Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
Arso...u cije ime ti pricas??? kakav Anta??? pravda vas stize...i ti tu vise nista ne mozes...koga ti izdajnikom nazivas???...ti izrode svoga roda, dajes to sebi za pravo...
Poslednja izmena od moderatora:
-
- Popularno:
- Hrvatski genocid nad Srbima u Mačvi i...
- Zločini Hrvata četnika
- Policija mu presrela automobil! Ovo je...
- Vučić: Izvinjavam se zbog stvari koje...
- Obustavljen saobraćaj putničkih vozova...
- Zasto Srbi kao hriscanska nacija veruju...
- Koje vam je radno vreme?
- Koje devojke najčešće varaju?
- Da li imate razumevanje za one koji...
- Zasto N1...
Злодела власти после Другог светског рата
- Začetnik teme aka_Koča
- Datum pokretanja
Arso...u cije ime ti pricas??? kakav Anta??? pravda vas stize...i ti tu vise nista ne mozes...koga ti izdajnikom nazivas???...ti izrode svoga roda, dajes to sebi za pravo...
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
clanak iz Politike od 6. aprila
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
Ufffffff koliko uvreda...daj navedi neki tekst nesto da me zatvoris kao sto ja tebe i onog Nenada zatvaram pa kad vas zatvorim pljuste uvrede jer ste presusili sa laznim informacijama. Sta ti bre nije jasno? Kao nije tako a? Najbolje cemo mi velicati Drazu i njegove jagnjece brigade koje su se pokazale iskljucivo u ratovanju protiv zivine i stoke po sumadijskim oborima...tu su bili strasni "borci". A sto ne navedes i Avalski korpus JVuO?????? To ne smete jer se dobro zna sta je bilo u Vranicu. Sto ne kazete koju "lepu" o onima koji su zarobljene partizane predavali Nemcima a??? Ali vi ce te reci nisu oni bili pod Drazinom komandom kao sto nije ni Djujic, ni Djurisic,.. a svi uz ime imaju JVuO.
Ti ces nekog da zoves izrodom TI KOJI SI POTOMAK NEKOG CETNICKOG IZDAJNIKA STO JE SA NEMCIMA SUROVAO I SOPSTVEN NAROD UBIJAO, PA BI TI SAD HTEO MALO DA IZBRISES TO STO TI U KORENU PISE ""IZDAJNIK"".
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
Pre svega Arso izrode, ne zasmejavaj...koga si ti to i gde zatvorio???
pa ti jedva da si pismen...drugo, dodji na izlozbu, da vidis sta su tvoji izrodi radili, a sve ''u ime naroda''....kao sto vidis istina izlazi na videlo i vas nekolicina sektasa tu vise nista ne moze...
Da, danas se i te kako dobro zna sta je bilo u Vranicu...jos jedna sektaska podmetacina je razotkrivena...
Разоткривена комунистичка превара - Седам деценија од стравичног злочина у селу Вранићу 1943. године / Новица Стевановић - генералштабни пуковник у пензији
http://forum.krstarica.com/showthre...тском-рату?p=27370163&viewfull=1#post27370163
meni Arso apsolutno niko nije bio u cetnicima, koliko ja znam...naprotiv, deda mi je bio u partizanima....
A to ko je saradjiva sa okupatorom, a pre svega ustasama protiv sopstvenog naroda, mogao si da vidis i na ovom forumu, postoje 2 zasebne teme o saradnji komunista sa ustasama i nemcima, sa pregrst dokaza...
Партизански и Немачки официр у разговору.
Kapiram ja da ti smeta sto istina konacno izlazi na videlo i sto cete zavrsiti na smetlistu istorije gde vam je oduvek bilo mesto i da si spreman na sve, u tom poslednjem koprcanju, ali ja bih samo nastavio temu ako nemas nista protiv...bar dok ne napises nesto stvarno vredno paznje i konkretnog odgovora...
tako da, ne peni Arso, vec se suoci sa istinom...bice ti lakse
''Niko se nije tako lako, bezbolno, jednostavno, naprasno, strasno odricao sebe, svog bica, korena, imena, identiteta, svojih predaka, dedova i oceva, svoje krsne slave, svoje kulture i istorijske proslosti kao sto su se odricali ljudi naseg tla i naseg vremena.''
Antonije Djuric o srpskim komunistima
Poslednja izmena:
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
dosao je dan istine, nema vise cutanja o komunistickom teroru
Izložba o žrtvama komunističkog terora u Istorijskom muzeju Srbije
“U ime naroda! Politička represija u Srbiji 1944-1953” naziv je prve muzejske izložbe u zemlji o višedecenijskim tabu temama: o likvidaciji, suđenjima, narodnim neprijateljima, prinudnom otkupu i kolektivizaciji, Golom otoku i drugim logorama, izborima i kultu ličnosti, koja će biti otvorena u sredu, 16. aprila, u Istorijskom muzeju Srbije.
Posetioci će u okviru četiri scensko–tematske celine moći da vide više od 1.000 eksponata koji obuhvataju dokumente o “narodnim neprijateljima” i lokacijama masovnih grobnica, originalne akte OZN–e i drugu arhivsku građu, autentične fotografije, lične predmete stradalih..
Postavka prezentuje rezultate decenijskih istorijskih istraživanja autora izložbe,
istoričara dr Srđana Cvetkovića, kao i drugih pojedinaca i institucija, i približava široj javnosti brojne zločine počinjene “U ime naroda”.
Kako je i ranije istakao dr Cvetković, izložba kazuje o običnim, malim ljudima koji su stradali u vremenu revolucionarnog terora i imitacije staljinističkog društvenog modela.
- Na izložbi biti predstavljeni glavni nalazi, podaci i dokumentarna građa o žrtvama komunističke ideologije, koji ne mogu biti osporeni
ili promenjeni. Cilj izložbe je da se tema otvori na objektivan način i da se društvo suoči sa teškim nasleđem, ne da bi se pokrenuo revanšizam, već da se tako nešto nikad ne ponovi - ističe dr Cvetković.
On je naveo i da je do sada ustanovljeno da je u ime komunističke ideologije ubijeno 56.000 ljudi i da bi taj broj eventualno mogao biti veći, ako bi se do kraja ispitale moguće grobnice u Šapcu i Beogradu.
Prvi put biće dostupna i dešifrovana baza podataka o 16.500 zatočenika Golog otoka, kao i o 400 stradalih u tom zatvoru za političke neistomišljenike i protivnike komunizma.
Predsednik Udruženja političkih zatvorenika žrtava komunističkog režima Slobodan Đurić danas je na konferenciji za štampu istakao da je velika stvar što je država otvorila arhive BIA kako bi se ispitali zločini posle Drugog svetskog rata, ali da ta istraživanja treba da se nastave.
- Velika je sramota za Srbiju ako se ne obnovi rad Komisije za tajne grobnice, jer to znači da država neće da se suoči sa tim zlom. Rodbina traži istinu i da se 211 lociranih grobnica makar obeleži - kaže Đurić, čiji je otac lekar vojne bolnice ubijen bez suđenja.
Miroslav Živković, v.d. direktora Istorijskog muzeja Srbije, kaže da u najavi i tokom pripreme izložbe nije bilo direktnih pretnji, ali da je bio suočen sa strahom i pitanjima pojedinaca zašto ta ustanova organizuje postavku na tu temu.
- Insistirao sam da sve bude objektivno prikazano i to je bio jedini uslov - istakao je Živković.
Koautorka izložbe Zorica Marinković navodi da će na izložbi biti prikazani veoma potresni i do sada neobjavljivani filmovi i video materijali sa izjavama žrtava, ali i učesnika u likvidacijama, na čijem se prikupljanju radilo četiri godine.
Za pripremu izložbe trećinu novca obezbedilo je Ministarstvo kulture i informisanja, osatak je obezbeđen putem donacija pojedinaca i ustanova, a najveći iznos od 10.000 evra uplatio je anonimni donator koji se predstavio kao unuk industrijalca Popovića iz Leskovca.
U realizaciji izložbe učestvovali su i Nemanja Dević, Ana Panić, Nebojša Damnjanović, Marko Dimitrijević, Vladimir Čvorović, Branislav Mrkojević i Ivan Benusi.
Na izložbi su predstavljene i lične stvari književnika Borislava Pekića, predratnog političara Dragoljuba Jovanovića i načelnika štaba Vrhovne komande Jugoslovenske vojske u otadžbini generala Dragoljuba Mihailovića, zaplenjene prilikom njegovog hapšenja, kao i spisak svih zatočenika na Golom otoku, koji će posetioci moći da pretražuju u okviru internet baze kreirane za potrebe izložbe.
Izložbu prati istoimena monografija “U ime naroda! Politička represija u Srbiji 1944–53“ (“Evro-Đunti”).
Posebna sala uređena je kao sudnica iz posleratnog vremena i tu je predviđeno da se tokom trajanja izložbe organizuje niz atraktivnih, interaktivnih i multimedijalnih sadržaja poput projekcija igranih i dokumentarnih filmova, tribina i predavanja, na kojima će svoja iskustva i istraživanja na ovu temu predstaviti i delegacije iz Slovenije, Poljske, Mađarske i drugih zemalja.
"U ime naroda! Politička represija u Srbiji 1944-53" biće otvorena 16. aprila u 18 sati, a na svečanom otvaranju govoriće, kako je najavljeno, Dušan Kovačević, Dragoslav Mihailović, Ljiljana Pekić, Jelisaveta Karađorđević, Miroslav Živković i Srđan Cvetković.
Izložba će za publiku biti otvorena od 17. aprila do 31. avgusta. Radno vreme Istorijskog muzeja Srbije biće svakog dana od 11 do 20 sati, osim ponedeljkom. Cena ulaznice je 200, a za đake, studente i penzionere 100 dinara.
http://www.blic.rs/Kultura/Vesti/45...unistickog-terora-u-Istorijskom-muzeju-Srbije
Izložba o žrtvama komunističkog terora u Istorijskom muzeju Srbije
“U ime naroda! Politička represija u Srbiji 1944-1953” naziv je prve muzejske izložbe u zemlji o višedecenijskim tabu temama: o likvidaciji, suđenjima, narodnim neprijateljima, prinudnom otkupu i kolektivizaciji, Golom otoku i drugim logorama, izborima i kultu ličnosti, koja će biti otvorena u sredu, 16. aprila, u Istorijskom muzeju Srbije.
Posetioci će u okviru četiri scensko–tematske celine moći da vide više od 1.000 eksponata koji obuhvataju dokumente o “narodnim neprijateljima” i lokacijama masovnih grobnica, originalne akte OZN–e i drugu arhivsku građu, autentične fotografije, lične predmete stradalih..
