СРПСКИ УСУД
Срби – мали народ великих деоба! Обреновићевци – карађорђевићевци, четници – партизани, патизановци – звездаши, микисти – ђокисти, леписти – силванисти, фејсбуковци – твитераши, сад још и ћириличари – латиничари, о страначким закрвљеностима да и не говоримо. Ја сам још када сам као петнаестогодишњи дечак отишао у ЈНА одмах видео нешто што ми до тада није било ни на крај памети да о томе уопште и размишљам – да „ћирилица овде не станује“. Тај „судар светова“ је био видљив из авиона. Читаво дотадашње детињство сам провео у окружењу ћирилице – натписи на јавним установама, називи школâ, „Народни биоскоп“, називи предузећâ, штампа, књиге, уџбеници. Са латиницом сам се први пут срео школске 1955/56. године када сам као ученик трећег разреда основне школе учио „друго писмо Новосадског договора“ и две године касније када сам у петом разреду добио француски језик. А сада, одједном, у ЈНА – друга држава, други свет! Сви натписи на свим објектима у касарнама, уџбеници, учила, дипломе, војна штампа и периодика, документарни и наставни филмови „Заставе филма“, обрасци, дозволе за излазак у град, техничке књижице за наоружање, средства везе, возила и инжењеријске машине – само латиница, без изузетка. А прва реченица дефиниције те војске је гласила: „У ЈНА писма су равноправна“!
Током моје службе у тој војсци заиста никада нико од несрба (ево правописне „зврчке“ – како се ова „група нација“ пише, малим или великим словом!) није ми ни једном речју пребацио што сам користио ћирилицу, али јесу – Срби! Један Шумадинац ме је подругљиво питао да ли ја „и бројеве пишем ћирилицом“, иако ја њега нисам питао да ли бројеве пише латиницом. Ееееј, Шумадинац! Крај оваквих „Шумадинаца“ Загорци могу слободно да држе руке у џеповима... Приликом једног теренског задатка у Загребу ЈНА је сарађивала са Службом безбједности Хрватске на тражењу организаторâ и учесникâ у илегалној шпијунској радио-вези Загреб-Штутгарт, на коју су нас упозорили Руси! јер у хрватској служби безбедности о томе „ниш нису знали“. Чим сам ушао у канцеларију хрватских безбедњака, један од њих, иако ме први пут у животу види, ми је без пардона скресао: „Иако говориш „бре“ ипак си ми симпатићан“! И пред свима, и нашим и њиховим, испричао ми виц: „Знате кај је то национализам? То је кад мрзиш Србина мало више него кај је то нормално“. Отишао сам у пензију а да нисам сазнао колико је то „нормално да мрзиш Србина“. Током тог задатка дошао је и 22. децембар, Дан ЈНА, па су у касарни приредили „кратак предах уз војнички пасуљ“. 90% старешина те јединице су били Срби, а певали су само „Лепе ти је Загорје зелено“, „Рожица сем била“ и друге загорске песме. Видело се да су службовањем у тој средини стекли „условни рефлекс“ и „научили домаћи ред“. Шта мислите, колико су овакви „Срби“ били спремни да запевају неку српску песму, или – не дај боже – нешто напишу ћирилицом? Тада сам „сабрао два и два“ и видео да су моји сународници у снисходљивости према другима спремни да жртвују све своје – и песме, и историју, и име језика, а изнад свега – ћирилицу! И да скратим: Током извршења тог задатка командант Загребачке армијске области је био – Мартин Шпегељ! Тек касније, после распада Југославије и Шпегељевог преласка у Туђманову војску, ми смо „вратили филм у назад“ и схватили да смо били – изиграни! Осећали смо се постиђено и понижено. „Тражили смо“ нешто што је било ућуткано, притајено, у чему је друг Шпегељ сигурно вукао конце. Епизоду из 1984. године када сам покренуо питање непостојања равноправне ћирилице у ЈНА сам већ објавио и на овом форуму.
После пензионисања набавио сам рачунар и почео да посећујем Интернет. Преокрет у мојој ћириличарској каријери је био када сам на једном железничарском форуму видео неке фотографије које су показивале „редовне ћириличарске прилике на железници“ из прошлости нашег народа у Хабсбуршкој монархији, Краљевини Црној Гори, Краљевини Србији и Југославији пре Новосадског договора. То је био свет на који сам ја навикао као дечак пре одласка у ЈНА. А када сам видео аустро-угарску ћириличну возну карту Требиње – Сарајево из 1913. године, одлучио сам да скупљам сличне фотографије на Интернету и да их користим у мом ћириличарењу. Слично оном „судару светова“ када сам као петнаестогидишњак отишао у ЈНА, следећи „тресак у лице“ сам доживео када сам на ћириличарским форумима схватио да су Марија Терезија, Калај, Павелић, Броз и Мило Ђукановић права мала деца у затирању ћирилице према – Србима латиничарима! ''Не бојим се ја вражијега кота, нека га је ка' на гори листа, но се бојим од зла домаћега''. Свестан сам да су бројне генерације наших сународника у последњих 60 година рођене и одрасле у планираном и диригованом окружењу превласти па и искључивости латинице, па је осећају као „наше писмо“. Како је било десет векова до тада, то њима није познато, а и не воле баш да неко „таласа“ и да их „узнемирава“ у њиховом уљуљкивању „богатством двоазбучја“. Одлучио сам да се посветим приказивању нашим сународницима текстом и фотографијама да искорењивање наше ћирилице није никакав „спонтани процес“, него да је ћирилица – организовано нападнута! Реакције су различите – од потврђивања прилика на које ја указујем, преко поштеног признања да је то за њих непријатно сазнање и изненађење и да им „тек сад постају јасне неке ствари“, до изражавања нескривене мржње према мени и упућивања етикета „националиста, ретроградан, загледан у прошлост, не схвата дух времена и неминовност напуштања ћирилице“ и сл. А најнапреднији међу њима ме називају и усташом.
Ја им то не замерам, знам да они нису „кривци“ него жртве! Жртве окружења које им је организовао режим из времена Новосадског договора.
Мој ћириличарски окидач:
