Званично писмо државе

[VoSlavu]

Није лоше знати неке ствари. Ако користимо реч свећа онда би било логично и да користимо реч опћина (као Хрвати). Ако ли пак користимо реч општина онда би било логично да користимо и реч свешта (као Македонци).

ne baš
Makedonci :"свеќа" i "општина"
Bugari : "свещ" i "община"
Slovenci : "sveča" i "občina"

 

[Mrkalj]

Fonološki, č je komponovano od tš, a ć od tś. Analogno, dž od dž, a đ od dź.

 

[M. Rokvić]

Знам, касним са многим одговорима и одговорићу на све што треба када нађем времена.

Што се овог питања тиче, за Ћ по правописним приручницима које сам виђао се наводи да проистиче из слова Т и ништа више. Вала, Ћ зна да прозитекне и из слова К. Знамо сви како изгледа ћириличко македноско слово Ћ?

"... Неки предлажу GY као исконски корен гласа Ђ, што је мађаризам. Многи наши гласови који сада садрже слово, као на пример кћер, ћерка, ћирилица, поризлазе од слова К а не слова Т. Тако је инфлексијом самогласника кјерка, кјер, кјирилица, слово К преображено у глас Ћ. Али је исто толико тачно да је у речи преосвећени глас Ћ прозашао из комбинације слова Т + је – преосветјени – у којем је комбинација Т + је била Т + јат (Т+Ѣ). Вук је сам мешао шт и шћ као кад је писао опће (модернија верзија), а не опште (црквенословенски, староспрки изговор који се заједно са седам падежа задржао само у источном српском)." (http://www.cirilica.org/dokumenti/rasporedi/KomentarNKDRS.html)

Најпростији одговор, али не и у потпуности тачан, да се Ћ добија јотовањем слова Т (Т+Ј=Ћ).

Ево овако, сада ћу дати одговор. Наше (српско) Ћ је глас који се назива "африката". Афрката је спој алвеолара и фрикатива, покушаћу да објасним то што једноставније. "Фрикатив" је самогласник који можемо континуално изговарати, на пример С ("ссссс"), Ш ("шшшшш") или Ф ("ффффф"), док је "алвеолар" стоп-глас , то јест глас који се не може континуално производити, већ престаје оног тренутка када се изговори, попут Т, Д.

Ч је африката која настаје од алвеолара Т и фрикатива Ш, то јест спојено "ТШ" у једном гласу. То се најлакше проверава у пракси континуалним изговором африкате, где се при покушају изговора "ччччччч" заправо чује "чшшшшшш" -- након стоп-звука Т следи континуално Ш. На сличан начин, Ћ је африката од Т и меког Ш (црногорско и херцеговачко Ś), Џ је африката од Д и Ж, а Ђ африката од Д и меког Ж (црногорско и херцеговачко Ź). На тај начин ти гласови настају у говору. Наравно, како је "меко Ш" умекшано Ш, а "меко Ж" умекшано Ж, исто тако можемо без грешке рећи да је Ћ умекшано Ч, а Ђ умекшано Џ.

Дакле, као потпуно равноправно можемо рећи да је Ћ:
1. африката од Т и меког Ш
2. меко Ч

Због тога се и у старој ћирилици презименски наставак -ић често записивао као -ичь. Вуков ћирилични запис то не поштује, па ствара асоцијацију да је Ђ настало од Т (што је потпуно нетачно, јер је формирано од Д, односно Џ) и да је Ћ умекшано или јотовано Т, што такође није тачно. "Логичан" изглед слова "Ћ" би требало да изгледа као:

или

.

Ћ као јотовано Т, односно "ТЈ" заиста постоји, али не у стандардном изговору, већ у изговору пиротског краја и даљег краја према Бугарској. Технички, пироћанско Ћ и стандардно Ћ су два различита гласа. Један је јотовано Т, а други је африката Т и меког Ш. У Македонији, пак, Г и Ђ су палатални гласови и заиста се изговарају налик на јотовано К, односно Г.

Мађарско Ђ је посебна прича. Оно је у говору јотовано Д и тако се изговара, као "ДЈ", иако се записује палатално GY, као јотовано Г.

