Званично писмо државе

Које писмо по вама треба да буде званично у Србији ?

  • ћирилица

  • latinica

  • neko treće pismo...


Rezultati ankete su vidlјivi nakon glasanja.
Неуки људи, па мисле да је довољно нешто не волети да би се прогласило за несрпско. Лакше је солити памет лингвистима, него сести, загрејати столицу, па завршити филолошки факултет. Заиста, понекад се питам одакле људима толика фанатична склоност да пре верују приучењацима него људима којима је оно чиме се баве струка. Пре ће поверовати некоме ко се историјом бави из хобија, па је успут дошао до револуционарних сазнања која подривају читаву науку, него ономе коме је то струка. Пре ће поверовати у ове нејезичке баљезгарије нестручњака, него у оно што им говоре људи који су се за језичка питања школовали. Можда зато што оно што причају годи сујетноме уху, док им истина од замагљеног погледа стално измиче?

Ја бих схватио и разумео да је по питању ћирилице и латинице стручна јавност подељена, па да има неких који тврде овако и других који тврде онако. Међутим, са оваквом ситуацијом где је став стручњака јасан, а да се са њиме не слаже само један мали (а бучан) део нестручњака којима је национална свест почела и на нос да излази, то заиста не могу ни да схватим ни да разумем. Критиковати комунизам и период краљевине када су неке ствари силом и притиском уведене, а пропагирати силу и притисак како би се увело своје једноумље - па да видимо чије је боље! То се тако не ради и то су ћорава посла. Ако је једини аргумент за фаворизовање ћирилице ирационална мржња према латиници и пројектовање национал-шовинизма на сферу писма по принципима симпатичке мађије, онда ћирилица не треба ни да постоји, већ је треба укинути заједно са таквим умовима као нешто што само штети, а ничему не користи.
 
Мој одговор на идеологију коју је заступала Универзијада 2009. у Београду
http://digital.nb.rs/stara/vuk/S-II-0473/mid/S-II-0473-002.jpg

Ако идемо по ономе да је јутро старије од вечери, имамо и:

http://digital.nb.rs/stara/vuk/S-II-0458/mid/S-II-0458-034.jpg

одакле само упућујем да се обрати пажња на следећа два истакнута детаља:

2v025qu.jpg


и датум издавања:

hum4qp.jpg


Како је у питању прво Вуково издање Српског рјечника из 1818, то јест дело у којем је практично први пут представљена Вукова реформисана ћирилица какву данас користимо и коју називамо српском ћирилицом, а у њој је наша латиница не само названа српском (видети слику), већ је српском названа од творца модерне српске ћирилице, слободно можемо рећи да је идеја модерне српске латинице барем вршњак са идејом модерне српске ћирилице. Појам српске латинице се не уводи од 1918, 1945. или 1991. године, већ га као такав, српски, представља Вук Караџић у свом Српском рјечнику из 1818. године. И не само то, него самим тумачењем слова реформисане ћирилице помоћу слова (између осталих и) српске латинице, имплицитно признаје да је модерна српска латиница чак старије српско писмо од модерне, Вукове ћирилице. Дакици хвала на вези ка страници Дигиталне Народне библиотеке Србије одакле сам пренео овај снимак оригиналног издања Вуковог Српског рјечника из 1818. године.

Надам се да се овим ставља тачка на "гајевице", "хрватска писма", комунисте и теорије везане за посткомунистичко доба. Ако се не варам, неко је негде на претходним страницама написао (и остао жив) да се српска латиница назива српском и доводи у везу са српским језиком први пут у историји тек након 1991. године и распада СФРЈ. Претпостављам да је ово више него довољан деманти. Латиница је у подједнаком смислу писмо српског језика и подједнако српска као и модерна варијанта ћирилице.

Хвала.
 
Није стављена никаква тачка. Мене у опште не чуди овакво погрешно закључивање. Свако говори оно што њему одговара. То ће нас сасвим сигурно одвести у пропаст.

По критеријуму UNESCO-a, делом културне баштине хрватског језика се аутоматски сматра све што је објављено на гајевици од 1892. године, тј, од појаве „правописа хрватскога језика“, аутора Ивана Броза.

+++

"... неко је негде на претходним страницама написао (и остао жив) да се српска латиница назива српском и доводи у везу са српским језиком први пут у историји тек након 1991. године и распада СФРЈ."

Не сећам се да је то ико написао, али ја сам изнео предпоставку да се тај лаж-израз међу Србима одомаћио 1995. године.
 
Poslednja izmena:
Није стављена никаква тачка. Мене у опште не чуди овакво погрешно закључивање. Свако говори оно што њему одговара. То ће нас сасвим сигурно одвести у пропаст.

Може се тумачити правилно и погрешно, а слажем се да некоме управо одговара да тумачи погрешно. У пропаст нас неће одвести докле год је став стручне јавности јасан и неподељен, а то што међу нестручњацима постоји опозиција, то је само позив на једну ширу едукацију и приближавање материје свим заинтересованим.