Postavka prezentuje rezultate decenijskih istorijskih istraživanja autora izložbe,
istoričara dr Srđana Cvetkovića, kao i drugih pojedinaca i institucija, i približava široj javnosti brojne zločine počinjene “U ime naroda”.
Kako je i ranije istakao dr Cvetković, izložba kazuje o običnim, malim ljudima koji su stradali u vremenu revolucionarnog terora i imitacije staljinističkog društvenog modela.
- Na izložbi biti predstavljeni glavni nalazi, podaci i dokumentarna građa o žrtvama komunističke ideologije, koji ne mogu biti osporeni
ili promenjeni. Cilj izložbe je da se tema otvori na objektivan način i da se društvo suoči sa teškim nasleđem, ne da bi se pokrenuo revanšizam, već da se tako nešto nikad ne ponovi - ističe dr Cvetković.
On je naveo i da je do sada ustanovljeno da je u ime komunističke ideologije ubijeno 56.000 ljudi i da bi taj broj eventualno mogao biti veći, ako bi se do kraja ispitale moguće grobnice u Šapcu i Beogradu.
Prvi put biće dostupna i dešifrovana baza podataka o 16.500 zatočenika Golog otoka, kao i o 400 stradalih u tom zatvoru za političke neistomišljenike i protivnike komunizma.
Predsednik Udruženja političkih zatvorenika žrtava komunističkog režima Slobodan Đurić danas je na konferenciji za štampu istakao da je velika stvar što je država otvorila arhive BIA kako bi se ispitali zločini posle Drugog svetskog rata, ali da ta istraživanja treba da se nastave.
- Velika je sramota za Srbiju ako se ne obnovi rad Komisije za tajne grobnice, jer to znači da država neće da se suoči sa tim zlom. Rodbina traži istinu i da se 211 lociranih grobnica makar obeleži - kaže Đurić, čiji je otac lekar vojne bolnice ubijen bez suđenja.
Miroslav Živković, v.d. direktora Istorijskog muzeja Srbije, kaže da u najavi i tokom pripreme izložbe nije bilo direktnih pretnji, ali da je bio suočen sa strahom i pitanjima pojedinaca zašto ta ustanova organizuje postavku na tu temu.
- Insistirao sam da sve bude objektivno prikazano i to je bio jedini uslov - istakao je Živković.
Koautorka izložbe Zorica Marinković navodi da će na izložbi biti prikazani veoma potresni i do sada neobjavljivani filmovi i video materijali sa izjavama žrtava, ali i učesnika u likvidacijama, na čijem se prikupljanju radilo četiri godine.
Za pripremu izložbe trećinu novca obezbedilo je Ministarstvo kulture i informisanja, osatak je obezbeđen putem donacija pojedinaca i ustanova, a najveći iznos od 10.000 evra uplatio je anonimni donator koji se predstavio kao unuk industrijalca Popovića iz Leskovca.
U realizaciji izložbe učestvovali su i Nemanja Dević, Ana Panić, Nebojša Damnjanović, Marko Dimitrijević, Vladimir Čvorović, Branislav Mrkojević i Ivan Benusi.
Na izložbi su predstavljene i lične stvari književnika Borislava Pekića, predratnog političara Dragoljuba Jovanovića i načelnika štaba Vrhovne komande Jugoslovenske vojske u otadžbini generala Dragoljuba Mihailovića, zaplenjene prilikom njegovog hapšenja, kao i spisak svih zatočenika na Golom otoku, koji će posetioci moći da pretražuju u okviru internet baze kreirane za potrebe izložbe.
Izložbu prati istoimena monografija “U ime naroda! Politička represija u Srbiji 1944–53“ (“Evro-Đunti”).
Posebna sala uređena je kao sudnica iz posleratnog vremena i tu je predviđeno da se tokom trajanja izložbe organizuje niz atraktivnih, interaktivnih i multimedijalnih sadržaja poput projekcija igranih i dokumentarnih filmova, tribina i predavanja, na kojima će svoja iskustva i istraživanja na ovu temu predstaviti i delegacije iz Slovenije, Poljske, Mađarske i drugih zemalja.
"U ime naroda! Politička represija u Srbiji 1944-53" biće otvorena 16. aprila u 18 sati, a na svečanom otvaranju govoriće, kako je najavljeno, Dušan Kovačević, Dragoslav Mihailović, Ljiljana Pekić, Jelisaveta Karađorđević, Miroslav Živković i Srđan Cvetković.
Izložba će za publiku biti otvorena od 17. aprila do 31. avgusta. Radno vreme Istorijskog muzeja Srbije biće svakog dana od 11 do 20 sati, osim ponedeljkom. Cena ulaznice je 200, a za đake, studente i penzionere 100 dinara.
http://www.blic.rs/Kultura/Vesti/45...unistickog-terora-u-Istorijskom-muzeju-Srbije
- Poruka
- 30.667
Одлуком Вишег суда у Београду данас је рехабилитована Краљица Марија Карађорђевић, а указ из 1947. године којим јој је одузето држављанство и конфискована имовина, проглашен је ништавним.
- Poruka
- 30.667
Ko su pisci koji su streljani zbog drugačijeg mišljenja
D. Bt. | 14. april 2014.
Ko su pisci koji su pre sedam decenija brutalno uklonjeni iz književnog života. Među velikim „izdajnicima revolucije“ Stefanović, Božović, Vasić...
Jezdimir Dangić, Svetislav Stefanović
NAPREČAC, bez pogovora i dokaza, nemilosrdno, i brutalno, sa pečatom „narodnih izdajnika“ mnogobrojni srpski ugledni umetnici i intelektualci stradali su od ruke nove komunističke vlasti odmah po okončanju Drugog svetskog rata. Među njima i književnici od kojih su neki izvedeni pred streljački stroj, drugi bili prinuđeni na progonstvo, a treći se opredelili za unutrašnje izgnanstvo. Od početka tog surovog progona proteklo je 70 godina, što je bio povod Srpskom književnom društvu da pripremi niz tribina pod zajedničkim naslovom „Streljani pisci“. Večeras će biti održana prva, posvećena Svetislavu Stefanoviću (1877-1944).
- Uz dragocenu pomoć Gojka Tešića biće održana i tribina o Grigoriju Božoviću, Dragiši Vasiću, Niki Bartuloviću, Jezdimiru Dangiću... O književnicima osuđenim ne samo na fizičku smrt već i na višedecenijski zaborav - kaže za „Novosti“ Dejan Simonović, urednik tribinskog programa SKD. - Bio je to ogroman gubitak za našu književnost. Ovaj niz razgovora je čin nepristajanja na kidanje književnog kontinuiteta. To je ne samo ispravljanje nepravde počinjene ljudima i njihovom delu, već i pokušaj da se održi živo sećanje. Nemoguće je graditi ozbiljnu kulturu na ledini, i uvek iznova počinjati od nule. Ne poznajući ono što je bilo, ne možemo razumeti ono što jeste, niti se suočiti sa onim što će doći.
U razgovoru za „Novosti“ dr Gojko Tešić, književni istoričar koji se ozbiljno bavi ovom temom, podseća na reči Vladimira Dvornikovića koji je u svojoj „Psihologiji izdajstva“ zapisao: „Herostratizam, na žalost, nije stran našoj rasnoj psihi. Za prosuđivanje i pravo tretiranje izvesnih mračnih pojava u našoj bivšoj i sadašnjoj sredini ovo saznanje je od osnovne važnosti“.
“IDEOLOG FAŠIZMA“ U FRANCUSKOJ 7 večeras (19) o delu i sudbini Svetislava Stefanovića govoriće Gojko Tešić, Milivoj Nenin i Ivana Stefanović.
-Kritičar, polemičar, prevodilac, pesnik, esejista, dramski pisac, izučavalac narodne književnosti, inače lekar, Stefanović se našao na listi osuđenika na smrt pod brojem 66 u „Saopštenju Vojnog suda Prvog korpusa NOVJ o osuđenim ratnim zločincima u Beogradu“, objavljenom na prvoj i drugoj strani „Politike“ 27. novembra 1944. Uz redni broj imena u Saopštenju stoji: ideolog fašizma, prevodilac Musolinijeve „Države“, nemačko-nedićevski komesar Srpske književne zadruge, Jonićev savetodavac po pitanjima gonjenja zadruge književnika. Član nemačke komisije za klevetanje sovjetskih vlasti u vezi sa nemačkim zločinima u Vinici“. Posmrtno je isključen iz članstva u SKZ, da bi posle višedecenijskog zaborava vraćen u srpsku književnost u kontekst i vreme kome pripada.
Pre četvrt veka u delu „Utuljena baština“ Tešić je napisao: „Ideološko jednoumlje, osvetnički duh, primitivizam ideoloških čistunaca koji su se utrkivali u svom podaništvu zarad karijerističke pohotnosti ispisujući najbezumnije presude o književnom stvaralačkom činu tzv. izdajnika revolucije, sasvim sigurno čine crne mrlje naše književne kulturne istorije. Pisci su piscima izricali i optužnice i presude: činili su to sa strašću, likovalo se što su neki najznačajniji srpski intelektualci završili pred streljačkim strojem, a da im krivica nije dokazana, a poneki je, nažalost, nisu ni imali. Krivi su bili jer su drugačije mislili. A oni koji su im ispisivali optužnice bez pokrića katkad i falsifikovane činili su to u ime pobednika, nove ideologije, a pre svega zarad svoje karijere i lagodnog života“.
Ističući da je na istoričarima književnosti i kulture da to polje očiste od zla, korova mržnje, falsifikata i da isprave koliko se to može ispraviti, Tešić kaže da su odstranjeni srpski pisci ili oni koji su okončali u emigraciji, a za neke se i ne zna gde su nestali, čine važan deo naše književne baštine. Svetislav Stefanović je, navodi, preveo skoro celokupnog Šekspira i samo da je to uradio bilo bi dovoljno da mu se danas s pravom divimo, a učinio je veoma mnogo toga za tradiciju srpskog književnog moderniteta; Grigorije Božović je jedan od najvećih pripovedača i putopisaca srpskog jezika na osnovu čijih se reportaža može konstruisati kulturna istorija Kosova i Metohije i bivše Južne Srbije; Niko Bartulović je značajan pisac dalmatinskog podneblja i izuzetan kulturni poslenik jugoslovenske duhovne orijentacije; Jezdimir Dangić je autor romana o mladobosancima...
-Priča o streljanim piscima je priča o istoriji srpskog beščašća koje dan-danas živi na „fascinantan način“, na opskurnim blogovima, u jezivim komentarima nazovi intelektualaca, ma kako se oni zvali i ma gde se oglašavali, raznim tzv. desničarskim, levičarskim, nevladinim glasilima i akcijama nevladinog sektora... Ubijanje srpske književnosti i kulture je vrlo plodna, bogata i nepresušna tradicija, a ona i danas ima svoje egzekutore, tužioce i sudije, neke nove još morbidnije i opskurnije bogdanoviće, ristiće, gligoriće...
Niko Bartulović
http://www.novosti.rs/vesti/kultura...og-drugacijeg-misljenja#.U0w7gJvQZ7s.facebook
D. Bt. | 14. april 2014.
Ko su pisci koji su pre sedam decenija brutalno uklonjeni iz književnog života. Među velikim „izdajnicima revolucije“ Stefanović, Božović, Vasić...
Jezdimir Dangić, Svetislav Stefanović
NAPREČAC, bez pogovora i dokaza, nemilosrdno, i brutalno, sa pečatom „narodnih izdajnika“ mnogobrojni srpski ugledni umetnici i intelektualci stradali su od ruke nove komunističke vlasti odmah po okončanju Drugog svetskog rata. Među njima i književnici od kojih su neki izvedeni pred streljački stroj, drugi bili prinuđeni na progonstvo, a treći se opredelili za unutrašnje izgnanstvo. Od početka tog surovog progona proteklo je 70 godina, što je bio povod Srpskom književnom društvu da pripremi niz tribina pod zajedničkim naslovom „Streljani pisci“. Večeras će biti održana prva, posvećena Svetislavu Stefanoviću (1877-1944).
- Uz dragocenu pomoć Gojka Tešića biće održana i tribina o Grigoriju Božoviću, Dragiši Vasiću, Niki Bartuloviću, Jezdimiru Dangiću... O književnicima osuđenim ne samo na fizičku smrt već i na višedecenijski zaborav - kaže za „Novosti“ Dejan Simonović, urednik tribinskog programa SKD. - Bio je to ogroman gubitak za našu književnost. Ovaj niz razgovora je čin nepristajanja na kidanje književnog kontinuiteta. To je ne samo ispravljanje nepravde počinjene ljudima i njihovom delu, već i pokušaj da se održi živo sećanje. Nemoguće je graditi ozbiljnu kulturu na ledini, i uvek iznova počinjati od nule. Ne poznajući ono što je bilo, ne možemo razumeti ono što jeste, niti se suočiti sa onim što će doći.
U razgovoru za „Novosti“ dr Gojko Tešić, književni istoričar koji se ozbiljno bavi ovom temom, podseća na reči Vladimira Dvornikovića koji je u svojoj „Psihologiji izdajstva“ zapisao: „Herostratizam, na žalost, nije stran našoj rasnoj psihi. Za prosuđivanje i pravo tretiranje izvesnih mračnih pojava u našoj bivšoj i sadašnjoj sredini ovo saznanje je od osnovne važnosti“.
“IDEOLOG FAŠIZMA“ U FRANCUSKOJ 7 večeras (19) o delu i sudbini Svetislava Stefanovića govoriće Gojko Tešić, Milivoj Nenin i Ivana Stefanović.
-Kritičar, polemičar, prevodilac, pesnik, esejista, dramski pisac, izučavalac narodne književnosti, inače lekar, Stefanović se našao na listi osuđenika na smrt pod brojem 66 u „Saopštenju Vojnog suda Prvog korpusa NOVJ o osuđenim ratnim zločincima u Beogradu“, objavljenom na prvoj i drugoj strani „Politike“ 27. novembra 1944. Uz redni broj imena u Saopštenju stoji: ideolog fašizma, prevodilac Musolinijeve „Države“, nemačko-nedićevski komesar Srpske književne zadruge, Jonićev savetodavac po pitanjima gonjenja zadruge književnika. Član nemačke komisije za klevetanje sovjetskih vlasti u vezi sa nemačkim zločinima u Vinici“. Posmrtno je isključen iz članstva u SKZ, da bi posle višedecenijskog zaborava vraćen u srpsku književnost u kontekst i vreme kome pripada.
Pre četvrt veka u delu „Utuljena baština“ Tešić je napisao: „Ideološko jednoumlje, osvetnički duh, primitivizam ideoloških čistunaca koji su se utrkivali u svom podaništvu zarad karijerističke pohotnosti ispisujući najbezumnije presude o književnom stvaralačkom činu tzv. izdajnika revolucije, sasvim sigurno čine crne mrlje naše književne kulturne istorije. Pisci su piscima izricali i optužnice i presude: činili su to sa strašću, likovalo se što su neki najznačajniji srpski intelektualci završili pred streljačkim strojem, a da im krivica nije dokazana, a poneki je, nažalost, nisu ni imali. Krivi su bili jer su drugačije mislili. A oni koji su im ispisivali optužnice bez pokrića katkad i falsifikovane činili su to u ime pobednika, nove ideologije, a pre svega zarad svoje karijere i lagodnog života“.
Ističući da je na istoričarima književnosti i kulture da to polje očiste od zla, korova mržnje, falsifikata i da isprave koliko se to može ispraviti, Tešić kaže da su odstranjeni srpski pisci ili oni koji su okončali u emigraciji, a za neke se i ne zna gde su nestali, čine važan deo naše književne baštine. Svetislav Stefanović je, navodi, preveo skoro celokupnog Šekspira i samo da je to uradio bilo bi dovoljno da mu se danas s pravom divimo, a učinio je veoma mnogo toga za tradiciju srpskog književnog moderniteta; Grigorije Božović je jedan od najvećih pripovedača i putopisaca srpskog jezika na osnovu čijih se reportaža može konstruisati kulturna istorija Kosova i Metohije i bivše Južne Srbije; Niko Bartulović je značajan pisac dalmatinskog podneblja i izuzetan kulturni poslenik jugoslovenske duhovne orijentacije; Jezdimir Dangić je autor romana o mladobosancima...
-Priča o streljanim piscima je priča o istoriji srpskog beščašća koje dan-danas živi na „fascinantan način“, na opskurnim blogovima, u jezivim komentarima nazovi intelektualaca, ma kako se oni zvali i ma gde se oglašavali, raznim tzv. desničarskim, levičarskim, nevladinim glasilima i akcijama nevladinog sektora... Ubijanje srpske književnosti i kulture je vrlo plodna, bogata i nepresušna tradicija, a ona i danas ima svoje egzekutore, tužioce i sudije, neke nove još morbidnije i opskurnije bogdanoviće, ristiće, gligoriće...
Niko Bartulović
http://www.novosti.rs/vesti/kultura...og-drugacijeg-misljenja#.U0w7gJvQZ7s.facebook
- Poruka
- 3.973
Kao prvo, kakve veze ima Samardzic sa Institutom za savremenu istoriju. Kazes on je tu. Sta je Samardzic u Institutu za savremenu istoriju? Ovo ti je klasican pokusaj da kod tvojih drugova diskreditujes taj institut jer si Samardzica okarakterisao kao cetnika, samo zato sto poseduje najvecu dokumetaciju na ovim prostorima, covek koji je procesljao svaki moguci arhiv i svakog zivog svedoka i sa lakocom raskrinkava decenijsku komunisticku propagadndu.
Kao drugo, Kosta Nikolic je urednik udzbenika iz Istorije za srednje skole u Srbiji. Ako imas nesto protiv toga, to je tvoj problem, ali si na forumu zemlje cije istorijske udzbenike uredjuje
Kao trece Institut za savremenu istoriju je vodeca naucnoistrazivacka institucija u zemlji, i nedavno je proslavio 50 godina postojanja. Nastao je sjedinjenjem Istorijskog odeljenja Instituta drustvenih nauka i Prvog odeljenja za izucavanje radnickog pokreta. Ono sto tebi naravno smeta je sto se izmedju ostalog bavi temama zlocina partizana u periodu 1944 - 1953.i uopste represijom.
Kako kazu, oni danas pomeraju granice saznanja i u najboljoj nameri sluze istini...i ti tu nista ne mozes...
Valter je bio četnik i četnici su pobedili u bici na Neretvi
- Poruka
- 3.973
Svetislav Stefanović
Долазак националсоцијалиста на власт у Немачкој утицао је на Стефановића да се одрекне својих дотадашњих схватања и прихвати идеје које су долазиле из Италије и Немачке. Своју фазу апологете фашизма Светислав Стефановић је започео 1934. серијом чланака у Времену о ренесанси национализма у Европи.[1] У овој серији чланака Стефановић је од 1935. почео да заговара супериорних раса, иако је само годину дана раније тврдио да не постоје супериорне и инфериорне расе.[2] Сматро је оправданим акцију спаљивања књига у Хитлеровој Немачкој.[3]
На месту председника СКЗ се за време немачке окупације у Другом светском рату био је један од главних ослонаца немачке пропаганде. Залагао за измену књижевне и културне делатности СКЗ у циљу фаворизовања немачке литературе „као једног од главних извора из кога ће се црпети оно најбоље, најкорисније за српску културу.
Zaslužena smrtna kazna!
Niko Bartulović
Visoki četnički funkcioner i kolaborator. Za vreme rata boravio i saradjivao sa italijanskim okupacionim snagama u okviru štaba Ilije Trifunovića Birčanika.
Zaslužena smrtna kazna!
Dangić
Klasičan četnički koljač
Zaslužena smrtna kazna!
Долазак националсоцијалиста на власт у Немачкој утицао је на Стефановића да се одрекне својих дотадашњих схватања и прихвати идеје које су долазиле из Италије и Немачке. Своју фазу апологете фашизма Светислав Стефановић је започео 1934. серијом чланака у Времену о ренесанси национализма у Европи.[1] У овој серији чланака Стефановић је од 1935. почео да заговара супериорних раса, иако је само годину дана раније тврдио да не постоје супериорне и инфериорне расе.[2] Сматро је оправданим акцију спаљивања књига у Хитлеровој Немачкој.[3]
На месту председника СКЗ се за време немачке окупације у Другом светском рату био је један од главних ослонаца немачке пропаганде. Залагао за измену књижевне и културне делатности СКЗ у циљу фаворизовања немачке литературе „као једног од главних извора из кога ће се црпети оно најбоље, најкорисније за српску културу.
Zaslužena smrtna kazna!
Niko Bartulović
Visoki četnički funkcioner i kolaborator. Za vreme rata boravio i saradjivao sa italijanskim okupacionim snagama u okviru štaba Ilije Trifunovića Birčanika.
Zaslužena smrtna kazna!
Dangić
Klasičan četnički koljač
Zaslužena smrtna kazna!
Poslednja izmena:
- Poruka
- 30.667
Preki sud za kosovskog Andrića
D. Bogutović | 15. april 2014.
Ko su pisci koji su pre sedam decenija brutalno uklonjeni iz književnog života (2): Grigorije Božović dao neponovljivu topografsku i psihološku panoramu Stare Srbije.
Grigorije Božović
POSLEDNjI predratni predsednik Srpskog PEN kluba, pisac niza zanimljivih i relevantnih knjiga i putopisa, Grigorije Božović, ubijen je početkom januara 1945, najverovatnije u komunističkom zatvoru u Đušinoj ulici. Istoga dana u novinama je osvanula "presuda" Vojnog suda, u kojoj je, između ostalog, obrazloženo da je književnik osuđen na kaznu smrti "zbog toga što je u vreme narodnog ustanka u Crnoj Gori i Sandžaku protiv fašističko-italijanskog okupatora stao na stranu okupatora pružajući mu moralnu pomoć osnivanjem Nacionalnog odbora u Pljevljima".
Božoviću je stavljeno na dušu i što je "uređivao izdajnički list 'Pljevaljski Vesnik' koji su finansirale italijanske vojne vlasti, a u kojem je on pisao uvodne članke u duhu neprijateljske propagande protiv narodnog ustanka a za red i mir pod okriljem italijanskog okupatora..."
Božović, koga su nazivali kosovski Ivo Andrić, samo je jedan od književnika koji su završili pred streljačkim strojem u prvim danima ustoličenja komunističke vlasti. O tim piscima stradalnicima, čija su ne samo tela nego i dela pre sedam decenija gurnuta u raku zaborava, SKD pripremilo je tribinu "Streljani pisci", koja je počela sinoć, a trajaće narednih nekoliko nedelja.
SKERLIĆ UOČIO VREDNOST
VREDNOST Božovićeve proze prvi je uočio još 1908. godine Jovan Skerlić kada je ovaj pisac objavio prvu knjigu "Iz Stare Srbije". Usledile su "Pripovetke", "Uzgredni zapisi", "Crte i reze", "Roblje zarobljeno", "Dva dana po Gruži", "Teška iskušenja", "Pod zakonom"... Priče su mu prevedene na nekoliko jezika, a u antologiji "Najbolje kontinentalne kratke priče u 1926", objavljene u Njujorku, među 22 pripovedača iz isto toliko zemalja zastupljen je i Božović sa pričom "Zlate iz Slatine".
U razgovoru za "Novosti" književni istoričar dr Gojko Tešić, koji je prvi pokušao i uspeo da iz zaborava vrati Grigorija Božovića, kao na poraznu činjenicu ukazuje da su presude ovom piscu pokušali da opravdaju i neki istaknuti intelektualci, obezvređivanjem njegovog dela. Tako je u odrednici Krležine "Enciklopedije Jugoslavije" Eli Finci zapisao o Božoviću: "U svome delu, koje u osnovi predstavlja niz monotonih varijacija na jednu te istu temu, iznosio je patrijarhalne običaje i čudne naravi, primitivnih, zaostalih krajeva, prikazivao muslimanski, arbanaški, makedonski živalj, veličao drevne srpske (uglavnom pravoslavne) ceremonije i rituale sa konvencionalno-konzervativnih pozicija, čak sa neprikrivenom velikosrpskom tendencijom i monarhističkim stavom". Pritom, Finci parafrazira i deo iz optužnice.
- Ovakvi sudovi su bili sasvim dovoljni, i presudni, za skoro sve potonje tzv. književne kritičare, da se odreknu čitanja Božovićeve literature - ističe Tešić. - Božović je međutim, dao neponovljivu kako topografsku tako i psihološku panoramu Kosova i Metohije. On je surovi realista, istančani analitik naravi, strasti, tragičnih raskola unutar ovih prostora. U njegovoj prozi nema idealizacije, život je onakav kakav je. On je majstor fabule, stvaralac koji je pripovednu umetnost obogatio izuzetnom jezičkom ivencijom.
U pismu svojevremeno upućenom Tešiću, Božovićev sin Bratorad ubedljivo je demantovao osnovne optužbe na račun njegovog oca. Kaže da nikako nije mogao biti sekretar četničkog Nacionalnog komiteta u Pljevljima, kako je navedeno u "dokaznom postupku" jer za vreme rata takav komitet u tom gradu nije ni postojao. "Pljevaljski vjesnik" je bio šapirografisan list od dve stranice i rasturan je samo u Pljevljima i bližoj okolini. Njegov uvodnik na prvoj strani bio je nepotpisan. Komunistički istraživači tvrdili su da ga je pisao Božović, ali to nikada nije dokazano.
ZAMOLNICA ZA SMRT
UMESTO žalbe na presudu, što je uobičajeno u sudskom postupku, Vojni sud Komande grada Beograda uputio je 31. decembra 1944. zamolnicu Višem vojnom sudu da potvrdi i odobri presudu, naveo je Jevtović i priložio faksimil "prepiske" između dva suda.
- Moji zaključci danas su jasni: ničeg ozbiljnog nije moglo biti zbog čega bi moj otac bio streljan. Njegova likvidacija je konačno odlučena u višim partijskim krugovima - naveo je Bratorad. - Nekome je smetalo to što je bio nacionalni lider kosovskog kraja a kao takav nije mogao poslužiti interesima dnevne politike za taj deo zemlje. Grigorije je nekome bio kost u grlu.
SAČUVAN DOSIJE
DUGOGODIŠNjI proučavalac životnog puta i stvaralaštva Grigorija Božovića mr Milenko Jevtović uspeo je pre dve decenije da dođe do u potpunosti sačuvanog dosijea o tajnom suđenju Grigoriju Božoviću. Jevtović je uočio nekoliko paradoksalnih činjenica. Između ostalog, da je cela optužnica zasnovana na svedočenju izvesnog Milutina Tomića koji je, prema belešci potpukovnika Pavla Pekića, za vreme prve ofanzive Italijana na Crnu Goru prokazivao rodoljube i komuniste zbog čega su mnogi od njih stradali. Još u početku ustanka osuđen je na smrt kao italijanski špijun, ali je uspeo da pobegne u Beograd.
http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:487567-Preki-sud-za-kosovskog-Andrica
D. Bogutović | 15. april 2014.
Ko su pisci koji su pre sedam decenija brutalno uklonjeni iz književnog života (2): Grigorije Božović dao neponovljivu topografsku i psihološku panoramu Stare Srbije.
Grigorije Božović
POSLEDNjI predratni predsednik Srpskog PEN kluba, pisac niza zanimljivih i relevantnih knjiga i putopisa, Grigorije Božović, ubijen je početkom januara 1945, najverovatnije u komunističkom zatvoru u Đušinoj ulici. Istoga dana u novinama je osvanula "presuda" Vojnog suda, u kojoj je, između ostalog, obrazloženo da je književnik osuđen na kaznu smrti "zbog toga što je u vreme narodnog ustanka u Crnoj Gori i Sandžaku protiv fašističko-italijanskog okupatora stao na stranu okupatora pružajući mu moralnu pomoć osnivanjem Nacionalnog odbora u Pljevljima".
Božoviću je stavljeno na dušu i što je "uređivao izdajnički list 'Pljevaljski Vesnik' koji su finansirale italijanske vojne vlasti, a u kojem je on pisao uvodne članke u duhu neprijateljske propagande protiv narodnog ustanka a za red i mir pod okriljem italijanskog okupatora..."
Božović, koga su nazivali kosovski Ivo Andrić, samo je jedan od književnika koji su završili pred streljačkim strojem u prvim danima ustoličenja komunističke vlasti. O tim piscima stradalnicima, čija su ne samo tela nego i dela pre sedam decenija gurnuta u raku zaborava, SKD pripremilo je tribinu "Streljani pisci", koja je počela sinoć, a trajaće narednih nekoliko nedelja.
SKERLIĆ UOČIO VREDNOST
VREDNOST Božovićeve proze prvi je uočio još 1908. godine Jovan Skerlić kada je ovaj pisac objavio prvu knjigu "Iz Stare Srbije". Usledile su "Pripovetke", "Uzgredni zapisi", "Crte i reze", "Roblje zarobljeno", "Dva dana po Gruži", "Teška iskušenja", "Pod zakonom"... Priče su mu prevedene na nekoliko jezika, a u antologiji "Najbolje kontinentalne kratke priče u 1926", objavljene u Njujorku, među 22 pripovedača iz isto toliko zemalja zastupljen je i Božović sa pričom "Zlate iz Slatine".
U razgovoru za "Novosti" književni istoričar dr Gojko Tešić, koji je prvi pokušao i uspeo da iz zaborava vrati Grigorija Božovića, kao na poraznu činjenicu ukazuje da su presude ovom piscu pokušali da opravdaju i neki istaknuti intelektualci, obezvređivanjem njegovog dela. Tako je u odrednici Krležine "Enciklopedije Jugoslavije" Eli Finci zapisao o Božoviću: "U svome delu, koje u osnovi predstavlja niz monotonih varijacija na jednu te istu temu, iznosio je patrijarhalne običaje i čudne naravi, primitivnih, zaostalih krajeva, prikazivao muslimanski, arbanaški, makedonski živalj, veličao drevne srpske (uglavnom pravoslavne) ceremonije i rituale sa konvencionalno-konzervativnih pozicija, čak sa neprikrivenom velikosrpskom tendencijom i monarhističkim stavom". Pritom, Finci parafrazira i deo iz optužnice.
- Ovakvi sudovi su bili sasvim dovoljni, i presudni, za skoro sve potonje tzv. književne kritičare, da se odreknu čitanja Božovićeve literature - ističe Tešić. - Božović je međutim, dao neponovljivu kako topografsku tako i psihološku panoramu Kosova i Metohije. On je surovi realista, istančani analitik naravi, strasti, tragičnih raskola unutar ovih prostora. U njegovoj prozi nema idealizacije, život je onakav kakav je. On je majstor fabule, stvaralac koji je pripovednu umetnost obogatio izuzetnom jezičkom ivencijom.
U pismu svojevremeno upućenom Tešiću, Božovićev sin Bratorad ubedljivo je demantovao osnovne optužbe na račun njegovog oca. Kaže da nikako nije mogao biti sekretar četničkog Nacionalnog komiteta u Pljevljima, kako je navedeno u "dokaznom postupku" jer za vreme rata takav komitet u tom gradu nije ni postojao. "Pljevaljski vjesnik" je bio šapirografisan list od dve stranice i rasturan je samo u Pljevljima i bližoj okolini. Njegov uvodnik na prvoj strani bio je nepotpisan. Komunistički istraživači tvrdili su da ga je pisao Božović, ali to nikada nije dokazano.
