Пошто смо под сталном пресијом формалних ауторитета из организованог удружења за наметање латинице (ЈК Ivan Klain, Bugarski, Shiopqa, Fekete, Ivanji, i sl.), ево и једног разумног и аналитичког става правих српских лингвиста о назовидилеми везаној за наше писмо. Преузето из Политике.
О овој теми разговарали смо са стручњацима за језик са Катедре за српски језик са јужнословенским језицима Филне олошког факултета у Београду: др Вањом Станишићем, ангажованом на предмету Упоредна граматика словенских језика и др Александром Милановићем са предмета Историја српског језика. Оба наша саговорника слажу се у оцени да статус службеног писма треба да задржи само ћирилица, као и да је у пракси немогуће одржати равноправну примену латинице и ћирилице.
Да ли је у пракси могуће одржати равноправну употребу и ћирилице и латинице?
Станишић: У случају наше писмености реч је о алтернативној употреби двају писама за исти језик услед чега је немогуће у пракси одржати њихову равноправну примену. То је класичан пример диграфије као последице ширења јачег, империјалног писма које у одређеној средини потискује домаће национално писмо. Често исказана тврдња како су „оба писма наша” – у нашем случају није тачна. Такву би тврдњу с правом могли да изнесу Јапанци или Кинези, који користе различита писма у функционално разграниченој употреби (нпр. канџи – кана у јапанском случају, или кинеско писмо и његова латиничка транскрипција пинјин). У нашем случају „наша” је само ћирилица, која постепено нестаје. Како сада стоје ствари, сви су изгледи да ћемо и ми у будућности постати чланови интернационалног латиничног комонвелта и придружити се оним народима који су се на графичком плану својевољно или насилно одрекли спољашњег израза своје изворне културе.
Милановић: Сматрам да у пракси не би требало изједначавати статус ова два писма, а он по закону то није ни сад. Статус службеног писма мора задржати само ћирилица, а латиница треба да буде и даље писмо у јавној употреби. Паметном језичком политиком, која би подразумевала и одређене казне за кршење закона, могуће је задржати оба писма у употреби. То би и требало остварити. Предност, међутим, због традиције и културног идентитета српског народа, треба дати ћирилици, што су и постојеће законске одредбе врло коректно решиле. Питање је, међутим, колико се то поштује у пракси. Кључну улогу у одређивању статуса писама у Србији, и на нивоу појединца и на нивоу државе, има образовни систем. Личност учитеља, наставника и професора ту је од кључне важности.
Када су се у историји ова два писма „укрштала” и колико уопште имају заједничког?
Станишић: „Укрштање” је услед претходно реченог било незамисливо и остало је такво свуда у словенском свету осим у нашој средини, у којој је после Бечког књижевног договора 1850. године између Вука Караџића и водећих представника хрватског илирског покрета био створен заједнички књижевни језик Срба и Хрвата. Тај договор је постао један од главних идејних ослонаца потоње југословенске државне заједнице и чувеног братства и јединства између Срба и Хрвата. Стварањем заједничког књижевног језика створене су и претпоставке за ширење латинице код Срба. Међутим, ту нема никаквог „укрштања” – латиница се код Срба шири као алтернативно писмо које ћирилицу потискује из употребе. При томе, изузев једног броја заједничких знакова (А, Е, Ј, К, М, О, Т), крупан проблем представља различито значење знакова В, C, H, P, X. Упркос повременим предлозима да се ова два писма заиста укрсте и да се од њих створи једно ново национално писмо – практично, да се у латиници уведу поједина функционално боља ћириличка слова или графичка решења која би боље одговарала гласовној природи нашег језика, до сада је испољено само прећутно настојање да се ћирилица постепено угаси и нестане пред спонтаним ширењем латинице.
Вања Станишић
Милановић: Што се српског народа тиче, латиницу су кроз историју користили Срби католици, који су створили значајну културну баштину које се понекад данас лако одричемо. Ту пре свега мислим на дубровачку књижевност. Срби православне вероисповести су се после краћег периода напореде употребе глагољице и ћирилице определили само за функционалнију ћирилицу. Од 12. века у кругу светских ћирилица постоји и посебна српска ћирилица, настала уношењем специфичног српског слова ђерв, претече данашњег слова /ћ/, па и /ђ/. Латиница Србима православцима стиже тек кроз идеју југословенства, што је плод новије историје.
Какав је био однос Вука Караџића према ћирилици и латиници?
Станишић: О Вуковом односу према питању писма најбоље говори његова графичка реформа. У његово доба такве дилеме није било. У српској култури постојала је само ћирилица као старо национално писмо. Међутим, целокупна Вукова реформаторска делатност сведочи да је он имао у виду и оне своје сународнике који су услед историјске судбине остали изван токова којима се кретала српска национална култура. Више од тога, његово окретање дубровачком говору и зидање мостова према католицима и муслиманима истога језика сведочи да је њега руководила идеја племенског заједништва насупрот културним поделама. Управо из Вукове реформе израсло је српство и југословенство таквих босанскохерцеговачких књижевних великана какви су Иво Андрић и Меша Селимовић и дубровачких писаца Матије Бана, Меда Пуцића, Ива Војновића и других. На графичком плану такав мост представља слово Ј које је Вук узео из латинице. Дакле, у овом сегменту Вук Караџић је извршио управо укрштање ова два писма зарад своје браће „римскога” (и „турскога”) закона.
