Званично писмо државе

Које писмо по вама треба да буде званично у Србији ?

  • ћирилица

  • latinica

  • neko treće pismo...

Rezultati ankete su vidlјivi nakon glasanja.
ПОЛИТИЧАРСКА ИНВЕНТИВНОСТ

Пуковник Радојевић, секретар Комитета Савеза комуниста у Команди нишке армије и приштапских јединица 1984. године ми је испричао како је „политички најисправније разрешио проблем“:

„Био сам наставник у Школи резервних официра у Билећи. Наслов теме на табли исписао сам ћирилицом. Један питомац Хрват дрско ми је пребацио што сам писао ћирилицом. Тај његов иступ сам оценио као националистички, и себи сам поставио задатак како да проблем политички најисправније разрешим, и одлучио сам да од тада пишем – искључиво латиницом“.
 
Жељко Филиповић:
ПОЛИТИЧАРСКА ИНВЕНТИВНОСТ

Пуковник Радојевић, секретар Комитета Савеза комуниста у Команди нишке армије и приштапских јединица 1984. године ми је испричао како је „политички најисправније разрешио проблем“:

„Био сам наставник у Школи резервних официра у Билећи. Наслов теме на табли исписао сам ћирилицом. Један питомац Хрват дрско ми је пребацио што сам писао ћирилицом. Тај његов иступ сам оценио као националистички, и себи сам поставио задатак како да проблем политички најисправније разрешим, и одлучио сам да од тада пишем – искључиво латиницом“.
Kliknite za proširenje...
Није га било срамота да ти то исприча? Јел' баш тако рекао, или је изоставио оно дрско?
 
Наутилус:
Није га било срамота да ти то исприча? Јел' баш тако рекао, или је изоставио оно дрско?
Kliknite za proširenje...

Заиста га није било срамота! Он је тиме мени желео да покаже како треба да поступа "мудар човек"! А не као ја, "ћирилица, па ћирилица".

Народ са овом ситуацијом није упознат, војна лица јесу. Године 1983. ја сам у ЈНА самоиницијативно (нико није "стајао иза мене", нисам био ничија "продужена рука"!) покренуо питање запрепашћујућег несклада између прописа о "равноправности писама у ЈНА" и праксе у којој није било ни "р" од равноправности. Команди армије у Нишу сам доставио писани "роман" који је имао свој "цивилни" део - "Равноправност напред, ћирилица СТОЈ!" - и "војни" део - "Да ли је Вук способан за службу у ЈНА?" Текст сам претходно показао команданту у јединици. Кад је прочитао, срмзао се и запрепастио:

- ******* бог! Да ти право кажем, мене боли ***** и за ћирилицу и за латиницу, али да ћирилица није равноправна - није!

Доста дуго сам чекао реакцију. Од мојих колега нисам очекивао да ми се придруже у овој акцији, али сам очекивао само, кад дође до расправе, да кажу: Овај човек говори истину! И нека одмах седну и ћуте. По јединици се шушкало: "Фића је у праву". У Армији - мук! Виде да сам таксативно цртицу по цртицу наводио дречаве чињенице, с једне стране, али нико није имао муда да се отворено изјасни, јер је ово био политички случај без преседана, па су сви чекали шта ће рећи "они одозго", с друге стране. Што се тиче ћирилице, нико није ништа могао да оповргне, али ја сам у тексту отворено за то стање оптужио "и највише политичко, државно и војно руководство земље!" После непријатно дугог времена командант ме је обавестио да се генерал Александар Спирковски, начелник штаба нишке армије, интересује да ли ја "остајем и даље при својим ставовима". Обавестио сам га да може слободно да пренесе претпостављеном да - остајем! Из тога сам ја наслутио да моја акција "тамо" није добро примљена.

