ИЗВОЂАЧИ РАДОВА НА ИСКОРЕЊИВАЊУ ЋИРИЛИЦЕ: КАТОЛИЧКИ ЕЛЕМЕНТ, КАРАЂОРЂЕВИЋИ, ЈУГОСЛОВЕНСКИ И СРПСКИ КОМУНИСТИ
-------------------------------------
Др Драго Тешановић
ЋИРИЛИЧКО ПИСМО У ОЧИМА СВЈЕТСКИХ МОЋНИКА БЕЊАМИНА КАЛАЈА И ВИСОКИХ ПРЕДСТАВНИКА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ
Од 1878. године вањска политика Аустро -Угарске се оријентира према Балкану. И једна и друга земља настоје да ојачају свој утицај у Босни. Баш у питању Босне појављује се између Аустрије и Угарске велико супарништво. Ипак, доминацију над становништвом добијала је Аустрија преко католичке цркве и војних кругова. Беч је тражио ослонца за своју политику на католичком елементу. Католички елеменат, нарочито онај досељенички, наилазио је на његову пуну потпору. То је и кључни елеменат за разумијевање наведене политике у тадашњој Босни и Херцеговини, а тај католички мотив релевантан је и дан данас.
Интересантно је напоменути да је Босанска комисија до 1880. године пословала у склопу Министарства спољњих послова, а од те године надлежности су пренесене на Заједничко министарство финансија. Од године 1880-1882. на челу тог Министарства био је J. Szlavy (Маџар), а од 1882-1903. био је Kallay, (Маџар), од 19 о 3-1912. био је барон Burian (Маџар), а 1912. долази Билински (Пољак). (...)
Ако данас упоредимо Калајев рад - као и идеје којима је он трасирао пут у вријеме своје владавине у БиХ - с данашњим покушајима муслимана, није тешко закључити да је доста тога и реализовано или је на самом путу да се реализује.
Када је у питању писмо није тешко наслутити да је оно доведено под велики знак питања јер су Калајеви окупатори створили такав амбијент да је:“Сарајево својим њемачким натписима и њемачким говором по улицама чини на свакога утисак стране, њемачке вароши“. Основна мисао – водиља српског националног покрета у БиХ било је схватање да је Берлински конгрес 1878. извршио историјско насиље тиме што је онемогућио уједињење Босне и Херцеговине са Србијом.
Оно чиновништво које је у Босну дошло из Хрватске било је носилац првобитне праксе да се у унутрашњем службеном саобраћају управе и судства употребљавао у извјесној мјери и наш језик. Дјеломично је допринијела томе и околност што су у прелазном периоду наставили своју дјелатност постојећи окружни и срески судови као и други органи власти под контролом аустроугарских функционера. Међутим, екипа чиновника из Хрватске, која је пропагирала искључиво хрватство, потискивала је из јавне употребе ћириличко писмо, премда је оно у БиХ имало дугу традицију и за турске управе било у званичној употреби паралелно са турским писмом и језиком. Дакле, на једној страни Калај са свим расположивим средствима разара српски језик и ћириличко писмо, а на другој то исто чине и Хрвати. (...)
Када је у питању школовање из државне касе влада је строго водила рачуна гдје и под којим условима треба отварати школе.
При отварању државних школа, влада је потпомагала несрпске области па су Босанска Дубица и Босански Нови са српском већином имали само 2 државне школе, а Столац и Љубушки у којима су Срби били у мањини имали су 15 и 13. Оправдање за то влада је увек налазила у чињеници да Срби и иначе боље негују своје школство и да радије шаљу своју децу у приватну српску него државну школу, јер „шиљање дјеце у те школе значило је што и њихово денационализовање“. Када су у питању државне школе влада је вршила избор учитеља а тиме је и давала профил тим школама у свим сегментима, с великом пажњом да се осујети запошљавање учитеља који су дипломе стекли у Србији и Русији, јер су они школовани на ћириличкој литератури, а то је за државу било и те како опасно. Међутим, ако је негдје и добио запослење учитељ са дипломом са српских и руских простора, стално је био контролисан од стране школских надзорника, тако да знање и ћириличко писмо које је носио у срцу тешко је спроводио у дјело. Од његове политичке оданости и „Свједоџбе о грађанском владању“, зависило је његово напредовање у служби, као и опстанак на радном мјесту.
Окупаторска власт послије отворене гимназије у Сарајеву 1879. год. отворила је гимназије и у Мостару, Тузли, Бихаћу, Бањалуци и Дервенти а полазници тих гимназија углавном су били из богатих трговачких породица. Главни циљ при отварању таквих гимназија био је да се на неки начин заустави српска приватна школа.
