Оливер, можда супруг Душанове маћехе Марије и господар овчепољске, тиквешке и мориховске области и оснивалац манастира Лесново. Севастократорима бише проглашени цареви рођаци: војвода Дејан, за којим је била удата Душанова сестра Теодора, господар кумановске области и Бранко Младеновић, чије се порекло изводи од Вукана Немањића, с породичним имањем на Косову, у Дреници, а коме Душан беше недавно поверио охридски крај. За ћесаре је произвео: Војихну, господара Драме; војводу Прељуба, зета царева и војводу Гргура Голубића. Сем поједина лица, цар је наградио и обдарио и многе цркве и манастире. Овом је приликом, највероватније, скопљанска митрополија одликована да буде првопрестона.

Цар је показивао у ово време велику пажњу према цркви. Преко ње је хтео свакако да ублажава и привлачи грчки елеменат, који с новом царевином није имао ништа заједничко сем вере. Хтео је уз то, да богатим даровима придобије за себе свештенство уопште, које је држање цариградске патријаршије могло да направи нерасположеним према цару и његовој творевини. У том погледу изгледа да је нарочито полагао на светогорске монахе, на најутицајнији духовни елеменат у Маћедонији. Он је лично 1347. походио тамошње манастире и богато их обдарио. Тамо су му, ипак, несумњиво замерали, што је попустио упорној царици Јелени да и њу поведе са собом и да прекрши старо освештано правило Свете Горе, да на њено тле, међу монахе, не сме крочити женска нога. Год. 1350. уступио је 500 перпера годишњег дохотка, који је Дубровачка Република плаћала српском владару за предати Стон, јерусалимском манастиру Св. Арханђела. Св. Арханђелима посветио је Душан и свој манастир, на Бистрици више Призрена, за који је изабрао место још 1343., хотећи да се захвали арханћелу Михаилу за оздрављење од болести. Стару цркву, посвећену истим "војводама небеских сила", он је почео зидати у пролеће 1348. год., а довршио је 1352. Она је, на жалост, срушена готово до темеља; недавно извршена ископавања са проналаском раскошне орнаментике и скупог материјала употребљеног мермера дају само једностран наговештај о стилу и вредности те задужбине. Занимљиво је, да је народна песма очувала помен на Душанов култ Арханђелов и да му овог свеца даје за кућног патрона.

На глас да се Душан дао крунисати за цара пожурио се Кантакузен, да се крунише и он. Пет недеља после свечаности у Скопљу крунисао је јерусалимски патријарх (цариградски, очевидно, није хтео) Кантакузена у Адријанопољу за цара (21. маја 1346.). Неуморан и непопустљив, он тражи савезнике на све стране. Кад је његов дотадашњи савезник Омар погинуо у једној борби код Смирне, Кантакузен се обратио силном Орхану, вођи Османлија. Да га чвршће веже за себе он му је дао за жену своју кћер, жртвујући по дотадашњем византинском обичају, за своје политичке циљеве рођену децу. Помаган од Турака, он поправља свој положај; а кад у Цариграду погибе његов главни противник, Алексије Апокавк, окренуло се и јавно мишљење у његову корист. Свет је био сит грађанског рата и његових све тежих последица, а плашиле су га и амбиције нове српске царевине. Кантакузенова странка веровала је у способности свог шефа и хтела је, да му, уз компромис са законитим царем, обезбеди власт и утицај у држави. 3. фебруара 1347. отворише му с тога они капије престонице. Кантакузен би крунисан поново за цара и дата му власт да десет година царује сам у име младог цара, који ће постати његов зет, а да после тога царују заједно. То измирење није поправило положај Византије. Изнурена земља беше клонула и изгубила веру у себе; према Душановој Србији она је представљала, како тачно каже К. Гелцер, силу трећег реда.

Као заповедник области према српској граници, од Дидимотике до Кавале би постављен Кантакузенов син Матија. Он је, као царев син, имао да ободри Грке под српском влашћу и да им да наде на скоро ослобођење. Доиста, чим је учврстио свој положај у Цариграду, Кантакузен шаље посланство Душану, у ком му захваљује за учињене услуге и тражи повраћај узетих градова. Душан је то одбио и дао тим прилику цариградској влади да покуша нову ратну срећу. Помаган од Орханових Турака, којима је један од вођа био и Орханов син Мурат, доцније цар, Матија нападе Србе на источној граници, око Кавале. У тим борбама грчко становништво страдало је више од Турака, жељних плена, који нису много разбирали коме шта припада, него од самих Срба. Сам поход грчки, због таквог понашања Турака, не донесе за савезнике никакав успех.

За то време учвршћивао је своју власт нови, млади краљ мађарски, Лајош после прозван Велики, који је дошао на престо 16. јула 1342. год. На северу Србије он је посео Мачву и узео тврде градове Београд и Голубац; а на западу, у Далмацији, беше почео дугу борбу с Млецима за посед Далмације. Због тога је приближавање између Душана и Млетачке Републике дошло готово само од себе. У Далмацији хрватски великаши беху подељени, једни за Млетке, други за Мађарску.
 
Босански бан, Степан II Котроманић, био је на муци за кога да се определи. Дотле, он се сматрао као један од најисправнијих вазала краља Карла. Сад, кад на владу у Мађарској долази један шеснаестогодишњи младић неизвесних способности, њему се чини да није мудро везати своју судбину уз Мађарску. Ради тога он 1343. нуди Млецима савез са жељом, да у њ уђе, поред хрватских великаша из Далмације, још и краљ Душан. Републици у тај мах није било у интересу, да се босански бан меша у далматинске послове с њом заједно, јер је желела да тамо ради сама и чисто за свој рачун. Она с тога не одбија потпуно банову понуду, али је и не прима. Видећи ту уздржаност Млетака, а чувши за велику војску Лајошеву, која се кретала према Далмацији, бан Степан се реши, да поново иде с Мађарима, али да ипак, потајно, одржава везе и са Млецима. Кад су се водиле борбе око Задра, бан, иако учествује на мађарској страни, чини ипак неке услуге и Млечанима и, како сами Задрани пишу, само се његовом држању има приписати, да су они, на крају крајева, морали доћи поново под власт Млетака (15. децембра 1346.). Степан је нарочито желео, да га Млечани измире и с царем Душаном, који је на њ био киван ради одузимања Хума и који то питање није никако хтео да скине с дневног реда.

Кад је 1346. год., у лето, дошло до измирења између краља Душана и Лајоша, који је хтео да добије слободне руке на западу, босански бан се беше уплашио за свој положај. Рачунајући на Млетке, које је обавезао држањем у борбама око Задра, и на њихов пријатељски одношај са ојачаним Душаном, он поново мисли на савез између Босне и Млетака. Млечани с почетка не улазе у то питање, али су вољни да код Душана посредују за бана. Али, кад се погоршала ситуација у Далмацији на млетачку штету, они му 11. октобра 1346. поручују, како рачунају с њим и мисле на савез. У исти мах они су му јављали, да је њихов посланик нашао цара Душана дубоко у грчкој земљи и да је цар, за љубав Млетака, вољан да се измири с баном, али под условом да му овај врати Хум. Постоји ли сумња о праву на ту земљу, цар је пристајао да се о том нарочито расправља, с потребним доказима. То је први пут у нашој хисторији, да су владари били вољни један територијални спор решавати не оружјем, него правном расправом. Ако бан не пристане на то, поручивао је Душан, онда он, заузет већим пословима на истоку, пристаје на примирје од две-три године са сигурним гарантијама да неће бити узајамних нападања. Такво држање царево забринуло је бана и определило га, да се одлучи за краља Лајоша и да у наслону на њ обезбеди и свој лични положај и свој посед. С тога напушта мисао и о савезу с Млецима, иако одржава доста срдачне везе с њима. Његовом посредовању има се, делимично, захвалити, што је, најпосле, иза дугих преговора дошло до мира између Млетака и Мађарске, 8. августа 1348. Важно је, да је и цар Душан са своје стране препоручивао Лајошу мир са Млетачком Републиком. Та акција Душанова долазила је донекле и због веза, које је сам почео да стиче у Далмацији. Синовац бана босанског и далматинског господара, Младена II Шубића, а унук моћног бана Павла, Младен III, који је држао градове Скадрин, Клис и Омиш, беше се у јесен 1347. год. оженио Душановом сестром Јеленом. Наскоро потом, 1348. год., Младен је умро од куге, која је захватила цео Балкан и добар део Европе, и оставио је иза себе посмрче, Младена IV. Душан је одржавао везе са рано обудовелом сестром и водио је бригу о њој.

Краљ Лајош дао је погубити 23. јануара 1348. војводу Карла Драчкога као непријатеља свога брата; а исте године умро је и Јован Анђел, намесник византиског цара у Тесалији и Епиру. Цар Душан искористи обезглављеност тих земаља, да настави и употпуни своја освајања на тим странама. Још исте године он је заузео цео Епир са Јањином и Артом, а његов војвода Прељуб заузе сву Тесалију, доспевши до млетачког приморског града Птелеа. Прељуб постаде царев намесник у освојеној земљи; Албанију, са Валоном и Бератом, доби царев шурак Јован Асен, а Епир царев полубрат Симеон. На читавом западу Балкана од Дубровника до Крфа једини Драч беше још остао у власти напуљског двора. Пуна Душанова титула, која се јавља у неким повељама, гласи од 1348. овако: "Ја у Христа Бога благоверни и богом постављени Стефан, цар свима Србима и Грцима и западној страни, то јест Албанији, и Поморију и свему Дису (Западу)."

У тим освојеним областима Душан је проводио антигрчку политику. Он је доста отворено помагао Арбанасе против Грка. Брђанска албанска племена беху почела још с краја XIII века постепено освајање суседних долина, а од XIV века све више узима маха њихова експанзија према Тесалији и Епиру. Цар Андроник III узалуд је покушавао да спречи тај процес, коме се и сав други грчки свет опирао. Разумљиво је потом, што су Арнаути тражили потпоре код Срба и у њиховом походу од 1348. узели жива учешћа. У Прељубовој војсци њихов број морао је бити врло велик, кад су читав тај одред Млечани по њима звали "Албанци". Срби су Албанцима за то давали знатне повластице, нарочито њиховим главарима.

Душанова политика на јужној граници Маћедоније ишла је јасно за тим, да ту област обезбеди за српски етнички посед. Као некад Св. Сава, он потискује грчке црквене великодостојнике и на њихова места доводи своје Србе. Тако је на најважније место, за митрополита у Сер, довео ученог игумана Арханђелова Манастира код Призрена, познатог књигољупца Јакова, очевидно с намером да ту развије своју словенску црквено-просветну активност. С Косова креће у Охрид, на ту исто тако важну тачку, угледне и одане Бранковиће, чија задужбина Заум, на Охридском Језеру, још и сад подсећа на њих. Мудри Угљеша Мрњавчевић почео је своју државну службу у Требињу, па је после, можда сам, а можда у вези с братом Вукашином, који се 1350. наводи као жупан на југу, у Прилепу, премештен на ту страну. Жупан Војихна, који се 1323. год. помиње у северној Србији као присталица краља Владислава, сина Драгутинова, биће по свој прилици онај ћесар Војихна, који добија на управу Драму, најизложенију српску област на југоистоку. Није нимало случајно, што Душан упућује баш на ту страну своје најугледније и најспособније великаше; он је очевидно хтео да те области на граници буду под влашћу њему најоданијих људи и да дођу под што боље управљаче. Људе тамо требало је задобијати и ауторитетом и праведношћу.
 
Ипак, Душан у тој својој политици није био сувише прек. Да је водио обзира о грчкој култури види се понајбоље по том, што је многе од њихових манастира обилато даривао и писао им повеље на њихову језику. У освојеном Епиру, као изузетак од горњег правила, кога се држао у Тесалији, поставио је за намесника свог полубрата Симеона, који је био, по мајци, грчког порекла. Нићифор Грегора чак истиче, да је Душан, као цар, видно променио свој став "по обичајима Ромеја" и да је за Србију од Дунава до Скопља, оставио старе уредбе и обичаје, и да је за нове области увео лично управу по старом римско-византиском праву. Да је северну Србију, односно Српску земљу, оставио стварно свом десетогодишњем сину, да он ту управља, како вели Грегора, неће бити потпуно вероватно у стварности. Али упада у очи оно, што је А. Соловјев добро нагласио, да је, мимо византиски обичај, Душан крунисао себе за цара, а Уроша за краља. "Rex iunior Урош врши непосредну краљевску власт у читавој држави и непосредно управља у грчким земљама "по римским законима". "У великој даровној повељи Хиландару г. 1348. Душан јасно разликује два дела своје државе: Срьблнє и Романих. И тачан попис метохија у тој повељи даје нам могућност да видимо, које области спадају у један а које у други део. У српску земљу спадају: Плав, Зета, Морава, Пилот, Липљан, Призрен, Полог. У Романију спадају: Просек, Штип, Брегалница, Струма, Струмица, Сер, Редина. Изгледа да и скопска област спада у Романију... Иста се подела спомиње још и у међународном уговору с Дубровником 20. септембра г. 1349. Ту се свуда строго разликује "земља царева и краљева", "тргови цареви и краљеви", "властелин царев и краљев" и сваки поданик царев и краљев. Видимо чак из једне повеље г. 1353, да краљ Урош као "краль всěмь Срьбл нє мь" потврђује исте године даровницу свог оца манастиру Св. Арханђела, вероватно зато што се објект даровнице налази у "Српској земљи". "Али та подела, изведена правно и теориски, није се могла привести до краја у дело, и то из више разлога. Византиских правних традиција, које су се одржавале, било је и у градовима "српске земље" раније заузетим и већ асимилованим, док су српски управљачи, поред свих тежњи да се држе грчког права уносили и у нове области понешто од својих обичаја. Друго, српски је елеменат дошао као победилац и, поред свих обзира, имао је доста пута прилике да се истакне као носилац нове силе. С тим заједно ишло је и српско етничко освајање и јачање националне свести код маћедонских Словена. Најзад, ни сам Душан није био човек, који би своју власт половио, а најмање са сином још дететом. Сем тога, јужне границе његове, за читаво време Душанове владавине, нису се могле усталити због непопустљиве цареве жеље за све новим освајањима; у њима се мање-више готово стално налазила војска, која је имала своје законе и своја схватања; а цар је, из војничких и других разлога, морао држати тамо поуздане управљаче, вође, па и друга спореднија лица, која су могла бити једино Срби.

Освајајући јужну Маћедонију, Епир и Тесалију и улазећи све дубље у чисто грчке области Срби су све више долазили под утицај грчке културе и подлегали су јој. Осећала се њена традицијама богата надмоћност. Она је освајала у старо доба велики победнички Рим, а камо ли неће балканске, још увек добрим делом сирове Словене. Од почетка XIV века почиње та, тако да речемо, византинизација међу Србима и захвата најпре двор и највише кругове. Две Гркиње краљице, Симонида и Марија, брзо једна иза друге, уносе у Србију своје дворске обичаје, церемонијал и неке чинове, и понешто нове материјалне културе. Везе српских великаша с Грцима бивају чешће и непосредније; Хреља Оливер, Момчило, Угљеша и др. знају грчки. Неки се и жене отуда. Стеван Дечански провео је седам година у Цариграду са сином Душаном, који је најлепше детињство провео ту и примио, нема сумње, у сјајној престоници не само извесне утиске, него и много навика. Србија је у XIV веку давала често склоништа знатнијим грчким избеглицама од Котанице до Кантакузена. Од Душанова времена, стварањем Царства, грчки утицај постаје још живљи и у јужним областима непосреднији; сам српски двор са деспотима, севастократорима, ћесарима, логотетима, протовестијарима, алаготорима и сличним титулама опонашао је непосредно Цариград. Јачању тог утицаја помагала је знатно и црква, која је била сва, од свог почетка организована по грчким обрасцима.
 