По критеријуму UNESCO-a, делом културне баштине хрватског језика се аутоматски сматра све што је објављено на гајевици од 1892. године, тј, од појаве „правописа хрватскога језика“, аутора Ивана Броза.

Према томе, оно што је објављено на латиници уз коришћење слова "đ" уместо "dj", не припада кулутрној баштини хрватског језика, пошто "đ" није слово гајевице него ђуринице.

Не треба од погрешних и тренутних одлука међународних институција правити Свето писмо. Такав став Унеска је неодржив због тога што је већи део модерне српске културе и популарне књижевности на латиници, па га опет нико не сврстава у хрватску културну баштину.

Не треба од једног мртвог слова на папиру правити Страшни суд и његову дефинитивну одлуку. Међународна стручна јавност тек треба да се постави према проблематици језичких подела након распада СФРЈ, али је њен оквиран став већ познат, а он гласи да се ради о једном језику и политичкој подели. А линија те политичке поделе сигурно неће ићи по писму. На пример, Крлежина дела су штампана и на ћирилици и шта то значи? Да је српски, а у исто време и нехрватски писац? То о чему Ви говорите је једно неправилно тумачење једног пропуста Унеска које треба преправити, а не аминовати. И став Енциклопедије Британике је пре 100 година био да је дубровачка књиженост српска, 50 година касније да је српскохрватска, а данас да је искључиво хрватска. То су политичке категорије које са науком немају много везе.

А и размислите и сами, имајући у виду распрострањеност српске латинице у Србији. Према томе би испало да смо сви ми Хрвати који говоримо хрватским језиком и део смо хрватске културе, док би српски једино били закони, Устав, Глас јавности, Вечерње новости, школски уџбеници и титлови шпанских серија. Наравно, и усамљени појединци попут Вас и мене који гледамо да ћирилицу користимо где год је то могуће, али не верујем да нас има више од неколико десетина хиљада у милионском српском мору. Такав став је неодржив, стандардни српски језик је двоазбучан, а линија поделе између српског и хрватског се врши према националности аутора, а не према језику (који је идентичан) или писму (које је, по питању латинице, такође идентично).

Не сећам се да је то ико написао, али ја сам изнео предпоставку да се тај лаж-израз међу Србима одомаћио 1995. године.

Надам се да сада видите да је у питању истинит израз и да га је употребио творац модерне ћирилице још 1818, подразумевајући да је појам српског латиничног писма познат још од раније.
 
Poslednja izmena:
Ставови стручне јавности су за психијатрију. Ранко Бугарски каже да се и дан-дана говори српско-хрватским језиком и да то ништа не може да промени. Иначе, он се изјаснио да је његов матерњи језик српскохрватски.

Међународна стручна јавност тек треба да се постави према проблематици језичких подела након распада СФРЈ...

Баш тако. Та нова поставка, сада од Европске уније, ће се заснивати на томе да Срби морају да се одрекну српског и прихвате српскохрватски назив за свој језик.

петак, 22. јан 2010, 12:27 -> 15:35
Хрвати неће повратак у будућност

http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/3/Регион/452061/Хрвати+неће+повратак+у+будућност.html

Govorite li zapadnobalkanski?
petak 23. mart 2007. | 15:50 | Izvor: B92, Hrvatski radio

http://www.b92.net/srbija2020/vesti/region.php?dd=23&mm=3&yyyy=2007

+++

Ми овде говоримо о латиници Људевита Гаја која 1818. није чак ни постојала.

Прво издање Вуковог Речника из 1818. године помиње словни састав Serb lat. и Croat који није Гајев. Ниједно ни друго писмо ниси учио у школи, јер то су негајевске латинице засноване на мађарском писму. Док ми овде говоримо о томе да све што је од 1892. написано на Гајевој латиници постаје хрватски језик. У Речнику 1818. се за ћирилички састав користи назив "српско-грчко писмо" што је недопустиво.

После је настала гајевица.

Друго издање Вуковог Речника из 1852. године јасно показује да српски језик користи Вукову ћирилицу које се од данашње разликује за слово ъ док за хрватски језик показује да користи Гајеву латиницу која се од данашње разликује за слово đ.

Ево једног дела мојег обраћања администратору сајта СРД:

Што се званично сајта СРД (www.rodoslovlje.com) тиче, мало пре сам на њему био и видим да је на енглеском језику, а као алтернатива се нуди хрватски језик. Молим вас, тако ми Гугл јавља.