Уз владину помоћ била је од 1882. основана и православна Богословија која је од 1884. добила своју сталну зграду у Рељеву; ту су је издвојили да ђаци не би имали свакодневан додир с народом у Сарајеву. За Богословију донаторство од седам хектара своје земље подарио је митрополит Косановић. Богословија је примала 12 кандидата годишње у надању да ће измијенити за наредних 25 година особеност и тип православног свештеника у БиХ, што је у добром дијелу и успјела, јер је међу своје становништво слала образоване свештенике који су на свим пољима помагали свој народ, уколико су то дозвољавале прилике у којима су се налазили. Из наведених чињеница очито је био велики надзор над школским институцијама у вријеме окупације, међутим, влада се побринула да и цркву стави под своју контролу. (...)
Међутим, уз све животне тешкоће које су снашле српско становништво, српски језик и ћириличко писмо били су сатанизовани како од Бењамина Калаја тако и од свих његових наследника и блиских сарадника, без обзира да ли су били Мађари, Пољаци, Хрвати или неки други.
Појавом друштва „Просвјета“ за кратко вријеме сакупљани су добровољни прилози који су помагали студенте у Монархији а и оне који су на студије одлазили у Русију и Србију. Образована интелигенција која је завршавала студије у Русији и Србији није олако прихватана од стране Калаја и његових следбеника, јер су млади интелектуалци поред образовања са собом доносили и ћириличко писмо, које се није уклапало у босанске аршине које је сновао Калај. То и није за чуђење јер један од најдоследнијих истраживача у БиХ о Калају и његовом злогласном режиму је свакако Томо Краљачић, који тврди да је Калаја родила Српкиња из фамилије Блашковића, те се Калај на све начине из дна душе срџбом и злом одужи земљи предака. И у данашње вријеме било би тешко побројати све Калајчиће који својим потписима отежаше живот потомцима. (...)
Упоредимо ли Калајев режим и постдејтонску Босну и Херцеговину, лако ћемо закључити да у бихаћком кантону данас нема Срба, иако је прије само стотину година кантон био апсолутно српски! Ако високог представника зачуђује што Срби на будућност гледају са страхом и зебњом, с правом га питамо како је нестао српски народ из бихаћког кантона, гдје му је завичај и шта би високом представнику рекли они Срби који су отишли на вјечни починак у Царство Небеско.
Данас, ако посјетимо бихаћки кантон тамо више нема Срба, а нити њиховог ћириличког писма. Међутим, ако некога и сусретнемо он је свој национални идентитет у потпуности изгубио или му је прекривен црним велом. Ипак, по својој арогантности и некоректности од наведених високих представника предњачи Педи Ешдаун под чијом палицом је наметнуто бог зна колико закона, па и сам његов кабинет и његови сеизи тешко би то пребројали. Када је у питању језик он је прихватио Калајев стил те у сваком српском граду већина натписа и назива институција обојене су енглеским писмом поред ћириличког, а у посљедње вријеме и латиничког писма. О ћириличком писму значајно је казати да је поново у тешкој ситуацији, јер га тобож комунистички протагонисти потискују зарад лакшег учења енглеског и других свјетских језика, враћајући се латиници као једноставнијем писму. Ипак, без обзира што су трговима, улицама, путевима и другим мјестима латинични натписи прошарали и указују на опрез, мишљења смо да вјеронаука и вјероучитељи чувају ћириличко име, с којим се поносе, те га вјерно чувају. Када је у питању образовни систем ђаци и студенти су досљедни чувари свога ћириличког писма, док се нажалост њихови учитељи не могу тиме похвалити, јер нажалост олако одбацују своје, а прихватају туђе. На крају вјерујмо у своје ћириличко писмо, гајимо га, као што га чува и користи српска младеж.
-----------------------------------------------
Искорењивање српске ћирилице није никакав „спонтани процес“, него смишљен, планиран, организован, финансиран и контролисан процес који је покренут из вансрпске средине (католички елемент); прихватили га Карађорђевићи под којима је латиница продрла и у Србију а да Хрвати „друго писмо“ нису прихватили („Југославија важнија од Србије“); наставили комунисти међу којима су главну реч водили бивши хабсбуршки поданици („Великосрпска буржоазија и српски хегемонизам“); а довршавају га све постјугословенске власти у Србији („Како ћемо са ћирилицом у Европу“).
После 70 година рађања и одрастања у окружењу превласти латинице, и сами Срби су се придружили Хрватима у чекићању ћирилице.
Према судбини ћирилице, Бенјамин Калај је и данас и министар просвете у Србији, и председник САНУ, „Матице српске“, „Вукове задужбине“, и декан свих филозофских и филолошких факултета у Србији, и директор Поште и Железнице.
И мртав Калај је ефикаснији у истребљењу ћирилице него све претходно наведене институције у очувању ћирилице - заједно!