Млечићи, који су предвиђали скори рат с Мађарима и својим старим супарницима Ђеновежанима, желели су, да за идуће борбе нађу потпоре код Душана. Ради тога је један њихов посланик, праћен тројицом Дубровчана, кренуо у Србију 6. априла 1349. Млетачка жеља је била, да цар Душан добије слободне руке, да би могао, несметан ни од кога, притећи у помоћ њима, у часу потребе. Посланство је с тога требало, да, поред извесних својих питања о преговорима и царини, посредује и за мир између Србије и Византије и Србије и Босне. Како од тог посланства није било одмах повољна одговора, бан је послао у Млетке свог кнеза Ниноја да пожури ствар молећи троје: 1) да Република посредује код цара, да се између њих утврди "љубав, добра воља и слога"; 2) да му обрече помоћ, ако би дошло до чега поводом подизања његова новог града, по свој прилици Новог на ушћу Неретве; 3) да Република прими под своју заштиту њега и његова места. 16. јула решено је у Млецима, да се одговори бану, како ће се Република одмах обратити цару; али су примећивали бану, како им се чини незгодно да он подиже град на земљишту, које је још увек спорно међу њим и царем.

Млетачко посланство успело је да реши код цара само своја питања. И Дубровчани су израдили укидање новоодређене царине у Требињу. У погледу споразума с баном цар није имао никаква новог разлога, да мења своје раније добро познато мишљење; без попуштања банова преговори ће поново остати на пређашњој мртвој тачци. Још мање је хтео Душан да попушта у питању Византије. Зар да склапа мир с њом сад, кад је она очевидно у назатку и да пред њим као победиоцем већ блеште у даљини кубета самог Цариграда? Место да склапа мир по предлогу Млетака, Душан мисли да и сами Млеци треба да уђу у рат, да му флотом помогну освојити Цариград и да за то добију награду било у Цариграду, читав крај Галате, било епирски деспотат. Његов посланик, Которанин Михајло Бућа, полази у пролеће 1350. год. с нарочитом мисијом, да тај царев план подробније развије пред млетачким сенатом и придобије Републику за њ. Млеци, заплетени у сукобе с Ђеновом, а и иначе волећи да Цариград држе слаби грчки цареви, којима ће њихова помоћ бити често потребна, него моћни српски цар, одбили су да уђу у тај савез. Њихова се влада бранила својим обавезама према грчким царевима, односно сад према обојици, и грчком и српском, и изјављивала да не може без нужде газити заклетве. Исто тако Млечани су одбили и цареву жељу, да се ради тога лично састану он и дужде Андрија Дандало, у Дубровнику или на ушћу Неретве.

У јесен 1350. год., поред свих млетачких настојања да се постигне споразум, избио је рат између Србије и Босне. Повод су дали Босанци. Они су чешће правили испаде на граници и вршили пљачке, од којих је један упад у Конавље, пред Божић 1349. год., био већег обима. У Дубровнику се већ тада мислило, да би то могао бити повод за рат. Царев посланик у Млецима пребацио је 13. априла 1350. Републици, да је Душан на њихово заузимање имао обзира према бану, а тај је добро злим вратио и пљачкао и узимао његова места и земље, па то чини и сада. С тога нека га Република опомене да врати и надокнади штету, иначе ће бан имати да осети цареву освету. Млечани су доиста покушали да посредују, али узалуд. Душан је тражио враћање Хума, а бан Степан није хтео ни да чује о томе. Цару је било, веле доцније вести, пала на ум и ова комбинација: да његов син Урош узме банову кћер Јелисавету и да с њом добије Хум као мираз, да тако поштеди банову осетљивост. Кад бан није пристао ни на то, рат је постао неизбежан.

Сам цар Душан, праћен царицом и младим краљем Урошем, кренуо је против бана, октобра 1350. год., са јаком војском и са четири лађе. Можда му је дошло нешто помоћних чета и од његове сестре, удовице Младена Шубића. Душанова војска освоји читав крај на ушћу Неретве и пође према Цетини. Трогир и Шибеник поздравише цара и одликоваше га својим поклонима. Упада у очи, да Душан освајање Хума није предузео из Требињске области, и да напад на Босну није извршио непосредно из Рашке, него тим заобилазним путем. Намеће се с тога мисао, да је тај Душанов поход имао и неких других циљева. Можда је цар хтео да давно изгубљене западне делове Хума својим присуством опомене на стару припадност; или је можда хтео да предузме штогод и у корист области Шубића и своје сестре, што нам изгледа мање вероватно; или је акцијом на тој страни хтео да живље заинтересује Млечиће за савез с њим. Дубровачки писци казују, да се бан Степан повукао у планине, а Душан да је "огњем и мачем" продро до Бобовца. Српски летописи имају о том погрешну хронологију, а бележе да је цар "сву (Босну) повинуо пода се". Уз цара је, у овој борби, пристао и известан број босанске властеле, несумњиво православне и богумилске, која је била противник верске политике банове. Усред опсаде тврдог босанског града стигоше Душану неповољни гласови из Маћедоније и он, с тога, прекиде даље бављење у Босни, сврати у Дубровник (око 13. новембра) и одатле пожури да час пре стигне на јужно бојиште.

Кад је цар напустио Босну, вратише се банови људи опет у своје старе области. 20. августа 1351. наредила је Млетачка Република Шибеничанима, да врате бану робље, а овај њима да накнади штете, да би унапред могли живети у љубави; а 22. новембра прочитана је у дубровачком Великом Већу банова порука, да могу њихови трговци долазити у његове земље без икаква страха и ту трговати као у самом Дубровнику.
 
Положај на југу Маћедоније беше се доиста за Србе нагло погоршао. Византинци су искористили царево отсутство и овај рат у Босни да што брже поправе стање у Солуну и око њега. У том граду, изложеном честим српским нападима, опасаном Србима са свих копнених страна, и отсеченом од остале грчке државе, беше се створила једна доста јака странка под вођством Андрије Палеолога, која је радила за Србе. Хотећи да направи што јачи утисак у угроженој области, оба грчка цара дођоше у Солун. Андрија Палеолог, бојећи се прогона и казне, пребеже Србима. Као помоћници грчке војске, коју је добио Матија Кантакузен, стигоше из Мале Азије нова турска оделења. Али Турци, жељни пљачке, приђоше у невеликом броју Матијиној војсци, док се већина разишла на друге стране – један део оде чак у јужну Бугарску – да хара и плени. Грци су, ипак, прешли у нападај, немајући против себе веће српске војске. Лако су освојили град Бер, искористивши скеле постављене за оправку градских зидина. Градска посада српска би разоружана, па пуштена, а немачки најамници могоше изићи слободно са свом опремом. Срби су много полагали на посед старог важног Бера, славна кроз читав Средњи Век ради свог стратешког положаја и множине цркава. Одмах, чим су добили тај град, Срби су у њ довели доста велику посаду и прегли су одмах са огромним бројем радника (говорило се о 10.000) да обнове његове бедеме, и то у великом обиму, како би се у град могао склонити не само што већи број људи, него и стоке, и то са местом за пашу. Његов губитак изазвао је с тога врло мучан утисак, тим више што је при том било и издаје. После Бера падоше Воден, Острово, Нотија. Нападај на град Србију храбро је одбио војвода Прељуб, иако се грчко становништво одмах споразумело са нападачима. За време овог ратовања упадало је, уопште, у очи, да је грчко становништво – што се, у осталом, могло и очекивати – било брзо спремно и вољно, да се придружи својим саплеменицима против нових српских господара. Од отвореног устанка задржавао их је дуго страх од јаке личности Душанове и, једно време, сазнање, да је Византија сувише слаба да их подржи. Кад им се сад учинило, да су се прилике у Константиновој царевини средиле, они су се лако одлучивали да приђу својима, и чак су их, према Кантакузенову причању, и сами позивали. У том је правцу вршена и жива агитација с грчке службене стране. Сам Кантакузен је искоришћавао сем тога и своја ранија познанства и везе с појединим српским заповедницима и мамио их је разним обећањима. Било је у том погледу и извесног успеха; примери ћесара Хреље и војводе Момчила казују довољно јасно, да су код појединих великаша лична корист и самовоља били јачи од осећања дужности и оданости својој држави и свом владару. Тако су и сада давали извесна обавештења Кантакузену или улазили у преговоре с њим хрисопољски заповедник Брајан, заповедник Гинекокастра Вук, па чак и угледни Хлапен, који ће после постати таст Краљевића Марка. Један део ових људи, уплашен офанзивом Кантакузеновом и отсутством Душановим, преговарао је с Грцима понекад и с тога, да би обезбедили своје поседе и положаје.

Ненадна појава цара Душана пред Солуном, усред зиме, помрсила је планове Византије. Грци одмах понудише преговоре. Пред самим капијама града, праћени од својих војвода и гарде, састали су се сва три цара, оба грчка и српски, да потраже споразум. Гневан, Душан је обасуо Кантакузена прекорима ради незахвалности, ради извршеног нападаја, ради савеза са Турцима, наглашавајући узгред да је Кантакузен, који сматра Србе и Душана као отимаче грчког подручја, у ствари главни отимач, који је присвајао оно што по закону припада другом, т. ј. младом Палеологу. Кантакузен је био блажи и гледао је да "издипломатише" Душана; његова беседа, коју је сам писао и конструисао у старости, можда није тачна у целини, али даје сву аргументацију коју је он могао навести у своју корист. Кантакузен је признавао Душанову великодушност према себи лично, али је, наравно, бранио грчко право на њихове области, које су Срби неправедно притисли. Није он никад мислио, да за свој спас жртвује најкрупније интересе своје отаџбине. У осталом, Душан није мислио искрено, искоришћавао је његову невољу, и најзад је прекинуо савез с њим и почео чак и да га гони. Овај почети рат није управљен против српских земаља, него има да поврати несумњиво грчко подручје, које је Душан освојио у једној кризи Царства. Да не би сву ову, нарочито за Кантакузена незгодну, аргументацију водили јавно, пред целом пратњом, њих су два преговарала једно време и насамо. Кантакузену се чинило, да је његово разлагање имало утиска, иако је он од Душана тражио, да се повуче на старе границе и васпостави првашње стање, уступајући му дефинитивно од нових тековина, као крајњи ступак, само градове и линију Зихна, Сер, Мелник, Струмица и Костур. Душан је с почетка тражио да му се врати све што је било узето пре ове последње офанзиве, па је током разговора показивао извесну склоност за попуштање. Тачно је, да је други дан расположење на обе стране било ведрије и да је дошло чак и до заједничке части. Кантакузен тврди, да је Душанову попустљивост поколебало држање његових противника. По тобож већ постигнутом споразуму, дошле су Душану присталице Палеолога, са предлогом да се не мири с Кантакузеном, него да помаже младог цара, који још увек, са својим присталицама, нерадо гледа туторство и личну супрематију свога таста. Душан је, при таквом стању ствари, ако је чак и тачно да је било дошло до споразума на овој основи, коју је као крајњу линију грчког попуштања био предложио Кантакузен, лако променио своју одлуку. Што да попушта и уступа, кад је стање у Византији још увек мутно и без опасности да се може зло окренути против њега? Сјутри дан, његови весници објавили су Кантакузену прекид преговора и објаву рата. До нове борбе између Кантакузена и Душана под самим Солуном није дошло, него се Душан упутио да повраћа отете градове. Брзо би освојен Воден, а за њим и важни Бер, који је узео војвода Хлапен.
 
Приликом заузећа Водена Душан је врло оштро поступио према Грцима, који су га изневерили. Гоњеном у борби начелнику града Лисаку би ишчупана брада, па је, злостављан и иначе у оковима послат на суђење у Скопље, али је на путу умро. Сам град је за казну опљачкан, а неверни становници расељени. Обавештен о непоузданом држању грчког становништва и по другим местима, цар је наредио најстроже истраге и казне. Колико је последња агитација, с вером у успех Кантакузенове офанзиве, била узела маха, види се најбоље по том, што су чак неки грчки грађани Скопља, у нади да би Грци могли допрети чак и до тог града, ушли у преговоре с Кантакузеном, нудећи му за тај случај своју сарадњу. Скопске Грке спасао је тамошњи митрополит, коме је било поверено суђење, правдајући их да су преговарали од страха, а не из зле намере. Душан се, после ових догађаја, могао јасно уверити, да је његов једини ослонац у српском и словенском елементу Маћедоније, а да је све друго нестално и чак непријатељски расположено. Ревизија дотадашње политике свела се, у главном, на личне промене и казне; док су, у ствари, требале бити извршене много коренитије измене. Српска снага, та која је била прави стуб Царевине, није могла дотицати да очува све те далеке тековине. Је ли мудро цепати ту снагу и слабити је гарнизонском службом у местима и срединама, где њено присуство, у часу озбиљне опасности, ипак неће моћи да измени судбину? Је ли мудро да Прељуб српским грудима брани границе Тесалије, кад нису потпуно сигурни ни Струмица ни Воден? Експанзија српске снаге била је очевидно на штету њене солидности; пре него се ратовало због Тесалије или Тракије или Епира требало је обезбедити и приљубити ближа подручја, с Маћедонијом на челу.

Од овог времена Душан своју енергију збира, да изврши још један обрачун с Византијом, можда коначан. Да то што сигурније постигне, он намерава да уклони с Балкана опасне грчке савезнике, Турке, који су у последњим борбама имали знатна удела. Постоји једно схватање у науци (Н. Јорге, писца једне велике Хисторије Османског Царства), која Турке овога времена приказује као људе, који су имали малу важност, који су били послушно оруђе у рукама њихових позивача ("кад их позваше, они дођоше; кад их отпустише, они одоше") и који су "приморани" да пређу у Европу и оснују своју државу. Схватање је то површно и врло упрошћено. У ствари, Турци су представљали већ тада снагу, која није слутила на добро. У Малој Азији њихово систематско продирање лишило је Грке њихових главних градова и богатих области и сатерало их до саме обале. Не нуде се њима узалуд царске кћери, војни савези и богати поклони. Кад су први већи одреди Орканови стигли у Цариград, свет их је тамо дочекао с радосним клицањем, не само с тога што су Грци били радосни ради доласка нових помоћника, него и што су ти помоћници представљали стварну снагу. Да су ти помоћници били понекад далеко од тога да служе као просто оруђе Грцима видело се већ досад у више прилика. Турци су, нема сумње, показали прави интерес за Европу тек од онда, откад су тамо били позвати; њихови први одреди нису били ништа друго него обичне помоћне чете, које слушају наредбе својих господара; али врло брзо те помоћне чете постају нека врста извидница. Чим су Турци видели, како стоје ствари у Европи, каква је снага њихових грчких послодаваца и како је богат плен коме се с оне стране Дарданела могу надати, они су се лако решили да искористе то стање и то ново подручје. Тим пре, што је Византија, исцрпена другим кризама, била стално у новчаним неприликама, не могући да исплаћује уредно најамничке награде и тако донекле и сама упућивала грамжљиви туђи елеменат да се наплаћује сам. Османлије нису, као ни други пљачкаши, пазили много на то, да ли ће оштетити своје најмодавце, а нарочито онда, кад ти најмодавци не врше према њима примљене обавезе. Рачунајући с тим, Душан намисли да турске чете или премами на своју страну или да их одврати од помагања Византије. С тога шаље једно своје посланство у Брусу и, по Кантакузенову примеру, нуди султану ништа мање него своју кћер за жену. Бар тако прича Нићифор Грегора. Султан је српско посланство примио с чашћу и отпратио га с даровима, али оно није доспело да се здраво и читаво врати у Србију. Једна грчка чета, коју је водио намесник Халкидике, предусрела је код Родоста српско посланство и њихову турску пратњу, па их делом поби, а делом зароби. Тај поступак веома је огорчио Турке и само велико унижење Кантакузеново могло је да смири Оркана. Велика је штета што о том посланству нема никаквих ближих података. Душан је свакако ишао за тим, да Византију сасвим осами и да је онда, слабу и растровану, савлада без тежих напора. Његове планове није било тешко прозрети. Видимо, да су им Грци ухватили нити и да су се пожурили да све осујете. Они су добро осећали, да им је турска помоћ, иако под скупу цену, тада била главно средство да колико-толико зауставе српски налет.

У том тако тешком положају Византији нимало није требао рат са Ђеновом, у који се уплела поглавито због ђеновашких трговачких колонија у Галати. Тај рат имао је и за Душана извесних незгода. Он је, пре свега, определио Млечане, супарнике Ђенове, да узму страну Византије. Даље је, млетачким посредовањем, дошло до извесних преговора између Бугарске и Византије, вођених с почетка ради напасти од турских пљачкаша. Душан је употребио сав свој утицај да те везе, које су могле ићи и даље, лиши крупнијег политичког значаја; али је, за сваки случај, уговорио с Дубровчанима да не извозе и не продају оружје у Бугарску. Изгледа, да је увек активна Душанова жена, царица Јелена, дала мисао, да се њена млађа сестра Теодора уда за грчког цара, пошто се тај растави с Кантакузеновом кћери. Тако би сва три царска двора дошла у тесну породичну везу, а Душан би у том породичном савезу имао главну реч.
 