После искоришћене алтернативе неенглеског језика моја маленкост добија сајт на хрватском језику http://lh5.ggpht.com/_CmEyba8QZbs/Su1KSHb_KzI/AAAAAAAABGU/YMEi0ajVGlQ/hrvatski jezik.png

Наравно, извршио сам превођење и он је сада на српско језику http://lh3.ggpht.com/_CmEyba8QZbs/Su1KSPNZP8I/AAAAAAAABGY/TMhrOVkd7-c/srpski jezik.png

Да не говоримо о томе да је у САД српски језик пред колапсом:

Српско ћириличко писмо i Srpsko latinično pismo 14.09.2009.
http://blog.b92.net/text/12178/Српско ћириличко писмо i Srpsko latinično pismo/

Ово су слике и прилике како се српски језик званично третира у свету.
 
Poslednja izmena:
Мој драги Дакице (опростите на присности), савршено ми је јасно о чему говорите и дубоко разумем Ваше племените побуде. Та, видите и сами, баш се некако удесило да око овога расправљају два задрта ћириличара и две задрте Србенде (овде пре свега говорим у своје име, да не буде забуне и да под тим изразом мислим нешто лоше), а да делује да се не слажу, иако оно око чега се Ви и ја овде споримо представља ситнице, нејака стабла на рубу шуме коју ваља осмотрити у целини. Најбитније је да се око основних принципа слажемо, и да нас води идеја ћирилице као стандардног српског писма и борба за њен примат над латиницом и у сфери популарне литературе, електронских и штампаних медија и електронске комуникације, јер је ту жестоко поражена од стране латинице. Такође, и идеја да је, супротно увреженим предрасудама, ћирилица, а не латиница, обележје српске културне елите.

Ово све остало су ситнице, али ако о ситницама разговарамо, ваља их рашчланити до краја. Наравно, не слажем се и не могу никад прихватити хрватски ексклузивитет латинице јер је, као прво, латиница опште писмо целокупне западне хришћанске културе (са мањим изузецима, попут православних Срба и Румуна који се служе латиницом; други искључиво, а први само допунски), а латинска база свих западноевропских алфабета је у тој мери општа да се зато и све потхвата под термин "латиница", небитно да ли се ради о латинском, новолатинском, немачком, чешком или српском облику те латинице. Лепо примећујете проблематику именовања језика која се намеће, а наша латиница је настала управо као прилагођавање том језику; она је настала заједничким културним радом Срба и Хрвата на заједничком језику, а - само да Вас подсетим - ми још увек стојимо на становишту да је у питању српски језик којег су Хрвати прихватили као хрватски тек инкорпорацијом етничких Србокатолика и уопште србокатоличким активним стварањем савремене хрватске нације. Надам се да увиђате дубину проблематике, јер овде у присвајању српске латинице нису у питању само себични и шовинистички мотиви илити "да не дамо Хрватима", већ што се заиста ради о нечему што јесте део и наше историје и нашег језика и наше културе. Подсећам Вас још једном да, за разлику од хрватске националне мисли која је по карактеру сепаратна, српска национална мисао је интегративна и поред православаца и, ако хоћете, "ћириличара", не негира историјско српство ни католицима и латиничарима. Данас је јасно да од такве идеје нема ништа, међутим колико јуче, а прошлост од 70-80 година није толико далека, идеја о српској Босни, српској Боки, српском Дубровнику и српској јужној Далмацији није била фикција, него активна политичка и научна тежња која се протеже још од српског националног препорода у 19. веку. Наша латиница (српска, хрватска, босанска, црногорска и словеначка) је базирана на заједничком језичком пројекту и то се не може негирати.

Унеско, трице и кучине нису наш проблем. Видите и сами да сами са собом не могу да се договоре. Допустите ми да Вам, као пријатељ пријатељу што би, сугеришем неке промене у ставу. Ствари попут имена, писма и сличних ствари не потпадају толико под сферу науке, колико под сферу политике. Ми можемо изнети научни став да је језик који је данас стандардизован као хрватски, заправо српски, али када имамо читаву нацију која инсистира на таквом именовању, страна јавност ће такво именовање прихватити. Нажалост, исто тако и домаћа стручна јавност, јер се ради о неотклоњивим стварима. Ми можемо данас говорити како Хрвати говоре српски, али је неспорна чињеница да су, независно од савремених Срба, тај језик стандардизовали, имају своје правописе и граматике и читаву науку око њега, а називају га хрватским. Тако данас имамо парадоксалну ситуацију да се говори о српском и хрватском језику, али не као о различитим језицима у смислу стварне језичке различитости, већ као о различитим стандардизацијама и дефиницијама везаним за исти дијакект истог језика. Но, да не гњавим о нечему што већ свакако знате и осећате, ово чисто пишем да би се видео мој став и да око тога немамо недоумица.