Због тога сам и рекао да ћирилица није ништа више педагошка него латиница. Да не говоримо о примерима где, рецимо, слово Б изгледа као спој слова Г и Ь, па неко може помислити да је Б заправо јотовано Г, као што је Љ јотовано Л, а Њ јотовано Н.

То би отприлике била прича о гласовима Ћ и Ђ. Ни ћирилица ни латиница у свом графичком запису не откривају њихов постанак. Ћирилица, како сте објаснили, сугерише да Т учествује у постанку Ћ (што је тачно) и Ђ (што је нетачно). Са друге стране, латиница сугерише да Ћ (Ć) постаје од Ц (што је нетачно) али и да Ђ (Đ) постаје од Д (што је тачно). По том питању, слободно се може рећи да су "барабар".

Није лоше знати неке ствари. Ако користимо реч свећа онда би било логично и да користимо реч опћина (као Хрвати). Ако ли пак користимо реч општина онда би било логично да користимо и реч свешта (као Македонци).

Није логично, због тога што српски језик није настао по логици, већ по запису народног изговора. Дифтонзи ЖД и ШТ су често дали Ђ и Т, с тим што у источним штокавским крајевима дифтонг ШТ опстаје у многим речима, док је у западним скоро увек замењен са Ћ. Срби у најзападнијим крајевима заиста говоре "опћина", једноставно еволутивне промене у језику нису увек свуда идентичне.

 

[dakica]

Госин Маринко Роквићу, свака част на овом предавању. Жудео сам за оваквом презентацијом знања. Разумео сам да је ово упрошћено објашњено и оно се у многоме поклапало са оним што сам претпостављао.

Само морам додати да по ономе што ја примећује у народу уврежено да Ћ и Ч проистичу из Ц што је свакако поледица употреба Гајеве латинице. Да ње нема вероватно би имали заблуде друге врсте, али отом-потом.

Мени нису познате мофолошке заблуде које нам долазе као последица ортографије Вукове ћирилице.

Што се слова Б тиче мени је познато да је оно настало од грчког слова В (бета), а сама бета је узета да представља глас "В".

Fonološki, č je komponovano od tš, a ć od tś. Analogno, dž od dž, a đ od dź.

Додао бих још да слово Ц такође проистиче од Т.

Т+С=Ц

Mitsubishi - Мицубиши

Неке грешке се не праве случајно:

светски - свецки
хрватски - хрвацки

 

[Mrkalj]

Dakica: свакако поледица употреба Гајеве латинице

Хмм, безобразлук, сенилност, расĕјаност или нĕшто треће - тек, потрĕба за пропагандом неистина врĕђа сваког расправљача просĕчне интелектулне запремљивости. Зато ћемо одвојити пар часова за утврђивање градива и додĕлу кечева онима који су то већ залужили...

Dakica: Гајевица није српска латиница, јер није састављена наменски и адекватно (!) за српски језик.

Greška! Sastavljena je baš za srpski jezik, adekvatno, prema vukovici. Da je pravljena za hrvatski jezik, verovatno ne bi imala opreku č/ć, kao što prof. Škarić danas predlaže izbacivanje ć-a ili kao što ć ne postoji u kajkavskom rečniku Jurja Habdelića.

Prava gajevica iz 1830. bila je za hrvatski jezik. Kakva prava, zar ima i "kriva"?

Treba imati u vidu slabo poznatu činjenicu da Gaj nije objavio jednu reformu latinice, nego dve. Prva je bila namenjena za hrvatski jezik, druga za "ilirski". A šta je ilirski, reći će nam Ljudevit Gaj:

"Ta sav sviet zna i priznaje, da smo mi književnost ilirsku podigli, nu, nama još niti izdaleka nije na um palo ikada tvrditi, DA TO NIJE SRPSKI VEĆ ILIRSKI JEZIK, pače ponosimo se i hvalimo Bogu velikomu, sto mi Hrvati s braćom Srbljima sada jedan književni jezik imamo."(Danica hr.,slav. i dalm. za 1846.g.,p.124,br.31)​

Za razliku od (zaista) Gajeve reforme latinice iz 1830, reforma iz 1835. je po svemu sudeći rezultat rada pre svega Jerneja Kopitara, a dolazi po nalogu, nastojanjima i interesu zvaničnog Beča. U prilog ove svoje teze navešću sledeće odlike druge reforme u odnosu na reformu iz 1830:

1. prilagođena je i slovenačkom jeziku (Slovenci lj i nj izgovaraju kao l-j, n-j; nema slovo đ i dž - nemaju ga Slovenci; u suvišku je) osim slova ć
Danas imamo dž i đ, i zato ta srpska latinica nije nikakva gaj(ev)ica!

2. koristi češke dijakritike (Češka je takođe u sastavu Austrije)​

Beč time nastoji da unifikuje pismo Slovena u Austro-Ugarskoj. Iteresantno je da je ta nazovi-hrvatska latinica gotovo idealno pismo za slovenački jezik. Odatle je nejasno da li je Gaj njen autor, ili je njemu zbog njegovog političkog uticaja data od strane Beča gotova u ruke kako bi svojim uticajem, kako autoritetom tako i značajnom distribucijom novina i knjiga pod njegovom kontrolom bila proširena i na Hrvatsku, Slavoniju i Dalmaciju.

Prva Gajeva reforma latinice
Svoju prvu reformu Ljudevit Gaj je načinio u knjižici koja se zove Kratka osnova horvatsko-slavenskoga pravopisaña poleg mudroľubneh, narodneh i prigospodarneh temeľov i zrokov (1830).

Ova čuvena knjiga ima ukupno 27 strana. Štampana je dvojezično: hrvatski, reformisanom Gajevom latinicom, i nemački, goticom. To znači da ona, na jednom jeziku, ima 14 strana, otprilike onoliko teksta kao i Salo debeloga jera libo azbukoprotres Save Mrkalja.

Zagrebački profesor Ivan Martinčić u publikaciji Hrvatski preporod. Temeljni programski tekstovi, svezak I (Zagreb 1994) objavio je ovaj Gajev rad tako što je zadržao originalni tekst na kajkavskom i uporedo sa njim, umesto nemačkog prevoda, štampao je prevod na savremeni štokavski, koji priređivač naziva ''suvremeni standardni štokavski jezik''. Iz pomenute Gajeve knjižice vidi se sasvim jasno nekoliko stvari:

1. Prvo se vidi da je Gajeva knjiga pisana na jednom jeziku za koji se nikako ne može reći da je isti sa srpskim, ili da je jedno narečje srpskog jezika. Jezik Gajeve knjižice temeljno se razlikuje od jezika tekstova Mrkalja, Milovanova i Vuka, koji su nastali skoro u isto vreme. Ni sa kakvim pravom taj jezik se ne može nazvati ni srpskohrvatskim ili hrvatskosrpskim, jer u njemu nema komponente srpskog jezika. Slavisti prvih decenija 19. veka taj jezik su nazivali hrvatskim, a tako ga je i nazivao i Gaj. (Izraz horvatsko-slavenski jezik upotrebljen je kod Gaja po pravilu po kojem su nazivani i drugi slovenski jezici: srpsko-slovenski, bugarsko-slovenski, češko-slovenski itd. Tim izrazima je podvlačeno slovensko jedinstvo i nacionalna osobenost tih jezika. Nacionalna osobenost Gajevog jezika izražena je njegovim hrvatskim imenom.)

2. Druga važna činjenica je da se Gajeva pravopisna reforma ticala samo toga hrvatskog jezika (a nikako ne i jezika kojim su pisali štokavci, tj. srpskog jezika).

3. Kao treće, vidi se da je Gaj u svojoj reformi latinice za hrvatski jezik, pošao od istih načela koja je poštovao i Vuk u svojoj reformi pravopisa srpskog jezika: tj. da se za jedan glas upotrebi jedan slovni znak, jedna grafema (vidi post/saopštenje 366). Tako je Gaj izostavio digrafe iz hrvatske latinice (ly, ny, dy, gy ) i dobio nekoliko slova kojih u dotadašnjoj latinici, ni srpskoj ni hrvatskoj, nije bilo.

4. Četvrta stvar je da je Gaj, po ugledu na češku abecedu, konstruisao slova kojih u dotadašnjoj hrvatskoj abecedi nije bilo. Umesto dijakritičkih znakova, karakterističnih za češku latinicu, Gaj je upotrebio na istom mestu sličan ali ipak različit znak koji se naziva tilda (na primer: õ ã ñ ĩ ũ).

