У време кад су настајале овакве песме, свет је био растерећен хард-кор тумачења и био је много здравији.
У песмама важе музичка, а не књижевна правила, и логика песме (музичке творевине) подређена је законима музике. Значи, ако је потребно да се , током певања (посебно кад се узме мелодија која припада инструменталној музици и надода јој се текст) не појави пауза (што је катастрофа у случају
а капелла извођења) попуни се мелодија ритмизираним слоговима. У њима не треба тражити никакав садржај, ни наивне ни перверзњачке врсте- јер једноставно не постоји. Такви припеви (оф леле; дај дири; тралала; шубидуби и сл) имају искључиво ритмичку, значи музичку улогу. Музика је невидљива уметност и за њу важе сопствена музичка правила. Није у обавези да доноси ванмузички (текстуални или који други) садржај, кад већ има свој- искључиво музички.
Примера тих припева, ритмизираних слогова, има много, специјално у нашој народној музици, која има врло утврђена правила и музичка и метричка.
Види например- целу "Строфу" овде која гласи: "дај, дири, дај, дири, да, дири, дај, дири, диридири, диридири, диридири, дај" по строгим музичким правилима- шта треба да је наглашена осмина добија један слог, шта су ненаглашене шеснаестине -два слога итд..значи све је по правилима правилног ритма и метрике, и нема други садржај осим тог:
Тако не мучи главу где да напишеш цртице, ако их не осећаш по унутрашњом ритму, онда прескочи покушај записивања