„У неко доба ноћи прошли смо Сибницу, Манић и дошли у
Стојник, — каже Војислав Воја Косовац, тада борац Космајског
одреда. Окупили смо се у далекој, усамељној кући. Одред више
не постоји. Зато смо одлучили да се свако скрива и скл
зна и уме, а рањенике који су се извукли распоредићемо по
кућама симпатизера покрета...
У таквим приликама хтео сам да одем до Неменикућа, до једног друга кога сам од раније познавао. Послао сам му поруку. Али
он одговори да не може да ме прими. Желео сам да се мало
склоним, мало прездравим, па после да се повежем са теренцима
и партијским радницима, како би наставио да се борим. Ситуација
се у мећувремену од нашег одласка са Космаја умногоме изменила. Жесток терор учинио је своје.
Преостало је да се сналазим како знам. А нисам имао никаво искуство. Мало кога сам познавао. На непрегледном снежном прекривачу све се видело као на длану. Завлачио сам се
под пласт сена или у неку шталу. Обично пред зору, излазио бих
из скровишта, ако ме пре тога не нањуше и не потерају сеоски
пси.
На све стране четници. Угледао сам их из далека, а угледаше
и они мене. Али мисле да сам сел.ак, да идем по шашу или
сено. А ја, погурен, са шеширом без петокраке, са бомбом у
џепу и старим пиштол>ем који не пали, измакнем у најближи
заклон да им се склоним с очију. Нисам јео два дана. Вучем
се уз Космај. Више пужем него што се пењем. Тако стигнем
до последње куће. У кући неки стари сељак са женом и снајом.
Син му је у заробљеништву. Пука сиротиња. Уплашени су, али
хоће да ми помогну. Дадоше ми мало проје и млека. Превише
ми ране. И тек што се мало окрепих, утрча старац и повика:
„Бежи, иду четници! Опкољавају!".
Поче пуцњава. Скочим, навучем вунене чарапе, тражим бомбу
испод сламе, али је због брзине не наћох. Сељак удари у кукњаву, а ја на врата. Четвороношке сам грабио уз брдо, док је
било иртине. Даље се није могло, упао сам у целац. Ја горе,
а они доле, зову ме да сићем. Пуцају ми изнад главе. Пењу се.
Хоће ме живог...
Ухватили су ме. Претукли и одвели у село. У кућу пуну
четника наоружаних до зуба. Питали су ме како сам се нашао
у кући сељака и откада ме он крије. Одговорих да сам се кришом увукао у његову шталу. И тако спасох домаћина. Мислио
сам да ми је дошао крај. Ништа страшније од беспомоћности.
Заробљен, разоружан, претучен, болестан. Сам, немоћан...
Гледам: улази један кога сам одмах препознао. Ја њега и он мене.
— Јеси ли ти, Војо? — упита четник, човек кога сам познавао из Сарајева и који је по доласку у Србију пришао четницима.
Гледали смо се, очи у очи. Он наоружан до зуба, ја изнемогао,
претучен, болестан, без оружја. Нисам имао куд. И зато рекох
да сам хтео у Босну да се вратим кући, родитељима, да се борим против усташа. Случајно сам наишао на партизански одред.
Тако сам се партизанима прикључио.
Он је знао да не говорим истину, али рече осталима да ме
не туку, објасни им ко сам, да ме он добро познаје... Кад је
изгледало све изгубљено, спасао ми је живот човек који ме је
могао убити без речи.
После ослобоћења суђено му је за припадништво четничком
покрету. Осудили су га на 15 година робије. Мене је именовао
као сведока. Тврдио је да је многима спасао живот и наводио
мој случај као доказ. Морам да кажем да сам се оглушио о
тај позив и нисам отишао на суд. Тај човек је одробијао своје
и данас живи у Београду. Сретнемо се понекад на улици, али он,
кад проће поред мене, окрене главу.
Дуго сам био у дилеми да ли је требало да нешто учиним
за њега. А увек ми је било у глави да је он мене спасао, а ко
зна колико мојих другова није, колико их је изгубило главу
његовом кривицом. Тако сам мислио, али дилема је остала...
http://znaci.net/00001/246_3.pdf
jos jedan primer cojstva i junastva, ali cijeg...to se moze videti.
Пример који си овде навео није неки јеинствени случај и зато можемо да о њему разговарамо.Шта и како су њима комесари и партијаши испрали мозгове не знам, али знам да су људи прихватили јену матрицу која је у супротности са ситемом вредности и моралом у коме су одраслали. Тога се врло добро сећам још из раног детињства.То сасвим сигурно није само плод нагона за самодржањем и себичношћу у тешким тренутцима, јер су на на тај начин васпитавали и своју децу.из генерације у генерацију. Примере таквог начина размишљања и понашања срећемо и овде већ годинама.
То је један од разлога зашто досијеи нису код нас отварани, а архиве спаљиване и уништаване периодично, па наши титоистички сагопвворници сеире " како доказа нема".