Милановић: Вук Караџић није размишљао о латиници као о српском писму. Он је, на трагу идеја Саве Мркаља, реформисао српску ћирилицу у смеру Аделунговог начела „пиши као што говориш“, избацивши непотребна слова и коначно уобличивши систем од 30 слова у којем је и /џ/. Утицај латинице на Вука огледа се у чињеници да је 1818. из ње преузео слово /ј/ за српску ћирилицу, што је тада изазвало бројна негодовања. У вуковском моделу српског књижевног језика постојала је само ћирилица, што карактерише и читаву историју српског књижевног језика до 20. века.
Да ли се у нашој култури однос ћирилице и латинице мењао у зависности од политичких идеја (од времена краља Александра Карађорђевића, Титове Југославије…)?
Станишић: Добро је познато да је у југословенској заједници однос између ова два писма ишао у правцу гашења ћирилице. У неким периодима то је зарад југословенског јединства било наметано вољом власти и толико је узело маха да се наставља и данас када се могло очекивати да ће се Срби после краха југословенске идеје и заједничког српско-хрватског језика вратити својим коренима и афирмисати своју културну баштину. Један од ослонаца те баштине управо је ћириличко писмо као древно словенско културно наслеђе, као жива веза с почецима словенске писмености и њених цивилизацијских домета, које не могу без штете занемаривати ни други учесници ћирилометодског наслеђа.
Милановић: Јасно је да је статус писама зависио од политичке ситуације. У оквиру идеје југословенства је, хтели то да признамо или не, ипак у пракси форсирана латиница, нарочито у Титовој СФРЈ. Док је у Хрватској, на пример, постојала искључиво латиница у јавном језику, па чак у пракси и у образовном систему (што показује податак да моји вршњаци Хрвати не знају ћирилицу), у Србији се у многим сферама јавног живота суптилно предност давала латиници.
Какав је био однос људи из нашег културног и јавног живота према ћирилици и латиници?
Александар Милановић
Станишић: О том проблему се већ скоро читав век воде жестоке полемике, али без икаквог решења. Све су те расправе биле јалове и нису измениле кобну судбину овог сегмента српске културне баштине. Чињеница да о том питању постоје тако супротна схватања указује на то да би проблем требало тражити у функцији и намени самог писма. Писмо је у првом реду цивилизацијска и културноисторијска тековина, па тек после тога и средство комуникације. Писмо се рађа само с државом и представља једну од њених битних функција. То је средство колективног памћења и ризница информација одређене цивилизације. Писмо које нема ту функцију ће нестати: без функције оно нема разлога да постоји, јер се они који га користе без тога не могу идентификовати с његовим цивилизацијским значењем.
Милановић: Људи из српског културног живота углавном се у свом јавном језику (нпр. у објављеним књигама) опредељују за једно од два писма. Приватна употреба нема битнији значај за ово питање. Ваља истаћи да су најзначајнија имена српске културе своја дела ипак углавном објављивала на ћирилици, чак и у време Титове Југославије.
Постоји ли стара или нека новија статистика о коришћењу оба писма код нас?
Станишић: Није ми познато да је неко правио таква статистичка истраживања. Пре бих рекао да је то једна од табу тема овога друштва.
Милановић: Вероватно постоји, али ја немам те податке. Чињеница је да у јавном језику, нарочито у области трговине (називи фирми, производа и сл.), доминира латиница, која све више потискује ћирилицу и у медијима. Једино што поуздано знам јесте да код студената српског језика и српске књижевности доминира ћирилица.
-----------------------------------------------------------
Заједнички корен
– Корен оба писма је заједнички. Оба писма представљају огранке грчког писма, али су они настали у тако различитим условима и припадају толико различитим културним круговима („латинско” и „западно” насупрот „словенском” и „православном”), тако да би, упркос заједничком пореклу, њихова међусобна замена била немогућа без великих и у суштини разорних потреса у култури датог друштва. Таква се замена може упоредити с појавом арабице – арапског писма прилагођеног за наш језик, коју су у доба турске владавине на овим просторима почели да употребљавају наши муслимани уместо раније ћирилице (босанчице) – подсећа др ВањаСтанишић.
Марина Вулићевић
Мирјана Сретеновић
Једини начин да се спасемо напасти латиничара је постављање образованог и честитог Министра просвете и пензионисањем латиничара и југоносталгичара који своју пропалу политику покушавају да прогурају урушавањем и озакоњењем уклањања ћирилице.
