Мој драги Дакице (опростите на присности), савршено ми је јасно о чему говорите и дубоко разумем Ваше племените побуде. Та, видите и сами, баш се некако удесило да око овога расправљају два задрта ћириличара и две задрте Србенде (овде пре свега говорим у своје име, да не буде забуне и да под тим изразом мислим нешто лоше), а да делује да се не слажу, иако оно око чега се Ви и ја овде споримо представља ситнице, нејака стабла на рубу шуме коју ваља осмотрити у целини. Најбитније је да се око основних принципа слажемо, и да нас води идеја ћирилице као стандардног српског писма и борба за њен примат над латиницом и у сфери популарне литературе, електронских и штампаних медија и електронске комуникације, јер је ту жестоко поражена од стране латинице. Такође, и идеја да је, супротно увреженим предрасудама, ћирилица, а не латиница, обележје српске културне елите.
Ово све остало су ситнице, али ако о ситницама разговарамо, ваља их рашчланити до краја. Наравно, не слажем се и не могу никад прихватити хрватски ексклузивитет латинице јер је, као прво, латиница опште писмо целокупне западне хришћанске културе (са мањим изузецима, попут православних Срба и Румуна који се служе латиницом; други искључиво, а први само допунски), а латинска база свих западноевропских алфабета је у тој мери општа да се зато и све потхвата под термин "латиница", небитно да ли се ради о латинском, новолатинском, немачком, чешком или српском облику те латинице. Лепо примећујете проблематику именовања језика која се намеће, а наша латиница је настала управо као прилагођавање том језику; она је настала заједничким културним радом Срба и Хрвата на заједничком језику, а - само да Вас подсетим - ми још увек стојимо на становишту да је у питању српски језик којег су Хрвати прихватили као хрватски тек инкорпорацијом етничких Србокатолика и уопште србокатоличким активним стварањем савремене хрватске нације. Надам се да увиђате дубину проблематике, јер овде у присвајању српске латинице нису у питању само себични и шовинистички мотиви илити "да не дамо Хрватима", већ што се заиста ради о нечему што
јесте део и наше историје и нашег језика и наше културе. Подсећам Вас још једном да, за разлику од хрватске националне мисли која је по карактеру сепаратна, српска национална мисао је интегративна и поред православаца и, ако хоћете, "ћириличара", не негира историјско српство ни католицима и латиничарима. Данас је јасно да од такве идеје нема ништа, међутим колико јуче, а прошлост од 70-80 година није толико далека, идеја о српској Босни, српској Боки, српском Дубровнику и српској јужној Далмацији није била фикција, него активна политичка и научна тежња која се протеже још од српског националног препорода у 19. веку. Наша латиница (српска, хрватска, босанска, црногорска и словеначка) је базирана на заједничком језичком пројекту и то се не може негирати.
Унеско, трице и кучине нису наш проблем. Видите и сами да сами са собом не могу да се договоре. Допустите ми да Вам, као пријатељ пријатељу што би, сугеришем неке промене у ставу. Ствари попут имена, писма и сличних ствари не потпадају толико под сферу науке, колико под сферу политике. Ми можемо изнети научни став да је језик који је данас стандардизован као хрватски, заправо српски, али када имамо читаву нацију која инсистира на таквом именовању, страна јавност ће такво именовање прихватити. Нажалост, исто тако и домаћа стручна јавност, јер се ради о неотклоњивим стварима. Ми можемо данас говорити како Хрвати говоре српски, али је неспорна чињеница да су, независно од савремених Срба, тај језик стандардизовали, имају своје правописе и граматике и читаву науку око њега, а називају га хрватским. Тако данас имамо парадоксалну ситуацију да се говори о српском и хрватском језику, али не као о различитим језицима у смислу стварне језичке различитости, већ као о различитим стандардизацијама и дефиницијама везаним за исти дијакект истог језика. Но, да не гњавим о нечему што већ свакако знате и осећате, ово чисто пишем да би се видео мој став и да око тога немамо недоумица.
