kennedy_bakircioglu
Aktivan član
- Poruka
- 1.368
Ова тема је пре свега намењена да укаже необавештеним члановима форума на јасну слику о подивљалим Србима који се данас национално декларишу као Црногорци. Надам се да ће серијал текстова под оваквим и сличним темама у потпуности разобличити и дати на увид јавности ко заиста иде за Истином.
Први од текстова из серијала носи наслов "Црна Гора-Црвена Хрватска". Ко је Играч-ина и чије идеје заступа, прочитајте у наредним текстовима.
Пријатно читање желим!
ЦРНА ГОРА – ЦРВЕНА ХРВАТСКА
(Будимир Алексић, Црвено – Црна Гора, о унијаћењу и кроатизацији Црне Горе некад и сад. Омладински интелектуални центар, Никшић)
Пред читаоцима је књига есеја која се дуго очекивала. Наиме, аутор је под критичку лупу поставио актуелну политику (пре свега Мила Ђукановића) да би показао (јавности) куда она води. С обзиром на теме које обрађује књига је, заиста, дошла у право време.
Аутор је есеје који чине књигу објављивао у разним новинама, а сад их је сакупио на једно место и тематски разврстао на три дела. Први део носи наслов “Бајке хрватске историографије” (где анализира и појашњава повампирење усташко- ватиканске политике према Црној Гори и Црногорцима, а то је питање Дукље, “рехабилитације” црногорског усташтва и националној припадности Црногораца које ова политика сматра (црвеним) Хрватима…). Друго поглавље носи наслов “Истина о лажној цркви” (у коме су сабрани текстови аутора о “Црногорској” тзв. “православној цркви”). Трећи део су документи (прилози).
ПРОГРАМ ЦРНОГОРСКИХ СЕПАРАТИСТА
“Доласком “бољоживеће” коалиције на власт у Црној Гори (1998)”, пише Будимир Алексић “Штедимлијина и Дрљевићева визија Црне Горе као “Црвене Хрватске” разрађена је у цјеловиту државну политику. Кључне тачке тога програма су : утемељење “дукљанства” као политичке и националне идеологије; стварање “црногорског језика” и потискивање ћирилићног писма; конституисање “црногорске цркве” и прихватање уније (јединства) са Римском куријом; постепено покатоличавање Црногораца (о чему отворено говоре водећи идеолози црногорског сепаратизма): попдршка великохрватској и великошиптарској идеји и пројекту стварања Велике Хрватске и Велике Албаније”. Даље аутор, у разради својих теза, долази до извора ових идеја, тј. до Римокатоличке цркве и њеног фратра др Доминика Мандића, црногорских усташа С.М. Штедимлије и Секуле Дрљевића, али и савремених идеолога свих идеја из Црне Горе, Јеврема Брковића, Сретена Зековића, Др Данила Радојевића, те Мила Ђукановића. Тако на 20. Страни Алексић пише: “Дакле, више је него очигледно да Јеврем Брковић и Сретен Зековић у својим интервјуима датим хрватским часописима и новинама и у својим честим наступима на хрватској телевизији, директно и на најотворенији начин доказују и потврђују да се њихов политички програм темељи на учењу фра Доминика Мандића, С.М Штедимлије и Секуле Дрљевића, по коме су Црногорци по вјери католици а по националности “Црвени Хрвати илирског поријекла”. Тако Брковић у “Азуру” каже: У коријенима је Дукљана врло утемељена хрватска компонента…. Моји су саплеменици Пипери, били католици до краја 12. столећа, и ја вјерујем да се хрватско име на овим просторима неће никада изгубити”.
Наравно, идеологија “дукљана” за “прелазак” Црногораца на православље оптужује никог другог до Светог Саву (Немањића) тврдећи да је он то учинио “геноцидном “ методом. Из такве логике следи и став да је наш велики светитељ “геноцидни човјек”. Ову лаж је Јеврем Брковић поновио, ни мање ни више, него у “екуменском” ” Гласу Концила који издаје званична “сестринска Црква у Хрвата”. Дакле у овом листу службене Римокатоличке цркве Јеврем Брковић каже: ” Ми смо првобитно били католици. То је познато. Онда нас је Сава Немањић, тај геноцидни Сава Немањић, једноставно поправославио. Најстравичнијимметодама које су икадa у том периоду могле бити замишљене”. У том спектру лажи “дукљани” или ватикански послушници покушали су да слажу јавност како ниједна породица у Црној Гори не слави Св. Саву (Немањића) него св. Саву Освећеног, али и да Његош никада није споменуо Св. Саву (Немањића). Наравно, аутор показује колика је та лаж дајући списак породица у Црној Гори које славе С. Саву (Немањића).