У великој поморској битци пред Цариградом, 13. фебруара 1352., Млечани са својим грчким пријатељима не могоше савладати ђеновску флоту. Уплашен тим неуспехом, Кантакузен се поче трудити, да се измири с Ђеновом и њиховим турским савезницима. Учинио је то несумњиво с тога, што му је било јасно, да је немогућно водити борбу на толико фронтова и одржати се против свих напасти. Сукоб с царем Јованом беше поново на помолу. Већ у лето 1352. водио је млади цар борбе с Кантакузеновим сином Матијом, само ускоро пожури отац у помоћ. Да се осигура за нове сукобе и да не би губио времена у превозу чета, Кантакузен понуди Турцима град Чимпу на Галипољу. Ови су примили понуду и 1352. год. прешли су у Европу, на одређено место, ако и не с намером да ту оснивају нову државу, а оно свакако у жељи, да у Европи добију јако упориште за своје акције. Њихов прелазак у Европу, према томе, ако и није био завојевачки, с већим планом, није ипак био ни онако случајан како се понекад хтело да прикаже. Стојан Новаковић тачно је рекао једном приликом: "Све грчке странке из опалога Источног Римског Царства служиле су се Турцима непрестано и у свима приликама како против унутрашњих тако и против спољних непријатеља. Немоћ и страно слепило политичкога супарништва водили су Турцима руку и показивали им шта треба да раде".

Цар Јован, видећи припреме Кантакузенове и бојећи се да сам прими борбу против њега и његових опасних савезника, обрати се за помоћ српском и бугарском цару. Да покаже своје искрене намере он посла Душану као таоца свог брата Михаила. Тај акт најбоље показује значај Душанове личности и сарадње и однос византиског цара према њему. Душан се одазвао том позиву, који је био приправљен читавим његовим политичким радњом последњег времена. Одазвали су се и Бугари. Српску коњицу водио је казнац Градислав (?) Бориловић. Близу градића Емпитија дође до борбе с Турцима. Боља и окретнија турска коњица савлада Србе, уморне с далека пута, док Бугари побегоше, а Грци падоше у плен. Та битка решила је борбу. Као победник Кантакузен прогласи свог зета лишеним престола, а за савладара подиже сина Матију (1353. год.) Цар Јован се повуче у Солун.

Притисак Турака осећао се све више. Њихове коњичке чете, сурове и грабљиве, нису водиле много рачуна о становништву подручја кроз која су пролазиле и од њих је наскоро процвилео и савезник и душманин. Непријатељи Кантакузенови бацали су кривицу за ту напаст на њега и имали су у том правцу доста успеха код света који је страдао и био киван и огорчен. Кантакузен је и сам увиђао, да му нови савезници почињу постајати опасан терет. Он с тога куша да их се ослободи. Али сва његова настојања, па чак и богате новчане понуде, да се Турци врате у Азију остају без успеха. Друга беда, која је задесила јужну Тракију, а коју Турци одмах искористише, беше страховити земљотрес од 2. марта 1354. Од њега нарочито настрада Галипоље. Турци, у великом броју, из Чимпе и нарочито из Азије, нагрнуше у опустели град и крај и поседоше га. Земља би одмах подељена у спахилуке и уведене турске власти. Узимање земље и поседа извршено је насилно, без много обзира према стародалницима. Тако се Турци угнездише на Балканском Полуострву.

Долазак Турака у Европу донео је опасан елеменат за њену безбедност. Силни Оркан, са својом организаторском способношћу и јаком руком, беше створио од њих одличну војничку снагу и домало политичког чиниоца прворазредног значаја. "Са старинским вештинама пустињског разбојника спајају ови нови малоазиски Турци финесе њихових грчких суседа". Нагли развој раније запуштене Брусе, њихове престонице од 1326. год., давао је довољно доказа чак о конструктивној вредности њених господара. Сматрати Турке овог времена као просте пљачкашке хорде, које је само пук случај довео у повољну ситуацију, сасвим је погрешно и нехисториски. Код њих је, у ово време, владала једна воља, која је добро знала шта хоће и имала шири интерес. Поред Оркана, који је главну пажњу обраћао војсци, деловао је и његов брат Алаедин као велики везир. Тај човек био се у младости повукао од света, али се после као наш Св. Сава, вратио на братов двор и ту живо радио на организовању нове државе. Нарочиту је пажњу посветио финансијама, као главном извору државне снаге, почињући од 1328. год. ковати Орканов новац. Само државно уређење у младој турској држави било је у основи демократско: сваки човек од вредности могао је слободно напред. Вредност се људи ценила понајвише по војничким врлинама. Јер све што је постигао, Оркан је, у ствари, постигао помоћу ратничке вредности Турака, који су свима традицијама били везани за ту врсту рада.

Опасност од Турака опазили су доста рано сви суседи. Гомиле бегунаца са Галипоља доспеше до самог Цариграда, где су са ужасом причале о турској најезди. На Кантакузена диже се општа повика и гнев. Он постаде једна од најнепопуларнијих личности, јавно окривљаван због довођења Турака у Европу. И он сам увиђао је своју погрешку, али касно. Заузевши Галипоље, Турци су на његове протесте с иронијом одговарали, да они нису прекршили уговора, нити се огрешили о савезнике; они су само посели места потпуно напуштена. Узбуђена маса у престоници, незадовољна Кантакузеном, поче прилазити у редове странке младог цара Јована. Још ове исте године, 22. новембра 1354., успеше његове присталице да Јована доведу у Цариград и сруше Кантакузена. Осећајући се крив и одговоран, Кантакузен изгуби старо присуство духа и не покуша нов војнички отпор, него се помири са својим новим монашким чином, који је значио одрицање од сваке светске сујете. Као монах Јоасаф (од 10. децембра 1354.), предавши се богословским студијама и писању хисторије свога времена, Кантакузен је умро у дубокој старости 1383. год.
 
Угнездивши се на Галипољу Турци брзо почеше да шире своја освајања. Још 1354. год. узели су Кипселу, на доњем току Марице, и Малград, па продужише пљачке и походе дуж читаве обале Мраморног Мора све до Цариграда. Од раније научени на плен на бугарском подручју они 1354/5. год. почеше проваљивати и преко бугарске границе. Једна бугарска хроника каже, да су допрли чак до Софије. У сукобима с турским одредима изгубио је цар Јован Александар два своја сина, од којих му Михајло беше наследник и савладар.

Цару Душану давали су сви ти догађаји довољно повода, да се озбиљно посвети турском питању. Турци су сваким даном постајали видно јачи и агресивнији. Оном ко је мислио да иде даље према Истоку и Цариграду они су представљали ако не несавладљиву, а оно свакако опасну препреку. Сметали су чак и у поседу стеченог. Брзи, лако покретни, смели, вешти ратници они су српској војсци задали већ дотад два-три осетна ударца. Ако им се за времена не пресече даље укорењивање у Тракији, они, са својим јаким резервама у Малој Азији, могу доста брзо постати не само врло непогодан сусед, него можда и такмац за питање византиског наслеђа. С тога Душан долази на мисао, да једном већом акцијом учини крај њиховом задржавању у Европи. Али, да би могао према њима развити своју пуну снагу, требало је да добије слободне руке на другим странама, нарочито на северу, где су Мађари у последње време, од 1353. год., почели показивати своје старо непријатељско расположење. Требало је и иначе помирити западни свет, посебно талијанске републике и француски двор, са српском акцијом у Тракији, којој би непосредни циљ био одбијање Турака, а посредни, готово сигурно, посед Цариграда. Можда је цар желео, да се у његовој борби с Турцима не нађе на противничкој страни која хришћанска сила, можда Ђенова, стари пријатељ Турака и Душану и Србији не баш пријатељска ради њихових веза са Млецима. С тога свега, Душан се решава да се обрати папи, да му понуди унију своје цркве с римском, а да папа зато њега призна и прогласи "капетаном Хришћанства", борцем за веру, и да га тако заштити од непријатељства других хришћанских држава.

Душанова верска политика до тог времена није била много пријатељска према католицима. Православна јерархија имала је моћан утицај у Србији од почетка XIV века и није хтела бити много толерантна. После српских освајања на југу тај се утицај само повећао; православље је била једина спона која је везала српске освајаче с побеђеним Грцима и која би, можда, временом могла учинити, да се та два елемента више приближе. С тога је Душан задуго био чист православац. У чл. 6. његова Законика католичка вера звала се "јерес латинска". Тим чланом цар је наређивао, да се врате у православље сви они, који су раније преверени. Ко то не учини биће кажњен, исто као што ће бити кажњен и католички поп, који би православног превео у своју веру (чл. 8). У старе праве католике тим није дирано, они су могли мирно остати у својој вери, као што су и чинили. Цар је само пресекао сваку католичку пропаганду на штету православља и дао је пуну заштиту вери, коју је сам исповедао и која је била државна.

С католичке стране било је покушаја да се цар привуче западној цркви. Папа Климент VI, верски врло активна а иначе и политички моћна личност, био је незадовољан Душановом црквеном политиком и тражио је од њега почетком 1346. год. да престане с прогоњењем католика и да врати которској бискупији нека одузета места. Постоји мишљење, да је још тада, дозволивши изузетно хрватским глагољашима словенску службу у прашкој надбискупији, папа намеравао, да помоћу чешког краља Карла IV и у Чешкој боље образованих словенских калуђера "постигне жељено јединство вере". С тога да је Карло IV подиго глагољашки манастир Емаус у Прагу (1347. год.). Почетком 1347. год. дошла је у Рим од скадарског епископа вест о Душановој склоности за унију, што је на папином двору изазвало живљу активност, да се та склоност приведе у дело. Писано је одмах неколико писама важнијим католичким општинама Србије, какве беху Котор, Бар и Скадар, и неким угледним лицима, да покушају деловати на цара. Нарочито се много полагало на утицајног Которанина, Николу Бућу, царева протовестијара и главног финансиског стручњака Србије. Али су те вести, изгледа, биле недовољно проверене. Кад папине пријатељске поруке и позиви нису помагали прешло се 1350. год. на претње. Позивани су мађарски краљ, Млеци и велики мајстор јовановског реда да они ефикаснијим мерама утичу на српског цара. Али све то није помогло; на ове последње позиве није се нико ни одазвао, заузет другим бригама. Душан је био противник католика и њихове пропаганде понајвише због албанске политике напуљског двора, који је своје главно оруђе у борби против њега налазио у католичком елементу.

Кад је краљ Лајош задовољио своје прохтеве у Италији и измирио се с напуљским двором, почео је, потстицан од папе, веће припреме за своју нову балканску политику. Год. 1352. ушао је са Ђеновом у савез против Млетака, а у јулу 1353. год. оженио се Јелисаветом, кћерју босанског бана Степана II, и везао тако још тешње Босну за своју државу и политику. Домало, његово непријатељско расположење према Србима постаде јавна ствар.
 
То држање Лајошево и опасност од Турака и определили су Душана, да 1354. год. лојално потражи наслон на папску курију. У Авињону није више било Климента VI, него га је наследио Иноћентије VI. Њему је у лето те године стигло царево посланство, које је водио ранији которски, а сад трогирски бискуп Вартоломеј, носећи царево писмено обећање да ће прићи западној цркви и услове под којима би он то био вољан учинити. Посланство се чак заклело, да су Душанове намере искрене и добра воља ван сумње. Али одговор авињонске курије није био онакав, каквом се цар надао. Папа је, истина, љубазно одговорио 29. августа, али у том одговору, из обзира према француском, а још више према мађарском и напуљском двору, он цара није назвао царем, него краљем, што на Душана очевидно није могло оставити добар утисак. После, папини легати отезали су веома дуго свој одлазак за Србију; само посланство добило је пропратно писмо тек на Бадњи-дан 1354. Главна личност папина посланства беше учени Француз, падски бискуп Петар Тома. На путу за Србију бискуп Петар се, по папину налогу, састао у Пизи с чешким краљем Карлом, који је ишао у Рим да се крунише за немачког цара. Из Пизе упутио је Карло 19. фебруара 1355., једно врло важно писмо цару Душану, "нашем у Христу најмилијем брату". Краљ се радује царевој жељи да приступи сједињењу цркава, која ће бити олакшано тим, што ће се у богослужењу моћи задржати словенски језик. Заједнички словенски језик, "племенити", како се каже у писму, јесте важна веза, која спаја ова два словенска владара, на коју Карло, да би јаче утицао на Душана, посебно удара гласом. Ако Душан устраје на свом почетом путу, Карло му обећава своје посредовање код мађарског краља и помоћ при даљем освајању у Грчкој.

Али, управ у време кад се Душан решио на тај тако важни корак, мађарски краљ организује свој поход на Србију и тако разбија битну претпоставку целе ове Душанове комбинације. Зашто да он изазива потресе у земљи, који поред свега његова личног ауторитета, ипак не би могли изостати, кад он од тог свега дела нема никакве практичне користи? Ако папин углед не може да задржи курији тако оданог мађарског краља ни у часу, кад се, ради придобијања новог друга, обично свуда, у таквим приликама показује највећа предусретљивост, – шта ће му онда сва та унија? Душан њу није требао, што су га мучили неки верски проблеми, него из непосредних практично-политичких разлога. Кад ти нису испуњени, он сад не само што је одбацио мисао о сједињењу цркава, него се чак љути на њу и можда на себе сама, што је примио.

Краљ Лајош упао је у Србију у лето 1354. год. Да га сузбије, Душан је кренуо на север и у августу већ се налазио под Рудником, у Брусници. По свој прилици ради ових верских питања, цар је позвао патријарха Јанићија у Жичу, да се с њим посаветује. Патријарх се ту разболео и на повратку у Пећ умро је у Полумиру на Ибру, 3. септембра. После Душанова доласка мађарска је офанзива заустављена. Лајошева војска страдала је, сем од Срба, још и од неке заразе, од које је умро и сам краљев брат, хрватско-далматински херцег Стеван. После његове смрти мађарска војска повукла се из Србије без икаква успеха. Душан није могао да против ње предузима јаче мере једно с тога, што се журио на југ, где су се догађале ствари од пресудног значаја, и друго, можда, с тога, што није хтео да јачим противнападом изазива Мађаре на осветне борбе.

Љут ради овог мађарског напада, Душан није хтео да скрива своје огорчење пред папиним изасланством, које му је стигло негде у марту 1355. год. Биограф бискупа Томе даје врло занимљив опис тог састанка. Душан је, вели он, био "телом већи од свих људи на свету овог времена и страшан у лицу." Папине посланике дочекао је охоло, опкољен властелом и војском, и дао им је одмах до знања, да је од лањске године изменио своје држање. Биограф казује, да је због цареве срџбе сам бискуп Петар био у опасности. Душан је чак забранио својим католицима у војсци, да нипошто не смеју присуствовати мисама, које је бискуп служио. Кад је, за инат, "желећи смрт да би се умножила католичка вера", бискуп једно јутро одслужио мису, позвавши на њу све верне, и кад је упркос забране, на њу дошли немачки најамници, цар се беше разгневио још више. Али се умирио привидно доста брзо, кад му је вођа најамника, вероватно Палман, изјавио, да су они спремни, за одбрани вере не претрпети казну него ући и у борбу. Такво држање бискупово, у његовој земљи, утицало је на Душана, да потпуно одустане од раније намере. Озлојеђен због пропале мисије, бискуп је из Србије, на повратку кући, кренуо краљу Лајошу и тражио од њега да рат настави свом жестином.

Краљ Лајош се, доиста, почео спремати на Србе, али не могаде током 1355. год. прећи у нападај. Можда није имао ни праве воље да прими борбу с Душаном, чију је снагу знао и видео. Сем са Србијом он је рђаво стајао и са Млетачком Републиком, нешто због млетачких веза са Србима, а много више због њеног учвршћивања у Далмацији. Због извесних градова у Далмацији, посебно због Клиса и Скрадина, који су припадали Шубићима, односно Душановој сестри Јелени, удовици Младена III, било је доста прегоњења и преговарања. Те градове су хтели и Млечани и Мађари и Босанци, док је Душан желео да их очува сестри као својој савезници, можда као стратешке тачке према Босни, са њене западне стране. Душанова војска ушла је 1355. год. у те градове. Како цар није хтео никаква сукоба с Млечанима, он је, видећи њихову несавладиву жељу да добију те градове, пристао да његова сестра поведе преговоре о продаји. Видећи нерасположење скрадинског грађанства против својих људи, а чувши можда и за цареву смрт, његов војвода Ђураш Илић предаде тај град Млечанима 10. јануара 1356. год., како му цар беше раније наредио. Град Клис преотели су Мађари.
 
