jeremijabg
Poznat
- Poruka
- 9.920
Ekskluzivno
Srpske vlasti 20 godina sakrivaju da je u Sisku 1991. godine ubijeno 712 Srba, kako bi Hrvatska mogla da uđe u EU
Zločini bez kazne
Jedan od najvećih masovnih zločina tokom rata u Hrvatskoj, desio se u Sisku, gde je zverski pobijeno 712 Srba, i to na najsurovije načine. Tako je sedamnaestogodišnji Berislav Trivkanović živ ošuren vrelom vodom, devetnaestogodišnja Ljubica Solar ubijena snajperom u svojoj devojačkoj sobi u centru grada, Dragan Biškopović je rastrgnut između transportera i traktora, a Milan Čekalo obezglavljen. Sve su ovo znali, a ćutali svi, počev od Miloševića, preko Đinđića, Živkovića, Koštunice,Tadića,Tome Nikolića...A razloge znaju samo oni.
Aleksandar Pavlović
Gotovo je neverovatna činjenica da srpske vlasti, ali i mediji, nikada nisu pokušale da razreše pitanje najvećeg zločina prema Srbima u Hrvatskoj u proteklom ratu, a da su o tome ćutali i svi domaći i svetski mediji, da je i Hag prećutno prešao preko tih činjenica, iako se najveće stradanje Srba u Hrvatskoj, veće čak i od Vukovara, desilo u Sisku, u čijoj je opštini ubijeno 712, a samo na jednom mestu u gradu za nekoliko dana je ubijen 121 srpski civil. Zbog srpske nemarnosti i hrvatske veštine skrivanja sopstvenih zlodela u "domovinskom" ratu, ovaj zločin bi možda bio i zaboravljen da 2009. godine, da hrvatski nezavisni novinar Domagoj Margetić nije objavio spisak 611 ubijenih sisačkih Srba, po imenu i prezimenu, koji su stradali 1991. i 1992. godine, za šta je optužio Ivana Bobetka, Josipa Brajković, Đuru Brodarca,Vladimira Milankovića, Željka Hlišića, Dragu Bošnjaka i još nekoliko desetina sisačkih Hrvata.
Zbog iznošenja ovih činjenica, hrvatski ministar unutrašnjih poslovaTomislav Karamarko je 2009. godine podneo krivičnu prijavu protiv Domagoja Margetića "zbog odavanja državne tajne", a pod pritiskom pojedinih evropskih zemalja koje pod budnim okom drže Hrvatsku pre njenog ulaska u EU, sisačko tužilaštvo poslalo je u Županijski sud u Osijek prošle godine podatke o 35 žrtava zločina, ali nisu naznačili da je to broj koji je utvrđen do 2002. godine, čime su hrvatske vlasti htele samo da izvrše još jednu obmanu.
Spaljivanje leševa u železari
Ako je razumljivo zbog čega Hrvati ćute o likvidacijama, nikako ne može biti razumljivo zašto niti jedna srpska vlast u poslednjih dvadeset godina nije tražila da se rasvetle zločini nad Srbima u Sisku, iako postoji dovoljno svedoka koji o tome mogu da svedoče. Posebno zbog toga što su u Sisku počinjeni najmonstruozniji zločini u ratu na prostorima bivše Jugoslavije.
Tako su, na primer, neoustaški monstrumi 10. septembra 1991. godine ubili sedamnaestogodišnjeg učenika drugog razreda srednje škole, Berislava Trivkanovića iz Siska, koga su odveli na nekadašnje naselje Omladinskih radnih akcija na Galdovu, popularno ORA, i polivali ga vrelom vodom dok nije preminuo u najstravičnijim mukama. Istog dana su odsekli glavu i nabili na kolac Milanu Čekalu iz Kinjičke.
U stravičnim mukama stradao je i Dragan Biškopović iz Bestrme, koga su tri nedelje ranije u Komarevu kraj Siska, prvo pretukli i izboli noževima, a potom vezali nogama za transporter, a rukama za traktor i rastrgli ga!
Tih dana je ubijena i devetnaestogodišnja srednjoškolka Ljubica Solarkoja je upucana snajperom, dok je peglala u svojoj devojačkoj sobi u vojnoj zgradi u centru Siska, samo zato što je Srpkinja. Posebno je interesantno da je svedok tih zločina bio Nemac Klaus Kurt koji je kao tinejdžer, sa 18 godina došao u Sisak kao dobrovoljac, da se bori sa Hrvatima, jer je mislio da je rat video igrica i koji je tu svoju avanturu platio glavom, jer je napisao roditeljima šta je video, a ustaše su mu otvorile pismo i odmah zatim ga streljale, jer mrtva usta ne govore.