УНИЈА ИЗМЕЂУ АЛБАНИЈЕ, ХРВАТСКЕ И ЦРНЕ ГОРЕ?
Лажи које пласирају службени делови Римокатоличке цркве у сарадњи са својим послушницима “дукљанима” наравно, нису ту ради себе, него ради тачно дефинисаних политичких циљева. Циљ је, дакле, стварање уније између Албаније, Хрватске и Црне Горе. О томе Јеврем Брковић, председник Дукљанске тзв. академије наука и уметности каже: “Ја сјутра на том нашем дивном Јадранском мору, доморју и изморју, видим једну будућу, јадранску, медитеранску унију која ће чинити Албанија, Црна Гора и Хрватска”. Па зар је чудо што иста та Дукљанска тзв. академија наука и уметности и њен председник Јеврем Брковић штампају летак пред изборе у Црној Гори 22. априла 2001. године којим позива грађане да на парламентарним изборима гласају за Ђукановићеву коалицију следећим текстом: ”ГРАЂАНИНЕ, Дукљанска академија наука и уметности (ДАНИ) позива Те да гласаш за “Побједа је Црне Горе – демократска коалиција Мило Ђукановић”, која ће остварити повијесни сан о Црној Гори као саставном дијелу Црвене Хрватске!” Испод текста је карта Црвене Хрватске у чијем се саставу налази сем Црне Горе, Албаније, данашње Велике Хрватске и сва Босна и Херцеговина и делови Србије.
ЦРНОГОРСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА ИЛИ ЦЕТИЊСКИ ПУТУЈУЋИ ЦИРКУС
У другом делу књиге аутор говори o лажној цркви, тј. “Црногорској православној цркви”, чије је формирање осмишљено у Ватикану и Загребу, а финансијски помогли и помажу личности исламске вероисповести (Фадил Реџовић), али и Шиптари. Осим финансијске подршке верници исламске вероисповести чине и “вернике” тзв. Црногорске православне цркве. У то се читалац може уверити јер Аутор књиге даје списак људи које воде “вернике” на обреде лажне цркве, који су 99 посто муслимани и Шиптари. Међутим, ко то зна у Немачкој, Америци или Србији, када на ТВ екрану види некакву масу људи. Њихову верску и националну припадност, наравно, нико не спомиње, него се претпоставља да су то православни Црногорци.
У овом делу Алексић на више места доказује да овај пројекат унијаћења и хрватизације Црне Горе и Црногораца подржавају римокатолички званичници и великодостојници. Као аргумент ове очигледне истине аутор је приложио, између осталог, ватикански документ тј. папино писмо од 28. 12. 1969. године упућено блаженопочившем митрополиту Црногорско-приморском Данилу Дајковићу, из кога се види да је иза рушења Његошеве капеле и стварања “Македонске православне цркве” стајао Ватикан, као и да иза (“комунистичког”) пројекта стварања “црногорске нације” стоји Ватикан. Читалац би рекао да је то у функцији застрашивања митрополита да прихвати понуду папе, а то је примање уније тј. покатоличавање Црногораца.
Папа у том писму предлаже: ”Свима је јасно да садашњи народ нема више ништа заједничко са некадашњим народом оријентисаним великосрпском идеологијом која је злоупотријебила овај народ, који ето може се рећи потпуно изумире. Нови народ са новим навикама и новим животом је народ будућности и нових прегнућа, па је вољан св. Отац папа да овај народ свесрдно помогне и да га поврати у праву христову вјеру зато што је вољан и да уложи велика средства”.
Књига Б. Алексића представља прворазредно политичко штиво без којег је тешко разумети шта се заиста збива у Црној Гори.
tekst je dno
znači, ispod ovoga je samo mulj
I dogovorite se jesmo li Srbi ili Hrvati 