Душан се надао да ће му догађаји у Византији из друге половине 1354. год. знатно помоћи да се приближи свом давном циљу. Борбе између старог Кантакузена и младог цара не беху завршене падом првога. Очеву борбу наставили су Кантакузенови синови, иако су добро осећали колико им успеху смета огорчење које је завладало против њихова оца. У широком народу, који је највише страдао, страх од Турака претварао се понегде у панику. Један млетачки извештај из Цариграда од 6. августа 1354. говорио је, да би тамошњи грађани пристали и на туђу власт, чак и на млетачку или српску, само ако би та могла да их заштити од азијатског савезника. С тога, у часу, кад су догађаји у Византији могли добити какав ненадни, по Србе повољни, обрт, Душану је пало врло тешко, што је морао да се заплиће у нове сукобе с Мађарима. Тим треба објаснити сем оног непредузимања противнапада на Мађаре и ову предусретљивост према Млечићима у Далмацији. Његова је главна пажња била на југу. Одатле, у једној повељи од 5. децембра 1355., имамо и последњи помен о њему и његову раду. Две недеље доцније, 20. децембра, Силни Цар Душан био је већ покојник. Умро је изненада, не зна се од чега, у најбољој мушкој снази, и у време кад је српској држави и хришћанском Балкану уопште требала једна централна воља најапсолутнијих квалитета. Душан је био сахрањен у његовој задужбини, у Арханђелову Манастиру код Призрена. При ископавањима, која су вршена у манастиру 1927. год., нађен је у југозападном делу цркве један мраморним плочама обележени гроб, за који се мисли да је Царев. У гробу није нађено ништа сем нешто испретураних костију, пошто је гробница раније претресана и опљачкана.


__________



С Душаном је стара српска држава достигла врхунац своје моћи. Постала је царевина, прва сила на југоистоку Европе, не такмац него готово господар Источног Римског Царства. Уз царство се дигла и патријаршија, као највећи степен црквене власти. Српски замах није никад био већи, ни напор плоднији. Бар не на очи. Јер у ствари Душаново дело, мада велико и мада блиставо по царском сјају, и мада снажно по уложеној енергији, није било трајнијих квалитета. За терет једне Империје српска снага тада још није дотицала; она је могла да дело сублизу изведе, али не и да га одржи. Млада српска енергија била је напрегнута преко мере и с тога је врло брзо морала наступити реакција. Величина постигнутог, чисто политички говорено, била је варка а не стварност. Српски елеменат обухватио је више него што је могао да асимилује, да приљуби и да стварно усвоји; он се трошио на далеким подручјима, која су била ван домашаја његове културе, његове расе и чак његових политичких интереса. Шта је значило за српску политику посед Тесалије или јужног Епира? Какве је користи могла имати земља од тога? Штете је међутим, било. Док се наша снага трошила тамо на југу, српски је елеменат поступно потискиван на западу, у Хуму, и угрожаван у Мачви. Босна је отишла сасвим у мађарску сферу. Губила се линија Неретве, са најчистијим делом наше расе, а ишло се чак на обале Месте. И што је најважније, с тим новим становништвом грчких области, српска држава није добила прилив снага за даља дела, него опасан терет, који се у свима сумњивим ситуацијама, као 1350. год., показивао као наш непријатељ. То је створен, реалан суд о Душанову делу, дат из даљине, после читава низа векова, кад човек има пред собом преглед свега што је било и сасвим нов и друкчији поглед на ствари.

Хисторијски, Душан је радио онако, како је одговарало схватањима његова времена. Он је наставио дело, које је већ било започето, иако његови претходници, можда, не би до краја ишли баш тим путем. Тешко се било отети искушењу, па не прихватити плен који се готово сам нудио и на који су га звали сами они, којима је припадао. После, онога времена, успех се ценио по величини освојеног подручја – од тих схватања није био слободан још ни XIX век! – а не по његову етничком саставу. Освајач је веровао у своју моћ покоравања побеђених и није тражио ништа друго него покорне поданике. Људи су често веровали, да је довољно дати само господара или управнике својих схватања и свога племена, па осигурати акцију смиривања и лојалног подаништва. Тако је поступао и Душан са довођењем српских племића и првосвештеника на управна места у новим областима. Он се трудио с пажњом, да нове крајеве приближи српској матици и ову њима и да од њих створи целину. Он није у хисторији ни први ни последњи који је тако мислио и тако радио. Даље треба имати на уму, да је Душан, сам јака личност, веровао да се дело које он ствара може одржати и да одговара доиста његовој снази и снази државе којој је он на челу. Зар је он могао помислити да ће с њим заједно да се почне рушити и његово дело? Зар је могао мислити, да од толико рука које су с њим сарађивале неће бити ниједне да достојно прихвати крму у руке?

Колико се Душан истински трудио да своје државно дело среди и стави на солидне основе сведочи најбоље његов Законик, један од најдрагоценијих културних споменика средњевековне Србије. У уводној речи Законику он каже, како се решио, поставши цар, да потражи "неке добродетељи и свеистине и православне вере постави законе, као што их треба имати и чувати по светој и свих саборној и апостолској цркви господа Бога и Спаса Исуса Христа и по земљама и градовима, да се не умножи у држави царства нашег нека злоба и зло варалиштво и лукава ненавист, него да поживимо у свакој тишини и ћутљивом житију и у животу православне вере са свима људима царства нашег, малим и великим." Стварање царства наметало је, природно, и велике административне и законодавне дужности, да се велика творевина организује и уједначи. "Велика освајања Душанова", разлаже врло лепо млади руски историчар А. Соловјев, "изазвала су и потребу великог законодавног рада. Јужне области његове нове царевине одавна су навикле на писано грчко право. Српске судије и епископи по грчким градовима морали су да се упознају са тим правом, да се њим и даље праведно служе. И као први корак јавља се (вероватно у зими 1347-1348, за време боравка Душанова на Св. Гори) српски превод најновијег и најбољег византијског правног зборника, т. зв. Синтагме јеромонаха Матије Властара, написане у Солуну год. 1335. Ово је приватни зборник од великог значаја, јер он обухвата и читаву црквено-правну грађу Номоканона, и византијско световно право. Властарева Синтагма је, можемо рећи, једна исцрпна енциклопедија читавог византијског црквеног и световног права. Њезин словенски превод Душанова доба постао је брзо популаран не само у српској, него и у бугарској и у румунској и у руској цркви. Ипак овај зборник био је сувише гломазан за свакодневну употребу, садржавао је сувише много чисто црквених правила. Стога се јавља на српском језику, вероватно исте године 1348, једно скраћење Властареве Синтагме "ради потреба царског суда". У том српском скраћивању остала је само једна трећина Синтагме. Избрисана је готово цела канонска, црквена грађа али су остали сви световни закони византијских царева… Скраћена Синтагма сачувана је у много рукописних примерака (али само у Србији, непозната је била бугарским, румунским или руским судовима). Овом скраћеном Синтагмом служиле су се без сумње Душанове судије по јужним, грчким земљама царевине. Осим тога, служили су се за аграрна питања такозваним "Законом Јустинијана", кратком српском компилацијом (?) из старог византијског Nomos Georgikos, који је одавно важио у грчким земљама. Ова два српско-византијска зборника (скраћена Синтагма и Закон Јустинијанов) могла су да се примењују и у северним, чисто српским крајевима Душанове царевине, јер су многа њихова начела (нарочито брачног и грађанског права) одавна била позната у Србији и примењивана од епископа по варошима, од игумана по манастирским метохијама при суђењу и управљању. Кроз сто и педесет година, које су протекле од времена Св. Саве, могли су и Срби у Рашкој да навикну на многе одредбе византијског права. Немноги сачувани споменици српског приватног права показују да се н. пр. уговор о куповини и продаји вршио за Душанова доба потпуно по византијским правилима у једној чисто српској вароши као што је био Призрен. Доиста, српска правна и административна терминологија, још пре Душанова времена, показује доста утицаја византиског, као на пр. у речима и појмовима: парик, метох, пронија, панађур, прикија, стас, перивол, ексод, харисати, гарепсати, номик, кефалија, севаст, прахтор, апоклисијер, кастрофилакс и сл., да црквено, чисто грчко уређење и називе, и не подвлачимо нарочито. Византиско право и улазило је у наше земље најпре преко цркве и црквеног законодавства, које је нарочито својим типицима и преводом Номоканона освештао Св. Сава.
 
Душан је свој Законик прогласио 21. маја 1349. у Скопљу, на сабору пошто је дуже времена био проучаван и припреман. Нова допуна, доста велика, објављена је пет година доцније, 1354. Први, већи део, са 135 чланова прилично систематски поређаних, садржи претежно одредбе државног и административног права, док други део нема доследног система и носи карактер накнадног дометања, које су изазвале непосредне потребе. Извори законодавне радње Душанове још нису проучени систематски и исцрпно, те се не може у сваком случају са сигурношћу одвојити шта је рецепција византиског и старог римског права, шта остатак нашег обичајног права, а шта евентуално позајмица с које друге стране. Професор Ф. Тарановски, познати стручњак за словенско право, указује у Душановом Законику на трагове "дубоке и тако рећи исконске старине" (н. пр. враћање коња и оружја цару после смрти властелинове, што опомиње на односе у старим војничким "дружинама"; задруга са старим међусобним зајемчивањем и др.); док је на другој страни Н. Радојчић упозорио на важне чланове 171 и 172 Законика, којима се закон диже изнад царске воље и признаје му се апсолутна важност, нашавши да су позајмица из византиских Василика[1]. У сваком случају Душанов Законик представља значајан и искрен напор, да се цело државно уређење стави на правну основу и да се код свих поданика његове државе добије уверење о закону као уједначавајућем чиниоцу у Царевини. Код српског елемента, где је правно осећање чувано готово само по традицији, овом законодавном радњом развијао се смисао за правну одговорност и чињени су покушаји, да се место старих обичаја уведу делимично нови, освештани у животу једне Царевине дугим низом векова или година.

[1] Н. Радојчић за ту позајмицу налази и овај мотив: "Цареви Андроник Старији и Млађи су се много – бар с речима – трудили да обнове снагу закона и углед судова у оном делу Византије, што им је био заостао. Њихови покушаји, истина, изгледају данас као безизгледна афектација, али су их Грци, српски поданици, због иредентистичких политичких разлога без сумње идеализирали, и цар Душан је морао и овакве византинске кораке одбијати. Тако је српска држава, највише због освојења цивилизованијих византинских области, с развијенијим законодавством, морала унети у свој Законик чланове 105, 171 и 172, до којих би иначе, да се српско средњевековно право нормално развијало, много касније доспела".




Душан је грчко законодавство, и исто као и грчку цивилизацију, сматрао напреднијим од српскога и примао га је не само за нове грчке, него и за старе српске области. Допуном из 1354. год., он судско уређење грчких градова проширује на све градове његове државе, налазећи да је правнички боље. Али тако нису поступали западни племићи, који су господарили у грчким областима. "У XIII и XIV веку француско, каталонско и млетачко племство у Атини и у Пелопонезу, на Кандији и на Кипру донело је собом систем персоналних закона. Потпуна права уживају само "Франци" који се управљају по својим феудалним законима. Грчко право потиснуто је у позадину, Грци су сматрани за нижу, освојену расу. И само поједини Грци добијају великом муком privilegium francitatis, повељу на повлашћена франачка права и постају онда пуноправни држављани. Тога нема у Душановој држави; цар готово и не зна за националне и покрајинске разлике, него тежи да створи јединствен правни систем."

Србија Душанова времена, по свом карактеру, била је сталешка држава. Племство и свештенство имали су повлашћен положај; они су сачињавали и сабор српске земље. Остало становништво, у колико нису били грађани и занатлије (посебно рудари) са својим нарочито утврђеним правом, беху прости себри. Себри би, према том, сачињавали наш трећи сталеж, коме су, истина, припадали и грађани, али са више права. Највећи део себара био је сељак, слободан (у огромној мери) и закупник "меропх". Они су и једни и други били везани за земљу и стајали у извесним обавезама према власнику њихова села или засеока, који су обично били: владар или чланови владарског дома, цркве и манастири и црквене власти (добра архиепископије, епископије и др.), и властела. Због војне дужности, коју су морали вршити код световних господара, а од које су често били изузети људи на црквеним имањима, сељаци су бежали на ова друга, све док то Законик није забранио, из лако разумљивих разлога. Чл. 139 меропх је имао право, у колико се према њему поступа против закона, да се парничи, чак и са самим царем, и да му нико не сме за то учинити каква зла. Несумњиво је тачно, иако то у Законику није нигде изрично наведено, да су сељаци, у свом селу, имали извесну самоуправу.

С Душановим Закоником Србија је постала правна монархија у пуном смислу те речи; хтело се, да се појам самодршца не поклапа с појмом својевољца, као што је то раније, поред свих ограничења датих традицијом, личном обавезом и признањем извесних права, ипак могао бити случај. С јачањем свог угледа и царске моћи Душан није хтео да јача и власт своје воље или своје ћуди, него је, у напону својих успеха, изашао са свечаном објавом, која је прогласила законитост основом државног поретка и њој подвргла све власти, са царском заједно.
 
Arbanasi, njihovo poreklo i dolazak u Srbiju, prema manje poznatim dokumentima

Narod koji mi Srbi nazivamo Arbanasima, stranci Albancima, a oni sami sebe nazivaju Šćipetarima, poreklom je sa Kavkaza. U antičkom vremenu bila je poznata jedna zemlja na Kavkazu pod imenom Albanija. Tako su je nazivali stranci, ali ne i njeni stanovnici, baš kao i danas ovu Albaniju. Savremenu Albaniju njeni stanovnici nazivaju Šćiperija. Albanija na Kakvazu nalazila se na istočnim padinama ove planine, između Kaspijskog mora i vrha Kavkaza. Sa njene južne strane počinjala je od Apšeronskog Poluostrva, na kome se nalazi savremeni azerbejyanski grad Baku. Severno od Albanije nalazila se zemlja Alana, severozapadno su bili Iberi, a zapadno i južno od Albanije nalazili su se Jermeni. Južni deo te antičke Albanije pripada danas Azerbejyanu, a severni deo Rusiji. Postojao je jedan grad pod imenom Albana na obali Kaspijskog mora između savremenih gradova Divičija i Derbenta. Po imenu ovog grada zemlja u njegovom zaleđu dobila je ime Albanija.

Jedino po čemu je ta stara Albanija bila poznata jesu veliki i opasni psi, takozvani kavkaski ovčari. U vreme kada je Aleksandar Veliki osvajao Aziju pred njega je izašao neki vladar Albanije i poklonio mu jednog velikog psa. Kavkaska Albanija je bila jedna vrlo krševita i siromašna zemlja pa kao takva nije privlačila osvajače.

U osmom veku Arapi su zaposeli zemlje oko Kaspijskog mora i iza Kavaza. Tamošnje domorodačko stanovništvo su preveli u islam i vodili sa sobom kao pomoćne čete u borbi sa hrišćanima. Na Sredozemnom moru vođene su česte borbe između Arapa, kao predstavnika islama i Romeja, (Vizantije) kao predstavnika hrišćanstva. Arapi su oteli od Romeja veći deo Sicilije i jedan deo južne Italije, pa da bi ojačali islamsko stanovništvo u ovim zemljama doveli su jedan deo stanovništva iz kavkaske Albanije. Arapsko osvajanje Sicilije trajalo je dugo vremena od 827. do 878. godine. Sicilija je podeljena na dva dela, islamski deo i hrišćanski deo, pa otuda i naziv Dve Sicilije. Hrišćani su bili potisnuti u severoistočni deo ostrva. Vizantija je na tome delu ostrva držala znatne vojne snage. Vizantinci su uspeli da preotmu od Arapa jedan deo ostrva i tu su zatekli islamizirane Albance. U većini slučajeva vratili su ih ponovo u hrišćanstvo.