Ускоро ме је командант обавестио да одем у Команду армије на разговор. И њему је већ било јасно да ме тамо неће дочекати "добродошлицом", па ме је упозорио: "Не дозволите да вас испровоцирају". Дотле је мој командант био на мојој страни, и овим саветом је хтео да ми помогне. У армији сам затекао генерал-мајора Ружиновског (секретар Комитета СК нишке армије), и пуковнике Радојевића и Илић Видака, који су баш тих дана вршили примопредају дужности секретара СК команде армије и приштапских јединица. Генерал Ружиновски се узнемирено дрхтећи журно спремао да негде оде, и рекао ми је: "Ја сад морам да идем, нека они (пуковници) кажу своје, реците и ви своје, па да се преиспитамо". Из тога ми је било јасно да ја треба да се преиспитам, и да ће у ЈНА и даље у прописима стајати "равноправност писама". У живот се кладим да је генерал Ружиновски (Македонац мора да зна како његов народ држи до ћирилице!) желео да избегне овај разговор, и да му је "сад морам да идем" било само изговор.

Пуковници су у разговор са мном кренули у маниру "сад ћемо ми њега прејебати, па да се вратимо свако своме послу". Међутим, они једну, ја три! Они једну, ја шест! Опа, бато! Оваквог саговорника до сада нису имали! И тада ми је пуковник Радојевић (не знам му име) рекао оно о "правилном политичком разрешењу проблема". И ругао ми се: "Шта ти мислиш, да ћемо ми сада на пола пушака написати ћирилицу, а на пола латиницу, па их такве послати у јединице"? А онда - ново изненађење: "Ја мислим да ми овај разговор - завршимо", а ја сам сматрао да га нисмо честито ни почели!

На улици сам чуо од команданта из друге јединице да му је мој командант уз грохотан смех причао: "Наредили су ми да разговарам са Филиповићем, кад оно уместо да он промени мишљење, после његовог текста ја сам променио мишљење!" По јединицама су одржавани састанци на којима се помињао "онај националиста Филиповић". У моју јединицу су послати пуковници Илић Видак и Илић Михаило. Пуковник Видак је рекао да ја "поткопавам борбену готовост Армије", да "скрнавим успомену на милион и седамстошест хиљада жртава НОР-а", на шта сам му ја одговорио: "Да ли су тих милион и седамстошест хиљада жртава пали за протеривање ћирилице, или баш за националну равноправност"? Касније су моје колеге коментарисале: "Фића рекао две речи и запушио му уста. До краја састанка више није отворио уста".

Кад, једног дана у војном листу "Народна армија", који је од Новосадског договора излазио само на латиници, изашао је уоквирени кратки текст: "Од идућег броја "Народна армија" И НА ЋИРИЛИЦИ"!

Никад себи нећу опростити што тај број нисам сачувао! У живот се кладим да је до те промене дошло под утицајем мојих "таксативних цртица".

Колеге су ме задиркивале:

"А поткопаваш борбену готовост, поткопаваш"!

http://чуварићирилице.срб/свитак_38.Срб
 
Poslednja izmena:
И ЋИРИЛИЦА НА ЛАТИНИЦИ!

НАДЗИРАНА РАВНОПРАВНОСТ НА ХРВАТСКИ НАЧИН

У Хрватској у Туђманово време Срби су „имали право на ћирилицу“, али тако да цео поднесак мора да буде на латиници, па ко баш хоће ћирилицу, мора све то још једном да понови и на ћирилици. Дакле, ћирилица је могла да буде или испод латинице, или десно од латинице, никако самостална. Ћирилица је увек морала да буде „под будним оком латинице“. Тај хрватски изум „ћирилице на латиници“ је почео да се примењује у Босни и Херцеговини одмах после њене анексије од стране хабсбуршке монархије. Први гаулајтер БИХ Бенјамин Калај је у почетку покушао да забрани ћирилицу, али је српски народ са својом СПЦ и грађанским сталежом томе пружио такав отпор да је режим одустао од забране, па од тада Срби нису морали да се одазову суду ако им позив није био уручен – баш на ћирилици! (Данашњи српски народ, СПЦ и „грађански сталеж“ према ћирилици имају друкчији приступ.)