Jedan od najneugodnijih svedoka koji je sve ispričao i novinarima, ali i stranim istražiteljima, bio je i Hrvat, Stjepan Komarac (83) koji živi u sisačkom naselju Galdovo na obali Save, stotinak metara od ORA-e, i koji je dvadeset godina istraživao sve zločine u Sisku. On svedoči o ovim strašnim događajima:
-Taj spisak od 712 žrtava nije potpuno proveren, ali ja mogu sa sigurnošću reći da imam podatke za 121. osobu srpske nacionalnosti koje su ubijene u Sisku, za pet Hrvata i mladog Nemca Kurta. Za te osobe postoji sve, od posmrtnih ostataka, do mesta i vremena ubistva, pa do izvršilaca. Ja sam na tome radio dvadeset godina, a lično sam gledao ubistva, jer stanujem na Galdovu. Hrvatsku nikako ne bi trebalo pustiti u EU dok se ne razračuna sa svojim zločincima, jer je u njoj još uvek duh Franje Tuđmana koji je neosporno najodgovorniji za ove zločine. Ovo što se sada događa sa suđenjima za te zločine je farsa. a najbolji dokaz za to je da je možda najveći zločinac, tadašnji načelnik MUP-a Osijek Đuro Brodarac pušten da umre prošle godine, pa je sada valjda hrvatskom pravosuđu lakše da prikrije ono što se stvarno dešavalo u Sisku. On je preminuo od infarkta a uopšte nije lečen iako se znalo da ima visok krvni pritisak i problem sa srcem - tvrdi gospodin Komarac.
Najpouzdaniji izvori govore da je prvi čovek koji je temeljno proučavao zločine nad Srbima u Sisku, bio i bivši predsednik Centralnog komiteta saveza komunista Jugoslavije, Stipe Šuvar, i da je došao do veoma pouzdanih podataka šta se sve dešavalo u naselju ORA i njenih desetak baraka, Jodnoj banji u centru Siska, kao i Kotar šumi na obodima grada gde su Srbi mučeni strujom, klani i ubijani. Takođe, i da je došao do veoma preciznih podataka o spaljivanju leševa u sisačkoj železari i bacanju u Savu, čime se ustvari može objasniti razlika između 712 osoba srpske nacionalnosti iz područja Siska koje se vode kao nestali, i 121. osobe čiji su leševi nađeni. Međutim, iznenadna smrt 2004. onemogućila ga je da svoja saznanja i obelodani, pa se na to čekalo pet godina, kada je istinu o stradanju Srba u Sisku obelodanio Domagoj Margetić.
U Sisku, koji je imao oko 30 odsto Srba, oni praktično više ne postoje, odnosno njihov postotak je sveden na svega dva do tri odsto. Zato su groteskno izgledala suđenja koja su počela u Sisku, gde se sudilo sisačkim Hrvatima, nakon dvadeset godina, pošto su pobili i proterali svoje komšije Srbe.
Naravno, ni toga ne bi bilo da nije bilo izuzetno snažnog pritiska pojedinih evropskih zemalja koje nisu želele da prime u EU Hrvatsku u kojoj žive ratni zločinci koji su počinili najmonstruoznije zločine nakon drugog svetskog rata. I Jadranka Kosor je priznala 2008. godine u Glini da je hapšenje ratnih zločinaca uslov da se zatvori 23. poglavlje pravosuđa za priključenje EU, i da je Evropa tražila da se sudi u Zagrebu, Splitu, Rijeci i Osijeku gde su prebačeni svi predmeti ratnih zločina.
Kako će ovo suđenje izgledati niko ne zna, jer će sve zavisiti od pritiska međunarodne zajednice, ali da će Hrvati učiniti sve da minimiziraju zločine. U to uopšte ne treba ni sumnjati, jer se momentalno operiše sa cifrom od 35 nestalih Srba za koje se sudi, a to je ustvari broj pronađenih leševa do pre deset godina!
Ljudi ili zveri?
Jedan od svedoka ubistava Srba u Sisku, koji je tražio da bude anoniman, jer mu još uvek deo rodbine živi u Sisku, priča:
-Svi koji još imaju nekog svog u Hrvatskoj ili u Sisku, boje se da pričaju, jer od kada su počela suđenja pod pritiskom međunarodne zajednice, počele su i pretnje rodbini svakog svedoka koji je svedočio pred sudom, a posebno su torture izloženi ljudi iz mešovitih brakova u malim sredinama gde se svi znaju, a policija neće da interveniše.
Svastika jednog svedoka na suđenju za zločine u Sisku je odmah nakon svedočenja ostala bez posla, jer ju je otpustio gazda, kao tehnološki višak-priča nam građanin Siska koji je sa porodicom pobegao u Beograd među poslednjima, a čiji je otac radio u železari u Sisku.