Vizantija je, 1042. godine, napala Srbiju i poslala svoje dve vojske kroz Epir, duž primorja. Tadašnji mladi car Srbije, Vojislav, satro je u dve bitke vizantijsku vojsku. Ovaj težak poraz u ratu sa Srbijom izazvao je nerede u Carigradu. Vizantijski vojni zapovednik na Siciliji, po imenu Đorđe zvani Manijak, odlučio se na pobunu sa željom da uzme vlast u Carigradu. Ukrcao je svoju vojsku na lađe i jedan deo Albanaca koje je uzeo sa sobom kao pomoćne čete. Oni su sa sobom vodili i svoje žene i decu. Sa tom šarenom vojskom iskrcao se u Draču marta meseca 1043. godine. Kako je Srbija tada bila u ratnom odnosu sa Vizantijom, Manijak je računao bar na neke srpske simpatije. Manijak je doveo sa sobom samo jedan mali deo Albanaca, većina njih je ostala na Siciliji i u južnoj Italiji. Svi su vremenom pokršteni i italijanizirani, tako da se kod njih danas zadržalo samo sećanje na njihovo poreklo. To sećanje na njihovo albansko poreklo zadržalo se više kod onog dela ljudi koji su se odselili iz Italije u Ameriku, nego kod onog dela koji je ostao u Italiji.

Posle iskrcavanja u Draču Manijak je krenuo sa svojom vojskom u pravcu Carigrada. Vizantijska vojska, koja je ostala verna svojoj vladi, presrela je Manijaka kod Dojranskog Jezera i tu je došlo do velike bitke u kojoj je Manijak poginuo. Posle njegove pogibije preostala njegova vojska se predala. Vizantinci su primili Manijakove vizantijske vojnike, ali ne i strance, Albance. Ovi nisu mogli da se vrate natrag niti su imali kud da idu, našli su se kao brodolomnici na tuđoj zemlji. Molili su Srbe da im dozvole da se nasele negde u planinama gde bi mogli da žive od stočarstva, pošto su oni inače bili po tradiciji stočari. Srbi su im dozvolili da se nasele u brdovitom predelu oko mesta Rabana koji se nalazio severoistočno od Elbasana, u podnožju planine Jablanice. To je bio jedan opusteo i gotovo nenaseljen predeo. Albanci su gajili stoku i za sebe i za Srbe i to je bilo njihovo zanimanje u Srbiji kroz ceo srednji vek.

Po Rabanu mi smo ih nazivali Rabanasi, odnosno Arbanasi, kako ih i danas zovemo. Stranci su ih zvali Albancima i to iz dva razloga. Zato što su znali njihovo poreklo iz kavkaske Albanije i zato što su sa njima došli prvi put u dodir na predelu Beligrada ispod Tomora. Beligrad su Latini nazivali Albom, što je prevod njegovog srpskog imena na latinski jezik. Turci su ih nazivali Arnautima, što na arapskom znači - „oni koji se nisu vratili.„ Oni se stvarno nisu vratili, ostali su u Srbiji. Sami Arbanasi nisu za sebe upotrebljavali ni jedno od tih imena, oni se nazivaju Šćipetari, asvoju zemlju Šćiperija. Na njihovom jeziku reč šćipe ili škipe znači krš, brda ili komove. Šćipetar se može prevesti na srpski jezik sa Brđanin. Austrougarski pisci su, krajem 19. i početkom 20. veka, namerno davali pogrešno tumačenje značenja imena Šćiperija, umesto zemljom brđana, nazivali je „zemljom orlova„. To je trebalo da pred svetom da Arbanasima neko plemenitije poreklo njihovog narodnog imena.

Glavni svedok dovođenja Albanaca u Srbiju, od strane Đorđa Manijaka, bio je savremenik tih događaja, vizantijski viši državni činovnik i istoričar Mihailo Ataliota. On je opisao događaje u Vizantiji od 1034. do 1078. godine. U njegovom delu Albanci se uzgredno pominju od 9 do 20 stranice.(1)

(1) Michael Attaliota: Historia, Corpus Scriptorum Historiae Byzantinae. Impensis ed. Njeberi, Bonnae



http://www.srpsko-nasledje.co.yu/sr-c/1998/05/article-01.html

http://hem.passagen.se/serbnade/karta2.gif
 
Skenderbeg je bio Srbin:

U Arhivu manastira Hilandara među srpskim dokumentima pod brojevima 82 i 105 čuvaju se dve povelje od kojih je prvu, dakle onu pod br. 82, izdao arbanaski velikaš Ivan Kastriot manastiru Hilandaru, a drugu, onu pod br. 105, izdao je manastir Hilandar Ivanu Kastriotu. Obe povelje su već davno objavljene tako da ovoga **** verovatno ništa novo neće biti saopšteno.[1] S druge strane ovo je možda zgodna prilika da se na oba dokumenta podsetimo i ukažemo ponovo na njihovu zanimljivu sadržinu.

Najpre nekoliko reči o porodici Kastriota. Najstariji do sada poznati podatak o ovoj porodici sačuvan je u Historijskom arhivu u Dubrovniku. Reč je o poznatom dokumentu, tj. o zakletvi Aleksandra, gospodina Kanine i Valone iz 1368. godine, da će biti prijatelj Dubrovnika. Među svedocima ovog "pisanija" naveden je kaninski kefalija Kastriot.[2] Ivan Kastriot naših dokumenata verovatno je potomak spomenutog kefalije iz Kanine. Poznati dokumenti ne dozvoljavaju da se nešto preciznije kaže o stepenu njihova srodstva.

Posmatrajući spoljne osobine povelje pod br. 82, opaža se da je pisana na pergamentu širine 25,8 dužine 34,2 cm, na srednjovekovnom srpskohrvatskom jeziku, ćiriličkim pismom, raškim pravopisom, kancelarijskim brzopisom, crnim mastilom u 25 redova uračunavši tu i potpis. Sačuvan je trag okruglog voštanog pečata čiji je prečnik mogao biti do 5 cm. Na poleđini je zapis savremen ili vrlo blizak vremenu postanka povelje: + Книга Кастриотова за села. Znatno iznad toga zapisa, rukom verovatno druge polovine XIX veka latinicom N (verovatno: numero), ispod toga 35, ajoš niže 6934 goda, najverovatnije rukom Porfirija Uspenskog. Okrenut za 180° nalazi se zapis monaha Nikandra, verovatno iz četvrte decenije XIX veka: Сеи хрисовуль есть господара Ивнна Кацтпиωта албанскаго, и копίе егω вь немъ есть. И пише како даеть монастирю нашему две села во Албании и суща съ церковьίю Прес(веты, Б<огоро>д<и>цы тамо сущίа, и ωписуеть вс по синорами, и прочат. Zapis je podvučen valovitom crtom. Između teksta zapisa i crte olovkom verovatno XX veka: Br. 94. Uz povelju se čuva i prepis spomenutog monaha Nikandra. On je sebi dozvolio da prepisavši verno ceo tekst povelje doda i potpis po svojoj zamisli: Милостию Божијею Јоаннь Кастриоть господар албанскии и прочат.

Povelja ne počinje krstom, tj. simboličnom invokacijom, nego se na početku nalazi neka vrsta kombinacije između verbalne invokacije i intitulacije: Po neizrecivom milosrđu vladike moga Hrista, ja, grešni i nedostojni, ne smem se nazvati rob Hrista Boga moga, Ivan Kastriot, sa mojim sinovima Stanišom i Repošem, Konstantinom i Đurđem. Takoreći u jednom dahu odmah se na ovakav početak nastavlja naracija-ekspozicija: Potrudih se, po gospodinu Bogu mome svedržitelju i pomoću gospođe Bogorodice Lavri hilandarskoj. U produžetku ekspozicije sledi priča o savetovanju sa sinovima, o čitavom postupku i odluci da se u okviru mogućnosti učini poklon svetom manastiru. Zatim dolazi dispozicija u kojoj su navedeni pokloni, a to su u ovom slučaju sela Radostuše sa crkvom posvećenom Presvetoj Bogorodici, i selo Trebište. Sela su poklonjena sa velikim povlasticama - imunitetima. Kao što će se iz daljeg izlaganja videti, očigledno je da su u to vreme, reč je o prvoj polovini XV veka, tradicije srpske države iz vremena carstva još veoma snažne, pa se to ogleda i u ovoj povelji. Kao i u poveljama srpskih srednjovekovnih vladara, tako se i ovde imuniteti mogu podeliti na sudske i ekonomske. U sudske imunitete ubrajaju se izuzimanje ispod vlasti kraljevskih, tj. državnih činovnika. U ovom slučaju: kefalije, vlasnika i psara, a u ekonomske oslobađanje od desetaka i to: žitnog, vinskog i pčelinjeg, kao i drugih dažbina kao što su: travarina, torovnina i dinari pokloni. Taranovski je verovatno u pravu kada smatra da desetak ne treba doslovno shvatiti kao desetinu proizvoda, nego samo kao izvestan deo (procenat) ubrane letine. Na takav zaključak upućuje pomen velikog i malog desetka u Svetostefanskoj hrisovulji.[3] Travnina je bila nadoknada za korišćenje pašnjaka. Njena vrednost određivana je u zavisnosti od vrste i količine stoke a verovatno i od veličine pašnjaka. Ne bi trebalo isključiti ni mogućnost odredbe ad hoc ili čak i pogodbe, jer razni dokumenti pružaju različite podatke. Na mogućno značenje termina torovnina ukazuje podatak po kojem se ova dažbina plaćala kada se jagnjila ovca na crkovnoj zemlji. Dinar pokloni, verovatno je označavao neku vrstu milostinje. Jedino su crkvi ostavljena prava u skladu sa zakonima tih sela. Nije nam, međutim saopštena i sadržina tih prava, tako da to za sada ostaje nepoznato. Na kraju dispozicije zapisana je opšta povlastica da su sela oslobođena svih rabota malih i velikih. Na osnovu takve formulacije možda ne bi bilo pogrešno zaključiti da su i sve dažbine nabrojane u ovoj povelji bile ispunjavane u vidu radne rente.
 
Rečenica: И сије моје записаније да пръбивајет' тврьдо и непоколебимо, podseća na koroboraciju, ali je ustvari uvod u sankciju. Sama formula sankcije je uobičajena kao i u većini raških povelja za manastire i crkve a njene kaznene odredbe su samo duhovnog karaktera. Ipak, treba spomenuti da se među kletvama, namenjenim pretežno posmrtnom životu prekršilaca odredbi povelje nalazi i želja koja može doneti i nesreću na ovom svetu. Radi se o želji da prekršilac oboli od prokaze Geozijeve, tj. od lepre. Ovo je jedinstven slučaj među sankcijama srednjovekovnih povelja pisanih na našem jeziku.

Datum povelje sadrži samo godinu 6934, tj. godinu od stvaranja sveta. Zato se kao datum izdavanja povelje mora uzeti u obzir sve vreme od 1. septembra 1425. do 31. avgusta 1426. godine.

Sačuvane arbanaske povelje pisane ćirilicom u ovo vreme nemajy klasičan potpis kao što je to slučaj kod svečanih povelja vizantijskih i srpskih vladara srednjega veka.[4] Potpis ove povelje po formulaciji podseća na overu: Pisav podpisah običnim pečatom gospodina Ivana. Navikli smo da pečat smatramo overom potpisa i čitavog dokumenta. Ovde je pečat zamenio potpis. Inače je tekst potpisa stavljen na uobičajeno mesto, a između reči podpisah i običnom nalazi se srazmerno veliki prostor za smeštaj voštanog pečata i dva proreza za smeštaj sigurnosne trake na koju se nalivala voštana masa neposredno pre otiskivanja pečata. - Sačuvani pečati porodice Kastriota potiču tek iz vremena Skenderbega ali je jasno iz stilizacije ovog potpisa da su u kancelariji Ivana Kastriota upotrebljavane dve vrste pečata. Nama je po imenu poznat samo običan. Ime druge vrste nije za sada poznato.

Čitanjem povlastica pobrojanih u povelji Ivana Kastriota stiče se utisak da su one prosto prepisane iz neke srpske carske hrisovulje. Isto tako vidi se želja za samostalnošću izdavača, kada kaže da je oslobodio ova sela od svih "mojih" rabota malih i velikih. Ipak on je u to vreme već turski vazal, na što ukazuje i izuzetak od imuniteta za harač carev, tj. sultanov, što je van njegove moći. Sela nisu bila oslobođena ni od "grada" što je izgleda takođe bila carska rabota. Pretpostavka po kojoj se ova rabota odnosila na obsluživanje starog grada Debra na rečici Graždanki u Albaniji, čini se da nema osnova u izvorima.[5]

Povelja koja se nalazi pod brojem 105 takođe je napisana na pergamentu, širokom 25,7 a dugom 34 cm, srednjovekovnim srpskohrvatskim jezikom, reklo bi se resavskim pravopisom, neurednim poluustavnim pismom, crnim mastilom u 31 redu uključiv i potpis. Između glavnog teksta dokumenta i potpisa ostavljen je prazan prostor na kome je pričvršćen okrugli voštani pečat prečnika 3,1 h 3 cm. Pečat nije dobro očuvan pa se na njemu uočava figura Bogorodice sa Hristom, verovatno na stolici i oreolom oko glave. Uz desnu i levu stranu figure nalaze se ostaci slova koja se ne prepoznaju sem što se vidi da je tekst tekao u horizontalnim redovima ali najpre desnom pa tek onda levom stranom figure. Na poleđini se nalazi beleška rukom monaha Nikandra, verovatno iz četvrte decenije XV veka, koja glasi: Писмо ωт монастирь согласно за арбанашки пиркь / како са го продале ωт монастирь господару Иωанн Кастрίту албанскому кназу за 60 флоринъ, и паки приложен на монастырь.[6]

Na početku se nalazi krst, dakle simbolična invokacija a zatim i verbalna, koja se nastavlja u intitulaciju: Po blagodeti i čovekoljublju vladike našega Isu Hrista i izvoljenjem prečiste Bogomatere i molitvama svetih i prepodobnih i bogonosnih otaca naših Simeona i svetitelja Save i izvoljenjem i ljubavlju moje gospode časnoga Sabora lavre hilandarske, starih i mladih i meni među poslednjima smernome jepomonahu Atanasiju... koji igumanujem u domu prečiste vladičice naše Bogorodice... Odmah zatim dolazi naracija iz koje saznajemo da je u vreme postanka dokumenta hristoljubivi gospodin Ivan Kastriot sa svojim sinovima Repošem, Konstantinom i Đorđem, zaželeo da kupi pirg Sv. Đorđa sa vinogradima, maslinjacima i "opravdaniem" = pravima koja pripadaju pirgu, tako da sva ta dobra čine četiri adelfata. Posle smrti pojedinih adelfatara, svaki adelfat ponovo je postajao vlasništvo manastira. Imena pokojnih adelfatara biće trajno spominjana i upisana u pomenik manastira. Kao protivuslugu Kastrioti će dati 60 florina.[7] U dispoziciji, koja je relativno kratka, kaže se da su se svi članovi Sabora manastira posavetovali (s'veštavše se v'si kupno) i odlučili da predlog adelfatara prihvate, te da su sve to zapisali. Na taj način članovi Sabora manastira Hilandara postali su i svedoci, a i sama dispozicija je neposredno prešla u formulu svedoka. Od sankcije je ostala samo uvodna rečenica sa molbom budućoj braći igumanima da ne pokvare postojeći dokument, nego da ga još bolje potkrepe. Verovatno zato što se radi o manastirskom bratstvu, koje bi trebalo da uvek smerno i na oproštaj spremno bude, povelja ne predviđa nikakve kaznene odredbe: Na praznom prostoru je pečat a zatim sledi potpis smernog igumana hilandarskog Atanasija.

Povelja nije datirana. Nespominjanje imena Ivanovog sina Staniše ne može da posluži kao argument za datiranje, sem ako se za takvu tvrdnju ne objave čvrsti dokazi.[8] Stoga će biti najbolje da se za datum izdavanja ove povelje zadrži vremenski okvir između 1426. i 1431. godine.
 
1768. Dositej Obradović je bio gost kod nekih Albanaca. Poslije godinu dana provedenih među njima, upoznao je albansku zemlju, albanski narod i naučio arvanitski jezik. On zapisuje kako su ga ti Arbanasi ubjeđivali da su oni narod Srbima srodan. Zapisao je:

Kako je meni kod istih Albaneza čuti da govore: "Ko Serbijom ovlada, toga ćemo i mi za našeg vladatelja priznati, zašto srpski kralji i naši su bili."