Национална хистерија се још више искомпликовала установљењем нове бошњачке и црногорске нације које данас де факто постоје. Чак и да постоји шанса да Срби и Хрвати под притиском опет уведу назив "српскохрватски", такав назив неће прихватити Бошњаци ни национални Црногорци. За Црногорце чак не важи ни фраза БХС. Ова четворонационална фарса ће морати кад тад да има свој крај, али желим да кажем да наша брига не треба толико да буде само име, него очување језика и културе и име које ћемо користити у унутрашњој употреби и борба да у овом метежу и лудилу са ратовима, цепањима и економским осиромашењем наших држава, не пропаднемо као језик и култура. Када ово кажем, мислим на ситуацију тог типа да су данас у Хрватској лингвисти јачи од својих колега у Србији и да имамо парадоксалну ситуацију да постоје и већи стручњаци за српски језик од самих Срба, а да тај језик уопште и не зову српским. Ситуација слична оној где данас у једној Чешкој имамо више стручњака за старословенски и црквенословенски него у Србији, а ради се о језицима који су пре свега обележје српске и јужнословенске средњовековне културе, па тек онда западнословенских народа.

Са те стране именовање, макар и у иностранству, српскохрватског језика ми делује као добра идеја са чисто језичке стране и молим да се на ово моје наглашавање обрати пажња. Говоримо једним језиком и потребан нам је јединствен или што ближи стандард, а политичка питања ћемо, бар се тако надамо, једнога дана кад Србија економски ојача и ако ојача, на другачији начин решити. У том смислу и прихватање назива "српскохрватски" од појединих наших лингвиста, не представља ни националну издају ни одрицање од српског, већ покушај враћања јединствене стандардизације на целој територији на којој се наш језик говори, а говоре га, допадало се то нама или не, и Хрвати.

Осврнуо бих се још само на ово:

У Речнику 1818. се за ћирилички састав користи назив "српско-грчко писмо" што је недопустиво.

Нисте добро протумачили, у натписима у колонама су именовани народи, а не писма. Натписи се односе на писма Срба грчког закона и Срба латинског закона, а не на српска грчка и латинска писма. Ради се о терминологији у Вуковим делима, где је грчким законом називао православље (грчки обред), а латинским католичанство (латински обред). Цитат сам навео као потврду да је и латиница сматрана српским писмом, јер је она то и била.

После је настала гајевица.

И после гајевице, ђуриница. Морам мало да унесем и духовитости, па, побогу, Дакице, како да Вам не падне на памет да учините супротно и да покренете један покрет који би лобирао у иностранству да се све што је написано на савременом хрватском језику и савременој хрватској латиници аутоматски упише у српску књижевност јер се ради о српском језику и српском писму, него радите обрнуто, још подржавате онаква стремљења да се све што је латинично пише у хрватско? Борба око културног наслеђа и културног идентитета још траје, само то не треба да буде борба емоција, него борба истине и аргумената. Зар не треба да гледамо како је прошла глагољица због тих ћирилично-латиничних и православно-католичких подела на Србе и Хрвате, уместо да линија поделе буде језик и етничко порекло? Да подсетим, глагољица данас углавном слови за хрватско средњовековно писмо, а не ни српско ни јужнословенско.

То су све, нажалост, ситнице које су настале као последица много озбиљнијих узрока и као симптоми много озбиљније болести. А, као што знамо, болест се не лечи нападом на симптоме, него проналажењем жаришта и ударом на жариште. Овакве борбе ми понекад личе на борбу против кашља на тај начин што се испред уста ставља марамица или рука, јер се мисли да је кашаљ сам по себи болест, а не симптом болести.
 
Poslednja izmena:
И једна мала допуна. Немојте бити толико строги према Бугарском. Он је ипак човек чији положај, струка и звање не дозвољавају да излази са искључивим закључцима. Много лакше је мени или Вама који нисмо у струци да видимо и опомињемо на неке ствари, али меродавни ипак имају и обавезу на много већу пажљивост и одговорност. Са те стране ћете и у искључивој Хрватској међу најумнијим лингвистима чути негирање популарне тезе о двојству српског и хрватског језика и заговарање тезе о једном заједничком језику. Допадало се то нама или не, историјска прича о националном каратеру нашег језика није до краја неспорна, а наша теза како је етникум који је својим сеобама са подручја шире Херцеговине српски етникум, искомпликована је тиме што са тог истог подручја као потомци тих истих људи долазе најрадикалнији и Срби и Хрвати и Бошњаци и национални Црногорци. Не оправдавам овим супротан став, него само указујем на дубину проблематике.

Да направим паралелу са овим свињским грипом. Свима нам је јасно да се ради о фарси и једној манипулацији чија је подлога била прикупљање новца. Међутим, исто тако примећујете да се од тако радикалних изјава уздржавају људи из струке, већ то наговештавају далеко умереније управо због одговорности своје позиције и неопходности да се имају сви неопходни подаци за било какву категоричку изјаву. Слично је и са свим осталим.
 
Роквићу нисам знао да си оволико паметан. Допало ми се ово твоје излагање. Не бих ја овде ништа мењао. Захваљујем ти на труду који си утрошио.

Застао бих само на помињању фразе БХС. Морамо се запитати када је и где настала та фраза. Опште је познато да суд у Хагу барата са бхс језиком.

