- Poruka
- 26.326
09.10.1934.
-
- Popularno:
- Da li je Srbija 1918. osvojila ili...
- Normalna tema
- Da li je Drazi mesto na fresci?
- Da li je blam da muškarci piju koktel u...
- Da li će srušiti ''Jugoslaviju''?
- Odlazak na poslednji ispraćaj /sahrana
- Deset boljki koje leči rakija
- Upornost Nemačke i zapada oko Kosova i...
- Dokle da cela Srbija finansira Beograd?
- Blockchain glasanje
Догодило се на данашњи дан
- Začetnik teme Владан
- Datum pokretanja
Scott Isle
Elita
- Poruka
- 16.184
Postavi je i na temi Monarhija na Politici.
- Poruka
- 26.326
На данашњи дан 1. новембра пре 100 година у првом светском рату ослобођен је Београд:
Слава јунацима.
Слава јунацима.
Берекин
Buduća legenda
- Poruka
- 25.218
"Неовисна". Чудо како се Хрвати не сјетише прве државе?
MOST6
Buduća legenda
- Poruka
- 28.005
To nije bila država. Međutim, da je bila država, bila bi treća, a ne druga.
doktorSokrates
Primećen član
- Poruka
- 666
Kako ono beše FT februara 1990 ,dvorana Lisinski:
"NDH nije bila samo kvislinška tvorba već i povijesna težnja Hrvatskog naroda za državom!"
- Poruka
- 3.700
12.Август
Сагледаћемо, наиме, како је Босна изнова шаптом пала, и то, ни мање ни више, него 12. августа 1992. године усред Бање Луке.
Име државе, дабогме, није мала ствар. Не само да је по њему свијет распознаје, већ оно укршта и преплиће њену историју, садашњост и будућност, сажима њен идентитет и чини је својственом и аутентичном. Управо је такво било име Српске Републике Босне и Херцеговине. Оно нас је везивало и спајало са остатком српске нације и истовремено истицало и његовало наше особености у односу на друге српске земље. Међутим, неки то нису схватали, а како нису схватали, није им ни одговарало. Наравно, како им није одговарало, то је ваљало и промијенити, па се касније тиме и поносити.
Тако се недавно Горан Марић похвалио „Недељнику” да је он смислио нашој земљи име које она и данас носи. У разговору са Бранком Росићем – овај је за њега написао да је „легендарни продуцент и челник пројекта ’Њу примитивс’ који је запалио Југославију као менаџер Плавог оркестра” и о којем су по почетку рата „митови и легенде [добијали] сумануте димензије, па је у једном тренутку деловало скоро да је највећи медијски манипулатор бивше Југославије – доктор Гебелс Радована Караџића” – Марић је о домишљању новог имена изјавио сљедеће: „Реч је о догађају који се десио на самом почетку рата, једне топле летње вечери у једном мотелу на Палама. У разговору са својим пријатељима Драгославом Боканом и Соњом Караџић дошао сам на идеју да треба избацити назив Босна и Херцеговина из имена наше српске државе у настајању. Предложио сам да се придев српска претвори у именицу по узору на Пољску, Чешку, Мађарску, и да дамо нашој држави име Српска. Мој предлог је наишао на одобравање и одмах је дошло до надоградње. […] Били смо угодно изненађени, Бокан, Соња и ја, којом брзином је Скупштина Српске Републике Босне и Херцеговине прогласила Републику Српску.”
Слично је о истој ноћи говорио и Бокан, некадашњи вођа најблаже речено неславне паравојне формације „Бели орлови” којег Марић спомиње. На опаску новинара „Преса” како „многи не знају да сте својевремено били један од првих држављана РС и да сте са Соњом Караџић и Гораном Марићем, оснивачем и менаџером сарајевске поп групе ’Плави оркестар’, почетком деведесетих у касарни у Рајловцу смишљали име Републици Српској”, Бокан се похвалио: „Смишљали и смислили. На позив министра информисања Велибора Остојића нас троје смо се осамили и у пар дана осмислили идеју да ова, тада само ослобођена српска територија бивше БиХ, задржи име ’Србија’ у оном другом свом облику – као у случају Француске, Чешке, Данске, Грчке, Енглеске… По том моделу смо предложили име ’Српска’ и оно је убрзо усвојено са накнадним додатком ’Република’.”
https://www.frontal.rs/republika-st...0kGYHUyEWh-oNuqR3VCXvl94wBEISsll76fPm67bc6kRQ
Да се друштво мало али одабрано – моћникова кћи, нови примитивац и паравојник – осамило на нешто више од пар дана, можда би докучило разлику између побројаних земаља и државе којој су надијевали име. Побројане земље су назване по народима који су се у њима национално објединили, док ова наша није бројала тада, нити броји сада, ни петину Срба на овим просторима, па јој стога нипошто не приличи име које би једног дана могла да понесе заједничка држава свих наших сународњака. И док је такво поређење било можда тек неумјесно и непромишљено, трампљење једног живућег идентитета и вјековне историје за јефтину имитацију Србије већ је било и увредљиво и безобразно. Но, мач је те мутне ноћи наоштрен, а Скупштина ће њиме убрзо, не трепнувши, да замахне. Стигао је 12. август 1992. године.
Сагледаћемо, наиме, како је Босна изнова шаптом пала, и то, ни мање ни више, него 12. августа 1992. године усред Бање Луке.
Име државе, дабогме, није мала ствар. Не само да је по њему свијет распознаје, већ оно укршта и преплиће њену историју, садашњост и будућност, сажима њен идентитет и чини је својственом и аутентичном. Управо је такво било име Српске Републике Босне и Херцеговине. Оно нас је везивало и спајало са остатком српске нације и истовремено истицало и његовало наше особености у односу на друге српске земље. Међутим, неки то нису схватали, а како нису схватали, није им ни одговарало. Наравно, како им није одговарало, то је ваљало и промијенити, па се касније тиме и поносити.
Тако се недавно Горан Марић похвалио „Недељнику” да је он смислио нашој земљи име које она и данас носи. У разговору са Бранком Росићем – овај је за њега написао да је „легендарни продуцент и челник пројекта ’Њу примитивс’ који је запалио Југославију као менаџер Плавог оркестра” и о којем су по почетку рата „митови и легенде [добијали] сумануте димензије, па је у једном тренутку деловало скоро да је највећи медијски манипулатор бивше Југославије – доктор Гебелс Радована Караџића” – Марић је о домишљању новог имена изјавио сљедеће: „Реч је о догађају који се десио на самом почетку рата, једне топле летње вечери у једном мотелу на Палама. У разговору са својим пријатељима Драгославом Боканом и Соњом Караџић дошао сам на идеју да треба избацити назив Босна и Херцеговина из имена наше српске државе у настајању. Предложио сам да се придев српска претвори у именицу по узору на Пољску, Чешку, Мађарску, и да дамо нашој држави име Српска. Мој предлог је наишао на одобравање и одмах је дошло до надоградње. […] Били смо угодно изненађени, Бокан, Соња и ја, којом брзином је Скупштина Српске Републике Босне и Херцеговине прогласила Републику Српску.”
Слично је о истој ноћи говорио и Бокан, некадашњи вођа најблаже речено неславне паравојне формације „Бели орлови” којег Марић спомиње. На опаску новинара „Преса” како „многи не знају да сте својевремено били један од првих држављана РС и да сте са Соњом Караџић и Гораном Марићем, оснивачем и менаџером сарајевске поп групе ’Плави оркестар’, почетком деведесетих у касарни у Рајловцу смишљали име Републици Српској”, Бокан се похвалио: „Смишљали и смислили. На позив министра информисања Велибора Остојића нас троје смо се осамили и у пар дана осмислили идеју да ова, тада само ослобођена српска територија бивше БиХ, задржи име ’Србија’ у оном другом свом облику – као у случају Француске, Чешке, Данске, Грчке, Енглеске… По том моделу смо предложили име ’Српска’ и оно је убрзо усвојено са накнадним додатком ’Република’.”
https://www.frontal.rs/republika-st...0kGYHUyEWh-oNuqR3VCXvl94wBEISsll76fPm67bc6kRQ
Да се друштво мало али одабрано – моћникова кћи, нови примитивац и паравојник – осамило на нешто више од пар дана, можда би докучило разлику између побројаних земаља и државе којој су надијевали име. Побројане земље су назване по народима који су се у њима национално објединили, док ова наша није бројала тада, нити броји сада, ни петину Срба на овим просторима, па јој стога нипошто не приличи име које би једног дана могла да понесе заједничка држава свих наших сународњака. И док је такво поређење било можда тек неумјесно и непромишљено, трампљење једног живућег идентитета и вјековне историје за јефтину имитацију Србије већ је било и увредљиво и безобразно. Но, мач је те мутне ноћи наоштрен, а Скупштина ће њиме убрзо, не трепнувши, да замахне. Стигао је 12. август 1992. године.
Khal Drogo
Veoma poznat
- Poruka
- 12.675
Ко је заслужан да се Српска Република Босна и Херцеговина августа 1992.годие преименује у Републику Српску, реално данас, кога брига. Десило се и данашње име Српска је сасвим у реду. Држављани Српске, барем они који имају позитиван однос према својој отаџбини, га радо истичу, они други или пак пакосне душе из ефбиха што закерају, опет кога брига.
Са друге стране, имамо историјску област Босну, имамо историјску област Херцеговину, некад Хумску земљу, имамо историјску област Крајину, у саставу које Горњу Крајину која некад бјеше и под именом Западни страни, имамо Посавину, Семберију, Подриње, и Срби из тих области су поносни на свој завичај, нема разлога да се било ко одриче свог идентитета био он Крајишник,Семберац, Босанац, Херцеговац и шта год већ, као што је сасвим у реду и цивилизацијски стандард да се држава именује по народу који је настањује.
Само име, сложеница "Босна и Херцеговина", настало је у вријеме када је на Берлинском конгресу 1878,године тадашња Аустро-Угарска Монархија добила мандат окупирати дио тадашњег Османског Царства, не видим разлога да Срби робују конструкцији насталој када је једног завојевача замијенио други завојевач.
Са друге стране, имамо историјску област Босну, имамо историјску област Херцеговину, некад Хумску земљу, имамо историјску област Крајину, у саставу које Горњу Крајину која некад бјеше и под именом Западни страни, имамо Посавину, Семберију, Подриње, и Срби из тих области су поносни на свој завичај, нема разлога да се било ко одриче свог идентитета био он Крајишник,Семберац, Босанац, Херцеговац и шта год већ, као што је сасвим у реду и цивилизацијски стандард да се држава именује по народу који је настањује.
Само име, сложеница "Босна и Херцеговина", настало је у вријеме када је на Берлинском конгресу 1878,године тадашња Аустро-Угарска Монархија добила мандат окупирати дио тадашњег Османског Царства, не видим разлога да Срби робују конструкцији насталој када је једног завојевача замијенио други завојевач.
- Poruka
- 3.700
12.октобра 1995. године окончана су борбена дејства у рату у Босни, што је до краја те године довело до мировних споразума у Дејтону и Паризу, престанка рата и мира у Б.и Х..
- Poruka
- 3.700
1991. ЈНА и ТО И.Славоније и З.Срема са добровољцима, након дугих борби и херојских жртава ослободили су Вуковар.
Следећих година тај дан је у Р.С.Крајини обиљежаван као дан ослобођења града.
pic upload
Nikita Kulganov
Buduća legenda
- Poruka
- 33.277
Desilo se na danasnji dan ! Obogatite svoje znanje iz istorije.
7.decembar
To je najviši domet iskrenog izvinjenja u istoriji čovećanstva. Taj način izvinjavanja u ime sopstvenog naroda za počinjene zločine postao je na neki način standard u svetu. Ovim gestom Nemačka je časno priznala svoju krivicu i krenula da postaje istinito demokratska zemlja. Gest bivšeg kancelara Zapadne Nemačke imao je pozitivan odjek u celom svetu i mnogima je danas parametar kada se u međudržavnim odnosima govori o izvinjenju.
Naime, Japan je tokom tridesetih godina počeo napade u Aziji, čemu su se protivile zapadne sile. Problem za Japan bio je taj što je njegova privreda bila direktno zavisna od SAD i Holandije - od njih je uvozio gorivo.
To je bila karta na koju su SAD igrale kada su japanske trupe zauzele Francusku Indokinu - nametnule su embargo na uvoz nafte. Japan je pokušao diplomatski da reši novonastalu situaciju, ali kada je video da Vašington ne namerava da sklopi sporazum, počeo je pripreme za rat.
Prethodno je pristupio Trojnom paktu sa Nemačkom i Italijom i potpisao petogodišnji pakt o nenapadanju sa Sovjetskim Savezom, čime je još više produbljena kriza sa SAD.
Trasa kojom se kretala Japanska flota takođe je bila faktor iznenađenja, jer je tuda plovidba otežana zbog snažnih vetrova i visokih talasa.
Napad je započeo oko 7.48 po lokalnom vremenu. Nikakva uzbuna u bazi nije bila podignuta sve dok Japanci nisu počeli da zasipaju vojne objekte bombama i torpedima.
Japanci su brzo uništili gotovo sve američke avione na sletnim stazama.
Američke brodove, koji su bili poređani u luci jedan uz drugi kao u mirnodopskim uslovima, japanski bombarderi i torpedni avioni su potapali jedan za drugim.
U 8.50 je i drugi napad koji je završio započeto.
U njihovoj floti bile su i podmornice koje su imale zadatak da se probiju u luku i napadnu brodove - taj deo akcije je, međutim, bio neuspešan. Podmornice su ili potopljene ili su se nasukale.
Sreća za američku stranu bila je u tome što su njihovi razarači bili na moru, a ne u luci.
Bio je jedan od retkih koji se protivio ratu sa SAD i predvideo je poraz Japana. Uprkos tome, isplanirao je prvi japanski napad na američke baze na Pacifiku.
Iako je njegov napad na Perl Harbor bio uspešan, promašio je glavni cilj - američke nosače aviona koji su u tom trenutku bili na moru.
Tražeći direktnu borbu sa američkim nosačima, Jamamoto je poražen u bici kod Midveja 1942.
Amerikanci su uspeli da se osvete Jamamotou 1943. godine. Oni su dešifrovali poruku u kojoj je bila trasa njegovog inspekcijskog putovanja po Pacifiku. Američki lovci su oborili Jamamotov avion, a telo admirala je pronađeno u džungli.
Kasnija obdukcija Jamamotovog tela je pokazala da je imao dve prostrelne rane.
Sa američke strane gubici su bili ogromni - 2.335 poginulih mornara i 68 civila. Ranjene su 1.143 osobe. Više od 200 aviona je uništeno ili oštećeno, kao i 19 brodova.
Amerikanci nakon ovog napada više nisu bili u stanju da zaustave zauzimanje Filipina, Hongkonga i jugoistočne Azije.
SAD su kasniji napad atomskim bombama na Hirošimu i Nagasaki pravdali upravo Perl Harborom.
7.decembar
DAN KADA JE KLEČAO WILI BRANT – SIMBOL ISKRENOG IZVINJENJA
Sedmog decembra 1970. tadašnji kancelar Savezne Republike Nemačke spontano je u Varšavskom getu kleknuo pred spomenikom hiljadama Jevreja – žrtvama nacističkog pogroma. Na današnji dan, 7. decembra 1970. godine zapadnonjemački kancelar Vili Brant, prilikom službene posete Poljskoj, neočekivano se poklonio, klečanjem, pred spomenikom žrtvama nacizma u Varšavi. Fotografije nemačkog kancelara kako skrušeno kleči pred spomenikom za ubijene koje je njegov narod skrivio obišle su svet te i danas predstavljaju podsećanje na to kako izgleda iskreno pomirenje među narodima. Vili Brant je rekao da je uradio ono što ljudi i inače rade kada reči nisu dovoljne. Taj gest je postao simbol pomirenja u Evropi – pomirenja Zapada i Istoka, Poljske i Nemačke.To je najviši domet iskrenog izvinjenja u istoriji čovećanstva. Taj način izvinjavanja u ime sopstvenog naroda za počinjene zločine postao je na neki način standard u svetu. Ovim gestom Nemačka je časno priznala svoju krivicu i krenula da postaje istinito demokratska zemlja. Gest bivšeg kancelara Zapadne Nemačke imao je pozitivan odjek u celom svetu i mnogima je danas parametar kada se u međudržavnim odnosima govori o izvinjenju.
3. prekomorska (udarna) brigada osnovana je 7. decembra 1943.
3. prekomorska (udarna) brigada osnovana je 7. decembra 1943. u Gravini i Karbonari i u februaru 1944. imala je 4 bataljona sa 1.880 boraca, od čega 1.120 Slovenaca, 450 Hrvata, 150 Italijana, 125 Srba i nekoliko drugih. U sastavu 4. bataljona osnovana je italijanska četa „Antonio Gramši”. Odlaskom u otadžbinu brigada je dobila i dodatne štabne jedinice i to četu veze, protivtenkovsku i protivvazdušnu četu, intendantsku četu, inžinjerijsku i minobacačku četu, a broj njenih pripadnika je povećan na 2245. Iz Italije, marta 1944. godine, prebačena je na Vis. U junu 1944. priključila se desantima 26. divizije na Brač, septembra na Korčulu i Pelješac, a u oktobru na Makarsku i Split. U proleće 1945. godine brigada je vodila borbe na području Like, Hrvatskog primorja, Rijeke i Ilirske Bistrice. Brigada je bila svedok kapitulacije Nemačke u Tržiču u Italiji. U junu 1945. brigada se povlači u zapadnu Istru, gde deluje do marta 1948. godine, kada se njene jedinice uključuju prilikom transformacije Jugoslovenske vojske u garnizon JA u Gorenju (Bohinjska Bela). Od osnivanja brigade do oslobođenja otadžbine palo je najmanje 858 njenih boraca.NAPAD NA PERL HARBUR
Na današnji dan pre 81 godinu Japanska ratna mornarica napala je američku bazu Perl Harbor, na Havajima. Ova operacija dovela je do vojnog uključivanja SAD u Drugi svetski rat.ZAŠTO JE JAPAN NAPAO SAD
Japan je napao američku mornaricu kako bi onemogućio Sjedinjenim Državama da se mešaju u vojne akcije koje je preduzimalo Hirohitovo carstvo u jugoistočnoj Aziji i prekomorskim kolonijama Ujedinjenog Kraljevstva, Holandije i SAD.Naime, Japan je tokom tridesetih godina počeo napade u Aziji, čemu su se protivile zapadne sile. Problem za Japan bio je taj što je njegova privreda bila direktno zavisna od SAD i Holandije - od njih je uvozio gorivo.
To je bila karta na koju su SAD igrale kada su japanske trupe zauzele Francusku Indokinu - nametnule su embargo na uvoz nafte. Japan je pokušao diplomatski da reši novonastalu situaciju, ali kada je video da Vašington ne namerava da sklopi sporazum, počeo je pripreme za rat.
Prethodno je pristupio Trojnom paktu sa Nemačkom i Italijom i potpisao petogodišnji pakt o nenapadanju sa Sovjetskim Savezom, čime je još više produbljena kriza sa SAD.
FAKTOR IZNENAĐENJA
Amerikanci su u Perl Harboru koncentrisali većinu svojih bojnih brodova. Bili su uvereni da su tu na sigurnom i to im je bila dobra lokacija, u slučaju da Japan napadne Filipine.Trasa kojom se kretala Japanska flota takođe je bila faktor iznenađenja, jer je tuda plovidba otežana zbog snažnih vetrova i visokih talasa.
Napad je započeo oko 7.48 po lokalnom vremenu. Nikakva uzbuna u bazi nije bila podignuta sve dok Japanci nisu počeli da zasipaju vojne objekte bombama i torpedima.
Japanci su brzo uništili gotovo sve američke avione na sletnim stazama.
Američke brodove, koji su bili poređani u luci jedan uz drugi kao u mirnodopskim uslovima, japanski bombarderi i torpedni avioni su potapali jedan za drugim.
U 8.50 je i drugi napad koji je završio započeto.
ŠEST NOSAČA AVIONA
Japanske snage činilo je šest velikih nosača aviona: Akagi, Hirju, Kaga, Šokaku, Sorju i Zuikaku. U napadu je učestvovalo više od 350 aviona.U njihovoj floti bile su i podmornice koje su imale zadatak da se probiju u luku i napadnu brodove - taj deo akcije je, međutim, bio neuspešan. Podmornice su ili potopljene ili su se nasukale.
Sreća za američku stranu bila je u tome što su njihovi razarači bili na moru, a ne u luci.
ADMIRAL ISOROKU JAMAMOTO
Napad na Perl Harbor predvodio je Isoroku Jamamoto, admiral koji je engleski jezik učio na Harvardu, a radio je i kao mornarički ataše u japanskoj ambasadi u Vašingtonu. Vrhovni komandant japanskih mornaričkih sila postao je baš 1941. godine.Bio je jedan od retkih koji se protivio ratu sa SAD i predvideo je poraz Japana. Uprkos tome, isplanirao je prvi japanski napad na američke baze na Pacifiku.
Iako je njegov napad na Perl Harbor bio uspešan, promašio je glavni cilj - američke nosače aviona koji su u tom trenutku bili na moru.
Tražeći direktnu borbu sa američkim nosačima, Jamamoto je poražen u bici kod Midveja 1942.
Amerikanci su uspeli da se osvete Jamamotou 1943. godine. Oni su dešifrovali poruku u kojoj je bila trasa njegovog inspekcijskog putovanja po Pacifiku. Američki lovci su oborili Jamamotov avion, a telo admirala je pronađeno u džungli.
Kasnija obdukcija Jamamotovog tela je pokazala da je imao dve prostrelne rane.
VELIKI GUBICI
Japanci su tokom napada izgubili 29 aviona i pet malih podmornica. Oko 64 osoba je ubijeno, a jedan podmorničar zarobljen.Sa američke strane gubici su bili ogromni - 2.335 poginulih mornara i 68 civila. Ranjene su 1.143 osobe. Više od 200 aviona je uništeno ili oštećeno, kao i 19 brodova.
POSLEDICE NAPADA
Sjedinjene Države su posle ovog napada objavile rat Japanu, a Japanci su to već formalno učinili diplomatskom notom za vreme napada.Amerikanci nakon ovog napada više nisu bili u stanju da zaustave zauzimanje Filipina, Hongkonga i jugoistočne Azije.
SAD su kasniji napad atomskim bombama na Hirošimu i Nagasaki pravdali upravo Perl Harborom.
Nikita Kulganov
Buduća legenda
- Poruka
- 33.277
7. Decembra 1678. LOUIS HENNEPIN DIVIO SE SLAPOVIMA NIAGARA. Hennepinu dugujemo prvi nacrtani prikaz vodovoda Niagare: „veliki i čudesni Saut, čiji je vodopad prilično iznenađujući. Nema mu premca u celom Svemiru. » « Pad ovog neusporedivog Sauta sastoji se od dve velike vodene ploče i dva vodopada s otočićem u sredini. Vode, koje padaju s ove velike visine, pjene se i ključaju na najstrašniji način na svetu. Stvaraju strašnu buku, veću od grmljavine. Kad jetar duva na jug, čujemo ovu strašnu graju udaljenu više od petnaest liga.
7. Decembra 1949 kineski partizani su porazili u ratu kineske četnike.
7.decembra rodjen Don Vito Korleone
7. Decembra 1949 kineski partizani su porazili u ratu kineske četnike.
7.decembra rodjen Don Vito Korleone
Nikita Kulganov
Buduća legenda
- Poruka
- 33.277
Dogodilo se na današnji dan – 8.12.
1854. godine – Papa Pije IX proglasio je dogmu o bezgrešnom začeću Bogorodice.
1925. godine – Objavljena je knjiga Adolfa Hitlera “Majn Kampf”, u kojoj je izložena koncepcija “Novog poretka” i rasne supremacije Nemaca.
1980. godine – U Njujorku je ubijen bivši član “Bitlsa” Džon Lenon. Ubio ga je mentalno poremećeni obožavalac Mark Dejvid Čepmen, koji je kasnije osuđen na doživotni zatvor.
Nikita Kulganov
Buduća legenda
- Poruka
- 33.277
9.decembar
1824. godine – U peruanskom ratu za nezavisnost snage južnoameričkog revolucionara Simona Bolivara porazile su špansku armiju u bici kod Ajakuča u Peruu, koja je bila presudna za sticanje nezavisnosti Perua.
1905. godine – Francuskaje donela dekret o odvajanju države od crkve.
1990. godine – Leh Valensa, bivši lider sindikata “Solidarnost”, pobedio je na predsedničkim izborima u Poljskoj.
1824. godine – U peruanskom ratu za nezavisnost snage južnoameričkog revolucionara Simona Bolivara porazile su špansku armiju u bici kod Ajakuča u Peruu, koja je bila presudna za sticanje nezavisnosti Perua.
1905. godine – Francuskaje donela dekret o odvajanju države od crkve.
1990. godine – Leh Valensa, bivši lider sindikata “Solidarnost”, pobedio je na predsedničkim izborima u Poljskoj.
Nikita Kulganov
Buduća legenda
- Poruka
- 33.277
10. decembar
1520. - NJemački crkveni reformator Martin Luter prekinuo sve veze sa Rimom, spalivši javno u Vitenbergu bulu u kojoj mu je papa Lav Deseti zaprijetio prokletstvom ako se u roku od 60 dana ne odrekne jeresi.
1926. - Umro srpski državnik Nikola Pašić, jedan od osnivača Radikalne stranke 1881. i njen vođa, tvorac Vidovdanskog ustava 1921, prvog ustava Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Kao student Ciriškog politehnikuma u Švajcarskoj prišao socijalistima i prihvatio ideje Svetozara Markovića i njegovog pokreta protiv apsolutističke vladavine dinastije Obrenović. Po povratku u Srbiju uređivao je socijalistički list "Oslobođenje", a 1878. je izabran u parlament, u kojem se kao opozicioni vođa borio protiv autoritarnog monarhističkog režima Milana Obrenovića, zalažući se za uspostavljanje parlamentarne demokratije. Poslije gušenja Timočke bune 1883, koju su u zaječarskom kraju podstakli radikali, emigrirao i u odsustvu je osuđen na smrt. Poslije pomirenja kralja Milana s radikalima 1888. odlučujuće je doprinio da Srbija dobije veoma liberalan ustav. Ubrzo po abdikaciji kralja Milana u korist sina Aleksandra Obrenovića 1889. postao je predsjednik parlamenta, a 1891. premijer. Dominantnu političku poziciju u Srbiji učvrstio je poslije dolaska na vlast kralja Petra Prvog Karađorđevića 1903. Premijer je ponovo postao 1904. i potom je još tri puta formirao srpsku vladu, a poslije Prvog svjetskog rata triput je bio i predsjednik vlade Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i uticao je na ključne istorijske događaje. Odlučno se odupro pokušajima Austro-Ugarske da potčini Srbiju, učestvovao je u stvaranju Balkanskog saveza uperenog protiv Otomanskog carstva i bio odan pristalica carske Rusije. Kao premijer i šef diplomatije predvodio je Srbiju u pobjedonosnim balkanskim ratovima 1912. i 1913. i u Prvom svjetskom ratu od 1914. do 1918. Igrao je istaknutu ulogu u stvaranju Kraljevine Srba,
1961. - Srpskom književniku Ivi Andriću uručena je Nobelova nagrada za književnost, koju je primio na svečanosti u Stokholmu pred 700 zvanica i švedskom kraljevskom porodicom u dvorani Koncertne palate Švedske akademije.
1520. - NJemački crkveni reformator Martin Luter prekinuo sve veze sa Rimom, spalivši javno u Vitenbergu bulu u kojoj mu je papa Lav Deseti zaprijetio prokletstvom ako se u roku od 60 dana ne odrekne jeresi.
1926. - Umro srpski državnik Nikola Pašić, jedan od osnivača Radikalne stranke 1881. i njen vođa, tvorac Vidovdanskog ustava 1921, prvog ustava Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Kao student Ciriškog politehnikuma u Švajcarskoj prišao socijalistima i prihvatio ideje Svetozara Markovića i njegovog pokreta protiv apsolutističke vladavine dinastije Obrenović. Po povratku u Srbiju uređivao je socijalistički list "Oslobođenje", a 1878. je izabran u parlament, u kojem se kao opozicioni vođa borio protiv autoritarnog monarhističkog režima Milana Obrenovića, zalažući se za uspostavljanje parlamentarne demokratije. Poslije gušenja Timočke bune 1883, koju su u zaječarskom kraju podstakli radikali, emigrirao i u odsustvu je osuđen na smrt. Poslije pomirenja kralja Milana s radikalima 1888. odlučujuće je doprinio da Srbija dobije veoma liberalan ustav. Ubrzo po abdikaciji kralja Milana u korist sina Aleksandra Obrenovića 1889. postao je predsjednik parlamenta, a 1891. premijer. Dominantnu političku poziciju u Srbiji učvrstio je poslije dolaska na vlast kralja Petra Prvog Karađorđevića 1903. Premijer je ponovo postao 1904. i potom je još tri puta formirao srpsku vladu, a poslije Prvog svjetskog rata triput je bio i predsjednik vlade Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i uticao je na ključne istorijske događaje. Odlučno se odupro pokušajima Austro-Ugarske da potčini Srbiju, učestvovao je u stvaranju Balkanskog saveza uperenog protiv Otomanskog carstva i bio odan pristalica carske Rusije. Kao premijer i šef diplomatije predvodio je Srbiju u pobjedonosnim balkanskim ratovima 1912. i 1913. i u Prvom svjetskom ratu od 1914. do 1918. Igrao je istaknutu ulogu u stvaranju Kraljevine Srba,
1961. - Srpskom književniku Ivi Andriću uručena je Nobelova nagrada za književnost, koju je primio na svečanosti u Stokholmu pred 700 zvanica i švedskom kraljevskom porodicom u dvorani Koncertne palate Švedske akademije.
Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 32.496
Nikita Kulganov
Buduća legenda
- Poruka
- 33.277
11. decembar
1282 Umro je car Mihailo VIII, osnivač poslednje vizantijske dinastije Paleologa (1259) i obnovitelj carstva nakon 57 godina latinske okupacije. Premestio je prestonicu iz Nikeje u Carigrad koji je osvojio 1261. i uspešno se odupirao namerama Karla Anžujskog i Mlečana da uspostave Latinsko carstvo. Nasledio ga je sin Andronik II.
1941. - NJemačka i Italija u Drugom svjetskom ratu objavile rat SAD, a Kongres SAD istog dana objavio rat tim dvjema zemljama.
1999 Umro je Franjo Tudjman, predsednik Hrvatske od aprila 1990, nakon prvih višestranačkih izbora u SFRJ i prvi predsednik nezavisne Hrvatske. Bio je lider Hrvatske demokratske zajednice, političke stranke koja se zalagala za izdvajanje Hrvatske iz SFRJ. Njegovom zaslugom Hrvatska je 25. juna 1991. proglasila samostalnost, a u januaru 1992. stekla je medjunarodno priznanje.
prim Na tudjmanovu sahranu je dosao samo jedan predsednik Turske - Demirel
1282 Umro je car Mihailo VIII, osnivač poslednje vizantijske dinastije Paleologa (1259) i obnovitelj carstva nakon 57 godina latinske okupacije. Premestio je prestonicu iz Nikeje u Carigrad koji je osvojio 1261. i uspešno se odupirao namerama Karla Anžujskog i Mlečana da uspostave Latinsko carstvo. Nasledio ga je sin Andronik II.
1941. - NJemačka i Italija u Drugom svjetskom ratu objavile rat SAD, a Kongres SAD istog dana objavio rat tim dvjema zemljama.
1999 Umro je Franjo Tudjman, predsednik Hrvatske od aprila 1990, nakon prvih višestranačkih izbora u SFRJ i prvi predsednik nezavisne Hrvatske. Bio je lider Hrvatske demokratske zajednice, političke stranke koja se zalagala za izdvajanje Hrvatske iz SFRJ. Njegovom zaslugom Hrvatska je 25. juna 1991. proglasila samostalnost, a u januaru 1992. stekla je medjunarodno priznanje.
prim Na tudjmanovu sahranu je dosao samo jedan predsednik Turske - Demirel
Nikita Kulganov
Buduća legenda
- Poruka
- 33.277
12. decembar
- 1873
U Srbiji uveden dinar kao novčana jedinica, čime je otklonjen monetarni haos i upotreba više od 40 vrsta tuđeg metalnog novca - dukata, forinti, talira.
1920. godine – Konstituisana je Ustavotvorna skupština Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Rad skupštine, kojom je predsedavao hrvatski političar Ivan Ribar, trajao je više od šest meseci i okončan je donošenjem Vidovdanskog ustava 28. juna 1921. godine.
1963. godine – Kenija je postala nezavisna država u okviru Britanskog komonvelta s Džomom Kenijatom kao premijerom. Na isti dan 1964. godine postala je republika, a Kenijata prvi predsednik.
- 1873
U Srbiji uveden dinar kao novčana jedinica, čime je otklonjen monetarni haos i upotreba više od 40 vrsta tuđeg metalnog novca - dukata, forinti, talira.
1920. godine – Konstituisana je Ustavotvorna skupština Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Rad skupštine, kojom je predsedavao hrvatski političar Ivan Ribar, trajao je više od šest meseci i okončan je donošenjem Vidovdanskog ustava 28. juna 1921. godine.
1963. godine – Kenija je postala nezavisna država u okviru Britanskog komonvelta s Džomom Kenijatom kao premijerom. Na isti dan 1964. godine postala je republika, a Kenijata prvi predsednik.
Khal Drogo
Veoma poznat
- Poruka
- 12.675
На данашњи дан 30. новембра/12. децембра 1858.године на дан Светог Андреја (па је упамћена и као Светоандрејска скупштина) почело је са радом је било засједање скупштине Кнежевине Србије које је завршило се 31. јануара/12. фебруара 1859. године.
Кнез Александар Карађорђевић је сазвао скупштину под притиском опозиције. На скупштини су уставобранитељи и група либерала, подржала династију Обреновић и Милоша Обреновића: Кнезу Александру Карађорђевићу одузела је мандат кнеза, и предала га кнезу Милошу Обреновићу.
Од тада је почела друга владавина кнеза Милоша Обреновића, која је трајала до 1860. и завршила се његовом смрћу. Њега је наслиједио његов син Михаило Обреновић, који је наслиједио и кнежевску титулу
Свечано униформисани Станојло Петровић уручује писмо Народне Скупштине некадашњем и будућем кнезу Милошу (аутор слике непознат)
Светоандрејска скупштина 1858.године бјеше и темељом српског парламентаризма о чему кроз емисију у веома добрим излагањима говоре Огњен Карановић и Срђан Граовац
Кнез Александар Карађорђевић је сазвао скупштину под притиском опозиције. На скупштини су уставобранитељи и група либерала, подржала династију Обреновић и Милоша Обреновића: Кнезу Александру Карађорђевићу одузела је мандат кнеза, и предала га кнезу Милошу Обреновићу.
Од тада је почела друга владавина кнеза Милоша Обреновића, која је трајала до 1860. и завршила се његовом смрћу. Њега је наслиједио његов син Михаило Обреновић, који је наслиједио и кнежевску титулу
Свечано униформисани Станојло Петровић уручује писмо Народне Скупштине некадашњем и будућем кнезу Милошу (аутор слике непознат)
Светоандрејска скупштина 1858.године бјеше и темељом српског парламентаризма о чему кроз емисију у веома добрим излагањима говоре Огњен Карановић и Срђан Граовац
Khal Drogo
Veoma poznat
- Poruka
- 12.675
На данашњи дан, 16.децембра 1773.године тамол далеко, прево велике баре у граду Бостону десио се догађај који ће бити уводом у бурне догађаје који ће промијенити ток свјетске историје. Тај догађај упамћен је под именом Бостонска чајанка (овдје)
Догађај који бјеше протест америчких колониста против Велике Британије, тог дана су чланови покрета "синова слободе" у Бостону , Масачутес гњевни због "Закона о чају" (од 10. маја 1773.) који је дозволио Британској источноиндијској компанији да продаје чај из Kине у америчким колонијама без плаћања пореза осим оних наметнутих Таунсендови законима, прерушени у старосједиоце Американаца, уништили сву пошиљку чаја на бродовима у власништву Источноиндијске компаније.
Читава та епизода, данас у америчкој интерпретацији историје приказана кроз романтичарску призму, но има поред тог пренаглашеног патриотског аспекта и онај други, строго интересни.
Незадовољство у енглеским колонијама на америчком континентуз већ деценијама је тињало, посебно су разљутили колонисте закон о таксеним маркама из 1765. и Таунсендови закони из 1767.године, због тога што су наметали порезе колонијама упркос недостатку представљања у Вестминстерском парламенту. Један од протестаната је био Џон Хенкок. 1768,године Хенкоков брод, су заплијенили представници царина, а он је оптужен за кријумчарење. Бранио га је Џон Адамс, а оптужбе су на крају одбачене. Међутим, Хенкок се касније сусрео са више од стотину оптужница.
Зато је организовао бојкот чаја из Кине који је продавала Британска источноиндијска компанија, чија је продаја пала са 320.000 фунти на 520 фунти. До 1773,године та тада највећа свјетска компанија је запала у огромне дугове, имала је велике залихе чаја у складиштима без изгледа да га прода, јер су кријумчари попут Хенкока увозили чај без плаћања увозних царина. Британска влада је донела Закон о чају, који је дозволио Источноиндијској компанији да продаје чај директно колонијама, што јој је омогућило монопол и да га продаје по ценама нижим него што су нудили колонијални трговци и кријумчари.
Грађани Бостона су били увјерења да је нови порез на чај само још један покушај Британског парламента на гушењу америчке слободе. Семјуел Адамс, са истомишљеницима, је позвао агенте и примаоце Источноиндијске компаније да напусте своје дужности; примаоци који су оклевали су били изложени терору путем напада на складишта па чак и домове.
Од новембра 1773.године Семјуел Адамс је окупио масу, организујући низ протестних окупљања. Протестанти су долазили и из града и из околних области. На хиљаде људи је присуствовало овим митинзима, и сваки је био већи од претходног. Руља је узвикивала пароле не само против Британског парламента, Источноиндијске компаније, већ и против гувернера Томаса Хачинсона У ноћи 16. децембра окупило око 8.000 људи.
У четвртак, 16. децембра, 1773, вече прије него што је планирано да чај истовари, на знак који је дао Семјуел Адамс, "синови слободе" прерушени у индијанце, су напустили протестно окупљање, и запутили се ка пристаништу, где су били новопристигли бродови са чајем. Сандуци са чајем су изнесени на палубу, отворени, и чај је избачен преко палубе; акција која је трајала до касно у ноћ је изведена ефикасно, темељно и брзо. До зоре, 45 тона чаја избачено у воде бостонске луке.
Сам чин су критиковали и колонијални и британски званичници. Бенџамин Френклин (иначе познат по чувеној умотворини "моје мишљење е да немам мишљења") је изјавио да штета мора бити надокнађена, и понудио је да је плати сопственим новцем. Британска влада је реаговала затварањем Бостонске луке, и доношењем нових закона који су били познати као неподношљиви закони и казнени закони.
Међутим, много колониста је било инспирисано овим чином, тако да је дошло до акција као што је спаљивање брода ХМС Пеги Стјуарт. У запису у свом дневнику од 17. децембра 1773, Џон Адамс је написао:
Бостонска чајанка је била један од повода који је довео до Америчке револуције.
Догађај који бјеше протест америчких колониста против Велике Британије, тог дана су чланови покрета "синова слободе" у Бостону , Масачутес гњевни због "Закона о чају" (од 10. маја 1773.) који је дозволио Британској источноиндијској компанији да продаје чај из Kине у америчким колонијама без плаћања пореза осим оних наметнутих Таунсендови законима, прерушени у старосједиоце Американаца, уништили сву пошиљку чаја на бродовима у власништву Источноиндијске компаније.
Читава та епизода, данас у америчкој интерпретацији историје приказана кроз романтичарску призму, но има поред тог пренаглашеног патриотског аспекта и онај други, строго интересни.
Незадовољство у енглеским колонијама на америчком континентуз већ деценијама је тињало, посебно су разљутили колонисте закон о таксеним маркама из 1765. и Таунсендови закони из 1767.године, због тога што су наметали порезе колонијама упркос недостатку представљања у Вестминстерском парламенту. Један од протестаната је био Џон Хенкок. 1768,године Хенкоков брод, су заплијенили представници царина, а он је оптужен за кријумчарење. Бранио га је Џон Адамс, а оптужбе су на крају одбачене. Међутим, Хенкок се касније сусрео са више од стотину оптужница.
Зато је организовао бојкот чаја из Кине који је продавала Британска источноиндијска компанија, чија је продаја пала са 320.000 фунти на 520 фунти. До 1773,године та тада највећа свјетска компанија је запала у огромне дугове, имала је велике залихе чаја у складиштима без изгледа да га прода, јер су кријумчари попут Хенкока увозили чај без плаћања увозних царина. Британска влада је донела Закон о чају, који је дозволио Источноиндијској компанији да продаје чај директно колонијама, што јој је омогућило монопол и да га продаје по ценама нижим него што су нудили колонијални трговци и кријумчари.
Грађани Бостона су били увјерења да је нови порез на чај само још један покушај Британског парламента на гушењу америчке слободе. Семјуел Адамс, са истомишљеницима, је позвао агенте и примаоце Источноиндијске компаније да напусте своје дужности; примаоци који су оклевали су били изложени терору путем напада на складишта па чак и домове.
Од новембра 1773.године Семјуел Адамс је окупио масу, организујући низ протестних окупљања. Протестанти су долазили и из града и из околних области. На хиљаде људи је присуствовало овим митинзима, и сваки је био већи од претходног. Руља је узвикивала пароле не само против Британског парламента, Источноиндијске компаније, већ и против гувернера Томаса Хачинсона У ноћи 16. децембра окупило око 8.000 људи.
У четвртак, 16. децембра, 1773, вече прије него што је планирано да чај истовари, на знак који је дао Семјуел Адамс, "синови слободе" прерушени у индијанце, су напустили протестно окупљање, и запутили се ка пристаништу, где су били новопристигли бродови са чајем. Сандуци са чајем су изнесени на палубу, отворени, и чај је избачен преко палубе; акција која је трајала до касно у ноћ је изведена ефикасно, темељно и брзо. До зоре, 45 тона чаја избачено у воде бостонске луке.
Сам чин су критиковали и колонијални и британски званичници. Бенџамин Френклин (иначе познат по чувеној умотворини "моје мишљење е да немам мишљења") је изјавио да штета мора бити надокнађена, и понудио је да је плати сопственим новцем. Британска влада је реаговала затварањем Бостонске луке, и доношењем нових закона који су били познати као неподношљиви закони и казнени закони.
Међутим, много колониста је било инспирисано овим чином, тако да је дошло до акција као што је спаљивање брода ХМС Пеги Стјуарт. У запису у свом дневнику од 17. децембра 1773, Џон Адамс је написао:
У фебруару 1775.године британска круна је донијела Резолуцију помирења, којом је окончано опорезивање за сваку колонију која је на задовољавајући начин обезбјеђивала империјалну одбрану и издржавање царских официра. Порез на чај је укинут Законом о опорезивању колонија из 1778. године, што је био дио још једног парламентарног покушаја помирења који није успио.
Бостонска чајанка је била један од повода који је довео до Америчке револуције.
- Poruka
- 26.326
На данашњи дан, 17.12.1888. године, на Цетињу је рођен Краљ Александар I, упамћен у нашем народу и као Витешки Краљ Ујединитељ.
Краљ Александар био је син Краља Петра I и Кнегиње Љубице – Зорке, ћерке црногорског Краља Николе Петровића - Његоша. Кум на крштењу био му је, преко изасланика, руски Цар Александар II.
Од 1909. године носио је титулу Престолонаследника. Учествовао је у Првом балканском рату 1912, као и у Другом балканском рату 1913. године. Већ 1914. године, постао је Регент Краљевине Србије и владао у име свог оца, који је теже оболео. У Првом светском рату, био је врховни командант српске војске.
Након смрти Краља Петра I 16. августа 1921. године, до 1929. године, носио је титулу владара Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а од 1929. до 1934. године титулу Краља Југославије.
1922. године оженио се Принцезом Маријом од Румуније са којом је имао три сина: Престолонаследника Петра (будућег Краља Петра II), и Краљевиће Томислава и Андреја.
На краља Александра I извршен је атентат 9. октобра 1934. године у Марсеју. Пао је као једна од првих жртава високог ранга екстремних идеологија нацизма и фашизма, које су неколико година након овог убиства цео свет завиле у црно.
- Poruka
- 26.326
Khal Drogo
Veoma poznat
- Poruka
- 12.675
На данашњи дан љета Господњег 21,марта 1617.године упокојила се Покахонтас. Која је ушла у историју тако што је ризикујући свој живот 1609. спасла живот енглеског колонисте капетана Џона Смита. Касније се удала за Џона Ролфа и тај брак је први између колониста и домородоца. Касније ће бити примљена и на енглеском двору а њена животна прича и романса је популарисана кроз легенду и литературу да би у XVIII и XIX вијеку је, пак, легенда о Покахонтас уз своју романтичну, добила политичку и вјерску конотацију.
Хришћански су фундаменталисти њено пријатељство с колонистима. који је, по њиховом тумачењу омогућио опстанак Џејмстауна, те каснију хришћанизацију схватали као инструмент Божје воље која је бијелим англосаксонским протестанским насељеницима дала право да управљају сјеверноамеричким континентом. Амерички националисти су је, пак, сматрали својеврсном прамајком америчке нације.
Baptism of Pocahontas by John Gadsby Chapman
Године 2005. у режији Теренса Малика урађен је филм "Нови свијет" инспирисан животном причом Покахонтас
Хришћански су фундаменталисти њено пријатељство с колонистима. који је, по њиховом тумачењу омогућио опстанак Џејмстауна, те каснију хришћанизацију схватали као инструмент Божје воље која је бијелим англосаксонским протестанским насељеницима дала право да управљају сјеверноамеричким континентом. Амерички националисти су је, пак, сматрали својеврсном прамајком америчке нације.
Покахонтас (1595 - 21. март 1617) је била индијанска принцеза. Право име јој је било Матоака што на језику њеног народа значи мала чигра. Ушла је у историју захваљујући томе што је ризикујући свој живот 1609. спасла живот енглеског капетана Џона Смита. Рођена је 1595. у алгонквинском племену Поухатан, које је живело на простору данашње Вирџиније. Када је имала 13 година срела је капетана Џона Смита који као енглески колонизатор убрзо бива заробљен у рату који су Индијанци водили против белаца. Када је дошао тренутак да буде погубљен, спустивши главу на његове руке спасла га је сигурне смрти. Љубав измеђи њих двоје је кратко трајала јер се 27-годишњи капетан Смит морао вратити у Енглеску где су га чекали жена и син. 1614. Покахонтас је отео бродом Семјуел Аргал и држао као таоца док не буде ослобођен и последњи енглески колонизатор. За време путовања бродом у њу се заљубљује члан експедиције Џон Ролф (први донео дуван у Европу) са којим склапа брак у Џејмстауну 1614. изненада се разболела 1617. и умрла у 22. години, сахрањена је у Енглеској, где је последњи пут видела Џона Смита. Била је инспирација многих сликара, сценарија за филмове итд.
Живот Покахонтас
О најранијем животу Покахонтас се релативно мало зна, укључујући тачан датум њеног рођења. Њена мајка је била једна од многих супруга поглавице Вахунсанакаве, који је владао племеном Поухатан и истоименом конфедерацијом подложних племена. Након што је родила кћер напустила је Поухатаново домаћинство, што је био тадашњи обичај међу Поухатанима.[1]
Године 1607, када је Покахонтас имала 10 или 12 година, Енглеска је на обалама Вирџиније почела градити колонију звану Џејмстаун. Један од људи укључених у тај пројекат био је капетан Џон Смит. Њега су заробили ловци из племена Поухатан те га довели у насеље Веровокомоко, које је тада било једно од седишта конфедерације. Тамо је Смит, у складу с обичајима, требало да буде погубљен. У последњем тренутку пре погубљења се на његово тело као живи штит бацила Покахонтас те му тако спасила живот. Њен отац је тада одлучио не само Смиту поштедети живот, него га пустити да се врати у своје насеље.
Мотиви и права природа овог догађаја нису познати, а с обзиром да једини запис потиче од самог Смита, од 1860-их се међу историчарима јављају сумње да се он уистину догодио.
У сваком случају, Покахонтас и Смит су постали добри пријатељи, а то је пријатељство побољшало односе између саме колоније и племена, те омогућило Џејмстауну да се одржи у тешким условима оскудице. Сама Покахонтас је радо долазила у Џејмстаун да се игра с тамошњим дечацима.
Касније је Покахонтас отишла живети код племена Патавомек, који су били вазали Поухатана и имали територију око реке Потомак. У марту 1613. ју је Japazaws, поглавица Патавомека, заробио и предао енглеским колонистима из Џејмстауна како би се преко ње откупили два Енглеза заробљена од стране Поухатана. Поухатани су пристали вратити Енглезе, али не и њихово оружје, те су се обе стране припремале за рат. Сама Покахонтас је одведена у Хенрикус у данашњем округу Честерфилд. Тамо ју је свештеник Александар Витакер подучавао енглеском језику и хришћанској науци, а после је и крштена те добила име Ребека.
Након што су у марту 1614. отпочели оружани сукоби између колониста и Поухатана, код насеља Матцхот су одржани преговори приликом којих су Енглези покушали испословати мир предајом Покахонтас. Међутим, тада је Покахонтас рекла поглавицама Поухатана како је увређена тиме што ју је отац држао мање вредном од заплењеног енглеског оружја, те рекла како више воли живети међу Енглезима.
За време боравка у Хенрикусу, у Покахонтас се заљубио Џон Ролф, успешни узгајивач дувана чија је супруга недавно била умрла. Ролф је од гувернера тражио дозволу да се ожени њом, а кад ју је добио, пар се венчао 5. априла 1614. Њихово прво и једино дете - син Томас - родио се 30. јануара 1615.
Брак између Ролфа и Покахонтас је допринео смиривању тензија између колониста и домородаца, а нешто касније су власти колоније дошли на идеју да Покахонтас искористе како би привукли нове колонисте. Због тога су Ролф, она и још 11 припадника племена Поухатан 1616. отпутовали у Енглеску. Тамо су изазвали велику сензацију међу јавношћу, а једном приликом су доведени на двор краља Џејмса I. Тамо се срела и с Џоном Смитом, за кога је погрешно веровала да је био страдао у бродолому неколико година раније.
У марту 1617. су се Ролф и Покахонтас укрцали на брод који је требало да их врати у Вирџинију. Међутим, Покахонтас се због болести искрцала у Гравесенду. Тамо је и умрла и сахрањена, а место данас обележава споменик.
Потомство Покахонтас
Покахонтас је имала само једног сина, а преко њега само једну унуку - Џејн Ролф - која је пак родила Џона Болинга, угледног војника и политичара који је дошао у сродство с многим другим угледним породицама - тзв. Првим породицама Вирџиније. Захваљујући томе, велики број познатих и угледних личности вуче порекло од Покахонтас, од којих је најпознатија Идит Вилсон, супруга председника Вилсона.
Неки извори тврде да и породица Буш, укључујући председнике Џорџа Буша Старијег и Џорџа Буша Млађег, потиче од Покахонтас, али се већина генеаолога с тиме не слаже.
Покахонтас у популарној култури
Релативно кратак живот Покахонтас је постао предметом бројних књижевних дела, при чему су се на оскудне историјске податке надовезивали митови и легенде које су често имале различити идеолошки садржај.
Најпопуларнији мотив тих дела је наводна љубавна веза између Покахонтас и Џона Смита, кога је „индијанска принцеза“ спасила од смрти због тога што се заљубила. Та иста легенда њену смрт тумачи сломљеним срцем након сусрета са Смитом у Енглеској, односно спознајом да се удала и родила дете погрешном човеку.
У 18. и 19. веку је, пак, легенда о Покахонтас уз своју романтичну, добила и политичке и верске конотације. Тако су хришћански фундаменталисти њено пријатељство с колонистима - који је, по њиховом тумачењу омогућио опстанак Џејмстауна - те каснији прелаз на хришћанство схватали као инструмент Божје воље која је белим англосаксонским протестанским насељеницима дала право да управљају северноамеричким континентом. Амерички националисти су је, пак, сматрали својеврсном прамајком америчке нације.
Крајем 20. века, поготово захваљујући покрету политички коректног деконструирања историје и историјских митова, прича о Покахонтас добија другачије тумачење, односно она се приказује као недужно дете природе коју су искористили брутални и бескрупулозни досељеници у циљу отимања земље Индијанцима. Тај став је можда најкарактеристичнији за Дизнијев анимирани филм Покахонтас из 1995. године.
Филм Нови свет Теренса Малика из 2005. године је, пак, биографију Покахонтас покушао драматизирати искључиво на темељу историјских података.
Живот Покахонтас
О најранијем животу Покахонтас се релативно мало зна, укључујући тачан датум њеног рођења. Њена мајка је била једна од многих супруга поглавице Вахунсанакаве, који је владао племеном Поухатан и истоименом конфедерацијом подложних племена. Након што је родила кћер напустила је Поухатаново домаћинство, што је био тадашњи обичај међу Поухатанима.[1]
Године 1607, када је Покахонтас имала 10 или 12 година, Енглеска је на обалама Вирџиније почела градити колонију звану Џејмстаун. Један од људи укључених у тај пројекат био је капетан Џон Смит. Њега су заробили ловци из племена Поухатан те га довели у насеље Веровокомоко, које је тада било једно од седишта конфедерације. Тамо је Смит, у складу с обичајима, требало да буде погубљен. У последњем тренутку пре погубљења се на његово тело као живи штит бацила Покахонтас те му тако спасила живот. Њен отац је тада одлучио не само Смиту поштедети живот, него га пустити да се врати у своје насеље.
Мотиви и права природа овог догађаја нису познати, а с обзиром да једини запис потиче од самог Смита, од 1860-их се међу историчарима јављају сумње да се он уистину догодио.
У сваком случају, Покахонтас и Смит су постали добри пријатељи, а то је пријатељство побољшало односе између саме колоније и племена, те омогућило Џејмстауну да се одржи у тешким условима оскудице. Сама Покахонтас је радо долазила у Џејмстаун да се игра с тамошњим дечацима.
Касније је Покахонтас отишла живети код племена Патавомек, који су били вазали Поухатана и имали територију око реке Потомак. У марту 1613. ју је Japazaws, поглавица Патавомека, заробио и предао енглеским колонистима из Џејмстауна како би се преко ње откупили два Енглеза заробљена од стране Поухатана. Поухатани су пристали вратити Енглезе, али не и њихово оружје, те су се обе стране припремале за рат. Сама Покахонтас је одведена у Хенрикус у данашњем округу Честерфилд. Тамо ју је свештеник Александар Витакер подучавао енглеском језику и хришћанској науци, а после је и крштена те добила име Ребека.
Након што су у марту 1614. отпочели оружани сукоби између колониста и Поухатана, код насеља Матцхот су одржани преговори приликом којих су Енглези покушали испословати мир предајом Покахонтас. Међутим, тада је Покахонтас рекла поглавицама Поухатана како је увређена тиме што ју је отац држао мање вредном од заплењеног енглеског оружја, те рекла како више воли живети међу Енглезима.
За време боравка у Хенрикусу, у Покахонтас се заљубио Џон Ролф, успешни узгајивач дувана чија је супруга недавно била умрла. Ролф је од гувернера тражио дозволу да се ожени њом, а кад ју је добио, пар се венчао 5. априла 1614. Њихово прво и једино дете - син Томас - родио се 30. јануара 1615.
Брак између Ролфа и Покахонтас је допринео смиривању тензија између колониста и домородаца, а нешто касније су власти колоније дошли на идеју да Покахонтас искористе како би привукли нове колонисте. Због тога су Ролф, она и још 11 припадника племена Поухатан 1616. отпутовали у Енглеску. Тамо су изазвали велику сензацију међу јавношћу, а једном приликом су доведени на двор краља Џејмса I. Тамо се срела и с Џоном Смитом, за кога је погрешно веровала да је био страдао у бродолому неколико година раније.
У марту 1617. су се Ролф и Покахонтас укрцали на брод који је требало да их врати у Вирџинију. Међутим, Покахонтас се због болести искрцала у Гравесенду. Тамо је и умрла и сахрањена, а место данас обележава споменик.
Потомство Покахонтас
Покахонтас је имала само једног сина, а преко њега само једну унуку - Џејн Ролф - која је пак родила Џона Болинга, угледног војника и политичара који је дошао у сродство с многим другим угледним породицама - тзв. Првим породицама Вирџиније. Захваљујући томе, велики број познатих и угледних личности вуче порекло од Покахонтас, од којих је најпознатија Идит Вилсон, супруга председника Вилсона.
Неки извори тврде да и породица Буш, укључујући председнике Џорџа Буша Старијег и Џорџа Буша Млађег, потиче од Покахонтас, али се већина генеаолога с тиме не слаже.
Покахонтас у популарној култури
Релативно кратак живот Покахонтас је постао предметом бројних књижевних дела, при чему су се на оскудне историјске податке надовезивали митови и легенде које су често имале различити идеолошки садржај.
Најпопуларнији мотив тих дела је наводна љубавна веза између Покахонтас и Џона Смита, кога је „индијанска принцеза“ спасила од смрти због тога што се заљубила. Та иста легенда њену смрт тумачи сломљеним срцем након сусрета са Смитом у Енглеској, односно спознајом да се удала и родила дете погрешном човеку.
У 18. и 19. веку је, пак, легенда о Покахонтас уз своју романтичну, добила и политичке и верске конотације. Тако су хришћански фундаменталисти њено пријатељство с колонистима - који је, по њиховом тумачењу омогућио опстанак Џејмстауна - те каснији прелаз на хришћанство схватали као инструмент Божје воље која је белим англосаксонским протестанским насељеницима дала право да управљају северноамеричким континентом. Амерички националисти су је, пак, сматрали својеврсном прамајком америчке нације.
Крајем 20. века, поготово захваљујући покрету политички коректног деконструирања историје и историјских митова, прича о Покахонтас добија другачије тумачење, односно она се приказује као недужно дете природе коју су искористили брутални и бескрупулозни досељеници у циљу отимања земље Индијанцима. Тај став је можда најкарактеристичнији за Дизнијев анимирани филм Покахонтас из 1995. године.
Филм Нови свет Теренса Малика из 2005. године је, пак, биографију Покахонтас покушао драматизирати искључиво на темељу историјских података.
Baptism of Pocahontas by John Gadsby Chapman
Године 2005. у режији Теренса Малика урађен је филм "Нови свијет" инспирисан животном причом Покахонтас
Khal Drogo
Veoma poznat
- Poruka
- 12.675
На данашњи дан 27. марта 1941. године, изведен је пуч (овдје) који је извела завјереничка група високих официра Југословенске војске на челу са бригадним генералом војног ваздухопловства Боривојем Мирковићем збацивши с власти трочлано краљевско намесништво, кнеза Павла Карађорђевића, др Раденка Станковића, др Иву Перовића, Владу Драгише Цветковића и Влатка Мачека, која је два дана раније, 25. марта 1941. потписала протокол у Бечу о приступању Краљевине Југославије Тројном пакту.