Хрватима одустајање од забране ћирилице се није допало, па су се досетили да наметну праксу да у јавној употреби ћирилица може да се покаже само ако је латиница „држи за руку“. Ево како је двоазбучје изгледало на примеру „Гласника Земаљског музеја БИХ“.

Насловна страна. Све дупло, као у огледалу. Ћирилица под будним надзором латинице.




Статут Земаљског музеја БИХ Сарајево. Све дупло. Да је на неком месту била самостална латиница, морала би на другом месту да буде самостална и ћирилица, а Хрвати то не би могли да поднесу.




Из садржаја „Гласника Земаљског музеја БИХ“. Војнички строго смењивање писама „по стројевом правилу“: један чланак латиница, други ћирилица.

 
„Политика“: „Вербић за стандардизацију ћириличног писма“

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Verbic-za-standardizaciju-cirilicnog-pisma.sr.html


Не греје ме сунце! Иста мета исто одстојање. Заиста и ја имам примедби на "букварско самоуправљање" разних аутора. У време када су моја деца учила буквар (данас она имају своју децу која су већ надрасла буквар), слово "ц" у буквару је приказивано у таквом облику да је више личило на ћирилично "у" него на "ц" (техничке могућности рачунара ми не допуштају да га "одштампам", па ћу га описно приказати). Такво "ц" није имало онај десни шиљак усмерен ка горе, него му је десна страна била безмало права линија на доле попут "у". Даље, "ш" у неким букварима има цртицу испод, а у неким нема. Итд. Дакле, не може да постоји "више врста српских ћириличних писама", него само једна. Али ту не треба "измишљати рупу на саксији", српска ћирилица је позната, али недопуштен пропуст су правили они који су одобравали свакакве букваре. У буквару моје деце Свети Сава је био приказан карикатуром, као да је у питању нека певаљка са естраде.

Ја сам овде очекивао нешто друго. И даље ће бити спрдачина од "равноправности писама и богатства двоазбучја". Ево, Клајн већ саботира било какву акцију око ћирилице. За њега је ћирилица већ "завршена прича", "ствар прошлости", "музејски експонат", "архаично писмо". Ако неко регулаторно тело зависи од присуства само једног човека, онда је и сâмо постојање тог "тела" само замајавање народа и даље мрцварење ћирилице.

У време највећег сина наших народа и народности Новосадским договором је покренут процес истребљења ћирилице. А лингвисти су ту баш "настављачи штафете"!
 
Жељко Филиповић:
И ЋИРИЛИЦА НА ЛАТИНИЦИ!

НАДЗИРАНА РАВНОПРАВНОСТ НА ХРВАТСКИ НАЧИН

У Хрватској у Туђманово време Срби су „имали право на ћирилицу“, али тако да цео поднесак мора да буде на латиници, па ко баш хоће ћирилицу, мора све то још једном да понови и на ћирилици. Дакле, ћирилица је могла да буде или испод латинице, или десно од латинице, никако самостална. Ћирилица је увек морала да буде „под будним оком латинице“. Тај хрватски изум „ћирилице на латиници“ је почео да се примењује у Босни и Херцеговини одмах после њене анексије од стране хабсбуршке монархије. Први гаулајтер БИХ Бенјамин Калај је у почетку покушао да забрани ћирилицу, али је српски народ са својом СПЦ и грађанским сталежом томе пружио такав отпор да је режим одустао од забране, па од тада Срби нису морали да се одазову суду ако им позив није био уручен – баш на ћирилици! (Данашњи српски народ, СПЦ и „грађански сталеж“ према ћирилици имају друкчији приступ.)

Хрватима одустајање од забране ћирилице се није допало, па су се досетили да наметну праксу да у јавној употреби ћирилица може да се покаже само ако је латиница „држи за руку“. Ево како је двоазбучје изгледало на примеру „Гласника Земаљског музеја БИХ“.

Насловна страна. Све дупло, као у огледалу. Ћирилица под будним надзором латинице.