ZAMOLNICA ZA SMRT
UMESTO žalbe na presudu, što je uobičajeno u sudskom postupku, Vojni sud Komande grada Beograda uputio je 31. decembra 1944. zamolnicu Višem vojnom sudu da potvrdi i odobri presudu, naveo je Jevtović i priložio faksimil "prepiske" između dva suda.
- Moji zaključci danas su jasni: ničeg ozbiljnog nije moglo biti zbog čega bi moj otac bio streljan. Njegova likvidacija je konačno odlučena u višim partijskim krugovima - naveo je Bratorad. - Nekome je smetalo to što je bio nacionalni lider kosovskog kraja a kao takav nije mogao poslužiti interesima dnevne politike za taj deo zemlje. Grigorije je nekome bio kost u grlu.
SAČUVAN DOSIJE
DUGOGODIŠNjI proučavalac životnog puta i stvaralaštva Grigorija Božovića mr Milenko Jevtović uspeo je pre dve decenije da dođe do u potpunosti sačuvanog dosijea o tajnom suđenju Grigoriju Božoviću. Jevtović je uočio nekoliko paradoksalnih činjenica. Između ostalog, da je cela optužnica zasnovana na svedočenju izvesnog Milutina Tomića koji je, prema belešci potpukovnika Pavla Pekića, za vreme prve ofanzive Italijana na Crnu Goru prokazivao rodoljube i komuniste zbog čega su mnogi od njih stradali. Još u početku ustanka osuđen je na smrt kao italijanski špijun, ali je uspeo da pobegne u Beograd.
http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:487567-Preki-sud-za-kosovskog-Andrica
- Poruka
- 30.667
Sudbina Jezdimira Dangića: Gestapo ga uhapsio naši streljali
D. BOGUTOVIĆ | 17. april 2014.
Ko su pisci koji su pre sedam decenija brutalno uklonjeni iz književnog života (3). Najmlađi član Mlade Bosne, Jezdimir Dangić, prešao put od levičara do ratnog zločinca.
Jezdimir Dangić
POD kojim okolnostima i sa kojim namerama je Jezdimir Dangić (1897-1947) pregovarao sa nemačkim okupatorom, ali i sa istaknutim predstavnicima partizanskog pokreta? Da li je kao vođa četničkog pokreta u istočnoj Bosni za nekoliko meseci okrvavio ruke, kako mu je pripisano, zbog čega je streljan kao ratni zločinac? Na ova pitanja tek bi trebalo da odgovore nepristrasni istoričari. Izvesno je da je iza sebe ostavio obimom malo, ali veoma zanimljivo književno delo, gurnuto duboko u zaborav kao i njegov autor.
Neobičan životni put Dangića, koga su nosili burni istorijski događaji, a sa njima i zablude raznih vrsta, u najkraćem izgleda ovako. Bio je najmlađi pripadnik Mlade Bosne i kao član revolucionarne omladinske organizacije u tuzlanskoj gimnaziji suđeno mu je 1914. zbog veleizdaje; pet godina kasnije s Božom Ilićem organizator je komunističkih manifestacija u Beogradu; zbog revolucionarnog angažmana, tamnovao je u kazamatima Tuzle, Zenice i Sarajeva; posle studija prava postao je žandarmerijski oficir i jedno vreme ostao veran levičarskim idejama pomažući svojim drugovima da se izvuku iz zatvora, između ostalog i Rodoljubu Čolakoviću.
U rat je ušao kao pripadnik četničkog pokreta Draže Mihailovića, po čijem je naređenju avgusta 1941. imenovan za komandanta svih četničkih jedinica istočne Bosne. Tokom saradnje dva, u to vreme, oslobodilačka pokreta u Bosni, oktobra 1941. bio je učesnik pregovora u kojima su na drugoj strani bili Rodoljub Čolaković, Slobodan Princip Seljo i Svetozar Vukmanović Tempo. Iako je sklopljen dogovor, vrlo brzo je došlo do međusobnog nepoverenja i sukoba. Uz pomoć Gestapoa, Nemci su ga uhapsili 12. aprila 1942. i prebacili u logor kod Nirnberga, odakle je uspeo da pobegne u Poljsku, gde se priključio jedinicama u oslobođenju Varšave. Ponovo je, međutim, poslat u zarobljenički logor posle pada Varšave u nemačke ruke. Oslobođenje je dočekao u Krakovu, odakle su ga sovjetske jedinice, na zahtev jugoslovenskih vlasti, izručile 1947. Osuđen je i pogubljen u Sarajevu.
PREPISANA PRIČA
ŠTA se sve može dogoditi kada se delo nekog pisca na sve moguće načine briše iz pamćenja, pokazuje i primer sa jednim Dangićevim tekstom. Naime, u našim poratnim vremenima, podseća Gojko Tešić, tekst Jezdimira Dangića "S Gavrilom Principom, od Sarajeva do Terezina" preuzet je u celini i potpisan imenom i prezimenom čoveka kome se ova potresna i uzbudljiva priča dopala.
Kao pisac ozbiljnog dara, Dangić se predstavio knjigom "Naše tamnovanje" (1938), za koju je dobio nagradu Srpske kraljevske akademije iz Zadužbine Pavla i Radojke Vuković. Ista nagrada pripala mu je i za knjigu "Glad i tamnice" (1940), koja predstavlja nastavak prethodne, a opisuje tamnovanje svoje i svojih drugova u Tuzli i Banjaluci.
"Naše tamnovanje" Vladimir Ćorović je ocenio kao "knjigu pisanu s puno topline u kojoj se oseća visoko blagorodstvo duše", zaključujući kako se "u našoj književnosti odavno nije pojavila knjiga posle čije lektire čovek oseća potrebu da postane bolji". U knjizi "Glad i tamnice" Bogoljub Srebrić je uočio "savršenu umetničku intuiciju", "živo i plastično prikazivanje" tamničkog života, "sposobnost za produbljivanje i analizu duše". Najviše pohvala izrekao je Milan Ćurčin, koji je, napominjući da ovo, srećom, nije literatura na koju smo se naučili, i kako se ona danas kod nas upražnjava, zapisao: "Koliko je tu praviji i neposredniji put odabrao drug Vase Čubrilovića iz tuzlanske gimnazije, Jezdimir Dangić, objavljujući svoj dnevnik iz svetskog rata, doživljenu istoriju i nepatvorenu sliku života, s jednakom ljubavlju za braću svih vera i s puna srca i osećanja za sve saučesnike u događajima, čak i za tamničare". Ćurčin je zaključio da i prva i druga knjiga nisu samo autentična dragocena građa za istoriju naše skorašnje prošlosti, "nego je u isti mah i vrlo aktuelna ratna čitanka, kao poručena za ovo naše opet ne junačko doba, da bodri duh i podigne moral".
Od 1937. do 1941. Dangić je u listu "Politika" objavio dvadesetak pripovedaka. Na njihov značaj ponovo je ukazao književni istoričar Gojko Tešić.
-Trebalo bi pošteno iščitati ono što nam je ostalo i od onih proskribovanih, anatemisanih, likvidiranih pisaca, da bi se bez predrasuda moglo suditi o onome što je značajno za celinu jedne kulture. Integritet umetničkog konteksta čine tvorevine i pobednika i onih koji su u ratnom vihoru poraženi - kaže Tešić.
OPTUŽNICA
U PRVOJ tački optužnice Dangiću je stavljeno na dušu da je 10. aprila 1941. izdao naređenje žandarmima da streljaju dva vojnika kod kojih je nađena suma novca a da ih prethodno nije ni saslušao. U tački četiri zapisano je: "Kriv je što je čitavo vreme svog dejstvovanja u istočnoj Bosni, zadojen velikosrpskom šovinističkom idejom, radio ne samo na likvidaciji partizana i NOP, nego i na istrebljenju muslimana, smatrajući ih kolektivno odgovornim za ubistva Srba od strane ustaša, pa je u tom cilju stalno raspirivao mržnju i bratoubilačku borbu..." Navođeni su i konkretni primeri pokolja, kao i spaljivanje živih ljudi u selu Zidinama, ali je Dangić tvrdio da za to nije znao.
PISMO JOSIPU BROZU TITU
POŠTO je Vrhovni vojni sud potvrdio presudu, Nevenka, supruga Jezdimira Dangića, obratila se pismom Josipu Brozu Titu, u kome je, između ostalog, navela: "Moj muž je svega sedam i po meseci bio u akciji. Narod ga je povukao sa sobom. Ustaše su ubijale; padali su životi. Moj muž je imao samo jednu želju, da pomogne svom narodu. Borba je bila teška, delovalo se u najhaotičnijem dobu. Ono što se dešavalo tada i što se sada njemu pripisuje, nije bio plod njegova stava, nego posledica haotičnog stanja i očajničke borbe naroda koji je bio u celini svirepo gonjen od okupatora i njegovih pomagača. Ja duboko žalim što je moj muž krenuo u akciju, taj poduhvat je bio iznad njegovih moći. U njegovom slučaju ponovila se istorija srpskih ustanika već ne znam koji put."
http://www.novosti.rs/vesti/kultura...ira-Dangica-Gestapo-ga-uhapsio-nasi-streljali
D. BOGUTOVIĆ | 17. april 2014.
Ko su pisci koji su pre sedam decenija brutalno uklonjeni iz književnog života (3). Najmlađi član Mlade Bosne, Jezdimir Dangić, prešao put od levičara do ratnog zločinca.
Jezdimir Dangić
POD kojim okolnostima i sa kojim namerama je Jezdimir Dangić (1897-1947) pregovarao sa nemačkim okupatorom, ali i sa istaknutim predstavnicima partizanskog pokreta? Da li je kao vođa četničkog pokreta u istočnoj Bosni za nekoliko meseci okrvavio ruke, kako mu je pripisano, zbog čega je streljan kao ratni zločinac? Na ova pitanja tek bi trebalo da odgovore nepristrasni istoričari. Izvesno je da je iza sebe ostavio obimom malo, ali veoma zanimljivo književno delo, gurnuto duboko u zaborav kao i njegov autor.
Neobičan životni put Dangića, koga su nosili burni istorijski događaji, a sa njima i zablude raznih vrsta, u najkraćem izgleda ovako. Bio je najmlađi pripadnik Mlade Bosne i kao član revolucionarne omladinske organizacije u tuzlanskoj gimnaziji suđeno mu je 1914. zbog veleizdaje; pet godina kasnije s Božom Ilićem organizator je komunističkih manifestacija u Beogradu; zbog revolucionarnog angažmana, tamnovao je u kazamatima Tuzle, Zenice i Sarajeva; posle studija prava postao je žandarmerijski oficir i jedno vreme ostao veran levičarskim idejama pomažući svojim drugovima da se izvuku iz zatvora, između ostalog i Rodoljubu Čolakoviću.