Srpske vlasti 20 godina sakrivaju da je u Sisku 1991. godine ubijeno 712 Srba, kako bi Hrvatska mogla da uđe u EU
Zločini bez kazne
Jedan od najvećih masovnih zločina tokom rata u Hrvatskoj, desio se u Sisku, gde je zverski pobijeno 712 Srba, i to na najsurovije načine. Tako je sedamnaestogodišnji Berislav Trivkanović živ ošuren vrelom vodom, devetnaestogodišnja Ljubica Solar ubijena snajperom u svojoj devojačkoj sobi u centru grada, Dragan Biškopović je rastrgnut između transportera i traktora, a Milan Čekalo obezglavljen. Sve su ovo znali, a ćutali svi, počev od Miloševića, preko Đinđića, Živkovića, Koštunice,Tadića,Tome Nikolića...A razloge znaju samo oni.
Aleksandar Pavlović
Gotovo je neverovatna činjenica da srpske vlasti, ali i mediji, nikada nisu pokušale da razreše pitanje najvećeg zločina prema Srbima u Hrvatskoj u proteklom ratu, a da su o tome ćutali i svi domaći i svetski mediji, da je i Hag prećutno prešao preko tih činjenica, iako se najveće stradanje Srba u Hrvatskoj, veće čak i od Vukovara, desilo u Sisku, u čijoj je opštini ubijeno 712, a samo na jednom mestu u gradu za nekoliko dana je ubijen 121 srpski civil. Zbog srpske nemarnosti i hrvatske veštine skrivanja sopstvenih zlodela u "domovinskom" ratu, ovaj zločin bi možda bio i zaboravljen da 2009. godine, da hrvatski nezavisni novinar Domagoj Margetić nije objavio spisak 611 ubijenih sisačkih Srba, po imenu i prezimenu, koji su stradali 1991. i 1992. godine, za šta je optužio Ivana Bobetka, Josipa Brajković, Đuru Brodarca,Vladimira Milankovića, Željka Hlišića, Dragu Bošnjaka i još nekoliko desetina sisačkih Hrvata.
Zbog iznošenja ovih činjenica, hrvatski ministar unutrašnjih poslovaTomislav Karamarko je 2009. godine podneo krivičnu prijavu protiv Domagoja Margetića "zbog odavanja državne tajne", a pod pritiskom pojedinih evropskih zemalja koje pod budnim okom drže Hrvatsku pre njenog ulaska u EU, sisačko tužilaštvo poslalo je u Županijski sud u Osijek prošle godine podatke o 35 žrtava zločina, ali nisu naznačili da je to broj koji je utvrđen do 2002. godine, čime su hrvatske vlasti htele samo da izvrše još jednu obmanu.
Spaljivanje leševa u železari
Ako je razumljivo zbog čega Hrvati ćute o likvidacijama, nikako ne može biti razumljivo zašto niti jedna srpska vlast u poslednjih dvadeset godina nije tražila da se rasvetle zločini nad Srbima u Sisku, iako postoji dovoljno svedoka koji o tome mogu da svedoče. Posebno zbog toga što su u Sisku počinjeni najmonstruozniji zločini u ratu na prostorima bivše Jugoslavije.
Tako su, na primer, neoustaški monstrumi 10. septembra 1991. godine ubili sedamnaestogodišnjeg učenika drugog razreda srednje škole, Berislava Trivkanovića iz Siska, koga su odveli na nekadašnje naselje Omladinskih radnih akcija na Galdovu, popularno ORA, i polivali ga vrelom vodom dok nije preminuo u najstravičnijim mukama. Istog dana su odsekli glavu i nabili na kolac Milanu Čekalu iz Kinjičke.
U stravičnim mukama stradao je i Dragan Biškopović iz Bestrme, koga su tri nedelje ranije u Komarevu kraj Siska, prvo pretukli i izboli noževima, a potom vezali nogama za transporter, a rukama za traktor i rastrgli ga!
Tih dana je ubijena i devetnaestogodišnja srednjoškolka Ljubica Solarkoja je upucana snajperom, dok je peglala u svojoj devojačkoj sobi u vojnoj zgradi u centru Siska, samo zato što je Srpkinja. Posebno je interesantno da je svedok tih zločina bio Nemac Klaus Kurt koji je kao tinejdžer, sa 18 godina došao u Sisak kao dobrovoljac, da se bori sa Hrvatima, jer je mislio da je rat video igrica i koji je tu svoju avanturu platio glavom, jer je napisao roditeljima šta je video, a ustaše su mu otvorile pismo i odmah zatim ga streljale, jer mrtva usta ne govore.