Војни завјереници су предали власт малолетном краљу Петру II Карађорђевићу и основали Владу на чијем челу се нашао један од њих, командант Војног ваздухопловства армијски генерал Душан Симовић, а за потпредсједника владе академик Слободан Јовановић.
Војни завереници су били подстакнути на пуч од појединих домаћих антињемачких политичких опозиционих кругова, као и на војна и политичка обећања Уједињеног Краљевства, која се тада налазила у рату са Њемачком.
Мартовски пуч
представља војни пуч од 27. марта 1941. године, који је извела завереничка група високих официра Југословенске војске на челу са бригадним генералом војног ваздухопловства Боривојем Мирковићем збацивши с власти трочлано краљевско намесништво, кнеза Павла Карађорђевића, др Раденка Станковића, др Иву Перовића, Владу Драгише Цветковића и Влатка Мачека, која је два дана раније, 25. марта 1941. потписала протокол у Бечу о приступању Краљевине Југославије Тројном пакту.
Војни завереници су предали власт малолетном краљу Петру II Карађорђевићу и основали Владу на чијем челу се нашао један од њих, командант Војног ваздухопловства армијски генерал Душан Симовић, а за потпредседника владе академик Слободан Јовановић.
Војни завереници су били подстакнути на пуч од појединих домаћих антинемачких политичких опозиционих кругова, као и на војна и политичка обећања Уједињеног Краљевства, која се тада налазила у рату са Немачком. Подстицај завереницима за пуч је дат и од стране Москве која је тиме желела да одложи немачки напад на СССР, који се увелико припремао.
Стицајем околности се овај догађај десио на 32. годишњицу абдикације краљевића Ђорђа Карађорђевића у корист свог млађег брата Александра.
Британска улога
Пошто су Британци закључили да се од кнеза Павла Карађорђевића „ништа више не може очекивати“, британска влада издала је налог да се „предузму мере за промену владе у Београду, чак и путем државног удара“. Главни посао око подстицања „државног удара“ имала је да обави Управа за специјалне операције — СОЕ, која је од лета 1940. стварала своје упориште углавном у моравској Србији. Играјући на савезништво са Србима из Првог светског рата и на новац, агенти СОЕ везали су за себе један већи број виђенијих људи у националним удружењима и у Земљорадничкој и Самосталној демократској странци.
Британци су прво покушали да, преко СОЕ, изазову кризу владе и тако спрече или одложе потписивање пакта. Под утицајем њихових људи, министри Бранко Чубриловић, Срђан Будисављевић и Михаило Константиновић поднели су оставке 20. марта. Константиновић је сутрадан повукао оставку. Али онда пред њим појавио се Милош Тупањанин са упозорењем да је „слабић и кукавица“ и да ће му се о „судбини одлучити на крају рата“, па је трећа одлука постала дефинитивна. За Тупањанина се тврдило да је „примио од британског Интелиџенс сервиса 500.000 фунти стерлинга, чиме је подмићивао и остале пучисте“. Уз агенте СОЕ, на подстицању пуча радили су и ваздухопловни аташеи британског посланства у Београду. Један од њих, Меплебек, био је близак пријатељ југословенског генерала ваздухопловства Боривоја Мирковића, организатора пуча. Под његовим утицајем, вишегодишњи завереник Мирковић решио је да пуч изведе у првим сатима 27. марта. Сам Мирковић пронашао је политичког вођу пуча у команданту ваздухопловства армијском генералу Душану Симовићу. Вече пред полазак југословенске делегације за Беч, Симовић је упозорио кнеза Павла да потписивање Пакта може изазвати побуну његових официра против Намесништва. То упозорење није схваћено озбиљно. Влатко Мачек је приметио да никад није чуо да је неки пуч најављен па онда извршен. Повод за војни удар био је догађај који се догодио 25. марта 1941. године. Тог дана, председник Владе Краљевине Југославије, Драгиша Цветковић је заједно са министром иностраних послова Александром Цинцар-Марковићем и немачким министром иностраних послова фон Рибентропом, у бечком дворцу Белведере потписао протокол о приступању Југославије Тројном пакту.
Британска употреба српског патриотизма
У изазивању пуча, Британци су рачунали и са представом коју је у својој историји о Србима, првој на енглеском језику, оставио Херолд Темпрели. По тој представи, Срби су у стању да свом владару опросте многе недостатке, али не и недостатак патриотизма. Владар кога Срби оптуже за непатриотизам, пре или касније, бива натеран на абдикацију или убијен. Британци су добро знали да је „прећутна оптужба“ за непатриотизам Павла већ пратила неко време. Од 24. марта СОЕ је радила свим силама да се пресуда што пре изврши.
У циљу усијавања епске димензије српског патриотизма, преко, у Југославији веома слушаног, „радија слободних нација“ емитован је 26. марта запаљив говор Леополда Емерија, министра за Индију, који је важио за давнашњег пријатеља Срба. Емери је народима Југославије поручио да југословенска влада не може полагати право на то да једним својим потписом „отпише част и независност 16 милиона Југословена“.
Ваздухопловни армијски генерал Душан Симовић, који је 27. марта 1941. државним ударом збацио владу кнеза Павла Карађорђевића и постао председник владе Краљевине Југославије.
За заверенике било је изузетно важно то што су се, почетком марта, британске трупе искрцале у Грчкој. Ујутро 26. марта, Душан Симовић је разговарао са британским војним аташеом о детаљима помоћи у случају рата Југославије са Осовином, до кога је по његовом мишљењу морало доћи ако пуч успе. По подне, Боривоје Мирковић је Симовићу саопштио одлуку да током ноћи „уклони издајнике“. Пред одсудним кораком, Симовић се препао и затражио да се пуч одложи. Мирковић се није поколебао. Одмах је почео да припрема пуч као да се ради о војној вежби. Пред поноћ 26-тог на 27-ми издао је наређење да се почне. Ваздухопловни пуковник Драгутин Савић је преузео контролу над земунским аеродромом, армијски пуковник Димић над савским мостовима. У центар Београда, за тенковима дошла је пешадија; ваздухопловни пуковник Стјепан Буразовић преузео је градску управу, управу полиције и београдску радио-станицу; гардијски мајор Живан Кнежевић преузео је део града у којем су била смештена разна министарства и Главни ђенералштаб и ухапсио Цветковића, његове министре и генерала Петра Косића, гардијски пуковник Стојан Здравковић преузео је краљевски двор; потпуковник Миодраг Лозић преузео је контролу главне поште у Београду, а неки други официри преузели су контролу гардијске касарне и аутокоманде. Око 3 сата све је било готово и власт кнеза Павла окончана. Изгубљен је само један живот и то несретним случајем.[2] Мирковић је онда позвао Симовића, који је из кревета дошао у Главни генералштаб и преузео политичко вођство после извршеног преврата. За њим су убрзо стигли министарски кандидати. За једног од њих, Милана Грола, причало се да није „знао да ли га хапсе или воде у владу“ када су га официри подигли из постеље. Присутним министарским кандидатима, Симовић се обратио речима: „Господо, дајем вам пола сата времена, да се договорите ко ће које министарство да прими, а ако се не сложите ја ћу вам прочитати.“ Пошто је погађање око распореда по страначком кључу потрајало, у једном тренутку је Слободан Јовановић ушао код Симовића и предложио му да изађе са својом листом министара, јер се „ови политичари неће никад споразумети“. Потом, Симовић је „прочитао“ ко које место добија у његовој влади.
Промена извршена пучом покривена је Краљевом прокламацијом, којом је Петар II, пет и по месеци пре пунолетства, преузео краљевску власт. У прокламацији је наглашено да је војска свргнувши Намесништво и дотадашњу владу „извршила свој задатак према Краљу и Отаџбини“, и да је мандат за нову владу поверен генералу Душану Симовићу. Током 27. марта, та прокламација је неколико пута читана на радију, гласом младог краља. Али он је тај свој први акт видео и потписао тек увече. Прокламација, коју је Симовићу на редакцији поднео Радоје Кнежевић, а коју је изгледа саставио Слободан Јовановић, није се могла доставити младом краљу, па је однета у радио, где ју је најављен као краљ, прочитао капетан корвете Јаков Јововић.[3] У 10 сати преко радија, „у име свих владика српских, сакупљених на Светом Архијерејском Сабору“ и у своје име, патријарх Гаврило Дожић је благословио пуч.
Демонстрације 27. марта 1941. Београд
Демонстрације 27. марта 1941. Панчево
Чим се сазнало за пуч, улице су испуњене масом света: „Београд је изгледао као једна кошница пчела“. Певане су патриотске песме и узвикиване пароле против Хитлера и Мусолинија. Главне пароле биле су Живео Краљ Петар II и Доле влада. Остале пароле су биле Живела Југославија, Живела војска, Пакт са Русијом, Пакт са Америком.
Пароле које су биле намештене према енглеском схватању српске историје су: Боље рат него пакт, Боље гроб него роб, Нема рата без Срба. Речју Мирка Костића, „мало би ко од народних манифестаната на питање: хоћеш ли рат“, одговорио „боље рат него пакт“, а на „боље гроб него роб“ чуло би се из народа „гробом икад, робом никад“.
У раним јутарњим часовима једна група демонстраната „полупала је немачке бирое, поломила врата и прозоре и поцепала папире који су се унутра налазили“. До десет сати, градом су залепршале југословенске, енглеске, француске и америчке заставе; немачка застава била је спаљена.
Сутрадан после благодарења у Саборној цркви, немачки посланик Виктор фон Херен је „вређан, а гомила је пљувала на његов аутомобил“. Око 10 сати међу демонстрантима су се појавили комунисти, настојећи да наметну пароле о савезу са Совјетским Савезом. Тада су на том скупу говорили Светозар Вукмановић и Милован Ђилас а једна зграда на тргу Славија била је искићена црвеним заставама.
Мартовски пуч ће бити увод у драматичне догађаје који ће услиједити, агресију Њемачке на краљевину Југославију која ће имати епилог у априлском слому, окупацији и комадању краљевине Југославије, а на простору успостављене монструм творевине ендехазије над српским народом спроведен је геноцид у којем је од око 2,2 милона Срба који су битисали на том простору 700.000 Срба и Српкиња смрт нашло у неком од бројних стратишта те монструм творевине. И геноцид по монструозности егзекуција никад забиљежен у свјетској историји.