5. Peta stvar je da je Gaj izostavio latinično slovo y koje se ponekad koristilo da označi vrednost vokala ü (i/u), a opredelio se slovni znak i. ​

U Gajevom tekstu iz 1830. nema nikakvih težnji da se pravopis hrvatskog jezika približi pravopisu srpskog jezika (srpskoj latinici) ili da se hrvatski jezik približi srpskom jeziku.


Druga "Gajeva" reforma latinice
U tri broja Danice horvatske, slavonske i dalmatinske iz 1835, u brojevima 10, 11 i 12, Gaj je objavio tekst pod naslovom Pravopisz. Tekst je pisan kajkavski (tj. hrvatski), a njegov je zaključak da autor preporučuje da se njegova Kratka osnova iz 1830. godine zaboravi.

1. Druga "Gajeva" reforma: "on u 10., 11., i 12., broju Danicze predlaže uz – č, ž, š dvoslovne palatale; tj, gj, dj , lj, nj. Od 1838. umjesto crtice na j pisat će se točka. Znak za glas ć preuzeo je iz poljske tradicije."

2. Iz ovoga vidimo da je ovom reformom grafemski potpuno pokrivena Vukova azbuka, ali je odstupljeno od Vukovog načela jedna fonema - jedna grafema - upućuje na zaključak da se u konceptu ove reforme vodilo računa i o Slovencima. To je dodatni razlog zašto ja vidim prste Bečlije Kopitara svuda po toj reformi.

3. Vidimo da postoje slova tj, gj, dj koja su ekvivalenti za ć, dž i đ iz današnje srpske latinice.​

Nakon druge reforme latinice, Vuk Kopitaru piše u januaru 1838. ovo:
"Vriјedno јe da se vi oko toga potrudite, pa bih јa moј Rјečnik štampao i s tim slovima (a može biti i pјesme)".

Dakle, Vuk očekuje od Kopitara rad na latinici potpuno prilagođenoj srpskoj azbuci, jer zna da se Kopitar u to razume, tj. da se već time bavio. Međutim, Vuk je kod kuće jedva preživeo uvođenje jote, pa je zbog toga kasnije sve u vezi s "latinskijem slovima" držao u tajnosti.

Sve u svemu, moja je pretpostavka da je Gaj 1835 . preporučio da se njegova Kratka osnova (slova sa znakom "~" umesto kvačice) iz godine 1830. zaboravi zbog pritiska iz Beča za standardizacijom slovenskih grafija u Monarhiji. Da li je autor drugog "seta" latiničnih grafema Gaj ili Kopitar, ostaje da se utvrdi. Kako bilo, oni se ne mogu smatrati autorima te latinice jer je fonetsko-pravopisni deo i za latinicu obavio Vuk St. Karadžić. Oni se mogu smatrati autorima ideje da se Vukovo ч, ш, ћ, љ i њ zamenе sa č, š, tj/ć, lj i nj.

Idemo dalje...

 

[Mrkalj]

Inače, Gaj je srpski naučio od Moje Baltića, Srbina iz Banije.

Ferdo Šišić ("J. Štrosmaјer i južnoslovenska misao. I deo, Beograd 1922. SKZ." str. 136) navodi da јe Gaj 1827, prešao sa Bečkog univerziteta u Grac. Dalje Šišić kaže: "Dok se u Beču niјe baš ni s kim družio, u Gracu upozna... i neke Srbe, a među njima i Glinjanina Moјu Baltića..." Sam Gaј piše potom: "On meni otkri nutarnju vriјednost čistoga našega narodnog јezika, koјi јe јedini dostoјan općega imena ilirskoga. Trudom njegovim јa kao rođeni Zagorac naučih poznavati azbuku (ćirilicu, Šišić) i valjanim izgovorom izgovarati čist јezik. S njim prvom čitah narodne pјesme srpske po Vuku izdane i dokučih i osјetih neprocјenjivost njihovu."
http://p210.ezboard.com/Mojsije-Balti-18041897/fistorijabalkanafrm39.showMessage?topicID=3.topic

I sad, zar je moguće da neko i dalje ne shvata koliko je ta i takva latinica (i bez đ i bez dž, a kamoli sa njima) srpska latinica?