Статут Земаљског музеја БИХ Сарајево. Све дупло. Да је на неком месту била самостална латиница, морала би на другом месту да буде самостална и ћирилица, а Хрвати то не би могли да поднесу.




Из садржаја „Гласника Земаљског музеја БИХ“. Војнички строго смењивање писама „по стројевом правилу“: један чланак латиница, други ћирилица.

Kliknite za proširenje...

Ово и јесте службена употреба оба писма, Аустро-Угарска је била држава у којој се знао ред.
Кад се упореди са овом Србијом данас, у којо је у службеној употреби само ћирилица за српски језик, види се да смо кикирики државица...

- - - - - - - - - -

Жељко Филиповић:
„Политика“: „Вербић за стандардизацију ћириличног писма“

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Verbic-za-standardizaciju-cirilicnog-pisma.sr.html


Не греје ме сунце! Иста мета исто одстојање. Заиста и ја имам примедби на "букварско самоуправљање" разних аутора. У време када су моја деца учила буквар (данас она имају своју децу која су већ надрасла буквар), слово "ц" у буквару је приказивано у таквом облику да је више личило на ћирилично "у" него на "ц" (техничке могућности рачунара ми не допуштају да га "одштампам", па ћу га описно приказати). Такво "ц" није имало онај десни шиљак усмерен ка горе, него му је десна страна била безмало права линија на доле попут "у". Даље, "ш" у неким букварима има цртицу испод, а у неким нема. Итд. Дакле, не може да постоји "више врста српских ћириличних писама", него само једна. Али ту не треба "измишљати рупу на саксији", српска ћирилица је позната, али недопуштен пропуст су правили они који су одобравали свакакве букваре. У буквару моје деце Свети Сава је био приказан карикатуром, као да је у питању нека певаљка са естраде.

Ја сам овде очекивао нешто друго. И даље ће бити спрдачина од "равноправности писама и богатства двоазбучја". Ево, Клајн већ саботира било какву акцију око ћирилице. За њега је ћирилица већ "завршена прича", "ствар прошлости", "музејски експонат", "архаично писмо". Ако неко регулаторно тело зависи од присуства само једног човека, онда је и сâмо постојање тог "тела" само замајавање народа и даље мрцварење ћирилице.

У време највећег сина наших народа и народности Новосадским договором је покренут процес истребљења ћирилице. А лингвисти су ту баш "настављачи штафете"!
Kliknite za proširenje...

У XXI веку немамо стандардизовано писмо..
 
НЕОЧЕКИВАНИ ГОСТ

Извршио сам реинсталацију оперативног система на рачунару. Био је „офис 2003“ а сада је „офис 2007“. У претходној верзији кинеску поруку електронском поштом сам примио у облику квадратића, а сада се лепо види изворна порука на кинеском писму.

Раније:




Сада:

 
30GTezm.jpg
 
ЛАТИНИЧНА ЋИРИЛИЦА!

На неким форумима коришћени софтвер не допушта регистровање учесникâ на ћирилици. Људи су се досетили да доскоче тој забрани и да се региструју на ћирилици уз помоћ – латинице. Неке речи, па чак и читаве реченице, је могуће писати „ћирилицом“ коришћењем латиничних слова. Ево неких примера уз коришћење само великих слова:




Велика латинична слова АЕЈКМОТ имају истоветан облик и значење и у нашој ћирилици, а слова ВНРСХУ и цифра „3“ имају исти облик али измењено значење. То је већ 14 „ћириличних“ слова уз коришћење латинице. Уз коришћење малих слова нашао сам пример „cp6uja“ или „Cp6uja„. Ова „ћирилична Србија“ је добијена на следећи начин: латинично „ц“, „п“, цифра „шест“, латинично „у“, „ј“, „а“. Од малих латиничних слова за нашу ћирилицу су употребљива следећа: е, y, u, o, p, a, j, x, c.

Заинтересованима желим успешно ћирилично регистровање и на форумима који не допуштају ћирилицу.
 