Национална хистерија се још више искомпликовала установљењем нове бошњачке и црногорске нације које данас де факто постоје. Чак и да постоји шанса да Срби и Хрвати под притиском опет уведу назив "српскохрватски", такав назив неће прихватити Бошњаци ни национални Црногорци. За Црногорце чак не важи ни фраза БХС. Ова четворонационална фарса ће морати кад тад да има свој крај, али желим да кажем да наша брига не треба толико да буде само име, него очување језика и културе и име које ћемо користити у унутрашњој употреби и борба да у овом метежу и лудилу са ратовима, цепањима и економским осиромашењем наших држава, не пропаднемо као језик и култура. Када ово кажем, мислим на ситуацију тог типа да су данас у Хрватској лингвисти јачи од својих колега у Србији и да имамо парадоксалну ситуацију да постоје и већи стручњаци за српски језик од самих Срба, а да тај језик уопште и не зову српским. Ситуација слична оној где данас у једној Чешкој имамо више стручњака за старословенски и црквенословенски него у Србији, а ради се о језицима који су пре свега обележје српске и јужнословенске средњовековне културе, па тек онда западнословенских народа.
Са те стране именовање, макар и у иностранству, српскохрватског језика ми делује као добра идеја са чисто језичке стране и молим да се на ово моје наглашавање обрати пажња. Говоримо једним језиком и потребан нам је јединствен или што ближи стандард, а политичка питања ћемо, бар се тако надамо, једнога дана кад Србија економски ојача и ако ојача, на другачији начин решити. У том смислу и прихватање назива "српскохрватски" од појединих наших лингвиста, не представља ни националну издају ни одрицање од српског, већ покушај враћања јединствене стандардизације на целој територији на којој се наш језик говори, а говоре га, допадало се то нама или не, и Хрвати.
Осврнуо бих се још само на ово:
У Речнику 1818. се за ћирилички састав користи назив "српско-грчко писмо" што је недопустиво.
Нисте добро протумачили, у натписима у колонама су именовани народи, а не писма. Натписи се односе на писма Срба грчког закона и Срба латинског закона, а не на српска грчка и латинска писма. Ради се о терминологији у Вуковим делима, где је грчким законом називао православље (грчки обред), а латинским католичанство (латински обред). Цитат сам навео као потврду да је и латиница сматрана српским писмом, јер је она то и била.
После је настала гајевица.
И после гајевице, ђуриница. Морам мало да унесем и духовитости, па, побогу, Дакице, како да Вам не падне на памет да учините супротно и да покренете један покрет који би лобирао у иностранству да се све што је написано на савременом хрватском језику и савременој хрватској латиници аутоматски упише у српску књижевност јер се ради о српском језику и српском писму, него радите обрнуто, још подржавате онаква стремљења да се све што је латинично пише у хрватско? Борба око културног наслеђа и културног идентитета још траје, само то не треба да буде борба емоција, него борба истине и аргумената. Зар не треба да гледамо како је прошла глагољица због тих ћирилично-латиничних и православно-католичких подела на Србе и Хрвате, уместо да линија поделе буде језик и етничко порекло? Да подсетим, глагољица данас углавном слови за хрватско средњовековно писмо, а не ни српско ни јужнословенско.
То су све, нажалост, ситнице које су настале као последица много озбиљнијих узрока и као симптоми много озбиљније болести. А, као што знамо, болест се не лечи нападом на симптоме, него проналажењем жаришта и ударом на жариште. Овакве борбе ми понекад личе на борбу против кашља на тај начин што се испред уста ставља марамица или рука, јер се мисли да је кашаљ сам по себи болест, а не симптом болести.
posle pojave triju varijanata srpskoga jezika politički proisteklih iz tzv. srpskohrvatskog jezika - kaže Zbiljić u otvorenom pismu upućenom akademiku Klajnu, inače recenzentu i predsedniku Odbora za standardizaciju srpskog jezika.
- zaključuje Zbiljić.