Ovako je izgledala Gajeva reforma latinice objavljena 1830 (Kratka osnova horvatsko-slavenskoga pravopisaña poleg mudroľubneh, narodneh i prigospodarneh temeľov i zrokov ) i jezik na koji se odnosila (nema opreke č:ć, koja je karakteristična za srpski jezik) -

- deo predgovora iz Kratke osnove:

Vstupleñe.

Ako Horvatu premiŝĨavañe nastojne i nevtrudĨive marlivosti svojeh bratov slavenskeh osebito Ĉehov, Lehov i Rusov, z' kojum oni obĉinski vert naroda obdelavati z muriju se, istinito v z mivañe prave narodne radosti i slasti donaŝa; tak mu ogled na premilu dragu domovinu i ñene sine vu dnu nutrine serdca z malost i tuguvañe zbudava, kojega koreñe glibŝe je, neg da se ñegva z muhkoĉa i gorkost zmeriti more. – Vidi onde slavno i krasno razcvetujuĉe se slovstvo (literatur.), tak se mu vu ñegvi domovini malo – kteri tragi takvoga ka z mẉ, koji samo za okerhke zpomenikov dobroga hoteña nekojeh narodoĨubcev imati se moraju. – Vidi onde materinski jezik vu dostojnom poŝteñu i ĉasti, tak ga ovde boreñe, kojem se dobra majka i verna stara gospodarica vu lastovitem domu z' prirevnicami svojemi boriti primorana je, na vruĉe suze britke z malosti gene. – A kada vidi, da isti síni milu staricu svoju iz gospodarstva izrinuti hoĉeju, da okinĉni povsud priatnoj Teuti, ali meñe izobra z meni, preĨuto z' nepravdenum podstupĨivostjum nasilnoj susedi vklañati se mogu, onda se persa ñegova zdi z mẉ visoko, i skrebno poziva praviĉnost!

– – –​

»Plemenite serdĉnosti je, istinu odperto valuvati; hrabrene jakosti, ñu sluŝati moĉi.«
Materinski jezik vu horvatski zemĨi, ako baŝ za niŝtar i nemar neder z m i se; vu nikakovem vendar po ŝtenu nestoji izviŝen. – M u z m e v, koji se za ñega nekuliko trudili i starali jesu, pla ĉa bila je ru z mna nezahvalnost, nekda pa ĉe sramota, ter kaj viŝe je, odurjavañe i pregon. – Nili vre ĉas suprotstaviti se takovem nevo Ĩam? – A kdo k' obĉinskom' dobru z' preo bladañem ŝkodĨiveh predsud ikaj doprinesti moguĉega se ĉuti, nesme prez greha proti domovini muĉati.
Nut domorodci! nepustemo vu devetnajstom stoletju Horvate k' predmetu praviĉnoga poteptavaña poniziti se, zverho kojeh hrabrosti i jakosti osupñeni puki ĉudili se jesu. – Dajte da sada vu vremenu mira vitezi vu duhu budemo, da tak jezik, kojega naj vekŝi Mu z mevi naroda naŝega z' Ĩubavjum govorili, kojega z' imetkom i z' predragum kervĉicum svojum junaĉki branili jesu, (vre prez toga od zle dvorbe pohabĨen) joŝ naj potlam v' temni grob nezakopa se!? –

Zaklucmeñe.
Dajte anda, da vu prelepeh drageh domovinah umu vklañamo se, dajte, da krasni naŝ materinski jezik od smetja i izvarkov izĉistemo, koji ñemu vu sili, ali v' nahrupu tu z mneh okolnostih prilepili se jesu. Tersemo se, da ne aldujemo dobru stvar obliĉaju, nego rajsi do sad zloĉesti obliĉaj dobroj vekoma stvari, vtemeĨeñu najmre izobra z m enosti duha i serdca. –

Vre dugo rekel je jeden vnogo Vuĉeni vu svojeh poslanicah* od Horvatov sledeĉa: »Mislite, da tak vite z mki, junaĉki narod, koj, sam ne velikog' broja, Europu i vu ñoj zoreĉi se ĉloveĉanstva preporod pred okrutniki iztoka z' tulikum jakostjum i z' tulikem poalduvañem vu stoletja terpeĉeh bojih ĉuval je, da narod, koj vu hrabrosti – ÏeÏernosti i velikoserdĉneh nameneñih, ter vu narodoĨubju ni jednomu puku na zemĨi nevugibĨe se, – mislite, da ov narod nebude vu vmeteĨnostih mira, ali na kakovojgod ztezi slave z' vsakem zemĨe narodom boriti se mogel?«–