U rat je ušao kao pripadnik četničkog pokreta Draže Mihailovića, po čijem je naređenju avgusta 1941. imenovan za komandanta svih četničkih jedinica istočne Bosne. Tokom saradnje dva, u to vreme, oslobodilačka pokreta u Bosni, oktobra 1941. bio je učesnik pregovora u kojima su na drugoj strani bili Rodoljub Čolaković, Slobodan Princip Seljo i Svetozar Vukmanović Tempo. Iako je sklopljen dogovor, vrlo brzo je došlo do međusobnog nepoverenja i sukoba. Uz pomoć Gestapoa, Nemci su ga uhapsili 12. aprila 1942. i prebacili u logor kod Nirnberga, odakle je uspeo da pobegne u Poljsku, gde se priključio jedinicama u oslobođenju Varšave. Ponovo je, međutim, poslat u zarobljenički logor posle pada Varšave u nemačke ruke. Oslobođenje je dočekao u Krakovu, odakle su ga sovjetske jedinice, na zahtev jugoslovenskih vlasti, izručile 1947. Osuđen je i pogubljen u Sarajevu.
PREPISANA PRIČA
ŠTA se sve može dogoditi kada se delo nekog pisca na sve moguće načine briše iz pamćenja, pokazuje i primer sa jednim Dangićevim tekstom. Naime, u našim poratnim vremenima, podseća Gojko Tešić, tekst Jezdimira Dangića "S Gavrilom Principom, od Sarajeva do Terezina" preuzet je u celini i potpisan imenom i prezimenom čoveka kome se ova potresna i uzbudljiva priča dopala.
Kao pisac ozbiljnog dara, Dangić se predstavio knjigom "Naše tamnovanje" (1938), za koju je dobio nagradu Srpske kraljevske akademije iz Zadužbine Pavla i Radojke Vuković. Ista nagrada pripala mu je i za knjigu "Glad i tamnice" (1940), koja predstavlja nastavak prethodne, a opisuje tamnovanje svoje i svojih drugova u Tuzli i Banjaluci.
"Naše tamnovanje" Vladimir Ćorović je ocenio kao "knjigu pisanu s puno topline u kojoj se oseća visoko blagorodstvo duše", zaključujući kako se "u našoj književnosti odavno nije pojavila knjiga posle čije lektire čovek oseća potrebu da postane bolji". U knjizi "Glad i tamnice" Bogoljub Srebrić je uočio "savršenu umetničku intuiciju", "živo i plastično prikazivanje" tamničkog života, "sposobnost za produbljivanje i analizu duše". Najviše pohvala izrekao je Milan Ćurčin, koji je, napominjući da ovo, srećom, nije literatura na koju smo se naučili, i kako se ona danas kod nas upražnjava, zapisao: "Koliko je tu praviji i neposredniji put odabrao drug Vase Čubrilovića iz tuzlanske gimnazije, Jezdimir Dangić, objavljujući svoj dnevnik iz svetskog rata, doživljenu istoriju i nepatvorenu sliku života, s jednakom ljubavlju za braću svih vera i s puna srca i osećanja za sve saučesnike u događajima, čak i za tamničare". Ćurčin je zaključio da i prva i druga knjiga nisu samo autentična dragocena građa za istoriju naše skorašnje prošlosti, "nego je u isti mah i vrlo aktuelna ratna čitanka, kao poručena za ovo naše opet ne junačko doba, da bodri duh i podigne moral".
Od 1937. do 1941. Dangić je u listu "Politika" objavio dvadesetak pripovedaka. Na njihov značaj ponovo je ukazao književni istoričar Gojko Tešić.
-Trebalo bi pošteno iščitati ono što nam je ostalo i od onih proskribovanih, anatemisanih, likvidiranih pisaca, da bi se bez predrasuda moglo suditi o onome što je značajno za celinu jedne kulture. Integritet umetničkog konteksta čine tvorevine i pobednika i onih koji su u ratnom vihoru poraženi - kaže Tešić.
OPTUŽNICA
U PRVOJ tački optužnice Dangiću je stavljeno na dušu da je 10. aprila 1941. izdao naređenje žandarmima da streljaju dva vojnika kod kojih je nađena suma novca a da ih prethodno nije ni saslušao. U tački četiri zapisano je: "Kriv je što je čitavo vreme svog dejstvovanja u istočnoj Bosni, zadojen velikosrpskom šovinističkom idejom, radio ne samo na likvidaciji partizana i NOP, nego i na istrebljenju muslimana, smatrajući ih kolektivno odgovornim za ubistva Srba od strane ustaša, pa je u tom cilju stalno raspirivao mržnju i bratoubilačku borbu..." Navođeni su i konkretni primeri pokolja, kao i spaljivanje živih ljudi u selu Zidinama, ali je Dangić tvrdio da za to nije znao.
PISMO JOSIPU BROZU TITU
POŠTO je Vrhovni vojni sud potvrdio presudu, Nevenka, supruga Jezdimira Dangića, obratila se pismom Josipu Brozu Titu, u kome je, između ostalog, navela: "Moj muž je svega sedam i po meseci bio u akciji. Narod ga je povukao sa sobom. Ustaše su ubijale; padali su životi. Moj muž je imao samo jednu želju, da pomogne svom narodu. Borba je bila teška, delovalo se u najhaotičnijem dobu. Ono što se dešavalo tada i što se sada njemu pripisuje, nije bio plod njegova stava, nego posledica haotičnog stanja i očajničke borbe naroda koji je bio u celini svirepo gonjen od okupatora i njegovih pomagača. Ja duboko žalim što je moj muž krenuo u akciju, taj poduhvat je bio iznad njegovih moći. U njegovom slučaju ponovila se istorija srpskih ustanika već ne znam koji put."
http://www.novosti.rs/vesti/kultura...ira-Dangica-Gestapo-ga-uhapsio-nasi-streljali
- Poruka
- 30.667
Dragiša Vasić: Izgubljen u crvenim maglama
D. BOGUTOVIĆ | 17. april 2014.
Ko su pisci koji su pre sedam decenija brutalno uklonjeni iz književnog života (4). Posle misteriozne smrti proglašen "izdajnikom naroda", a njegovo delo - proskribovano.
Dragiša Vasić
U IZUZETNO burnoj biografiji Dragiše Vasića, pisca retkog dara i antologijskih dela, ostale su dve enigme koje, po svemu sudeći, teško da će ikada biti rešene. Kako je završio život: da li su ga ubile ustaše u Novoj Gradiški? Ili pripadnici Ozne kod Banjaluke? Ili je pak po nekim svedočenjima, uspeo da pobegne u Moskvu gde je i umro 1956? I, da li je "Čiča broj dva", kako su ga zvali, u štab Draže Mihailovića, gde je proveo čitav rat, otišao po zadatku sovjetske obaveštajne službe, kao špijun NKVD?
Rođen 1885. u Gornjem Milanovcu, Vasić je završio prava u Beogradu, učestvovao u balkanskim ratovima kao rezervni pešadijski oficir. Potom je bio borac i u Prvom svetskom ratu, prošavši Kolubarsku bitku, povlačenje preko Albanije, Krf, Solunski front. Te godine ratnog užasa biće moćna inspiracija za njegova dela. Već za prvu priču "Packo" (1914) - o nesrećnom srpskom vojniku koji strada sahranjujući bugarskog podoficira, svog neprijatelja - dobio je nagradu žirija u kome su bili Jovan Skerlić i Isidora Sekulić. Osam godina kasnije izašla mu je knjiga priča. Utuljena baština sa predgovorom Slobodana Jovanovića, a odmah zatim roman "Crvene magle". Usledile su još dve knjige "Pripovetke" (za koje je predgovor napisao Milan Bogdanović, 1929) i zbirka priča "Pad s građevine" (1932).
KRLEŽA O PRIJATELjU
IAKO je u jednom trenutku, priključujući se oštrim glasovima ideoloških osuda, Miroslav Krleža izjavio kako će se "Vasić naći na đubrištu istorije", ipak je gajio veliko poštovanje prema svom prijatelju. To je pokazao prilikom posete Gornjem Milanovcu, šezdesetih godina, kada je od gradskih čelnika tražio da vidi Vasićevu kuću. "Druže Krleža, nije zgodno, znate ko je bio Vasić", rekli su bojažljivo domaćini. "Znam, bio je moj prijatelj, vodite me tamo", uzvratio je Krleža, i otišao da vidi kuću.
Kao pripadnik Republikanske stranke uređivao je nezavisni dnevni list "Progres" koji je okupljao ondašnje najznačajnije moderne stvaraoce, od Ujevića, Manojlovića, Vinavera, Krakova, do mladog Rastka Petrovića. Njegovi politički uvodnici često su cenzurisani i bili povod za zabranjivanje lista.
Kao mlad advokat, blizak idejama levičara branio je komuniste, među kojima je bio i Spasoje Stejić, neuspešni atentator na kralja Aleksandra Karađorđevića. Bio je blizak prijatelj Miroslava Krleže (kome je bio i kum) i saradnik u njegovom časopisu "Književna republika", a od kraja dvadesetih je član redakcije levičarskog časopisa "Nova literatura" koji su pokrenuli braća Pavle i Oto Bihalji. Ostalo je zabeleženo i da je 1931. godine, preko generala Petra Živkovića uspeo da iz zatvora bude pušten Đuka Cvijić, raniji generalni sekretar KPJ koji je trebalo da bude likvidiran.
Od sredine tridesetih godina, kao jedan od vodećih ljudi Srpskog kulturnog kluba, Vasić se sve više i žešće okreće nacionalnim temama i razilazi sa svojim dotadašnjim prijateljima. Početkom rata pristupio je četničkom pokretu, postao posle Draže Mihailovića druga ličnost po važnosti i uticaju, uređivao dva lista, bio glavni ravnogorski ideolog. To mu, naravno, nova komunistička vlast nije mogla da oprosti pa je odlukom Zemaljske komisije Srbije za utvrđivanje zločina okupatora i njegovih pomagača okrivljen kao "izdajnik naroda". Oduzeta mu je sva imovina, knjige povučene iz knjižara i biblioteka, kao i spisi iz Srpske kraljevske akademije čiji je bio član.