"Nedaleko od Hormova naode se neka prekrasna polja, koja Albanez ne zovu drugačije nego Lepa-žita. Pitam ih ja šta to znači. "Ne znamo", kažu mi; "to je ime polja". A kada im ja to razjasnih, kazujući im da je srpska reč, "More kaluđeru", odgovore mi, "ne čudi se ti tome; mi smo sa Srblji jedan rod i pleme u staro vreme bili."
 
Marko Miljanov:
 

Prilozi

  • Ozro_Pipo_Vaso_Oto_Kraso_Ceklin.jpg
    Ozro_Pipo_Vaso_Oto_Kraso_Ceklin.jpg
    144,1 KB · Pregleda: 4
U "Glasu Crnogorca" [2] od 18. oktobra 1880. godine prenijet je tekst iz londonskog "Tajmsa" pod naslovom: "Etnografija sjeverne Albanije i albansko-crnogorski spor" u kome se naglašava da je sadašnji spor (misli se na događaje poslije Berlinskog kongresa) Crnogoraca i Arbanasa samo obnova vjekovne borbe koja je s promjenljivom srećom vođena između Cijevne i Drima. "Gegarija", tj. Sjeverna Albanija bila je prije "turske napasti" u "mirnom pritežanju Srba od Zete"..., "stari Iliri su njihovi preci, a zauzimali su zapadni dio Balkanskog poluostrva. Njihov odličan vojnički karakter nije mogao spasiti zemlju ni od jedne osvajačke sile. Kao narod vrlo ratoboran, cijenjen kao saveznik i najamnik, ali nikada, sem u trenutnom zanosu, nije bio kadar da se održi, čak i protiv plemena nižih od sebe. Od ovoga čini izuzetan nepristupačni planinski predio ono Elbasana".[3]

Londonski "Tajms" dalje piše; "Većina sjevernoalbanskih plemena je slovenskog porijekla i jedino Miriditi predstavljaju čistu albansku lozu. Hasi, Hoti, Klementi, Kastrati, Gruda, Škrelji su rodom slovenska plemena, koja su podlegla složnom uticaju Turske dominacije, odnosno katoličke propagande. Rijeka Drim je granica pravih arbanaških plemena." Na njihovo slovensko porijeklo upućuju i "srpske i arbanaške pjesme i predanja" se slažu da su potomci ljudi koji su bježali od Turaka i Vendeta, nastanivši se u opustošenim krajevima Ilirije." Klementi vode porijeklo od nekog dalmatinskog uskoka, koji se oženio Srpkinjom i nastanio "puste popaše na Zemu", ali njegovi potomci su pristali uz Turke uoči Kosovske bitke. Kad su Turci pokorili ova arbanaška plemena, počeli su ih cijepati i zavađati međusobno, potplaćujući ih na međusobne ratove, uz istovremeno "unošenje islama, odnosno katoličke vjere" (kod pograničnih plemena). Većina stanovništva na Zemu se pokatoličila, a propaganda od strane austrijske vlasti bila je jako usmjerena u pravcu da se stanovništvo odriče srpskog, a prima arbanaški jezik.[4]

http://www.rastko.org.yu/rastko-al/zbornik1990/bkovacevic-stampa_l.php
 
Ko je Djordjija Kastriot - Iskender?

Makedonski istoricari nude neoborive dokaze da Djordji Kastriot-Iskender nije bio nikakav Albanac, nit je ikada bio „Skenderbeg”. Nije mogao da bude beg jer je bio Hrišćanin i čitavog svog zivota se borio protiv islamizacije Makedonije i Epira.

Radi se o genijalnom vojskovodji, sins majke Vojislave i oca Ivana, pravoslavih Hrišćana. Otac se zamonasio u Svetoj Gori.

Albanci tvrde da je Kastriot otac njihove nacije, аli Djordjija Kastriot nikada se nije izjasnio kao vladar Albanije. Naime, Albanija u to vreme nije postojala, već su postojali Epir i Makedonija. U starim turskim popisima postoje samo „slovenska” imena u oblasti koju znamo kao Albanija. Toske i Gege nisu se naselili u dolini reke Radike sve do 17. veka, 3 veka posle smrti Kastriota.

Kastriot je dobio ime „Iskender”, dakle Aleksandar, od turskog sultana Murata II posle bitke kod debarskog polja u 1444 god. kada je Kastiot pobio 30.000 Turaka. Novo ime je oznacavalo velicinu pobede, t.e. da je smatran kao drugi Aleksandar Makedonski.

Skopski izdavac knjiga „Аз-Буки” je promovirao novu knjigu istoricara Dr. Petra Popovskog „Djordjija Kastriot Iskender - kralj Epira i Makedonije i drugi Aleksandar Makedonski”. To je obimna studija na 1200 stranica sa impozantnom bibliografijom i arhivskom gradjom.

Dr. Popovski kaže da „sve 400 naučne studije nazivaju Kastiota - sloven. ... Kod nas se spekulira imenom ”Skenderbeg„. Neki (shiptari) pishu knige romanticarske sadrzine koje nemaju nikakve osnove.”

Shiptari-Arnauti žele da se uvale svima kao „Albanci”, nemaju veze za Iskenderom. Reč „Albanija” znaci planina i tako su se zvali slovenski narod(i) koi su živeli u oblasti Albanija. Dakle Albanija je oblast, a Shiptar je nacija.

To sto su neki zapadni izvori narekli Kastriota „Skenderbeg” je posledica nekakvog Turcina, Skenderbega, kojeg su Srbi porazili kod Nisha. Greškom je u istoriji Kastriot poistovecivan sa ovim turskim vojskovodjom, pa je i sam Kastriot je poslao pisma zapadnim vladarima da isprave ovu grešku.
 
sv.Mihailo:
SKENDERBEG BIO SRBIN

Pretapanje Srba u druge nacije dešava se od najdavnijih vremena i u mnogim krajevima Evrope. Razmere ove pojave su takve da zaslužuju posebno istraživanje.

Nije razumno ovakvu, pogubnu, pojavu zanemariti, a sve posledice te pojave brzo zaboravljati. Posebno, ne zato što su tradicionalni osvajači Balkana, odlivene srpske saplemenike, koristili za genocid nad preostalim Srbima. Tako su Turci protiv Srba, u ratovima, koristili poturčene (ili islamizovane) Srbe iz Raške, Crne Gore, Hercegovine, Bosne i sa Kosova i Metohije, a Nemci i Hrvati, pored muslimana i pokatoličene Srbe iz Dalmacije, Hercegovine, Bosne, Slavonije i ostalih srpskih krajina.

Svi naši neprijatelji koristili su protiv Srba i poarbanašene Srbe, kojih među današnjim Šiptarima na Kosovu i Metohiji, u Makedoniji, Crnoj Gori i Albaniji ima veliki broj.

Pretapanje Srba u Šiptare, počelo je već u srednjem veku, dok su Šiptari, kao Srbi, bili hrišćani. O tome piše dr Vladan Đorđević u istorijskom osvrtu: "Arnauti", objavljenom u "Katena Mundi" (Matica Srba i iseljenika Srbije i "Ibarske novosti" iz Kraljeva, priređivač Predrag Dragić Kijuk, 1992):

Slovenska imena, veli austrijski konzul Han, tako su silno rasprostranjena da se nalaze i u najnepristupačnijim gudurama Arbanije. Sloveni su nekad bili najmnogobrojniji stanovnici ove zemlje. Arbanija je bila preplavljena Srbima i Bugarima. Malisori i danas znaju da su namalisorskim visovima stanovali Srbi. Severna arnautska plemena sećaju se svog slovenskog porekla. Hoti, Kastrati i Klimenti znaju da su rođena braća crnogorskim plemenima Kučima, Bratonožićima i Piperima.

Jedini aranutski junak Skenderbeg bio je srpskog porekla. Mirditi imaju predanje da su bugarskog porekla, a u Tirani danas (1912), živi 2.000 Srba.

Austrijski konzul Han navodi da, prema dokazanim granicama prostiranja jezika, izlazi da Sloveni nisu samo osvojili alpijski deo Albanije, nego da oni još i danas (1912) žive u severnom porubu zemlje. Nekad su Sloveni naseljavali i celu južnu stranu aspijskog čvora. Ono nekoliko arnautskih naseobina na severnoj strani alpijskog čvora, obeležava samo narodno predanje u docnijoj arnautskoj koloniji.

Arbanasi su imali dva rasprostranjenija jezika i to ona kojima govore Gege i jezik južnih Arnauta, koji se zove Toske. Tosu toliko različiti jezici da se Gege i Toske, međusobno, ne razumeju.

Austrijski konzul Han, s nemačkom savesnošću i primernom izdržljivošću, dugo je radio da pronađe svaku sitnicu, korisnu za karakteristiku Arnauta, njemu toliko dragih, ali nije našao ni jednu arnautsku junačku narodnu pesmu. Sve što je našao behu nekoliko male ljubavne pesme i nekoliko narodne poslovice."

Dr Vladan Đorđević, prikazuje Albaniju srpskom zemljom, navodi da su njom vladali, pre Nemanjića: knez Vladimir, zatim, Tihomir, Glava, Golem, Slava, Ivica, Mihailo Voisavljević (1077). Mihailo je ustanovio nezavisnost Srpske pravoslavne crkve u Primorju, s vladičanstvom u Baru, više od sto godina, pre nego što će Sveti Sava proglasiti autokefalnost Srpske pravoslavne crkve.

Nedaleko od Skadra na Bojani, sahranjen je srpski vladar iz 11. veka Mihailo i sin mu Bodin, čija država je bila od Cetine i Save do Drima i Prištine, s prestonicom u Skadru.

U tako prepoznatljivoj srpskoj zemlji, Srbi su asimilovani i to od retko naseljenog naroda koji nije imao ni jedinstveni jezik, ni pismo, ni narodnu poeziju. Italijanski književnik iz 16. veka Teodor Spanduci opisao je život Skenderbega, čime nam je ostavio podatke o ranom pretapanju Srba u Šiptare:

"Skenderbeg, čovek lično hrabar, bio je srpskog porekla i bio je toliko zaslužan, da su ga cenili ne samo Arnauti, nego i drugi narodi. Bio je sin Ivana Kastriota, koji je vladao u Maći i Umenestiji. Majka mu je bila Vojislava, kći gospodara Pologa, jednog dela Maćedonije i Bugarske".

U svojim istraživanjima, dr Jovan Cvijić potvrđuje asimilovanje Srba od strane Šiptara u Albaniji:

"Čim su Turci zavladali, većina je Arbanasa primila islam i postala odana turskoj upravi. Kao takvi, dobili su potpunu slobodu i postali gospodari. Njihova zemlja izvan glavnih komunikacijai, u tursko vreme, zapuštena, nije pružala dovoljno sredstava za život. Okrenuli su se na istok i počeli naseljavati plodne doline.

Pod uticajem prevlasti Arbanasa, Srbi u Albaniji su islamizirani i poarbašeni, izuzev jednog dela u oblasti Golog brda, na levoj obali Crnog Drima i onih koji su prebegli u unutrašnjost Balkana".

Šta da zaključimo o srpskom, lakom, odrođavanju? Možda da se podsetimo da li se to odrođavanje dešava, i u kojoj meri, kod drugih naroda.

Kad su Turci prešli na islam, uzimajući ga od Arapa, ostali su Turci; kad su Šiptari prešli na islam, ostali su Šiptari; kad su Iranci prešli na islam, ostali su Iranci; kad su Kurdi islamizovani, ostali su Kurdi, kao i Čečeni i mnogi drugi narodi. Među Arapima ima mnogo pravoslavnih i katolika, ali su Arapi, kao što su to i Arapi muslimani.

Samo Srbi, kad pređoše na islam, ne želeše više da se zovu Srbima!

Slobodan Jarčević
Kliknite za proširenje...

e samo ovo zadnje ti je tacno i sad te ja pitam zasto Srbin nije zeleo da bude Srbin ....
 
Poslednja izmena od moderatora:
1. Banorët e tejlashtë të vendit tonë dhe mënyra e tyre e jetesës

Trualli i banuar sot nga shqiptarët filloi të popullohej shumë herët, që në epokën e paleolitit (gurit të vjtër), mbi 100 000 vjet më parë. Në fillim u banuan to zona që ishin në kushte gjeiografike më të përshtatshme. Në Shqipëri, banimet më të hershme janë vërtetuar në shpellën e Gajtanit (Shkodër), në Konipsol, në malin e Dajtit dhe në vendbanimin e Xarës (Sarandë). Njerëzit primitive jetonin në grupe të veçuara, kryesisht nëpër shpella të thata,, pa lagështirë dhe të mbrojtura nga erërat. Veglat e punës i punonin më gurë stralli dhe më rrallë prej kocke. Prejkëtyre gurëve me anë të ashkëlzimit nxirrnin pjesë më të vogla e më të mprehta guri për t'i përdorur si gërryese, shpuese etj. Si vende për të përpunuar gurin shfrytëzoheshin hyrjet e shpellave dhe terrenet pranë lumenjeve. Sidoqoftë, veglat e asaj epoke ishin ende të thjeshta dhe të krijuara kryesisht prej guri. Njerëzit primitivë ushqeheshin me produkte të mbledhura në natyrë dhe me gjah kafshësh të egra. Për shkak të kushteve të vështira në të cilat jetonin, njerëzit e paleolitit kanë pasur një mesatare jete shumë të shkurtër, rreth 21-30 vjeç, me një vdekshmëri më të madhe te fëmijët. Lufta e përbashkët për të përballuar jetën çoi në forcimin e lidhjeve të pjestarëve të çdo grupi, në ndryshimin e organizimit të njerëzve primitivë, të cilët nga fundi i paleolitit kaluan në grupime me lidhje gjaku, në martesën me grupe, ku prejardhja e fëmijës përcaktohej vetëm nga nëna. Filloi kështu organizimi i shoqërisë matriarkale, e cila mori formë të plotë në periudha të mëvonshme, 6000-3000 vjet më parë, në epokën e neolitit (guri i ri). Popullimi i krahinave të banuaras sot nga shqiptarët u rrit shumë në periudhën neolitike. Njerëzit filluan të braktisin shpellat dhe të përqendroheshin në vende të hapura. Banorët neolitike përqenin më shumë të ndërtonin kasollet e tyre në fusha dhe në tarraca lumore. Janë të njohura një numër i madh vendbanimesh të tilla në Shqipëri, në Kosovë, në Malë të Zi e në Maqedoni. BBanorët e hershëm, nga jeta endacake e epokës paleolitike, kaluan në vendbnime shpeshherë të qëndruehme, me ekonomi kryesisht bujqësore. Ata njihnin dhe përdornin drithërat kryesore, si elbin, melin, grurin etj. Kjo u shoqërua edhe me lulëzimin e sistemit matriarkal, ku rolin drejtues të ekonomisë e të jetesës e kishte gruaja. Në këtë epokë u kalua në një formë të re martese, në martesën me çifte.