Jedan od najneugodnijih svedoka koji je sve ispričao i novinarima, ali i stranim istražiteljima, bio je i Hrvat, Stjepan Komarac (83) koji živi u sisačkom naselju Galdovo na obali Save, stotinak metara od ORA-e, i koji je dvadeset godina istraživao sve zločine u Sisku. On svedoči o ovim strašnim događajima:
-Taj spisak od 712 žrtava nije potpuno proveren, ali ja mogu sa sigurnošću reći da imam podatke za 121. osobu srpske nacionalnosti koje su ubijene u Sisku, za pet Hrvata i mladog Nemca Kurta. Za te osobe postoji sve, od posmrtnih ostataka, do mesta i vremena ubistva, pa do izvršilaca. Ja sam na tome radio dvadeset godina, a lično sam gledao ubistva, jer stanujem na Galdovu. Hrvatsku nikako ne bi trebalo pustiti u EU dok se ne razračuna sa svojim zločincima, jer je u njoj još uvek duh Franje Tuđmana koji je neosporno najodgovorniji za ove zločine. Ovo što se sada događa sa suđenjima za te zločine je farsa. a najbolji dokaz za to je da je možda najveći zločinac, tadašnji načelnik MUP-a Osijek Đuro Brodarac pušten da umre prošle godine, pa je sada valjda hrvatskom pravosuđu lakše da prikrije ono što se stvarno dešavalo u Sisku. On je preminuo od infarkta a uopšte nije lečen iako se znalo da ima visok krvni pritisak i problem sa srcem - tvrdi gospodin Komarac.
Najpouzdaniji izvori govore da je prvi čovek koji je temeljno proučavao zločine nad Srbima u Sisku, bio i bivši predsednik Centralnog komiteta saveza komunista Jugoslavije, Stipe Šuvar, i da je došao do veoma pouzdanih podataka šta se sve dešavalo u naselju ORA i njenih desetak baraka, Jodnoj banji u centru Siska, kao i Kotar šumi na obodima grada gde su Srbi mučeni strujom, klani i ubijani. Takođe, i da je došao do veoma preciznih podataka o spaljivanju leševa u sisačkoj železari i bacanju u Savu, čime se ustvari može objasniti razlika između 712 osoba srpske nacionalnosti iz područja Siska koje se vode kao nestali, i 121. osobe čiji su leševi nađeni. Međutim, iznenadna smrt 2004. onemogućila ga je da svoja saznanja i obelodani, pa se na to čekalo pet godina, kada je istinu o stradanju Srba u Sisku obelodanio Domagoj Margetić.
U Sisku, koji je imao oko 30 odsto Srba, oni praktično više ne postoje, odnosno njihov postotak je sveden na svega dva do tri odsto. Zato su groteskno izgledala suđenja koja su počela u Sisku, gde se sudilo sisačkim Hrvatima, nakon dvadeset godina, pošto su pobili i proterali svoje komšije Srbe.
Naravno, ni toga ne bi bilo da nije bilo izuzetno snažnog pritiska pojedinih evropskih zemalja koje nisu želele da prime u EU Hrvatsku u kojoj žive ratni zločinci koji su počinili najmonstruoznije zločine nakon drugog svetskog rata. I Jadranka Kosor je priznala 2008. godine u Glini da je hapšenje ratnih zločinaca uslov da se zatvori 23. poglavlje pravosuđa za priključenje EU, i da je Evropa tražila da se sudi u Zagrebu, Splitu, Rijeci i Osijeku gde su prebačeni svi predmeti ratnih zločina.
Kako će ovo suđenje izgledati niko ne zna, jer će sve zavisiti od pritiska međunarodne zajednice, ali da će Hrvati učiniti sve da minimiziraju zločine. U to uopšte ne treba ni sumnjati, jer se momentalno operiše sa cifrom od 35 nestalih Srba za koje se sudi, a to je ustvari broj pronađenih leševa do pre deset godina!
Ljudi ili zveri?
Jedan od svedoka ubistava Srba u Sisku, koji je tražio da bude anoniman, jer mu još uvek deo rodbine živi u Sisku, priča:
-Svi koji još imaju nekog svog u Hrvatskoj ili u Sisku, boje se da pričaju, jer od kada su počela suđenja pod pritiskom međunarodne zajednice, počele su i pretnje rodbini svakog svedoka koji je svedočio pred sudom, a posebno su torture izloženi ljudi iz mešovitih brakova u malim sredinama gde se svi znaju, a policija neće da interveniše.
Svastika jednog svedoka na suđenju za zločine u Sisku je odmah nakon svedočenja ostala bez posla, jer ju je otpustio gazda, kao tehnološki višak-priča nam građanin Siska koji je sa porodicom pobegao u Beograd među poslednjima, a čiji je otac radio u železari u Sisku.