Овде су битна два момента, напоменућу и Новосадски договор као трећи:

1850. (Први) Бечки књижевни договор

1954. Новосадски договор

2002. Други Бечки књижевни договор​

Волео бих да чујем твоју опаску на овај спис: http://amac.hrvati-amac.com/index2.php?option=com_content&task=view&id=1798&pop=1&page=0&Itemid=192
 
Poslednja izmena:
Роквићу нисам знао да си оволико паметан. Допало ми се ово твоје излагање. Не бих ја овде ништа мењао. Захваљујем ти на труду који си утрошио.

Застао бих само на помињању фразе БХС. Морамо се запитати када је и где настала та фраза. Опште је познато да суд у Хагу барата са бхс језиком.

Овде су битна два момента, напоменућу и Новосадски договор као трећи:

1850. (Први) Бечки књижевни договор

1954. Новосадски договор

2002. Други Бечки књижевни договор​

Волео бих да чујем твоју опаску на овај спис: http://amac.hrvati-amac.com/index2.php?option=com_content&task=view&id=1798&pop=1&page=0&Itemid=192

Захваљујем на комплименту. Знате, застао сам мало и направио онолику дигресију јер ми се учинило да се превише наглашава оно око чега се не слажемо, а никако да прозборимо о ономе око чега се слажемо, још може испасти да смо неки љути противници због тога што жестоко дискутујемо око тачака неслагања. А, по мом утиску, основне ставке нашег слагања су да двоазбучност није позитивна тековина, да је латиница на неки начин налик кукавичјем јајету у православној српској култури и језику и да је потпуно несразмерно свом историјском утицају данас толико заступљена, а да је ћирилица писмо које бисмо морали да форсирамо и наметнемо као примарно. На послетку и због тога што је наша, српска ћирилица у рангу угроженог писма и што опстаје једино захваљујући позитивним државним мерама и свешћу наше културне елите. Што се тиче популарне културе, младог света и свакодневице, она је, нажалост, доживела тотални дебакл. Мало ми је са те стране и непријатно да се стављам у ситуацију да браним писмо којим се приватно не служим и да браним начело двоазбучности и равноправне употребе писама, са којим не могу рећи да се слажем. Уосталом, видите и сами - не бих себе да хвалим нити да стављам у први план, али и воља и напор човека који електронској технологији није претерано вичан, да подеси свој рачунар како би и електронску пошту и поруке на форуму (што ипак све спада у неформалну комуникацију) писао на ћирилици треба нешто да говори.

Да се не понављам, једино су нам методе и приступ проблематици латинице донекле различити, али мислим да сам реалан када кажем да ни то не сматрам за велики проблем. Ако бисмо сви писали ћирилицом, фактички би потпуно небитно било да ли и латиницу сматрамо једним од српских писама или не и да ли је сматрамо делом своје културе и делом културе једног дела нашег народа или не. Ја сам са те стране већ рекао свој став, а понављам да бих лично највише волео када би у Србији било такво стање да се српска латиница познаје као писмо које, ето, такође може да служи у сврхе нашег језика и којим су се такође наши умови некад бавили, а један део нашег народа писао. Практичну примену би имала (ово наводим само као нешто допунско, а не нешто од примарног значаја) као згодан метод транскрипције наших имена и појмова на језике који се служе латиницом, како бисмо, на пример, избегли транскрипцију имена Милош Јовашевић на енглески као Meelosh Yovashevich или на немачки као Milosch Jowaschewitsch пошто бисмо већ имали своју стандардну - отприлике на сличан начин као што и белоруски језик има и свој латинични стандард, али који постоји само теоријски са врло малом практичном употребом. Па, коме од воље од суседних народа да исти језик пишу другим писмом, нека им слободно, али ми лепо да имамо регистровано и једно и друго, али да за себе знамо шта је примарно, а шта је секундарно. Овако смо побркали лончиће, па нешто што би требало да буде примарно, користимо као секундарно, а нешто што би требало да буде секундарно и допунско, користимо као примарно. То све, наравно, не зависи толико ни од става лингвиста ни од добре воље ентузијаста, него од снаге и економске моћи државе и утицаја културне елите на њу.

Извињавам се што изостављам коментар на приложени текст о Другом бечком договору, немам времена да га прочитам тренутно, али ћу то учинити чим пре.

Узгред, надам се да нисам погрешио у обраћању, пошто сам Вам се константно обраћао у мушком роду, а тако сам схватио и Ваш псеудоним, пошто ме је сад модераторско обраћање збунило?
 
Poslednja izmena:
Opominjem javno dakicu da bude malo blaža, a post bih - da ga ne brišem i ne žanjavam - samo prekrojila. A?

У мом профилу стоји да сам мушко. Критику ћу усвојити.

