Smatrate li da je anksioznost neizlečiva?
@Adriana6
Daleko od toga, znaci za pocetak prihvati to i nauci nekako da zivis sa tim (i ono ako ti je nekad bas frka i ako osetis potrebu slobodno uzmi neki bromazepam ili nesto, nista ti nece biti ali gledaj da to ne bude bas precesto i da bude ono samo u slucaju nuzde) i nemoj posto poto da se trudis na silu da neutralises to (jer neces uspeti) i pomiri se sa tim da ces se verovatno drndati sa tim malo neko vreme, ali kad se vec budes malo pomirila sa tim i naucila nekako da zivis sa tim to znaci da si vec razvila neki odbrambeni mehanizam i onda polako simptomi ce poceti da janjavaju i da budu sve redji, mozda zvuci malo paradoksalno ali je tako.
Sto neko pametan rece problem se u principu ne resava vec ono ili se nekako spletom okolnosti stvari rese same od sebe prosto ili jednostavno taj problem vremenom prestane da bude problem (kao ono tipa ostavila te devojka pre par godina i sad niste se pomirili nit ti se vratila ali jednostavno vremenom si se ohladio i pomirio sa tim i prosto percepcija na to ti se promenila i vise to ne smatras problemom nit ti to izaziva nekakve emotivne reakcije, ono ni ne razmisljas vise o tome, vec nastavio si sa zivotom, ono mozda si nasao drugu devojku u medjuvremenu, mozda nisi, mozda si fokusiran na neke druge stvari u zivotu, itd ali glavno na to vise ne gledas kao na problem iako ga u principu nisi resio nit stavio pod kontrolu, jednostavno ti je vremenom to prestalo biti problem).
Znaci nakon sto se pomiris sa tim i nekako naucis da zivis sa tim polako i spontano ces poceti da primecujes da su simptomi poceli da slabe i da se proredjuju zbog cega ces u jednom momentu poceti da osecas olaksanje a nakon nekog vremena ce simptomi i u potpunosti isceznuti i ti ces se prosto osecati dobro i preporodjeno jer ces znati da si veliki teret skinula sa ledja.
Takodje bitno je da se ne prepustis tome skroz i da sto vise radis ono sto volis i sto te ispunjava i pricinjava ti neko zadovoljstvo, ono kad ti je mozak okupiran necim onda neces imati ni vremena da se stalno bavis sobom i da razmisljas o tome (jer upravo misli ti izazivaju to stanje i te simptome a ne nesto organski).
Inace ja sam se ranije bas ozbiljno drndao sa time, imao bas gadne napade panike, jedno vreme sam se i mucio sa agorafobijom jer ono nikad nisam znao hoce li me uvatiti negde usput (ono kao kad imas dijareju pa ti frka da se udaljavas od kuce i wc-a) i ono jedno vreme sam bas bio totalno u out-u, to mi je bilo totalno narusilo nacin i kvalitet zivota kao i uobicajno svakodnevno funkcionisanje i bome trajalo je to dosta i ono cak i kad su napadi prestali i kad su fizicki simptomi vec gotovo iscezli te neke fobije su me mucile i dalje i maltene vec sam se bio pomirio sa tim da recimo vise nikad necu moci opusteno i rastereceno da sednem na bus i prosetam sam malo po gradu, da skoknem na drugi kraj grada da zavrsim neka posla, da bezbrizno igram basket i treniram svako vece, da sa nekom devojkom izadjem u grad na klopu, pice ili u bioskop, maltene sam se vec bio pomirio da vise nikad necu moci da zivim i funkcionisem kao pre, u jednom momentu se zaista cinilo onako beznadezno, medjutim i to je proslo, Bogu hvala malo po malo sto vremenom sto snagom volje i upornoscu i to sam prevazisao i jednostavno vratio se u normalu.
Cak ne samo da sam se vratio u normalu vec se osecam i bolje nego pre toga, nakon sto provalis da si s resio toga nekako se osecas mnogo pozitivnije, spokojnije i nekako sve ti veselo i ono primetis da drugacije gledas na neke stvari nego pre toga sto si gledao, ono boli me uvo sto sam bez kinte, sto mozda ne mogu da kupim nesto sto bi hteo, sto nisam otputovao u Beč na nekoliko dana (a imao sam mozda priliku), sto me neka riba iskulirala, sto mi se neka tamo nije javila ili odgovorila na poruku a trebala je, sto me zajebo samo jedan par na tiketu, sto me neko tamo mozda ogovarai sta ti ja znam, ma boli te patka, ono bitno ti je samo da si dobro a sve ostalo ce valjda nekako doci pre ili kasnije i nekako ono pocnes mnogo vise da cenis i da mnogo vise uzivas u nekim ono sitnim i najobicnijim stvarima koji si nekad uzimao zdravo za gotovo, recimo to sto opet mozes najopustenije da sednes na bus i odes sam do grada da prosetas malo, sto mozes opusteno da prosetas pored reke ili skoknes do trznog centra da pogledas nesto sto te zanima, sto opet mozes da pikas basket ispred zgrade, sto mozes da skoknes negde ako treba nesto da obavis ili tvojima nesto da pomognes, sto mozes sa nekom curom da izadjes do grada i sednes na klopu ili pice, itd
Tako da sad govoreci iz ove perspektive cak bi rekao da mi je to mozda i dobro doslo, ono kao neka katarza, kao neki restart, kao da sam ono morao neko vreme da se jebavam sa tim i da se osecam teskobno i lose da bi se posle osecao preporodjeno i super.