Ime "srpskog Hemingveja" kako ga je nazvao ugledni "Herald tribjun", decenijama gotovo da se nije smeo ni pominjati. Njegov povratak u srpsku književnost započeo je tek samim krajem osamdesetih godina, zahvaljujući najpre upornosti književnog istoričara Gojka Tešića. Postepeno su objavljivane njegove knjige, izabrana, pa sabrana dela, održani okrugli stolovi, a zvanično je rehabilitovan 2009, pune dve decenije pošto je to zahtevalo UKS.
- U dvadesetim godinama Vasić je knjigama "Utuljena kandila" i "Vitlo i druge priče", sasvim sigurno, uz Crnjanskog i Stanislava Krakova, s jedne, i Andrića i Nastasijevića, s druge strane, najznačajniji poslenik moderne prozne umetnosti - kaže Gojko Tešić.
A koliko je Vasić danas značajan za srpsku prozu jednom rečenicom je ilustrovao Miroslav Josić Višnjić: "Ako je ruska proza izašla iz Gogoljevog ’Šinjela’, onda je sva srpska proza spala s Dragišinog ’Vitla’".
VEZA SA MUSTAFOM GOLUBIĆEM
DA je Vasić sve "vreme bio ruski čovek u Dražinoj komandi" pisao je Krleža, a slično i Vladimir Dedijer u "Istoriji Jugoslavije".
Po Dedijerovom tumačenju Vasić je to "radio iz ubeđenja, a ne za novac", a njegovi izveštaji sovjetskoj obaveštajnoj službi nošeni su u Prag. Dedijer je naveo i ovaj detalj:
- Kada je 1940. Mustafa Golubić došao u Jugoslaviju, gde je preuzeo dužnost šefa sovjetske obaveštajne službe bio je u uskom kontaktu sa Dragišom Vasićem. Ovaj mu je krio radio-stanicu u Beogradu.
http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:487879-Dragisa-Vasic-Izgubljen-u-crvenim-maglama
D. BOGUTOVIĆ | 17. april 2014.
Ko su pisci koji su pre sedam decenija brutalno uklonjeni iz književnog života (4). Posle misteriozne smrti proglašen "izdajnikom naroda", a njegovo delo - proskribovano.
Dragiša Vasić
U IZUZETNO burnoj biografiji Dragiše Vasića, pisca retkog dara i antologijskih dela, ostale su dve enigme koje, po svemu sudeći, teško da će ikada biti rešene. Kako je završio život: da li su ga ubile ustaše u Novoj Gradiški? Ili pripadnici Ozne kod Banjaluke? Ili je pak po nekim svedočenjima, uspeo da pobegne u Moskvu gde je i umro 1956? I, da li je "Čiča broj dva", kako su ga zvali, u štab Draže Mihailovića, gde je proveo čitav rat, otišao po zadatku sovjetske obaveštajne službe, kao špijun NKVD?
Rođen 1885. u Gornjem Milanovcu, Vasić je završio prava u Beogradu, učestvovao u balkanskim ratovima kao rezervni pešadijski oficir. Potom je bio borac i u Prvom svetskom ratu, prošavši Kolubarsku bitku, povlačenje preko Albanije, Krf, Solunski front. Te godine ratnog užasa biće moćna inspiracija za njegova dela. Već za prvu priču "Packo" (1914) - o nesrećnom srpskom vojniku koji strada sahranjujući bugarskog podoficira, svog neprijatelja - dobio je nagradu žirija u kome su bili Jovan Skerlić i Isidora Sekulić. Osam godina kasnije izašla mu je knjiga priča. Utuljena baština sa predgovorom Slobodana Jovanovića, a odmah zatim roman "Crvene magle". Usledile su još dve knjige "Pripovetke" (za koje je predgovor napisao Milan Bogdanović, 1929) i zbirka priča "Pad s građevine" (1932).
KRLEŽA O PRIJATELjU
IAKO je u jednom trenutku, priključujući se oštrim glasovima ideoloških osuda, Miroslav Krleža izjavio kako će se "Vasić naći na đubrištu istorije", ipak je gajio veliko poštovanje prema svom prijatelju. To je pokazao prilikom posete Gornjem Milanovcu, šezdesetih godina, kada je od gradskih čelnika tražio da vidi Vasićevu kuću. "Druže Krleža, nije zgodno, znate ko je bio Vasić", rekli su bojažljivo domaćini. "Znam, bio je moj prijatelj, vodite me tamo", uzvratio je Krleža, i otišao da vidi kuću.
Kao pripadnik Republikanske stranke uređivao je nezavisni dnevni list "Progres" koji je okupljao ondašnje najznačajnije moderne stvaraoce, od Ujevića, Manojlovića, Vinavera, Krakova, do mladog Rastka Petrovića. Njegovi politički uvodnici često su cenzurisani i bili povod za zabranjivanje lista.
Kao mlad advokat, blizak idejama levičara branio je komuniste, među kojima je bio i Spasoje Stejić, neuspešni atentator na kralja Aleksandra Karađorđevića. Bio je blizak prijatelj Miroslava Krleže (kome je bio i kum) i saradnik u njegovom časopisu "Književna republika", a od kraja dvadesetih je član redakcije levičarskog časopisa "Nova literatura" koji su pokrenuli braća Pavle i Oto Bihalji. Ostalo je zabeleženo i da je 1931. godine, preko generala Petra Živkovića uspeo da iz zatvora bude pušten Đuka Cvijić, raniji generalni sekretar KPJ koji je trebalo da bude likvidiran.
Od sredine tridesetih godina, kao jedan od vodećih ljudi Srpskog kulturnog kluba, Vasić se sve više i žešće okreće nacionalnim temama i razilazi sa svojim dotadašnjim prijateljima. Početkom rata pristupio je četničkom pokretu, postao posle Draže Mihailovića druga ličnost po važnosti i uticaju, uređivao dva lista, bio glavni ravnogorski ideolog. To mu, naravno, nova komunistička vlast nije mogla da oprosti pa je odlukom Zemaljske komisije Srbije za utvrđivanje zločina okupatora i njegovih pomagača okrivljen kao "izdajnik naroda". Oduzeta mu je sva imovina, knjige povučene iz knjižara i biblioteka, kao i spisi iz Srpske kraljevske akademije čiji je bio član.
Ime "srpskog Hemingveja" kako ga je nazvao ugledni "Herald tribjun", decenijama gotovo da se nije smeo ni pominjati. Njegov povratak u srpsku književnost započeo je tek samim krajem osamdesetih godina, zahvaljujući najpre upornosti književnog istoričara Gojka Tešića. Postepeno su objavljivane njegove knjige, izabrana, pa sabrana dela, održani okrugli stolovi, a zvanično je rehabilitovan 2009, pune dve decenije pošto je to zahtevalo UKS.
- U dvadesetim godinama Vasić je knjigama "Utuljena kandila" i "Vitlo i druge priče", sasvim sigurno, uz Crnjanskog i Stanislava Krakova, s jedne, i Andrića i Nastasijevića, s druge strane, najznačajniji poslenik moderne prozne umetnosti - kaže Gojko Tešić.
A koliko je Vasić danas značajan za srpsku prozu jednom rečenicom je ilustrovao Miroslav Josić Višnjić: "Ako je ruska proza izašla iz Gogoljevog ’Šinjela’, onda je sva srpska proza spala s Dragišinog ’Vitla’".
VEZA SA MUSTAFOM GOLUBIĆEM
DA je Vasić sve "vreme bio ruski čovek u Dražinoj komandi" pisao je Krleža, a slično i Vladimir Dedijer u "Istoriji Jugoslavije".
Po Dedijerovom tumačenju Vasić je to "radio iz ubeđenja, a ne za novac", a njegovi izveštaji sovjetskoj obaveštajnoj službi nošeni su u Prag. Dedijer je naveo i ovaj detalj:
- Kada je 1940. Mustafa Golubić došao u Jugoslaviju, gde je preuzeo dužnost šefa sovjetske obaveštajne službe bio je u uskom kontaktu sa Dragišom Vasićem. Ovaj mu je krio radio-stanicu u Beogradu.
http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:487879-Dragisa-Vasic-Izgubljen-u-crvenim-maglama
- Poruka
- 3.973
Evo konačno prave istine. Molim MOJE da pažljivo čitaju i kopiraju jer će nam trebati narednih meseci da se pokaže koliko su lagali 25 godina. Fuj!
VRLO VAŽAN, KLJUČNI LINK ZA OVU TEMU
Posle pažljive analize brojeva koje su članovi zločinačkog udruženja na silu ugurali u bazu podataka mrtvih na strani kolaboracije tokom ww2, sa 300.000 "srpskih domaćina i intelektualaca" 1990. knjiga spala na manje od 10.000 za celu Srbiju. Za ovo bi neko trebalo da guli bar 10 godina teške robije. Kada kažem neko mislim na Kostu Nikolića, Bojana Dimitrijevića, Slobodana Markovića, Srdjana Cvetkovića, Momčila Pavlovića ... i nesvršenog ekonomistu, "novinara" Milisava Samardžića.
VRLO VAŽAN, KLJUČNI LINK ZA OVU TEMU
Posle pažljive analize brojeva koje su članovi zločinačkog udruženja na silu ugurali u bazu podataka mrtvih na strani kolaboracije tokom ww2, sa 300.000 "srpskih domaćina i intelektualaca" 1990. knjiga spala na manje od 10.000 za celu Srbiju. Za ovo bi neko trebalo da guli bar 10 godina teške robije. Kada kažem neko mislim na Kostu Nikolića, Bojana Dimitrijevića, Slobodana Markovića, Srdjana Cvetkovića, Momčila Pavlovića ... i nesvršenog ekonomistu, "novinara" Milisava Samardžića.
Poslednja izmena:
- Poruka
- 3.973
Grigorije Božović
... kaznu smrti "zbog toga što je u vreme narodnog ustanka u Crnoj Gori i Sandžaku protiv fašističko-italijanskog okupatora stao na stranu okupatora pružajući mu moralnu pomoć osnivanjem Nacionalnog odbora u Pljevljima".
Božoviću je stavljeno na dušu i što je "uređivao izdajnički list 'Pljevaljski Vesnik' koji su finansirale italijanske vojne vlasti, a u kojem je on pisao uvodne članke u duhu neprijateljske propagande protiv narodnog ustanka a za red i mir pod okriljem italijanskog okupatora..."
Smrtna kazna pravilno izrečena i izvršena
... kaznu smrti "zbog toga što je u vreme narodnog ustanka u Crnoj Gori i Sandžaku protiv fašističko-italijanskog okupatora stao na stranu okupatora pružajući mu moralnu pomoć osnivanjem Nacionalnog odbora u Pljevljima".