Практичну примену би имала (ово наводим само као нешто допунско, а не нешто од примарног значаја) као згодан метод транскрипције наших имена и појмова на језике који се служе латиницом, како бисмо, на пример, избегли транскрипцију имена Милош Јовашевић на енглески као Meelosh Yovashevich или на немачки као Milosch Jowaschewitsch пошто бисмо већ имали своју стандардну - отприлике на сличан начин као што и белоруски језик има и свој латинични стандард, али који постоји само теоријски са врло малом практичном употребом.

Чак ни у овом случају не видим практичност употребе Гај-Даничић писма. странци ће моје презиме тада увек читати као Бабик, пошто Амриканци немају слово ћ на крају речи то би најприближније требало да буде слово ч.

Нашу тенисерку Јелену Јанковић зову Џеј-џеј због неправилне транскрипсције. То је зато што је пресловљавање могуће само са 26 слова латинице (енглеског језика). Такав преслов ће се читати по правилима енглеског језика, јер је писмо тог језика употребљено.

Лично не желим да ми се у пасош уписује Darko Babić већ Darco Babich. Тако ће странци недвосмислено знати како се зовем и истовремено ћу на овај начин исказивати свој космополитизам. Не само што ми је ово није дозвољено већ ми је као Србину који има српско држављанство за разлику од Бугарина који такође има српско држављанство забрањен унос личних података на ћирилици. Тако наређује закон.

...То све, наравно, не зависи толико ни од става лингвиста ни од добре воље ентузијаста, него од снаге и економске моћи државе и утицаја културне елите на њу.

Итекако зависи од става лингвиста.

Они мене обавезују да морам знати српски језик читати и ако је исписан на Гај-Даничић писму. Ја тражим да се за српски обавезно мора знати како се чита и пише на ћирилици, а све остало да буде слободна воља.

Француски и руски председници знају одлично говорити енглески језик. Нису обавезни да га знају, али га знају због себе. За руског председника знам да је само једном прооворио јавно на енглеском језику када излагао кандидатуру за олимпијске игре.

Није потребан нити један динар да се утроши да би данас ћирилица била заступљена као латиница, а латиница као ћирилица.

Не постоје основни услови за коришћење ћирилице у Србији. Прво се то мора обезбедити.

а) СМС поруке се не могу на лак начин слати на ћирилици. Не постоје телефони и то се објашњава како је Србија мало тржиште и да се произвођачима не исплати прављење телефона на српској ћирилици. Кад се помене аргумен како постоје телефони са уграђеном македонском ћирилицом онда ником ништа.

б) Како ће данас почетник у коришћењу рачунара знати где се налази слово Љ на тастатури када не постоје ћирилске тастатуре. Код нас постоји прича да је ћирилицу немогуће користити на рачунарима и та прича завршава огроман посао у корист Гај-Даничић писма. Када би неко видео/имао овакву тастатуру (
) он би се сетио да постави питање: Како да подесим рачунар на ћирилицу?

в) Знам да РТС за коју плаћам претплату нема опрему да телетекст приказује на ћирилици већ само на "ћелавој гајевици". Погледајте ХРТ и видећете да они користе своја слова ШЂЧЋЖ и иако су та слова у рачунарској техници у истом рангу као цела Вукова ћирилица.

Студио Б је државна телевизија и финансира се из буџета града Београда који сви београђани пуне. Ја сам од Александра Тимофејева тражио да поштује правила РРА која га обавезује да сав свој програм мора емитовати на ћирилици ако је на српском језику. Он то одбија!
 
Poslednja izmena:
Ту се онда ради о Вашем личном преферирању енглеских правописних правила која не морају сви делити. На пример, мени су лично она неприхватљива, а и не допада ми се енглески гласовни апарат са нејасним самогласницима и различитим сугласницима. Ближе су ми латинице средњоевропског и словенског типа и за мене ће увек прва асоцијација на дифтонг ch бити да је у питању глас Х, а не глас Ч или Ћ, а за Енглезе и то како ће они нешто причитати се не бих превише бринуо, јер они изговор сваког имена, презимена или места и на сопственом језику уче напамет и не руководе се неким правилима, а поготово када су у питању страна.

Транскрипцију сам поменуо само као једно од мноштва узгредних добара, наравно, не као разлог или још мање основни разлог. И, наравно, немам ништа против да ми у пасошу буде исписано име и презиме и на српском латиничном стандарду, јер и он постоји, а штета је да се у таквој прилици не искористи.
 
Dragi Rokviću, u svakom društvu postoji margina, a u srpskom je, sve sam uběđeniji, tolika da posrěd stranice jedva i da slovce staje. Margaretas ante porcas, ti njima Vi, oni tebi ti...

Хвала, али искрено да Вам кажем, више сам се надао одговору или реакцији на моје оспоравање тезе немој-хтедни у Језичким недоумицама коју је прихватило неколико саговорника као тачну и питање за састављено "итекако", него овде где мислим да спора ни нема, већ само објашњавања и разјашњавања једног научног става који је установљен, прихваћен и неспоран.
 