2. Zbulimet e hershme teknike


Ndër shpikjet më të rëndësishme të epokës së paleolitit është zbulimi i zjrrit, i cili i ndihmoi shume banorët e lashtë për të përmirësuar ushqimin dhe për t'u ngrohur. Pjekja dhe zierja e ushqimit me anën e zjarrit solli ndryshime cilësore në organet tretëse të njeriut. Ndryshimet në ekonomi dhe në organizimin shoqëror të epokës së neolitit ndikuan për zbulime të tjera teknike, të mëdha për lashtësinë. Njerëzit mësuan të punonin enët prej balte, të cilat shpeshherë i zbukuronin me një shije të vërtetë artistike, mësuan të thirrnin dhe thurnin pëlhura që i përdornin për veshje, shtroje e mbulesë, filluan të ndërtonin kasollet e para që kishin dysheme të shtruara me argjil dhe ishin të rrethuara me thupra e kallama të lyera me baltë nga jashtë për t'u mbrojtur nga era e të ftohtët. Në epokën neolitike, veglat e punës, veçanërisht ato prej stralli, u përsosën shumë, në krahasim me epokën e mëparshme. U shpikën vegla të reja pune. Për buarjen e drithit u shpikën gurët e blojës, për punimin e tokës filloi të përdorejk shatii i përgaditur prej brirëve të drerit. Me këta brirë bënin edhe çekanë. Gjuetia e pshkut u rrit dhe u përmirësua me krijimin e rrjetave dhe të grepave për zënien e tij. Po kështu u përgaditën edhe mjete të reja për gjuetinë e kafshëve të egra. Ekonomia në epokën neolitike u gjallërua më tej me zbutjen e kafshëve të egr e kthimin e tyre në kafshë shtëpiake. Ndonëse primitive, gjuetia i ndihmoi njerëzit e kësaj epoke të zbutnin delen, dhinë, kalin, qenin. Të gjitha këto arritje forcuan lidhjet e grupeve gjinore të njerëzve primitivë, përmirësuan lidhjet me grupet e banorëve të tjerë dhe nsitën marrdhëniet e këmbimit në mes tyre, deri edhe në krahina të largëta. Në epokën pasardhëse, në atë eneolitike (të bakrit) 3000-2100 vjet para Krishtit (p.K.) u bënë nryshime të reja. Ukrijua ndarja e ekonomisë blegtorale nga ajo bujqësore. Disa grupe banorësh merreshin kryesisht me kujqësi dhe grupe të tjera merreshin me blegtori. Blegtorët qenë më shumë banorë endacakë. Këta filluan të popullonin përsëri shpellat. U krijuan vendbanime të reja edhe në qendra të hapura malore. Buzë lumenjeve u krijuan vendbanime të tipiut palafit, ku dyshemetë e shtëpive viheshin mbi trarë të ngulur në fundin e lumit. Popullimi i krahinave u rrit edhe më shumë. Risi teknike e madhe e kësaj kohe ishte fillimi i punimit të veglave të punës prej bakri. SHoqëria njerëzore hyri kështu në një epokë të re, në atë të punimit të metaleve. Po kështu toka filloi të punohet me parmendë, duke përdorur kafshët tërheqëse,kalin dhe qetë. Ekonomia blegtore i dha përparësi punës së burrave. Filloi të dobësohej sistemi matriarkal dhe rolin e drejtimit në ekonomi dhe në grupet shoqërore filluan ta merrnin burrat. Lindi kështu në epokën eneolitike sistemi patriarkal, i cili u forcua më shumë në epokën e bronzit (2100-1100 p.K.) dhe në atë të hekurit (mijëvjeçari i fundit p.K.).


3. Pellazgët Epoka eneolitike karakterzohet edhe nga ndryshime demografike.

Në mesin e mijëvjeçarit të tretë p.K. dhe në fillimet e mijëvjeçarit të dytë p.K. erdhën nga stepat e Lihjes grupe të reja popullatash blegtore. Këto u përzien me banorët vendës dhe kështu u krijua bashkësia e re kulturore e popullatës indioevropiane në të gjithë Gadishullin e Ballaknit. Kjo popullsi mendohet të jetë popullsia e lashtë pellazge, për të cilën kanë shkruar shumë autorë të vjetër si Homeri, Herodoti, Tukididi etj. Pellazgët njihen si banorët më të lashtë parailirë e paragrekë, që jetonin në Gadishullin e Ballkanit e në pellgun e Rgjeut. Në fillimet e shfaqjes së tyre, pellazgët kishin organizim shoqëror matriarkal. Për karakterin etnik të tyre janë dhënë mendime të ndryshme, ndonjëherë dhe kontradiktore. Që në shek. XVII, veçanërisht në periudhën e Rilindjes Shqiptare, të studiuesit shqiptarë dhe të huaj zotëroi teoria e lidhjes së pellazgjishtes me shqipen. Përkrahës i flaktë i kësaj teorie ka qenë gjuhëtari austriak Han (Hahn). Studiues të tjerë e kundërshtojnë këtë. Gjatë epokës së bronzit filoi procesi i diferencimit etnik të popullatave të Ballkanit Perëndimor. Herodoti, historiani i lashtë grek i shek. V.p.K., jep disa të dhëna për pellazgët që vazhdonin të jetonin në Greqi. Sipas tij, gjuha e pëllazgëve ishte e ndryshme nga gjuha greke. Ata merreshin me bujqësi e detari. Ishin edhe mjeshtër të mirë ndërtimi. Pellazgët ngritën murin që rrethonte Akropolin e Athinës dhe për këtë athinasit u dhanë atyre si shpërblim disa toka në Atikë, të cilat, edhe pse ishin të pavlefshme, ata i kthyen në toka të mira bujqësore.



Ilirët
1. Origjina e Ilirëve

Popujt që u bënë më të njohur në hisatorinë e lashtë të Ballkanit janë grekët, ilirët dhe trakët. Ilirët, si trashëgimtarë të pellazgëve, janë ndër banorët më të lashtë të Gadishulit Ballkanik. Ata janë autoktonë. Kulturën, gjuhën dhe tiparet antropogjike ilirët i formuan në vendin e tyre, në pjesën perëndimore të Gadishullit të Ballkanit, aty ku shkrimtarët antikë i përmendin në veprat e tyre. Trevat e shtrirjes së popullsisë ilire janë mjaftë të gjera; ato përfshijnë të gjithë pjesën perëndimore të Gadishullit, në veri, e diri te gjiri i Ambrakisë (Prevezë), në jug, kurse në lindje deri te tokat përreth liqenit Lyhind (liqeni i Ohrit). Grupe të veçanta ilirësh u vendosën edhe në Italinë e Jugut. Këto janë fiset mesape dhe japige. Emri ietnik ILIR shfaqet në veprat antike që në shek. V.p.K., kurse emrat e disa fiseve ilire fillojnë e përmendës që në shek.XII p.K. nga Homeri. Por koha e formimit të etnosit ilir është shumë e lashtë. Fillimet e origjinës ilire janë që në mesin e mijëvjeçarit të dytë p.K., që nga periudha e bronzit të mesëm, kur fillojnë të formohen tiparet etnike ilire. Në epokën e hekurit (mijëvjeçari i fundit p.K.) ilirët u formuan plotësisht, duke trashëguar nga epokat më të hershme eneolitike dhe të bronzit tipare kulturore gjuhësore e antropologjike etnike. Teoria e vjetër që i bën ilirët të ardhur nga Evropa Qendrore, në shekujt XII-XI p.K., është rrëzuar nga studimet e kryera pas Luftës së Dytë Botërore. Vetë fakti që varrimet me urna, karakteristike për popujt e Evropër Qendrore, nuk janë tipike për trevat e shtrirjes së ilirëve, por ndeshen vetëm në zona të kufizuara, të rralla, dëshmon kundër teorisë së ardhjes së ilirëve në Ballkan nga veriu. Gjurmët e kulturave të Evropës Qendrore, që ndeshen në Iliri, janë rezultat i kontakteve kulturore, tregtare e të lëvizjes së artizanëve të punimit të metaleve.

Lexoni me Teper : >>> Fiset Kryesore Ilire dhe vendosja e tyre
http://www.geocities.com/albawebsite/historia.htm
 
HISTORIA E SHQIPTARËVE, NGA ILIRËT E LASHTË, NË ERËN E
ISLAMIT

NGA: A. K. BOGDAN

New York, Mars/Prill 2000

Shqiptarët i përkasin njërit prej kombeve më të vjetër të
Evropës. Nga viti 1250 p.e.s. dhe deri në vitin 168 p.e.s.,
Shqipëria është banuar nga 14 konfederata të fiseve
pellazge, të udhëhequra nga mbreter që e shikonin
para-ardhjen e tyre nga Akili. Këtu është nje rishikim i
shkurtër i rrugës komplekse të historisë shqiptare, që nga
kohët e hershme e deri në mes të shekullit të 19të.

Mbretëria e ilirëve arriti kulmin e saj në shekullin e IV
p.e.s., në kohën e mbretërisë së Bardhylit (Ylli i Bardhë).
Më vonë mbretëria e tij do të mundej dhe aneksohet nga
Filipi i II-të, babai i Aleksandrit të Madh, në 358 p.e.s.
Pas vdekjes së Aleksandrit të Madh, iliret u çuan kundër
maqedonëve dhe grekëve. Në 312 p.e.s. mbreti ilir, Glausi
dëboi kolonizatorët grekë nga ishujt e Korfuzit dhe
Epidamnusi (apo Durrachion, Durazzi, Dyrrahium, apo
Durres). Gjatë dy luftërave me ilirët ndërmjet viteve 229
dhe 219-të p.e.s., romakët mundën të aneksojnë pjesën më të
madhe të Ballkanit Perëndimor. Megjithatë mbreteria ilire
mbijetoi deri më 180 p.e.s. kur dalmatet deklaruan veten të
pamvarur dhe krijuan republikën e tyre, e cila do të
pushtohej nga perandori Augustus në vitin 9 e.s., në të
njëjtin vit kur legjionet romake në Gjermani u thyen nga
Herman Saksoni.
Në 171 p.e.s. mbreti i fundit ilir, Genti u zu rob në
rrethinat e Skutarit (Shkodrës) dhe u dërgua si skllav në
Romë. Pas kësaj mbretëria e tij u nda ndërmjet tre
provincave romake të Dalmacisë, Maqedonisë dhe Epirit.
Gjatë historisë së Romës, pesë perandorë roman ?
Diokleciani, Klaudiusi i II, Aureliani, Probusi dhe
Konstandini i I kishin origjinë ilire.
* * *
Shqiptarët e hershëm të mesjetës dolën nga kaosi i
shkatërrimit te Perandorisë Perëndimore Romake si pasardhës
të fiseve të dardanëve dhe feonëve, që jetuan ne Ilirinë e
Sipërme dhe Trakë, deri në kohët e pushtimeve masive të
gotëve gjerman, që u zhvilluan në trojet shqiptare gjatë
shekullit të katërt të erës sonë. Në fund të shekullit të
gjashte, trako ? ilirët u çvendosën nga dyndjet e avarëve,
antëve dhe fiseve bullgare turko ? ugrike të sllavizuarva.
Vendi i fundit ku ilirët gjetën strehë gjatë këtyre
dyndjesh barbare ishin malet e Epirit, Thesalisë,
Maqedonisë Perëndimore dhe Dalmacisë. Në 535, ushtritë e
Perandorit Bizantin Justinian pushtuan Ilirinë dhe Moesinë
dhe dëbuan gotët, lombardët dhe gepidët nga trojet ilire.
Por 100 vite më vonë, perandor Herakli i II-të ftoi fiset
gjysëm të egra të ?sorbianëve? (srbi, serbët) dhe
?khrobates? (hrvati, kroatët) nga Kiskarpathia, të cilët të
udhëhequr nga prijësit e tyre pushtuan territoret e
Silezisë së sotme dhe të Polonisë Jugore, vende që ishin
braktisur nga vandalët gjermanë dhe ostrogotët. Perandori
bizantin i vendosi sllavët edhe në Ballkanin Perëndimor si
mbrojtës të Konstandinopojës nga avarët.
Pas kesaj, serbët, kroatët dhe fise te tjera sllave, shumë
shpejt dyndën Moesinë, Trakën, Maqedoninë dhe Greqinë,
ndërsa sulmuan edhe Kretën. Megjithatë bizantinët arritën
t?i nënshtrojnë ata. Pas kësaj bullgaret (bolgars,
volgars), një rracë e krijuar nga miksja e turqëve altaikë
dhe racës urgike të bashkëkohësve të tyre mordovinë dhe
çuvashevë në Rusinë Veriore, arritën të nënshtrojnë serbët
në fund të shekullit të nëntë. Cari i tyre, Simoni i Madh
(893 ? 927), i konvertuar në krishterimin ortodoks, e
zgjeroi mbretërinë e tij nga malet karpate deri në detin
Adriatik, duke përfshirë këtu Shqipërinë, Kosovën, Sërbinë
dhe Malin e Zi të ditëve tona.
Kjo perandori e re bullgare do të shkatërrohej në betejën e
Kleidonit në 1014 nga perandori Bizantin Basili i II, i
cili urdhëroi masakrimin e 10.000 bullgarëve të zënë robër
lufte, duke i qërruar nga sytë.
* * *
Kronikat Islamike të mesjetës të parët e shqiptarëve i kanë
identifikuar me fiset arabe të krishtera që emigruan në
zemër të Bizantit pas islamizimit të hershëm të Sirisë,
Palestinës, Jordanisë dhe Hixhazit. Shkrimtarët e hershëm
arabë të periudhës klasike islame i njihnin shumë mirë
ndarjet gjeografike të Ptolemeut të Aleksandrisë, i cili
fiset ilire ?Albanoi? i përshkruante si banorë agresivë që
jetojnë ndërmjet Dyrrahut-Roman dhe Albanopolisit.
Muslimanët e Andaluzisë (në Spanjën pas-vandalike) gjatë
shekullit të nëntë, dhe Siçilisë, i njihnin shumë mirë edhe
sakalibët apo sllavët, të cilët si skllevër militantë dhe
aleat të avarëve pushtuan pjesen ilirike të Ballkanit në
shekullin e shtatë të erës sonë.
Sllavët nomadë dhe fiset e sllavizuara kroate sëbashku me
serbët, i detyruan barinjtë shqiptarë të braktisin vendet e
tyre antike në Arbanon, në veri të Liqenit Ohër. Si pasojë
fiset shqiptare u fortifikuan në kodrat e Ilirisë
jug-perëndimore. Mundësia ekziston që disa arabë të
krishterë të kenë emigruar nga Siria dhe jetuar në Maqedoni
gjatë shekullit të shtatë të erës sonë. Këta arabë duhet
t?iu jenë bashkangjitur shqiptarëve në ngujimet e tyre në
Epir, Thesali dhe Shqipërinë e sipërme. Burimet bizantine
të kohës, konfirmojnë se fisi i krishtërizuar arab i Banu
Ghasanëve (ghasanidëve) i udhëhequr nga Xhabal bin Al-Ahyan
i mbiquajtur Arnaut, u largua nga Siria pas marrjes së
Sirisë nga muslimanët dhe u prit nga Perandori Kostandin II
në Maqedoni. Disa historianë kanë spekulluar se Perandori
Nikoforus i I që sundoi në Kostandinopojë ndërmjet viteve
802 dhe 811, të ishte vetë pasardhës i Xhabalit, të fundit
të fisit të ghasanidëve.
Gjatë periudhës së halifit të famshëm abasid, Harun
al-Rashid në Bagdad, edhe shkollarët më seriozë arabë
besonin se arnautët e Shqipërisë ishin arabë ghasanidë nga
Siria apo berberë nga Afrika Veriore, të cilët ?të vërbuar
nga xhahiliteti para-islamik? u kthyen në të krishterë. Ata
kaluan detin Mesdhe dhe u vendosën në tokën e romakëve.
Pas rënies se shtetit islamik të Siçilisë, shumë muslimanë
arabë dhe berberë, rrefugjatë të luftës, kaluan detin e
ngushtë të Adriatikut dhe gjetën strehim në Shqipëri via
Raguzes (Dubrovnikut). Sesa është numri i të shpëtuarve nga
masakra fetare kundër muslimanëve të shpërngulur nga qyteti
Pulian i Lucerës (A.D. 1300) të cilët për të shpëtuar nga
shpata e krishterë, gjetën strehim në malet e Shqipërisë
është subjekt i hapur ndaj debatit. Megjithatë disa nga të
arratisurit muslimanë nga ?safe heaven-i? (zona e sigurisë)
mesjetare të Lucerës arritën të vendosen dhe strehoen në
republikën e pavarur të Raguzës, e cila në të kaluarën
kishte patur marrëdhenie mjaft të mira tregtare me Siçilinë
Islamike. Nëse gjenerata e tretë e këtyre rrefugjatësh
muslimanë nga Siçilia dhe Pulia arriti të mbijetojnë si
muslimane apo kripto-muslimane në malet shqiptare, ata do
të kenë qënë në mesin e atyre shqiptarësh që pritën me
entuziazëm ardhjen e trupave turke të udhëhequra nga Jakut
Pasha dhe nga Firouz hoxha, në kryeqytetin shqiptar të
Krujës (Akça Hisar) në 1396.
Shqipëria e vjetër e madhe, e kohëve të mesjetës ndahej në
dy grupe linguistike kryesore: në Gegërinë dhe Toskërinë,
ndërsa banorët e tyre njiheshin si gegë dhe toskë. Emri i
të parëve i përket shqiptarëve të veriut të Shqipërisë,
ndërsa i dyti jugorëve. Gegët janë malësorë që jetojnë në
zonat e Shkodrës, në Kosovë, në Dibër dhe në kryeqytetin e
Maqedonisë në Uskub (Shkup). Ata ndoshta janë, pasardhës të
fiseve ilire të Penestit dhe Linkestit. Disa nga fiset gege
të Mirditës, Grudës, Kelmendit dhe Kastratit janë katolikë
sipërfaqësorë. Megjithatë shumica e gegëve nisën të
pranojnë islamin në mënyrë graduale pas shekullit të 15të.
Gegët muslimanë dhe të krishterë kanë një traditë të gjatë
hakmarrjesh me rituale të vjetra që kërkojnë gjak për çdo
të vrarë, për rrëmbim femre apo qoftë edhe fyerje.
Gjakmarrja (në mesin e gegëve) është e sanksionuar nga
ligji para-islamik i Lekë Dukagjinit i njohur si ?Ligji i
Vjetër.? Sipas ligjit të Lekës, burri shqiptar është
totalisht i përgjegjshëm për sigurinë e miqve te tij. Dhe
vrasësi, i cili e kryen këtë akt në mbrojtje të nderit,
sipas Ligjit te Vjetër nuk mund të shihet si vrasësi që e
nis gjakësinë. Gjakësori, apo vrasësi, zakonisht
penalizohet duke i?a djegur shtëpinë.
http://osdir.com/ml/politics.region.albania.shqiperia/2005-08/msg00009.html
 