Trudemo se oveh preslavneh reĉih pod milum obrambum naŝeg' domovine Otca, zevsema vredni postati; ar domovinu naŝu ĉes stoletja rañenu samo vu ñoj cvetujuĉa izobra z menost i vzdeĨanost zevsema zvraĉiti more!!! –
​

(umesto tilde "~", korišćena je naopaka kvačica na s i c, dok n i l sa tildom "~" postoje u mapi slovnih likova)


Takođe je interesantno da decu u Hrvatskoj uče da je Gaj stvorio hrvatsku latinicu 1830. u "Kratkoj osnovi" (a prećutkuju činjenicu da je Gaj pet godina kasnije kazao da se ta reforma zaboravi.)

Kako se zamagljuje fakat da su postojale dve reforme može se pogledati ovde:
http://hr.wikipedia.org/wiki/Slovna_reforma_Ljudevita_Gaja


I to onog u ponekoj knjizi objavljenoj između 1830-1835.

Imajući u vidu Gajevo druženje sa Mojsijem Baltićem u Gracu od 1827. koji ga je naučio "da čita Vukovu azbuku i izgovara srpski jezik," kako sam Gaj svedoči, nije teško zaključiti zašto je prva reforma koju je Gaj predložio 1830. za hrvatski (kajkavski) jezik bila potpuno u skladu Vukovim načelom: jedan glas - jeno slovo.

Jasno je i to da je u međuvremenu Gaj primećen od Beča, kao pokretač novina i reformator. Tada je, najverovatnije, na njega izvršen pritisak iz Beča odakle ga je Kopitar "uputio" na novu reformu u skladu sa češkim slovima, koja su već naširoko bila u opticaju u Austriji. Stvarno autorstvo reforme, prikrivano je (i ostalo je prikriveno) da se u narodu ne bi stvorila odbojnost, a reforma bila osuđena na neuspeh.

jedan zanimljiv članak

izvor: Danicza Horvatzka, Slavonzka y Dalmatinzka, br 1., dana 10. Proszincza . 1835

То би било то.

Дакле, сĕди Дакице, кец.

 

[M. Rokvić]

Додао бих још да слово Ц такође проистиче од Т.

Т+С=Ц

Управо тако, Ч, Ћ, Џ и Ч нису једине африкате у српском језику, већ су то и Ц као спој "ТС" и у стандарном говору изумрли глас старе ћирилице "S" (дзјело) као спој "ДЗ".

Морфолошке заблуде када је у питању било које писмо заправо и не постоје. То сте поменули у контексту српских латиничних графема Ć и Č, па сам се само надовезао скрећући пажњу да исто важи и за ћирилицу.

Слово Б није настало од грчке бете, јер се већ у време састављања ћирилице бета читала као В и звала "витом". Одатле се и ета код нас чита као И, а не као Е итд. Слово Б је новостворено и њему у ћирилици није чак ни додељена бројна вредност, већ је слово које је "уметнуто" између аз (1) и вједи (2), који прате бројни распоред грчког алфабета.

(За оне који нису упознати са материјом, пре упознавања са арапским цифрама, бројеви су се представљали словима, где је А било 1, В 2, Г 3 итд. Број 624 се писао као ХКД, јер је Х=600, К=20, Д=4. Слова у ћирилици су пратила грчки бројни распоред, док су слова у глагољици пратила словенски, то јест, бројеви су додељивани у складу словенским, а не грчким распоредом).

И само једна напомена: Само "Роквић" или "М. Роквић", не "Маринко", иако се на мом аватару налази слика великана наше естраде Маринка Роквића. Са њиме делим згодне иницијале, али не и заједничко име.

 

[M. Rokvić]

Мркаљ, опростите али морам да реагујем. Коригујте, за име света, изглед ћириличног јата, овакав изглед је већ заузет и означава дужину над гласом Е. Просто сам претрнуо пред помишљу да се овакво јат нађе у текстовима где се наводе и речи у којима су уредно обележени акценти и дужине.

Било какви дијакритици у склопу самогласника су по питању обележавања акцента, нажалост, врло незгодни.