PREDSEDNIK Izvršnog odbora Udruženja “Ćirilica” u Novom Sadu Dragoljub Zbiljić uputio je apel akedemiku Ivanu Klajnu da ne dopusti objavljivanje novog pravopisa srpskog jezika u dvoazbučju, odnosno u ćiriličnoj i u latiničnoj verziji.
- Izgovor o “bogatstvu dvoazbučja” apsolutno je besmislen :eek: posle pojave triju varijanata srpskoga jezika politički proisteklih iz tzv. srpskohrvatskog jezika - kaže Zbiljić u otvorenom pismu upućenom akademiku Klajnu, inače recenzentu i predsedniku Odbora za standardizaciju srpskog jezika.
Upozoravajući da novi pravopis srpskog jezika ne treba i ne sme da bude na osnovama Novosadskog dogovora iz 1954. godine, čiji cilj je bio da latinica potisne ćirilicu, Zbiljić ističe da su protiv dvoazbučja dva razloga - ustavni i lingvistički. Ustav, naime, u članu 10, nedvosmisleno kaže da su srpski jezik i ćirilično pismo u službenoj upotrebi u Republici Srbiji.
- Naravno, u drugom stavu je zakonski omogućena službena upotreba i svih jezika i pisama na područjima gde je to opravdano postojanjem nacionalnih manjina. Za to se i mi u Udruženju “Ćirilica” zalažemo - poručuje Zbiljić, ali i dodaje da zadržavanje u srpskom jeziku dvoazbučja iz “srpskohrvatskog jezika” ne dopuštaju lingvistika i svetska praksa. :zcepanje:
Zbiljić dalje dodaje da, ako je tako u Evropi, “gde smo rešili da idemo bez alternative”, i Srbija treba da se ugleda na tu praksu, uprkos težnji nekih pojedinaca koji bi u Evropu po svaku cenu - “i bez glave i bez svog jezika i pisma”.
Kao treći argument Zbiljić navodi i činjenicu da su hrvatski jezik i latinica u međunarodnim institucijama već registrovani, te je besmisleno da i mi, pored svog tradicionalnog pisma, u srpski jezik uvodimo i hrvatsko nacionalno pismo. :zper:
- Na ovo naročito upozoravam, a verujem da vam je poznato akademiče Klajn, da sve što je objavljeno na hrvatskom nacionalnom pismu, a na srpskom jeziku, već odavno se registruje kao delo hrvatske kulturne baštine - ukazuje predsednik IO “Ćirilica”. :dash:
Na kraju, Zbiljić poručuje da se ni u jednoj normalnoj državi u svetu ne prave vojska i paravojska, baš kao što se ni u jedan jezik pored pisma ne uvodi parapismo.
- I ne dozvolite, molimo vas, da nas u “Ćirilici” ljudi iz Odbora ponovo optužuju za nepostojeću “želju da nečije pismo zabranjujemo”, jer mi poštujemo svaki jezik i pismo. Ali to ne znači da bi trebalo sva ta pisma da uvodimo u “ravnopravnu” ili ma kakvu upotrebu sa srpskim pismom. Niko u svetu ne radi nešto slično :whistling: - zaključuje Zbiljić.

A, CRNOGORSKI?
PREMA mišljenju Zbiljića, ukoliko bi u srpski pravopis bila ubačena latinica, po toj logici u njemu bi trebalo da se nađe i azbuka iz “crnogorskog jezika, s mekim Š i mekim Ž”.
- A to bi u stvarnosti i u evropskoj lingvistici bio primer politikantskog i riplijevskog, a ne lingvističkog ponašanja - smatra Zbiljić.​





Prazan tekst bez ijednog lingvističkog argumenta. Po retorici mi liči na kominternovski pamflet.
 
Уникод је светски стандард за представљање текста на рачунарима, који данас подржава више од милион и сто хиљада знакова, а замишљен је да подржи сва светска писма и све знакове који се користе, или су се користили у свету, тј. стално се обогаћује новим знаковима.

Ево неких детаља из табеле Уникод стандарда, црвено је пребачено са copy-paste:

0406 І CYRILLIC CAPITAL LETTER BYELORUSSIAN-
UKRAINIAN I
→ 0049 I latin capital letter i
→ 0456 і cyrillic small letter byelorussian-
ukrainian i
→ 04C0 I cyrillic letter palochka

Ћириличко слово I карактеристично само за украјински и белоруски језик

0452 ђ CYRILLIC SMALL LETTER DJE
• Serbian
→ 0111 đ latin small letter d with stroke
0453 ѓ CYRILLIC SMALL LETTER GJE
• Macedonian
≡ 0433 г 0301 $

Ћириличко слово ђ, карактеристично само за српски језик, и ѓ, карактеристично само за македонски језик. Оригинал на линку:

http://www.unicode.org/charts/PDF/U0400.pdf

Овоме ниже не треба коментар:

Croatian digraphs matching Serbian Cyrillic letters
01C4 DŽ LATIN CAPITAL LETTER DZ WITH CARON
≈ 0044 D 017D Ž
01C5 Dz LATIN CAPITAL LETTER D WITH SMALL LETTER
Z WITH CARON
≈ 0044 D 017E ž
01C6 dz LATIN SMALL LETTER DZ WITH CARON
→ 045F џ cyrillic small letter dzhe
≈ 0064 d 017E ž
01C7 LJ LATIN CAPITAL LETTER LJ
≈ 004C L 004A J
01C8 Lj LATIN CAPITAL LETTER L WITH SMALL LETTER J
≈ 004C L 006A j
01C9 lj LATIN SMALL LETTER LJ
→ 0459 љ cyrillic small letter lje
≈ 006C l 006A j
01CA NJ LATIN CAPITAL LETTER NJ
≈ 004E N 004A J
01CB Nj LATIN CAPITAL LETTER N WITH SMALL
LETTER J
≈ 004E N 006A j
01CC nj LATIN SMALL LETTER NJ
→ 045A њ cyrillic small letter nje
≈ 006E n 006A j


Оригинал на линку:
http://www.unicode.org/charts/PDF/U0180.pdf

0107 ć LATIN SMALL LETTER C WITH ACUTE
• Polish, Croatian, ...
→ 045B ћ cyrillic small letter tshe
≡ 0063 c 0301 $

Латиничко слово ć у пољском, хрватском и још неким језицима

0111 đ LATIN SMALL LETTER D WITH STROKE
• Croatian, Vietnamese, Sami
• an alternate glyph with the stroke through the
bowl is used in Americanist orthographies
→ 0110 Đ latin capital letter d with stroke
→ 0452 ђ cyrillic small letter dje

Латиничко слово đ јединствено за хрватски, вијетнамски и сами језик. Оригинал на линку:

http://www.unicode.org/charts/PDF/U0100.pdf

Да преведем за оне који нису вични енглеском језику:

Croatian digraphs matching Serbian Cyrillic letters
Хрватски двослови који одговарају српским ћириличким словима

16837_325925972456_159210557456_5191761_4308365_n.jpg

Извор слике: http://www.unicode.org/charts/PDF/U0180.pdf
 
Ove tabele nisu razlog zbog kojeg bi Srbi treblo da odbace latinicu, već je nemar naših ministarstava i Instituta za srpski jezik SANU razlog zašto ovakve tabele sa krivim informacijama postoje. Capisci?

Oni koji su sastavili takve pogrešne tabele, opravdanje za njihovo postojanje mogu naći u Ustavu Srbije, koji, nažalost, kaže da je jedino ćirilica zvanično pismo u Srbiji. Capisci?

Nemoj posledicu naše gluposti proglašavati njenim uzrokom, bespametno je. :manikir:
 
Poslednja izmena:
Није у питању никакав немар било којег нашег институционалног органа већ немогућност да се прекрши језичко правило "један језик - једно писмо".

Ако већ говоримо о томе шта је требало да се уради онда треба рећи да је требало спречити стандардизацију хрватског језика. Ми знамо да то никоме на ум није падало, јер до сада ниједан "кројач" српског језика није изрекао нити је имао намеру: Српски језик је де факто службени језик Републике Хрватске.

Погрешна је поставка да се Срби не требају одрицати гајевице. Не можемо нешто одбацити што нисмо ни прихватили. Да поједноставим: Које године су Срби прихватили Гајеву латиницу за српско писмо?

Немој глупости усвајати без икаквих основа.
 
Poslednja izmena:
kako su neki ljudi opterećeni tim jedan jezik = jedno pismo , to je kao samo pravoslavac = Srbin ... kao ne može drugačije ...

Primer, japanski jezik. Za svoje zapisivanje koristi Kanji (kinesko pojmovno pismo) Harigana (japansko slogovno pismo) Katakana (japansko slogovno pismo) i u novije vreme Romanji (slovna latinica).

Tako da se jedna reč može napisati na više načina :

東 京 - kanji
トウ キョウ - katakana
Tōkyō - romanji
 
Али у јапанском језику не постоји призвољно писање било којим од ова четири писма као што је код нас случај. Тачно се зна шта се којим писмо шта пише.

У јапанском се поједине речи морају писати уз помоћ два писма. Да не дужим даље, ми се не можемо са Јапаном поредити.
 
Али у јапанском језику не постоји призвољно писање било којим од ова четири писма као што је код нас случај. Тачно се зна шта се којим писмо шта пише.

У јапанском се поједине речи морају писати уз помоћ два писма. Да не дужим даље, ми се не можемо са Јапаном поредити.

Tačno, postoje pravila šta se piše kojim pismom.
Ali se može kanji pisati uprošteno, za onoga ko ne znam, hariganom .
Takodje sve se može pisati romanjiem, što je popularno na internetu.

poenta je da nije srpski jedini jezik koji koristi dva ili više pisama.
 

Back
Top