Poslednja izmena:
nastavak


Ne fillimet e shekullit të 20të më shumë se 75% e gegëve
shqiptarë ishin muslimanë synitë, ndërsa rreth 10% e tyre
ishin ndjekës të kultit të dervishëve bektashianë. Toskët e
jugut të Shqipërisë kanë jetuar në zonat pranë Janinës
(Epiri i Vjeter) dhe Prevezë, dhe në zonat pranë Përmetit.
Në shekullin e 14të, mercenarët shqiptarë në shërbim të
pronarëve të tyre latinë, emigruan drejt Greqisë për në
Epir dhe infiltruan deri në Thesali, More dhe në shumë
ishuj të Egjeut, ku u vendosën dhe themeluan një numër
kolonishë.
Këto koloni shqiptarësh të cilat u helenizuan në mënyrë të
ndjeshme gëzonin privilegje speciale nga turqit. Megjithatë
shumë prej tyre migruan drejt Pulias, Kalabrisë dhe
Siçilisë, ku ju bashkuan katolikëve të egër arbëreshë, që u
larguan nga Shqipëria e Mesme pas rënies së rebelimit të
Skënderbeut. Pas kësaj shumica e toskëve, u konvertuan në
Islam në fillimet e shekullit të 15të. Megjithatë shumica e
tyre, islamin e pranoi shumë kohë përpara pushtimit turk të
Shqipërisë së poshtme.
Në Evropën mesjetarë të krishterë, ndërrimi i fesë nuk
ishte ndonjë problem i madh teologjik për shumicën e
njerëzve të thjeshtë, të cilët islamin dhe krishtërimin nuk
i trajtonin si dy religjione të kundërta në doktrinë. Për
masat e krishterizuara të Evropës, islami dhe krishtërimi,
ashtu si edhe ortodoksia dhe katoliçizmi, apo më vonë
katoliçizmi dhe protestantizmi, shiheshin më shumë si dy
sisteme të ndryshme ritesh fetare. Për më tepër
popullariteti i para-manikeanizmit dhe ?herezive? semi-të
krishtera të cilat lindën dhe rrezatuan në ballkan, dhe
inspiruan shumë herezi të fuqishme në Perëndim kanë qënë
një faktor i mos marrjes seriozisht të krishtërimit në
Ballkan. Katharët [paraardhës të albigenzianëve] dhe
paterensët ishin mjaft të përhapur në tokat e mesdheut
ndërmjet maleve pirenej dhe rodope. Nga gjithë këto lëvizje
fetare të mesjetës evropjane, nuk shpëtoi as Shqipëria. Një
herezi shumë e njohur në Shqipëri ka qënë sekti i
bogumilëve (theofilët) dhe babunëve. Nga radhët e këtyre
heretikësh, dolën shumë shqiptarë të cilët i?u
bashkangjitën disidentëve ballkanas që nuk pranonin të
njohin autoritetin e peshkopeve katolikë dhe patriarkëve
ortodoksë. Për më tepër, malet e Shqipërise ishin vendi më
ideal për strehimin e të krishterëve disidentë që
strehoeshin aty, për t?i shpëtuar dënimit të inkuizitorëve
të Papës që i dënonin në zjarr. Për t?u përballur me
disidencën e madhe në Shqipëri, urdhëri shpirtëror i
franceskanëve dhe ndjekësit e Joakimit të Florës nga
Kalabria- ku të fundit ishin të pabindur ndaj Papës Xhoni
XXII ? ndërtuan komunat e tyre në malet e Shqipërisë. Malet
e Shqipërisë ishin një vend ideal për të strehuar mistikët
dhe disidentët e kohërave të hershme
 
Historia e lashtë e Shqipërisë ka marrë gjurmë të thella
nga përhapja gjeografike e dy kishave antagoniste (Kishës
Ortodokse dhe Katolike). Sipas tekstit të Testamentit të
Ri (Romanët 15:19), Shën Pali fenë e re, apo Krishtërimin
që ai krijoi, e predikoi në Durrachium (Durrës). Qytetet e
Shkodrës (Scodra), Vlorës (Aulon, Avlona), dhe Prevezës
(Nikopolis) u kthyen në dioqeza të peshkopëve ilirë.
Megjithatë, ilirët në përgjithësi kanë qënë shumë armiqësor
ndaj krishtërimit, dhe perandorët me origjinë dalmate, si
Deciusi dhe Diokleciani persekutuan në formë shumë brutale
ndjekësit e Palit. Në vitin 311 A.D., ?emri krishtërim u
zhduk? nga Epiri dhe Dalmacia.
Megjithatë, pas shpalljes së krishterimit si fe shtetërore
të romakëve nga Kostandini, peshkopët katolikë ndërtuan
kishat e tyre në Praevlis (Shqipërine e sipërme) dhe
Maqedoni. Shën Jeromi (Hieronumus) nga qyteti Dalmat i
Stridonit, përktheu në latinisht, shkrimin e krishterë nga
greqishtja.
Megjithatë shekulli i 9të, që u shoqërua me pushtimet
shkatërruese të Evropës nga avarët dhe sllavët, do bënte
Shqipërinë pre të pushtimit nga bullgarët turq, të cilët
ishin sllavizuar dhe krishtërizuar në 865. Hani i bullgar,
Samueli, Shqipërinë e pushtoi 26 herë, por në 1018,
Perandori Vasili II ?Bullgar Vrasesi?, i mundi ata dhe
riforcoi pushtetin bizantin në Ballkan. Në kohën e
pushtimit bullgar, shqiptarët katolikë u gjetën të
çoroditur nga lufta teologjike që Papa Nikolla I zhvilloi
me patriarkun Fotius. Dhe kur devijimi lindor arriti më në
fund të ndajë krishtërimin paulian në kishat greke dhe
romake (1054), të krishterët shqiptarë të Praevalisit u
deklaruan katolikë, ndërsa kushërinjtë tyre në Epir
qëndruan nën autoritetin fetar të Patriarkanës Greke.

* * *
Islami u përhap në Evropën jug ? lindore mbi bazën e
pasioneve gjeniale fetare, të cilat prodhuan një kulturë
vibrante dhe të fuqishme të stimuluar nga shpirti pushtues
i osmanllive. Në vitet 1330 feudalët e vegjël franko ?
bizantinë të ishujve të Egjeut u kthyhen në vasalë të
emirëve turq, ndërsa mercenarët katalanë nga Aragona
bashkëpunonin ngushtë me çlirimtarët muslimanë në More
(Peleponez).
Në fillimet e shekullit të 15te kur disa mijëra fukarenjë
bizantinë, detarë dhe anije-ndërtues nga Kreta dhe
Kostandinopoja (Stambolli) dezertuan në emiratet muslimane
të Azisë së Vogël, ku ata pranuan Islamin, këta të fundit
të udhëhequr nga detarët turq, sulmuan kolonitë e
venedikut. Në këtë periudhë një numër i madh skllevërish
dhe bujkërobërish të shtypur bizantinë migruan drejt tokave
muslimane, në numra kaq të mëdhenjë saqë shumë territore të
Thesalisë dhe Trakës u ç?populluan tërësisht në fundet e
viteve 1340, ndërsa shumë feudalë të vegjël dhe kryetarë
fisesh, pranuan superioritetin e Islamit pa ndonje vaksinim
teologjik. Në të njëjtën kohë, perandori bizantin
Andronikusi i III, i bënte homazhe emirit Umur të Ajdinit
dhe pranoi të njohë shtetin e tij islamik si fuqinë
superiore të rajonit. Ndërsa perandori Vasilius që i
paguante taksa vjetore emirit Umur, i dhuroi kolonizatorit
musliman ishullin e Kios si dhuratë. Më vonë, emiri Umur do
të ftohej nga perandori Andronikus III dhe Xhon
Kantakuzenoi që të ndërhyjë ushtarakisht në tokat e tyre
vasale të krishtera, që ishin përçarë nga lufta civile.
Pjesa më e mirë e parisë së krishterë evropjane e kishte
për zakon që kur kishte konflikte me shtetet e tjera të
krishtera, të ftojë muslimanët turq për ndihmë. Sigimondo
Pandolfo Malateste (1417-1468) për shembull, udhëheqësi i
Riminit në Itali, i dërgoi një letër të shkruar nga
këshilltari i tij, humanisti Roberto Valturio sulltan
Mehmetit II ?Fatihut?, ku e ftonte të fundit të pushtojë
Romën. Ai i bashkangjiti letrës së tij edhe një hartë mjaft
të detajuar të Italisë. Në Prill të vitit 1486, Boccolino
Guzzoni (Gazonio), që pushtoi qytetin Papal të Osimos pranë
Ankonës i dërgoi një letër sulltanit të cilit i propozonte
të ndërtojnë një koalicion të përbashkët kundër
shtetit-kishë. Ndërsa kur marinsat muslimanë pushtuan
portin e Otrantos në Itali duke u lëshuar nga Durrësi,
banorët katolikë të Pikenos shprehen gadishmërinë e tyre që
të pranojnë fenë dhe mbikqyrjen e ?Turkut të Madh? (Grand
Turco).
* * *
Historia e shqiptarëve është një nga paradokset më të mëdha
në kronikat e qytetërimit europian. Milleniumi i kotësisë
morri fund për shqiptarët, pas ndërhyrjes turke në Ballkan.
Në shekullin e 16të, Shqipëria sëbashku me Bosnjen dhe
Maqedoninë, përfaqësonin kufijtë më të rëndësishëm të
Halifatit Osman i cili zhvillonte anti-kryqëzatë kundër
Kishës Militante. Brigjet e Adriatikut ishin tokat që i
ofronin osmanëve strategjinë më të mirë të mbrojtjes kundër
papëve dhe kryqtarëve. Megjithatë dalja e Shqipërisë
Muslimane si baza kryesore e turqve në strategjinë osmane
për supremaci ngelet e paqartë nëse dikush kërkon të bëj
një vlerësim sa më objektiv. Shqipëria ka qënë një pjesë e
qytetërimit Islam, ku rezistenca e fiseve muslimane
shqiptare ndaj autoritetit qëndror, mundësonte krijimin e
një administrate autonome. Evolucioni i Shqipërisë katoliko
? romane nga një shtet klient i Republikës së Venedikut në
një shtet Islam, do të ndryshonte elitën dhe popullin
shqiptar në mënyrë radikale.
Bullgarët dhe serbët pushtues, supremacinë e tyre në
ish-Ilirinë bizantine e ndërtuan vetëm me forcën e armëve.
Dhe kjo bëhej në një kohë kur shqiptarët kundërshtonin
sllavizimin e egër dhe e kundërsulmonin atë. Nga shekulli i
11të deri në të 15-tin, tokat veri-lindore të arbëreshëve
mesjetarë qëndruan nën pushtimin e feudalëve serbë të Zetës
dhe Rashës, të cilët zgjeruan pushtetin e tyre mbi Shqipëri
papushim, deri në momentet e rënies së Mbretërisë Serbe në
gjysmën e dytë të shekullit të 14të. Pushteti serb mbi
feudin e Deçanit në vitin 1330, dhe gjithashtu historitë e
manastireve Ortodokse të Shën Mihalit dhe Gabrielit në
Prizren (nga 1348 deri më 1353) tregojnë në mënyrë të qartë
prezencën masive të popullsisë shqiptare në të gjithë
fshatrat e Maqedonisë perëndimore, Kosovë dhe Metohi.
Shqiptarët e kësaj kohe ishin barinjë, mercenarë dhe
bujqër. Nën tiraninë serbe, shqiptarët romano ? katolikë
dhe të krishterë ortodoks të ritit grek, u pagëzuan me
dhunë në kishën serbe, të themeluar gjatë rregjimit shtypës
të Stefan Dushanit. Sipas ligjit të tij ?drakonian?, vetëm
kisha serbe ishte e krishterë ?e vërtetë,? ndërsa të gjitha
fetë e tjera ishin të ndaluara. Ata që refuzonin të
vaftisen nga priftërinjtë serbë, damkoseshin në fytyrë me
hekur të nxehtë, dëboheshin, dhe pasuritë e tyre
konfiskoheshin nga Cari Serb. Shumë feudalë katolikë
shqiptarë dhe njerëzit e tyre që i rezistuan politikës së
serbizimit ekzekutoheshin.
Përpara pushtimit të Shqipërisë nga serbët, ushtarët
aventurierë normanë ishin ata që dominuan zonat e
Adriatikut. Ata pushtuan Siçilinë muslimane dhe jugun e
Italisë duke ndihmuar papën dhe princat lombardezë të
rimarrin Pulian dhe Kalabrinë. Në vitin 1078, peshkopi i
Devollit (Diabolis) në Shqipërinë qëndrore thirri trupat
normane nga Italia që të mbeshtesin romanët katolikë vendas
kundër bizantinëve. Normanët erdhën në Shqipëri me
mercenarë muslimanë nga Siçilia dhe me një kontingjent të
vogël bullgarësh dhe grekësh, të udhehëqur nga Nikofor
Vasilikusi. Megjithatë kjo ushtri multi-etnike dhe
multi-fetare do të mundej nga autokrati Aleks Komneni në
1079. Gjatë kësaj lufte, ushtria bizantine u mbështet nga
muslimanët selxhukë të sulltan Sulejmanit dhe nga trupat
mercenare turke. Ushtarët muslimanë maqedonas ishin turq të
marrë si pengje lufte dhe burgosur nga Joan Komneni gjatë
luftës selxhuko-bizantine në Azinë e Vogël.
Megjithatë, pas dy vjetësh normanët të udhëhequr nga Robert
Guiskardi (?Robert Dinaku?) dhe biri i tij Boemundi, u
kthyen në Shqipëri nga Otrantoja dhe morrën Durrësin dhe
Vlorën (Avlona). Disa muaj më vonë normanët pushtuan pa
shumë rezistencë Shkupin dhe Ohrin. Perandor Aleksi, i
shtangur përpara humbjeve në Shqipëri kërkoi nga sulltani
selxhuk Sulejmani, ndihmë urgjente. Udhëheqësi musliman i
Rumit (Konjës) i dërgoi atij 7.000 luftëtarë me
eksperiencë, të udhëhequr nga Kamir-khani (Kamires).
Ushtria e re bizantine e udhëhequr personalisht nga
autokrati Aleksis dhe aleatët e tij muslimanë, sulmuan
normanët pranë Larisës, në Jug të Maqedonisë. Megjithëkëtë,
trupat e Beomundit i rezistuan forcës së sulmit bizantin,
turqve muslimanë dhe shigjetarëve oguzë, dhe arritën të
mbijetojnë.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

bernardo
  • Zatvorena
Да ли си Словени и Срби, заиста инфериорни и нижеразредни у историјском смислу у односу на друге европске народе?
5 6 7
Odgovora
159
Pregleda
1.530
Лекизан
Лекизан
M
Da li je Srbija 1918. osvojila ili oslobodila Hrvatsku i Sloveniju?
4 5 6
Odgovora
125
Pregleda
831
Лички гусар
Лички гусар
Sensei
Da li je istina da su komunisti spalili biblioteku manastira Morače 1952. godine?
2 3
Odgovora
55
Pregleda
804
Nenad1331
Nenad1331

Back
Top