Božoviću je stavljeno na dušu i što je "uređivao izdajnički list 'Pljevaljski Vesnik' koji su finansirale italijanske vojne vlasti, a u kojem je on pisao uvodne članke u duhu neprijateljske propagande protiv narodnog ustanka a za red i mir pod okriljem italijanskog okupatora..."
Smrtna kazna pravilno izrečena i izvršena
- Poruka
- 30.667
Комунистичке квалификације овде никог не занимају већ историјске чињенице.
Што се тиче постављеног линка отом потом када га прочитам, скрећем пажњу на ово:
"Revolucionarni subjekat koji je krajem Drugog svetskog rata na tlu Jugoslavije omogućio izvođenje socijalne revolucije uporedo sa borbom za oslobođenje zemlje od fašističkog okupatora, u službenom neoliberalnom poretku sećanja predstavljen je kao snaga koja je zasnovala političku vlast primenom revolucionarnog terora i posleratne državne represije, a ne zahvaljujući širokoj podršci u narodu i međunarodnom priznanju."
и управо је то случај са југословенским комунистима, с тим што борба против окупатора није била у првом плану већ негде у десетом, а борба за власт приоритет Титове терористичке гериле.
Што се тиче постављеног линка отом потом када га прочитам, скрећем пажњу на ово:
"Revolucionarni subjekat koji je krajem Drugog svetskog rata na tlu Jugoslavije omogućio izvođenje socijalne revolucije uporedo sa borbom za oslobođenje zemlje od fašističkog okupatora, u službenom neoliberalnom poretku sećanja predstavljen je kao snaga koja je zasnovala političku vlast primenom revolucionarnog terora i posleratne državne represije, a ne zahvaljujući širokoj podršci u narodu i međunarodnom priznanju."
и управо је то случај са југословенским комунистима, с тим што борба против окупатора није била у првом плану већ негде у десетом, а борба за власт приоритет Титове терористичке гериле.
- Poruka
- 3.973
Ajde molim te požuri, crkoh od nestrpljenja, kako ćeš ti da oceniš istoričara Milana Radanovića.
Sa 300.000 na manje od 10.000. Pa u normalnoj državi bi već pola od ovih lažovčina bilo u pržunu. Srbi su svetsko čudo. U Čačku od objavljenih 12.000 "pobijenih srpskih domaćina, intelektualaca i mladeži", istra komisija koja je objavila taj podatak, posle svega 3 godine zeključuje da je: "u Čačku sa širom okolinom 1944. i 1945. godine osudjeno na smrt i streljano 72 lica".
Srpsko zločinačko udruženje ne prestaje da nas truje.
12.000 = 72
300.000 = 9783
Jovan Škavović Škava (evidentiran čak 4 puta u registru Državne komisije),
vojvoda četnika Koste Pećanca, aktivan saradnik JVuO; osuđen na smrt zbog učešćća u predaji oko 365 zarobljenih partizana Nemcima, 13.11.1941. ŽRTVA KOMUNISTIČKOG REŽIMAMilisav Stojić, pripadnik JVuO iz Medveđe, pokraj Trstenika. Prema podacima iz literature, “Milisav Stojić sekao je na parčiće i testerisao Goju Petkovića u Mickovom zabranu.” Posle rata se krio kao odmetnik, predao se vlastima 1947. i osuđen je na smrt. ŽRTVA KOMUNISTIČKOG REŽIMA
Stvarno ste jadni.
- Poruka
- 30.667
Не млати празну сламу, осим комунистичких глупости ништа друго и немаш , а за оне будалаштине треба ми времена да прочитам.
Милан Радановић није никакав историчар, поготово не за период другог светског рата, већ апсолвент историје и самостални истраживач тог дела историје како се сам представља, анонимус, може само да пише за е-новине али ни једну озбиљну књигу дотична персона није написала.Јак шраф у три лепе.
Ево ти дебата између њега и Срђана Цветковића где није знао ни да бекне мученик:
Милан Радановић није никакав историчар, поготово не за период другог светског рата, већ апсолвент историје и самостални истраживач тог дела историје како се сам представља, анонимус, може само да пише за е-новине али ни једну озбиљну књигу дотична персона није написала.Јак шраф у три лепе.
Ево ти дебата између њега и Срђана Цветковића где није знао ни да бекне мученик:
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
ma brate ne obracaj paznju na klovna...nebitan je...istina je izasla na videlo konacno i on je toga svestan...moze samo da se koprca 
sektasima nista sveto nije...pogledaj ovu saku jadu na izlozbi...
Zašto opet vređati stradale
Nisu svesni da su komunisti u nekoliko godina posle Drugog svetskog rata pobili ogroman broj ljudi, kaže dramski pisac.
http://www.blic.rs/Kultura/Vesti/458898/Zasto-opet-vredjati-stradale
sektasima nista sveto nije...pogledaj ovu saku jadu na izlozbi...
Zašto opet vređati stradale
Nisu svesni da su komunisti u nekoliko godina posle Drugog svetskog rata pobili ogroman broj ljudi, kaže dramski pisac.
http://www.blic.rs/Kultura/Vesti/458898/Zasto-opet-vredjati-stradale
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
ne zaebavaj da se klovn na njega poziva...milan radanovic prsotina
au sunce ti ebem, koja sprdnja...prebacujte ovo na Humor i Zabava...
Poslednja izmena:
- Poruka
- 3.973
Ko ima vremena treba da pogleda ovaj video zapis. U potpunosti, verno predstavlja današnje srpsko društvo. Srdjan Cvetković i Vuk Cvijić, jedan paraistoričar drugi paranovinar, nebrojeno puta uhvaćeni u laži, planski i, moram priznati stručno, sabotiraju tribinu. Žalosno je što ljudi iz REX-a nisu to na vreme osetili i prekinuli mučenje. Svesni da imaju posla sa ljudima koji mnogo znaju, oni prekidaju, podmeću, lažu. Četnička bagra je za to školovana. Videćemno kad se vratim u Srbiju i odem u penziju, kako će ovakve provokacije prolaziti, bolje reći, kako će Cvetković i ostali članovi zločlinačkog udruženja moći, ili neće moći /neće moći/ da sabotiraju i vredjaju poštene ljude.
Da ne bi dali priliku da ih razotkriju kao barabe i lažovčine, Cvetković i Cvijić uvode u igru nekakav falsifikovani dokument na osnovu koga je likvidiran Nedićevski šljam Andrija Mirković, koji je, gle čuda, rehabilitovan.
Andrija Mirković je od kraja 1941. do oslobodjenja Užica bvio Nedićev upravnik grada i član prekog suda Nedićeve Srpske državne straže. Mi živimo u zemlji koja je takvog čoveka rehabilitovala, a četnički smrad Cvijić laže po novinama i nagovara njegove ćerke da lažu.
Te tri žene su pre desetak godina /imam snimak/ učestvovale u Batakovićevoj emisiji koja je propala posle nekoliko epizoda, i same su rekle ovo što sam napisao, ali nigde tada nisu pominjale Vidića niti su izgovorile rečenisu da su /pazi govnjivog Vuka Cvijića/ "neki užičani pričali da je i Vidić uzeo neke njene stvari.
Ostaje još pitanje kako se suprotstaviti i članovima zločinačkog udruženja i njihovim plaćenim pomoćnicama ala Koča, po raznim forumima.
Valter je bio četnik a četnici su pobedili u bici na Neretvi /Kočin mentor i idol Milisav Samardžoć apsolvent ekonomije/
Ројалиста
Poznat
- Poruka
- 9.563
Молим учеснике ове теме да смире страсти и да дискусију наставе озбиљно и у светлу чињеница.
Хвала.
Хвала.
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
Ko ima vremena treba da pogleda ovaj video zapis. U potpunosti, verno predstavlja današnje srpsko društvo. Srdjan Cvetković i Vuk Cvijić, jedan paraistoričar drugi paranovinar, nebrojeno puta uhvaćeni u laži, planski i, moram priznati stručno, sabotiraju tribinu. Žalosno je što ljudi iz REX-a nisu to na vreme osetili i prekinuli mučenje. Svesni da imaju posla sa ljudima koji mnogo znaju, oni prekidaju, podmeću, lažu. Četnička bagra je za to školovana. Videćemno kad se vratim u Srbiju i odem u penziju, kako će ovakve provokacije prolaziti, bolje reći, kako će Cvetković i ostali članovi zločlinačkog udruženja moći, ili neće moći /neće moći/ da sabotiraju i vredjaju poštene ljude.
Da ne bi dali priliku da ih razotkriju kao barabe i lažovčine, Cvetković i Cvijić uvode u igru nekakav falsifikovani dokument na osnovu koga je likvidiran Nedićevski šljam Andrija Mirković, koji je, gle čuda, rehabilitovan.
Andrija Mirković je od kraja 1941. do oslobodjenja Užica bvio Nedićev upravnik grada i član prekog suda Nedićeve Srpske državne straže. Mi živimo u zemlji koja je takvog čoveka rehabilitovala, a četnički smrad Cvijić laže po novinama i nagovara njegove ćerke da lažu.
Te tri žene su pre desetak godina /imam snimak/ učestvovale u Batakovićevoj emisiji koja je propala posle nekoliko epizoda, i same su rekle ovo što sam napisao, ali nigde tada nisu pominjale Vidića niti su izgovorile rečenisu da su /pazi govnjivog Vuka Cvijića/ "neki užičani pričali da je i Vidić uzeo neke njene stvari.
Ostaje još pitanje kako se suprotstaviti i članovima zločinačkog udruženja i njihovim plaćenim pomoćnicama ala Koča, po raznim forumima.
Valter je bio četnik a četnici su pobedili u bici na Neretvi /Kočin mentor i idol Milisav Samardžoć apsolvent ekonomije/
"paraistoricar" i "paranovinar"???....a poziva se na Milana Radanovica, prsotinu....vecitog studenta...apsolventa istorije u 30 i kusur godina
ajde ne lupetaj bedo, kako te nije sramota....
steta sto nisi cuo za pravog Valtera, jedinog za koga znaju Nemci, ne Bata Zivotinja iz filma
veliki Zarko Todorovic Valter protiv koga je Gestapo pokrenuo najvecu akciju na ovim prostorima
a evo i tvog
Poslednja izmena:
- Poruka
- 3.973
"paraistoricar" i "paranovinar"....a poziva se na Milana Radanovica, prsotinu....vecitog studenta...apsolventa istorije u 30 i kusur godina
ajde ne lupetaj bedo, kako te nije sramota....
Valter je bio četnik a četnici su pobedili u bici na Neretvi /Kočin mentor i idol Milisav Samardžoć apsolvent ekonomije/