НИЈЕ ИЗРИЧИТО „ЗАБРАЊЕНО“, АЛИ НИЈЕ НИ ДОПУШТЕНО

На страници „Србија“ на Фејсбуку желео сам да објавим следећи прилог:

„Први пут сам на овој страници и не могу да верујем: зове се „Србија“ а нема ни један једини прилог на ћирилици. „Зивим“, „Веце са Иваном Ивановицем“, „Двије дусе“, „зелим срецу, љубав и највисе здравља“, „обецали политицари“, „све сто цујес“, „треба да препознас“...

Притиснуо сам „Објави“, слова су забледела, коцкице су промицале са лева у десно што је показивало да је објављивање у току, али је предуго трајало, и на крају се вратила страница у затеченом стању, без ћириличног прилога. Одмах сам знао шта је у питању:

Овде је примењен софтвер који не допушта објављивање на ћирилици. Ако не могу да промене, или бар прилагоде софтвер, нека бар промене име.

Овде "Крстарици" треба одати признање што оваквих препрека нема.

 
ЋИРИЛИЦА ЋЕ НАДЖИВЕТИ СВЕ СВОЈЕ ГРОБАРЕ

Људевит (хрватски) Лајош (мађарски) Лудвиг (немачки) Талоци, цивилни саветник хабсбуршког Генералног војног гувернмана „Србија“, човек који је окупационим војним властима припремио на потпис закон о забрани ћирилице у Србији 1915-1918, погинуо је у железничкој несрећи у Мађарској приликом повратка са сахране цара Фрање Јосифа Другог. Ћиро Трухелка, главни уредник „Гласника Земаљског музеја БИХ“ му је у броју за годину 1917. написао некролог.

 
Пре неки дан сам очитао буквицу радници у једној мењачници што је истакла натпис ПРЕБРОЈТЕ НОВАЦ ОДМАХ, НАКНАДНЕ РЕКЛАМАЦИЈЕ НЕ ПРИМАМО. исписано латиницом. Рекао сам јој да такав натпис за мене не важи.

Исто сам поновио и на другом месту. Овај ми је одговорио да се то њега не тиче јер су то написали неки други. Узвратио сам му да ће га се тицати када му будем дошао са рекламацијом.
 
POTPISANO SRPSKOM TRADICIJOM

Реклама коју сам малочас угледао:

Sve od zlatne Vojvodine, dolinama Mačve plodne,
preko bujne Posavine, Šumadije blagorodne,
bregovima Zlatobora, tamo gde je Fruška Gora,
od Timoka do Nišave, na njivama kraj Morave...
Tamo raste, ovde zrije, to je blago iz Srbije!

Potpuno prirodni, pripremljeni po tradicionalnoj recepturi, autentični srpski proizvodi, samo za Vas na policama u Roda, Idea i Merkator prodavnicama.
Ukusi moga kraja.
POTPISANO SRPSKOM TRADICIJOM


И ружно и тужно.
 
О МАТИЦИ СРПСКОЈ – ТРЕЋИ ПУТ

"Коларићу Панићу, плетемо се самићу, сами себе заплићемо"...

Поводом оснивања „Матице ћирилице“ као сједињених удружења за одбрану српске азбуке 29.1.2015. године, најављени конфронтирајући став са Матицом српском не подржавају ни сви учесници тог скупа. Велики поштовалац ћирилице и њен угледни заштитник проф. др Драгољуб Петровић, иако познат као жестоки критичар Новосадског договора, изјавио је: „По мом мишљењу, ни Матица ни САНУ одавно не чине ништа да се статус српског језика учини подношљивијим. Иако је Матица завршила два велика правописна посла, у неким детаљима могла је то урадити боље. Али, то свакако није разлог да се иде фронтално на ту научно-културну институцију. То није прави пут“. Проф. др Милош Ковачевић каже: „Питање језика и писма не решава се сукобом са најдичнијом институцијом у Срба, основаном 1826. године, него преко Одбора за стандардизацију језика. Адреса за то су државни органи који би требало да поштују мишљење струке. Ћирилица јесте српска духовна вертикала, те мора да се чува и да се постави у средиште језичке политике коју води држава са одговарајућим институцијама“. Професор Владислав Ђорђевић, заменик председника будућег новооснованог удружења, историчар по струци и аутор двадесетак радова о положају ћирилице, каже: „Нисам за сукоб са Матицом српском, али јесам за то да се подстакну држава и Влада да српско писмо коначно ставе на пиједестал који му припада“, и додаје да ће његова подршка новооснованој „Матици ћирилице“ бити „више моралног карактера“. Данашњи председник „Матице српске“ Драган Станић кратко и јасно поручује: „Заиста, ни речју не желим да коментаришем тај догађај“.

Ја, најсићушнији међу сићушнима, најбезначајнији међу безначајнима, најгрешнији међу грешнима, по трећи пут износим свој став о садашњој „Матици српској“.

Заслуге „Матице српске“ као културне и научне институције српског народа и њен учинак у националној хомогенизацији, просвећивању народа, издавању књига и новина на српском језику из времена Хабсбуршке монархије су немерљиви. Али, предузимљива, активна, неуморна и сврсисходна „Матица српска“ из Аустро-Угарске монархије, и спокојна, безбрижна, успавана и улењена „Матица српска“ из Краљевине Југославије, а поготово идеолошки инструментализована па и недобронамерна „Матица српска“ из времена партизанске Југославије – нису исто! Првобитна „Матица српска“ је послужила као пример именом и делом и другим словенским народима: „Матица чешка“ 1831, Матица илирска 1842, „Матица лужичкосрпска“ 1847. г. Тадашња „Матица српска“ је створила „Српско народно позориште“ у Новом Саду 1861. г. када га ни Србија није имала. „Матица српска“ као вредна пчела матица из времена АУ је била стваралац, а „Матица српска“ из времена Броза као прави трут је обичан готован, трошитељ. „Матицу српску“ из времена њених највећих достигнућа у хабсбуршком царству је издржавао народ преко добротворâ и задужбинарâ. (Сава Текелија...) И сама зграда у којој се данас налази „Матица српска“ је задужбина Марије Трандафил из 1912. г. Данашњу „Матицу“ издржавају грађани порески обвезници преко државног буџета, а чичице са лептир машнама провирују кроз завесе и премишљају се „шта ли му то беше ћирилица“. То што је вредни деда саградио удобну кућу и уредио своје домаћинство за пристојан живот не допушта његовим унуцима право да се улење и да наставе да троше оно што нису створили! Једног тренутка ће се суочити са суровом стварношћу. Никола Пашић отац је у најтежим временима за Србију долично био на висини свог задатка, а његов син картарош, коцкар, корупционаш и криминалац Раде Пашић, мали син великог оца, избациван из свих школа, није могао да се позива на „права по основу заслуга свог оца“. Млади хабсбуршки официр Ђорђе Стратимировић је заблистао бранећи свој народ од Мађара 1848. године, па га је народ називао „Млади Вожд“. У српско-турском рату 1876. је био потпуно неуспешан, и удаљен је из Србије иако се пријавио као добровољац.
Дакле, садашња „Матица српска“ не може да живи од старе славе својих заиста дичних претходника и да се кити њиховим перјем! То треба да имају у виду Петровић, Ковачевић, Ђорђевић, а поготово Станић!

Основно и најважније у оцењивању садашње „Матице српске“ по мени је чињеница да „Матица“ од Новосадског договора до данас ни једним јединим гестом или речју није указала на нестајање ћирилице и изразила протест против тога! Отворено тврдим: Па искорењивање српске ћирилице и њено замењивање латиницом и јесте био прави циљ Новосадског договора из 1954. године, а подвала о „равноправности писама и богатству двоазбучја“ је била само мамац који је требало да сакрије удицу, док је „Матици српској“ додељена улога „пецароша“ који треба да подвали риби – српском народу! Изумитељи Новосадског договора – комунистичко партијско и државно руководство Југославије, су одмах по доласку на власт претходно „Матици српској“ опељешили безмало сву имовину, и још јој тутнули у руке – пецарошки штап!