Војни завјереници су предали власт малолетном краљу Петру II Карађорђевићу и основали Владу на чијем челу се нашао један од њих, командант Војног ваздухопловства армијски генерал Душан Симовић, а за потпредсједника владе академик Слободан Јовановић.
Војни завереници су били подстакнути на пуч од појединих домаћих антињемачких политичких опозиционих кругова, као и на војна и политичка обећања Уједињеног Краљевства, која се тада налазила у рату са Њемачком.
Мартовски пуч
Мартовски пуч
представља војни пуч од 27. марта 1941. године, који је извела завереничка група високих официра Југословенске војске на челу са бригадним генералом војног ваздухопловства Боривојем Мирковићем збацивши с власти трочлано краљевско намесништво, кнеза Павла Карађорђевића, др Раденка Станковића, др Иву Перовића, Владу Драгише Цветковића и Влатка Мачека, која је два дана раније, 25. марта 1941. потписала протокол у Бечу о приступању Краљевине Југославије Тројном пакту.
Војни завереници су предали власт малолетном краљу Петру II Карађорђевићу и основали Владу на чијем челу се нашао један од њих, командант Војног ваздухопловства армијски генерал Душан Симовић, а за потпредседника владе академик Слободан Јовановић.
Војни завереници су били подстакнути на пуч од појединих домаћих антинемачких политичких опозиционих кругова, као и на војна и политичка обећања Уједињеног Краљевства, која се тада налазила у рату са Немачком. Подстицај завереницима за пуч је дат и од стране Москве која је тиме желела да одложи немачки напад на СССР, који се увелико припремао.
Стицајем околности се овај догађај десио на 32. годишњицу абдикације краљевића Ђорђа Карађорђевића у корист свог млађег брата Александра.
Британска улога
Пошто су Британци закључили да се од кнеза Павла Карађорђевића „ништа више не може очекивати“, британска влада издала је налог да се „предузму мере за промену владе у Београду, чак и путем државног удара“. Главни посао око подстицања „државног удара“ имала је да обави Управа за специјалне операције — СОЕ, која је од лета 1940. стварала своје упориште углавном у моравској Србији. Играјући на савезништво са Србима из Првог светског рата и на новац, агенти СОЕ везали су за себе један већи број виђенијих људи у националним удружењима и у Земљорадничкој и Самосталној демократској странци.
Британци су прво покушали да, преко СОЕ, изазову кризу владе и тако спрече или одложе потписивање пакта. Под утицајем њихових људи, министри Бранко Чубриловић, Срђан Будисављевић и Михаило Константиновић поднели су оставке 20. марта. Константиновић је сутрадан повукао оставку. Али онда пред њим појавио се Милош Тупањанин са упозорењем да је „слабић и кукавица“ и да ће му се о „судбини одлучити на крају рата“, па је трећа одлука постала дефинитивна. За Тупањанина се тврдило да је „примио од британског Интелиџенс сервиса 500.000 фунти стерлинга, чиме је подмићивао и остале пучисте“. Уз агенте СОЕ, на подстицању пуча радили су и ваздухопловни аташеи британског посланства у Београду. Један од њих, Меплебек, био је близак пријатељ југословенског генерала ваздухопловства Боривоја Мирковића, организатора пуча. Под његовим утицајем, вишегодишњи завереник Мирковић решио је да пуч изведе у првим сатима 27. марта. Сам Мирковић пронашао је политичког вођу пуча у команданту ваздухопловства армијском генералу Душану Симовићу. Вече пред полазак југословенске делегације за Беч, Симовић је упозорио кнеза Павла да потписивање Пакта може изазвати побуну његових официра против Намесништва. То упозорење није схваћено озбиљно. Влатко Мачек је приметио да никад није чуо да је неки пуч најављен па онда извршен. Повод за војни удар био је догађај који се догодио 25. марта 1941. године. Тог дана, председник Владе Краљевине Југославије, Драгиша Цветковић је заједно са министром иностраних послова Александром Цинцар-Марковићем и немачким министром иностраних послова фон Рибентропом, у бечком дворцу Белведере потписао протокол о приступању Југославије Тројном пакту.
Британска употреба српског патриотизма
У изазивању пуча, Британци су рачунали и са представом коју је у својој историји о Србима, првој на енглеском језику, оставио Херолд Темпрели. По тој представи, Срби су у стању да свом владару опросте многе недостатке, али не и недостатак патриотизма. Владар кога Срби оптуже за непатриотизам, пре или касније, бива натеран на абдикацију или убијен. Британци су добро знали да је „прећутна оптужба“ за непатриотизам Павла већ пратила неко време. Од 24. марта СОЕ је радила свим силама да се пресуда што пре изврши.
У циљу усијавања епске димензије српског патриотизма, преко, у Југославији веома слушаног, „радија слободних нација“ емитован је 26. марта запаљив говор Леополда Емерија, министра за Индију, који је важио за давнашњег пријатеља Срба. Емери је народима Југославије поручио да југословенска влада не може полагати право на то да једним својим потписом „отпише част и независност 16 милиона Југословена“.
Пуч
Ваздухопловни армијски генерал Душан Симовић, који је 27. марта 1941. државним ударом збацио владу кнеза Павла Карађорђевића и постао председник владе Краљевине Југославије.
За заверенике било је изузетно важно то што су се, почетком марта, британске трупе искрцале у Грчкој. Ујутро 26. марта, Душан Симовић је разговарао са британским војним аташеом о детаљима помоћи у случају рата Југославије са Осовином, до кога је по његовом мишљењу морало доћи ако пуч успе. По подне, Боривоје Мирковић је Симовићу саопштио одлуку да током ноћи „уклони издајнике“. Пред одсудним кораком, Симовић се препао и затражио да се пуч одложи. Мирковић се није поколебао. Одмах је почео да припрема пуч као да се ради о војној вежби. Пред поноћ 26-тог на 27-ми издао је наређење да се почне. Ваздухопловни пуковник Драгутин Савић је преузео контролу над земунским аеродромом, армијски пуковник Димић над савским мостовима. У центар Београда, за тенковима дошла је пешадија; ваздухопловни пуковник Стјепан Буразовић преузео је градску управу, управу полиције и београдску радио-станицу; гардијски мајор Живан Кнежевић преузео је део града у којем су била смештена разна министарства и Главни ђенералштаб и ухапсио Цветковића, његове министре и генерала Петра Косића, гардијски пуковник Стојан Здравковић преузео је краљевски двор; потпуковник Миодраг Лозић преузео је контролу главне поште у Београду, а неки други официри преузели су контролу гардијске касарне и аутокоманде. Око 3 сата све је било готово и власт кнеза Павла окончана. Изгубљен је само један живот и то несретним случајем.[2] Мирковић је онда позвао Симовића, који је из кревета дошао у Главни генералштаб и преузео политичко вођство после извршеног преврата. За њим су убрзо стигли министарски кандидати. За једног од њих, Милана Грола, причало се да није „знао да ли га хапсе или воде у владу“ када су га официри подигли из постеље. Присутним министарским кандидатима, Симовић се обратио речима: „Господо, дајем вам пола сата времена, да се договорите ко ће које министарство да прими, а ако се не сложите ја ћу вам прочитати.“ Пошто је погађање око распореда по страначком кључу потрајало, у једном тренутку је Слободан Јовановић ушао код Симовића и предложио му да изађе са својом листом министара, јер се „ови политичари неће никад споразумети“. Потом, Симовић је „прочитао“ ко које место добија у његовој влади.
Промена извршена пучом покривена је Краљевом прокламацијом, којом је Петар II, пет и по месеци пре пунолетства, преузео краљевску власт. У прокламацији је наглашено да је војска свргнувши Намесништво и дотадашњу владу „извршила свој задатак према Краљу и Отаџбини“, и да је мандат за нову владу поверен генералу Душану Симовићу. Током 27. марта, та прокламација је неколико пута читана на радију, гласом младог краља. Али он је тај свој први акт видео и потписао тек увече. Прокламација, коју је Симовићу на редакцији поднео Радоје Кнежевић, а коју је изгледа саставио Слободан Јовановић, није се могла доставити младом краљу, па је однета у радио, где ју је најављен као краљ, прочитао капетан корвете Јаков Јововић.[3] У 10 сати преко радија, „у име свих владика српских, сакупљених на Светом Архијерејском Сабору“ и у своје име, патријарх Гаврило Дожић је благословио пуч.
Демонстрације
Демонстрације 27. марта 1941. Београд
Демонстрације 27. марта 1941. Панчево
Чим се сазнало за пуч, улице су испуњене масом света: „Београд је изгледао као једна кошница пчела“. Певане су патриотске песме и узвикиване пароле против Хитлера и Мусолинија. Главне пароле биле су Живео Краљ Петар II и Доле влада. Остале пароле су биле Живела Југославија, Живела војска, Пакт са Русијом, Пакт са Америком.
Пароле које су биле намештене према енглеском схватању српске историје су: Боље рат него пакт, Боље гроб него роб, Нема рата без Срба. Речју Мирка Костића, „мало би ко од народних манифестаната на питање: хоћеш ли рат“, одговорио „боље рат него пакт“, а на „боље гроб него роб“ чуло би се из народа „гробом икад, робом никад“.
У раним јутарњим часовима једна група демонстраната „полупала је немачке бирое, поломила врата и прозоре и поцепала папире који су се унутра налазили“. До десет сати, градом су залепршале југословенске, енглеске, француске и америчке заставе; немачка застава била је спаљена.
Сутрадан после благодарења у Саборној цркви, немачки посланик Виктор фон Херен је „вређан, а гомила је пљувала на његов аутомобил“. Око 10 сати међу демонстрантима су се појавили комунисти, настојећи да наметну пароле о савезу са Совјетским Савезом. Тада су на том скупу говорили Светозар Вукмановић и Милован Ђилас а једна зграда на тргу Славија била је искићена црвеним заставама.