 

[dakica]

...

I sad, zar je moguće da něko i dalje ne shvata koliko je ta i takva latinica (i bez đ i bez dž, a kamoli sa njima) srpska latinica?

...

Поруку #406 сам почео читати и до овог питања сам стигао.

Овде је реч о илирском покрету. Немам ја стим ништа.

Друго, ако је заиста постоји нешто што се зове "српска латиница" зашто је онда било потребно да се Србима законским актима више пута пропише њена обавезна употреба? Зашто је Србе било потребно приморати да употребљаваљу "српску латиницу"?

 

[Mrkalj]

Било какви дијакритици у склопу самогласника су по питању обележавања акцента, нажалост, врло незгодни.

Jesu nezgodni, međutim, ne i veoma nezgodni:

a) digitalna tehnologija omogućava brzu i efikasnu izmenu; moguće je napraviti slovni lik koji će iznad dijakritika imati oznaku dužine

b) tradicionalni jat je pismenom čoveku nezgodan za čitanje, a kamo( )li polupismenom;

c) prolistao sam Naš jezik, Južnoslovenski filolog, Letopis matice srpske; već tu se stvara potreba za slovnim likovima koji danas ne postoje u kodnim listama; ako mislimo na rečnike, u bliskoj (ili manje bliskoj) budućnosti, samo će digitalni rečnici imati upotrebnu vrednost; grafički zapis akcenta izgubiće značaj kada budemo imali zapise izgovorenih reči u sklopu rečnika;

d) a šta ćemo sa latiničnim jatom, koji je, saobrazno ostalim palatalima č, ž, š dobio znak palatalnosti - e? Javlja se isti problem.

e) s obzirom na frekventnost upotrebe grafičke akcenuacije (javljaju u stručnim tekstovima naročite vrste), te s obzirom na malobrojnost stručnih tekstova tog tipa, a imajući u vidu stavku (b) mislim da je odnos koristi (lako čitanje) i štete (lako otklonjivi tehnički problemi u stručnim tekstovima) ogroman.

 

[Mrkalj]

Поруку #406 сам почео читати и до овог питања сам стигао.

Javi kad stigneš do kraja.

 

[Mrkalj]

И само једна напомена: Само "Роквић" или "М. Роквић", не "Маринко", иако се на мом аватару налази слика великана наше естраде Маринка Роквића. Са њиме делим згодне иницијале, али не и заједничко име.

Predlog za novi avatar:

 

[Billy-the-Kid]

Zvanično pismo bi trebalo da bude ćirilica a latinica je samo veza između engleskog pisma i naše ćirilice. Ja lično malo znam o nastajanju srpske latinice ali valjda ću naći nešto o tome na forumu...

 

[Mrkalj]

Billy-the-Kid: Zvanično pismo bi trebalo da bude ćirilica

Mi, nažalost, nismo u poziciji da biramo. Na naše opterećenje, jednostavno moramo imati dva zvanična pisma. Nema nam druge.

 

[Mrkalj]

Jatovica bi bila najoportunije zvanično pismo.

Ajd živ bio ... od Boga ti zdravlje ...

No crni jado, kaka ti je to kvačica na to e ?

Lužičkosrpska.

Šala. To je latinični jat. Godine 1412. uvodi ga Čeh Jan Hus zajedno sa č, š, ž u češku abecedu. Danas ga koriste i Lužički Srbi.

Ima fantastična svojstva...

1) Ijekavci koji ne sprovode najnovije jotovanje ovako čitaju jat (e):

- ako je dugi akcenat čitaju ga kao ije (reka = rijeka), a ako je kratki akcenat onda je (vetar=vjetar) ili e (ako je jat iza r (napred, trebati));

- ispred o i j čitaju i (želeo=želio, sejati=sijati).
​

2) Ijekavci koji sprovode najnovije jotovanje (Hercegovci, Crnogorci, Krajišnici), pored gore navedenog:

- mogu da jotuju: deca = đeca; terati = ćerati, sedi = śedi, zenica = źenica itd.

- i da sprovode palatalizaciju: hteti = šćeti, poslednji = pošljednji itd.​

3) Ikavci jat (e) čitaju uvek kao i, a

4) ekavci uvek kao e.​

I imamo jedinstvenu (orto)grafiju srpskog jezika.