Претходни председник „Матице“ Чедомир Попов није лично указивао на нестајање ћирилице, али бар није ни ометао грађане из удружења „Ћирилица“ да сами то чине и чак им је стављао на располагање просторије „Матице“ за њихове скупове. Данашњи председник Станић према грађанима забринутим због судбине ћирилице показује само презир.

Ја сматрам да данашња „Матица српска“ са својих 7 „одељења“ представља само имитацију САНУ, коју политичари аутономаши и послушни лингвисти лешинарски злоупотребљавају за своје личне циљеве и каријере. Ако већ не могу да буду „академици прве лиге“, да бар буду „академици друголигаши“! Њихов учинак је – нестајање ћирилице!

Од свих установа данашње „Матице“ народу су корисни једино Библиотека МС и Галерија МС. Остала одељења и установе служе само за личне циљеве досетљиваца!

Лингвисти и политичари за мене нису никакав ауторитет. Једини ауторитет за мене је – ћирилица! Ја не жалим да нестану лењи српски лингвисти и политичари, ја жалим да нестане – српска ћирилица!

Жељко Филиповић, поштовалац ћирилице, Ниш.
 
НЕКА И ОВО ОСТАНЕ ЗАБЕЛЕЖЕНО

Обраћање декана Медицинског факултета у Крагујевцу Удружењу „Ћирилица“ Београд 2010. г:

„Поштовани госп. Видићу!

Част ми је да Вам саопштим да се на Медицинском факултету Универзитета у Крагујевцу користи искључиво ћирилица. Од 2005. године забрањено је да се заведе текст писан латиницом. То се односи на све и свакога. Све докторске дисертације, уџбеници, сва преписка, часописи и остало што се штампа, издаје и заводи у деловодни протокол и архиву писано је ћириличким писмом. Наравно да је наш сајт урађен ћирилицом (www.medf.kg.ac.rs). Ову праксу је недавно преузео и читав Универзитет.

Можда је то мало и недовољно, али смо у нашем дворишту то тако уредили.

Проф. др Небојша Арсенијевић, декан

П.С. Немојте да молите. Позовите се на Устав Србије. Нажалост, универзитети су легло скоројевића који би да буду баш све оно што збиља нису.“
 
ДВА СУПРОТНА ПРИМЕРА

Чик погодите у којој држави се налази овај излог без и једне српске речи и без српских слова.

Погодили сте!

Шта је циљ пословних људи у Србији – да их муштерије разумеју, или...




СУПРОТАН ПРИМЕР

Фантастичан рекламни потез!

И без егзибиција са језиком и писмом.

 
Наутилус:
Ова разгледница мора да је стара више од пола века, пре '54. сигурно: телефонски број је петоцифрени а и Булевар носи старо име. :)
Kliknite za proširenje...

Тачно. У то време "бизмисмени" се још нису стидели свог писма у обраћању својим муштеријама.
 
КАД ЗАБОЛИ И ДРУГА СТРАНА!

5.9.2012. г. на сајту „Чувара ћирилице“ објављен је чланак „Раскринкавање клајновања“ који је данас пренео и сајт

http://www.vijestio.com/vijesti/raskrinkavanje-klajnovanja/

Администратор „Чувара“ Звонко Илић ме је у 20:00 ч. обавестио да је од 09:00 ч. тај чланак видело 300 посетилаца. На чланак је објављен следећи коментар:

„Васиљка Дожић:

Никада у животу нисам писала латиницу нити могу схватити да у Србији ико жив пише латиницом, а не скоро сви. Испричаћу вам како је мој брат који је био на Високој поморској школи у Ријеци прошао са писменим радом који је написао ћирилицом 1958. године. Једноставно је професор све прецртао црвеном оловком и написао да се рад мора писати латиницом. Мој брат је истог трена пришао професору и бацио га са другог спрата. Хвала Богу овај није погинуо, прошао је са неким ломовима не опасним по живот, а мој брат је истеран са високе школе. То је тада било државно питање, али је мог брата у школу вратио лично АЛЕКСАНДАР РАНКОВИЋ којег смо ми сви јако волели и били му захвални. Ја сам се на мом радном месту дописивала службено руком штампано ћирилицом са целом Европом 6 година, и Швајцарска се жалила, а то само из разлога што сам једном раднику са немачког све превела ћирилицом и он то показао тамо у осигурању. Тада су код мене направили целу ујдурму и преместили ме на друго радно место. Пошто сте у Нишу, ако будете некад отишли у Нишку Бању погледајте шта сам им пре 20 година написала у књигу утисака или жалби, зато што им је све у хотелу на латиници. Нема ни једног скоро хотела по Србији где им свашта нисам написала у вези писма латинице коју сви користе. На рецепцији ако седнете само се чују песме Терезе Кесовије и Драгојевића. Е колико ме боли ова латиница, ја сам и на фб престала да читам текстове неких паметних људи зато што су написани латиницом, и наравно прекинућу са свима који пишу латиницом и који су регистровани латиницом. То су потурице, они су изгубили 80% идентитета. У Новом Саду је на радиологији начелник био др. Боривоје Станишић који је све дијагнозе писао ћирилицом, и учио младе лекаре да исто раде, али он је умро. После њега исто тако и његова супруга пнеумолог је све дијагнозе писала ћирилицом. Најлепше писмо је моја ЋИРИЛИЦА. Ја је волим као нешто живо, зато што она има ДУШУ !!!“
--------------------------
Данас у Нишкој Бањи више нема ни „х“ од хотела, све их је откупио Србин из Америке и испразнио, закатанчио и – понудио на продају, тако да госпођу Дожић молим за разумевање што више није могуће проверити хотелске књиге утисака. Овај коментар је добра прилика да видимо и другу страну медаље, да и други образ добије шамар, јер до сада је шамаран само један образ, што је бивало праћено ћутањем које је значило одобравање. Реакција Швајцарске и Ријеке на појаву ћирилице у српском језику одлично показује како се већ 60 година осећају људи у Србији кад свуда око себе виде претежно латиницу, уз неизбежно ућуткивање, застрашивање па и прогон оних који су на то указивали. Ево прилике да видимо доследност и принципијелност оних који „равноправношћу писама и богатством двоазбучја“ прикривено штите прогон ћирилице.

Што би Швајцарској сметала ћирилица у српском језику, када они једнако гледају бело и на „здраво, како си“ и на „zdravo, kako si“? Ако им не смета латиница у српском, што им смета ћирилица? Није него!

Случај Ријеке видљиво показује различит третман Новосадског договора у Србији и Хрватској! Двоазбучност у Србији је тумачена као „наша два ока“, а у Хрватској – „ово је наше, а оно – њихово“!
 
Жељко Филиповић:
5.9.2012. г. на сајту „Чувара ћирилице“ објављен је чланак „Раскринкавање клајновања“ који је данас пренео и сајт

http://www.vijestio.com/vijesti/raskrinkavanje-klajnovanja/
Kliknite za proširenje...
Нисам људски ни почео читати, претрнух. На самом почетку поменутог чланка стоји:
Знате ли шта је то „клајновање“? Тај израз смо увели ми нишки чувари ћирилице, и сада га први пут јавно помињемо.
Kliknite za proširenje...

Жив нисам да ми не стигне кривична пријава за кршење ауторских права што сам се дрзнуо да пишем о клајновању више од петнаест година прије него су трај израз „увели” и „први пут јавно поменули” нишки чувари ћирилице. Слаба ми вајда што нисам усамљен у томе, знам и за друге који су тај израз користили, али нећу их одавати. Ипак, уздам се у искуство које ми говори да попрвипутни писачи не читају ништа сем властитих писанија па ће тако моји стари записи остати изван њихова досега...
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

S
Književnost Pismo ćerci - na kraju knjige "Blank", Feđe Štukana
Odgovora
8
Pregleda
303
Banovic Strahinja
B

Back
Top