 

[dakica]

Предмет: захтев за усклађивање Правописа српског језика, Матица српска 1993. (предат за штампу јуна 1993, изашао из штампе априла 1994) и свих каснијих издања овог правописа са Чланом 10. ставом 1. Устава Србије
http://www.cirilica-beograd.com/ДОКУМЕНТА/2009-12-17-16-16-58.html

 

[dakica]

Приштински "уметник" Албан Муја у самом центру града Новог Сада "окачио" латиничне називе многих улица
Новости, 6. јул 2007.
http://img217.imageshack.us/img217/1108/picture031sy7.jpg

 

[[Mr. Blake]]

Нисам националиста ни фашиста а главни разлог зашто ипак више волим ћирилицу је (поред тога што ми естетски делује најлепше и једино је писмо на свету код ког један знак одговара искључиво једном гласу) то што не постоји ни један народ нити један језик на свету сем српског који користи ово писмо од првог до последњег слова у овом облику:

А а Б б В в Г г Д д Ђ ђ Е е Ж ж З з И и Ј ј К к Л л Љ љ М м Н н Њ њ О о П п Р р С с Т т Ћ ћ У у Ф ф Х х Ц ц Ч ч Џ џ Ш ш

 

[belo okruglo]

Па испада да су они који се залажу за ћирилицу фашисти.
Мислим да ћирилица јесте званично писмо. Тако би требало и да остане.

 

[dakica]

Није реткост да се они који траже поштовање закона и омогућавање слања СМС порука на ћирилици назову фашистима.

Наиме, наишао сам на став да је ћирилизам исто што и фашизам.

 

[Mrkalj]

Gde si to našao?

 

[dakica]

Права је реч - суочавати или сретати.

Не прође дуго времена па се суочим са таквим ставом. Ја знам за шта се залажем, али друга је ствар то што неко мисли да ја имам намеру да забраним Гајеву латиницу попут Аустроугасрког и Хитерово-Павелићевог културцида над ћирилицом.

 

[dakica]

Beograd 14. 01. 2010

Press

PRESS ISTRAŽUJE - Da li Srbiji trebaju dva pisma?
Srbi ne mogu bez latinice?!

Mi smo jedini narod u Evropi koji u svom jeziku upotrebljava dva pisma - ćirilicu i latinicu, veliki broj srpskih lingvista ipak smatra da je to neminovnost
http://www.pressonline.rs/sr/vesti/u_fokusu/story/96149/Srbi+ne+mogu+bez+latinice!.html

Дарко Бабић [neregisrovani] (14. 01. 2010, 11:35:36)
Ко се кога одрекао?

Оптужио бих овог језичара:

- Ne možemo zanemariti činjenicu da je srpska kultura u poslednjih 100 godina stvarana i na latinici. Ja sam za doslednu primenu zakona i poštovanje Ustava, što znači upotrebu ćirilice. Ali treba obezbediti i poznavanje latinice. Ne zbog nekakvog bratstva, već da bismo mogli da čitamo svoju stogodišnju kulturu - kaže Tanasić.

Он је заправо рекао да би се у новом правопису требало одрећи арабице у српском и тако онеспособити да читамо стогодишњу српску културу.

Он је заправо рекао да би се у новом правопису требало одрећи глагољице у српском и тако онеспособити да читамо стогодишњу српску културу.

Он је заправо рекао да би се у новом правопису требало одрећи старословенске ћирилице у српском и тако онеспособити да читамо стогодишњу српску културу.

Али само се једног нећемо одрећи - српске културе писане на гајевици, јер Иван Клај каже да морамо читати дубровачке списе који заправо нису ни писани на гајевици већ је упитању нека друга латиница, али зар је то сада битно. Али се никако не помињу писани културни споменици у Дубровнику који су писани на невуковској ћирилици.​

 

[Mrkalj]

Dobar je Sreto, nemoj tako.

 

[Mrkalj]

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/u_fokusu/story/96149/Srbi+ne+mogu+bez+latinice!.html

Neverovatno koliko ima komentara, koliko se ljudi oseća pozvanim da iskaže svoje mišljenje i stav prema temi grafije. I na tom terenu smo polarizovani kao Zvezda-Partizan, četnici-partizani.... crno-belo...

... a nikad nije.